Istorijat staklenika

Šema staklenika (specularia) iz Pompeja.

„Ambar“ za zaštitu stabala pomorandže u Hajdelbergu iz 1619.

Oranžerija iz 1676. sa neprozirnim krovom i prozorima sa malim oknima uokvirenim olovom.

Unutrašnjost lajdenske oranžerije iz XVII veka sa agrumima u posudama.

Sredinom XVII veka Džon Evelin je pronašao način odvođenja kontaminiranog vazduha iz staklenika izvlačenjem kroz kanal na podu „cugom“ peći koja je grejala vazduh koji dolazi u staklenik.

Oranžerija koju je 1761. podigao Vilijam Čejmbers u botaničkoj bašti Kju.

Palm house konzervatorijum iz XIX veka u botaničkoj bašti Kju.

Ilustracija staklenika iz kataloga „Messenger and Company“ s kraja XIX veka sa grejanjem na toplu vodu zagrevanu čvrstim gorivom (zatvoreni tip).

Lučne kupole staklenika u Botanischer Garten der Universität Zürich.

Blok plastenika za proizvodnju saksijskih biljaka u Dublju.

Plastenik pokriven dvostrukom plastičnom folijom i zidovima od polikarbonatnih ploča u Požegi.

Staklenik Topčiderske ekonomije u Beogradu (snimak iz 1905).

Konzervatorijum u botaničkoj bašti „Jevremovac“.

Istorijski razvoj staklenika, objekata za gajenje biljaka u ekološki kontrolisanim uslovima, odvija se preko 2000 godina. Srazmerno tehnološkom napretku civilizacije postizana je manje ili više precizno regulacija temperature, vlage i/ili svetlosti, a staklenici su služili ili da bi se produžila sezona korišćenja jestivih biljaka ili da bi se proizvodile biljke iz toplijeg klimata za korišćenje u enterijerima. Tokom vremena, posle velikih geografskih otkrića u botaničkim baštama, uglavnom, javlja se i poseban tip staklenika – konzervatorijum. Dvadeseti vek donosi mnoge novine, od pokrovnih materijala (plastične mase) do precizne kontrole: temperature, vlage i svetlosti (intenzitet, kvalitet i fotoperiod), kao i sastava vazduha (povećana koncentracija ugljen-dioksida), kakva se ostvaruje u fitotronima.

Stari vek

Nema sumnje da su Rimljani uspešno forsirali ruže u štićenim prostorima. Kolumela pominje "ploče providnog kamena" koji se lista (lapis specularis) kojim su ovi objekti pokrivani. Mineral gipsa - selenit, na primer, ima ovu osobinu. Staklo generalno nije korišćeno do prvog veka naše ere, kada je počelo da se koristi po kućama imućnijih ljudi. U iskopinama Pompeja (I vek p. n. e. - I vek n. e.) ostaci jedne građevine identifikovani su kao staklenik (specularia). Imala je zidane police na kojima su stajale biljke, a topao vazduh je prolazio kroz šupljine u zidovima. Pretpostavlja se da je čeoni deo bio pokriven nekom zamenom za staklo.

Najraniji poznati staklenik podignut je za rimskog imperatora Tiberija koji je voleo krastavce i jeo ih je svakodnevno. Rimski baštovani koristili su veštačke tehnike (slično današnjim staklenicima) da bi krastavci bili na njegovom stolu svaki dan u godini. Krastavci su sađeni u posude sa točkovima koje su izvožene tokom dana na sunce, a tokom noći bile unutra zbog hladnoće. Čuvani u ograđenim lejama ili u objektima na čijim su prozorima bile zauljene tkanine ili listovi selenita, prema opisu Plinija Starijeg. U doba kasnijih rimskih careva poboljšan je dizajn i staklenici su korišćeni za gajenje vinove loze i ruža.

Marcijal (45-104) u epigramima satirično ističe pažnju kojom je njegov prijatelj obasipao voćne sadnice iz Kilikije, štiteći ih staklom i obezbeđujući im južnu ekspoziciju, što predstavlja bolje uslove od onih u kojima živi sam Marcijal. On piše i o ružama i ljiljanima koji se forsiraju pod staklom (vitrum), ali ovakvi objekti su bili predmet luksuza. Seneka piše da nije protivprirodno toplom vodom ili ostalim modifikacijama grejanja dobiti ružu zimi.

Srednji vek

Kao luksuzna i za klimat južne Evrope neekonomična novina podizanje staklenika je brzo proređeno i dugo ne postoje nikakvi zapisi o njima. Tek 1245. godine svestrani naučnik Albert Veliki gradi ogledni staklenik u dominikanskom manastiru u Kelnu. U XIII veku poznavanje biljaka je bio preduslov za bavljenje medicinom, a Albert je bio pravi pionir u naučnim radu na biljnom carstvu, i mada se mnoge fantastične greške mešaju sa nekim realnim stavovima, učenje ga je odvelo do originalnih izvora na Istoku. Zapažao je mnoge zakonitosti, i nalazio primenu biljaka, tako što je postavljao oglede u svom vrtu.

Priču o njegovoj vrtnoj veštini iznosi hroničar De Beka sredinom XIV veka. “Dana 6. januara, 1249”, kaže on, “Viljema II Holandskog koji je putovao kroz Keln ugostio je u manastiru Albertus Magnus. Njegovi gosti doživeli su najveće zaprepašćenje, jer im je sredinom zime u manastirskom vrtu pokazao voćke sa zrelim plodovima, i ostale biljke u cvetu, što je postigao blagim zagrevanjem.” U kojoj meri ova priča počiva na čvrstim temeljima nakon isteka veka, kada je De Beka pisao, teško je reći, ali nije nemoguće da je Albertus Magnus naučio kako se biljke veštački forsiraju, a možda je imao i dosta sreće u svojim eksperimentima.

Godine 1259. u Padovi je pronađen nejasan zapis o cveću i voću proizvedenom van sezone uz pomoć veštačke toplote. U jednom pismu iz 1389. usputno se pominje da se u Bois de Duc (Francuska) gaji cveće u staklenim paviljonima okrenutim jugu.

Na Dalekom istoku, prema korejskoj knjizi kulinarskih recepata Sanga jorok (hangul:산가요록, hanča:山家要錄) iz 1450. godine, postojali su "aktivni" staklenici, u kojima je bilo moguće ručno povećavati ili snižavati temperaturu. U njoj postoje opisi staklenika, koji je konstruisan tako da reguliše temperaturu i vlažnost prema zahtevima biljne kulture . Jedan od najranijih zapisa je iz Anala Čoson dinastije iz 1438. godine potvrđuje da su stabla mandarine gajena u tradicionalnim korejskim staklenicima tokom zime instaliranjem ondol sistema grejanja ispod poda.

Novi vek

Padova je dugo bila vodeća u inovacijama vezanim za objekte ove vrste. Daniele Barbaro 1550. godine, koji se bavio dizajnom prve botaničke bašte "Orto Dei Semplici" osnovanoj 5 godina ranije, sagradio je "viridarium" za zaštitu osetljivih biljaka preko zime, ubacivši prenosnu peć u skladište za kamenje, ciglu i drvo. Pošto je imalo nekoliko zastakljenih prozora nazvano je staklenikom.

Razvoju staklenika posebno doprinosi veliko interesovanje za agrume kojih je bilo 169 sorti, a za koje je u većem delu Evrope neophodna zimska zaštita. Prvi pomen o prezimljavanju citrusa ispod drvenih zaklona koji su zagrevani na ugalj je iz 1490. U XVI veku zabeleženo je da su agrumi tokom zime bili u podrumima, a u botaničkoj bašti u Lajdenu (Holandija) 1599. francuski botaničar Jules Charles podiže "ambulacrum" zaklon koji se greje, po mnogima preteču savremenih staklenika.

Prvo ograničeno korišćenje stakla u oranžerijama zabeleženo je 1619. godine, a primenio ga je Salomon de Ku u Hajdelbergu (Nemačka) za zaštitu 340 stabala pomorandže posađenih direktno u zemlju. To je bila konstrukcija slična ambaru 85 m duga, 9,5 m široka i viša od 30 najviših stabala visokih 7,5 m. Na osnovnoj drvenoj konstrukciji bio je krov pokriven peščarom. U zidovima su bili brojni mali prozori, a četiri peći su ložene preko zime kada je objekat i bio podizan (od kraja septembra do Uskrsa). Ovakvi i slični montažni objekti bili su kratko u upotrebi, da bi ih zamenili stalni objekti dok su biljke u posudama unošene i iznošene iz njih.

Eksperimentisanje sa dizajnom plastenika nastavljeno je tokom XVII veka u Evropi, sa napretkom tehnologija u proizvodnji stakla i poboljšanjem građevinske tehnike. Tokom poslednje četvrtine XVII veka najmanje jedan zid (južni) imao je relativno velike prozore, dok je krov još uvek bio neproziran. Takav je bio i onaj koji je sagrađen za Luja XIV u Versaju 1685. koji je bio dug preko 150 m, 13 m širok i 14 m visok sa preko 1200 sadnica pomorandži i oko 300 drugih osetljivih egzota. Iako su zidovi bili sa ramovima u koje je uglavljivano staklo osećao se nedostatak svetlosti pa je 1696. u Engleskoj podignut prvi staklenik sa zastakljenim krovom, znatno ranije od ostalih evropskih zemalja mada su još dugo građene i oranžerije neprozirnog krova, kakva je i ona iz botaničke bašte Kju izgrađena 1761. godine.

Francuskom botaničaru Šarlu Lusijenu Bonaparti (Charles Lucien Bonaparte) se često pripisuje izgradnja prvog savremenog staklenika za lekovite tropske biljke u Lajdenu tokom prve polovine XIX veka. Zlatnim dobom staklenika smatra se Viktorijanska era u Engleskoj, gde su se bogata viša klasa i slavoljubivi botaničari takmičili u izgradnji što komplikovanijih objekata. Dobar primer ovog trenda su i pionirski radovi u botaničkoj bašti Kju. Džozef Pakston, koji je eksperimentisao sa staklom i gvožđem u podizanju velikih staklenika, dizajnirao je Kristalnu palatu u Londonu, koja je podignuta za hortikulturne, ali i za ostale izložbe. Bila je duga 564 m i 39 m visoka. U velike staklenike izgrađene u XIX veku, svrstani su i Njujorška (New York Crystal Palace) i Minhenska (Munich’s Glaspalast) kristalna palata, kao i Kraljevski staklenici u Lakenu (1874-1895) za belgijskog kralja Leopolda II.

U Japanu prvi staklenik sagradio je 1880. Samjuel Koking, britanski trgovac, izvoznik bilja.

U XX veku mnogim tipovima staklenika dodata je geodetska kupola. Značajni primeri su projekat Eden (The Eden Project), u Kornvolu, Konzervatorijum Mičel parka (Mitchell Park Conservatory) u Milvokiju, Univerzitetska botanička bašta u Cirihu.

Tokom sedme decenije XX veka, kada su polietilenske folije postale široko dostupne, počela je upotreba plastenika koji su najčešće u obliku tunela. Podjednako se primenjuju plastenici koji se izrađuju industrijski, ali i oni koje u samogradnji prave uzgajivača biljaka. Kao konstrukcija koriste se polukružno savijene aluminijumske cevi, pocinkovane čelične cevi, ili čak PVC vodovodne cevi što znatno smanjuje troškove izgradnje, a što je dovelo do podizanja velikog broja plastenika u manjim rasadnicima, farmama i vrtnim centrima. Ugradnjom efikasnih UV inhibitora znatno je povećana trajnost polietilenske folije tokom osme decenije XX veka od 1-2 godine na 3-4 ili više godina.

U masovnoj biljnoj proizvodnji u štićenim prostorima tokom poslednje dve decenije XX veka dominirali su blok (ili višebrodni) staklenici/plastenici. Ovi objekti sastoje se iz više povezanih staklenika/plastenika između kojih su uklonjeni duži zidovi. Na ovaj način se ostvaruju znatne uštede u grejanju jer se odnos između površine poda i zapremine povećava u korist površine. Blok objekti se koriste podjednako za proizvodnju i distribuciju biljaka. Kao pokrivač koriste se dvostruke ploče polikarbonata ili dve polietilenske folije između kojih se upumpava vazduh čime se smanjuje odavanje toplote.

Grejanje

Grejanje oranžerija počelo je sa mangalima, otvorenim ognjištima, metalnim posudama sa ćumurom pa čak i velikim svećama. U Oxford Physic Garden postojala su kolica od metala, u kojima je ložena vatra, koja su vožena duž oranžerije. Prva stalna peć od metala pojavila se 1670. u Holandiji. Osnovni problem je bio kako podesiti odgovarajuću temperaturu jer živinih termometara još nije bilo, pa je vatra ložena kada se voda u tanjiru stavljenom u oranžeriju zamrzavala. Mangale i otvorena ognjišta su stvarala gasove štetne po biljke i isušivala su vazduh, o čemu piše Džon Evelin 1668. i predlaže grejanje ispod poda. Neki autori kao što je van Oosten 1703. preporučuje čak da se objekat uopšte ne zagreva već se oslanja na debele zidove i krov, a ispod stakla na prozorima stavlja ramove sa nauljenom hartijom. Ako se voda u stakleniku ipak smrzne preporučuje da se listovi biljaka zagrevaju iznad plamena lampe kačeći ih tako da se biljke ne oprlje. Za pojam "plutajuće atmosfere" - ni suviše vlažno ni suviše suvo - već se zna, a pominje se i odrvenjavanje tkiva pre iznošenja van staklenika. Rea piše 1676. da za vreme lepih dana treba biljke privikavati postepeno na sunce i vazduh.

XVIII vek je doneo i novinu u grejanju - obilno korišćenje toplote pri fermentaciji organskih materija. Uglavnom je korišćena isitnjena kora hrasta stavljana u jame ispod objekta koja je prelivana vodom. Ideju je prvi primenio Decker 1720. kopirajući jame za štavljenje. On je kori dodavao brestovu piljevinu da se popune džepovi vazduha u kori. Zagrevanje pokvašene kore obavljalo se nedelju dana van jame, a onda je na dno jame, ili na sloj od 30 cm stajnjaka u procesu vrenja, ubacivana kora. Biljke su unošene 2 nedelje kasnije. Temperatura je bila oko 32^oC, a vlažnost vazduha, za razliku od grejanja ugljem, povoljna.

Način grejanja od "kanalskog" koje preovladava u XVIII i početkom XIX veka se menja i staklenici se sredinom XIX veka gotovo isključivo greju uz pomoć cevi sa toplom vodom. Izmena je najviše prouzrokovana velikim problemima sa nekontrolisanom temperaturom i dimom koji je na pukotinama izlazio iz dimnjaka (kanala). Prvi prikaz grejanja na paru dat je u Didroovoj velikoj "Encyclopdie" (1751-72.) ali se ne zna dali je ikada bio izveden. U Engleskoj baštovan Earla od Darbija (Earl of Darby) 1792. kombinuje grejanje iz jame sa korom sa perforiranim cevima (položenim u njih) iz kojih izlazi para. Do 1816. u upotrebi je bio čitav niz sistema na paru od kojih su neki imali perforirane cevi iz kojih je para izlazila i zagrevala sloj lomljenog kamena u koji su cevi bile položene; drugi su imali dvostruke cevi -unutrašnju prečnika 2,5 cm ispunjenu parom i spoljašnju prečnika 20 cm ispunjenu vodom na koju se prenosila toplota što je omogućavalo vrlo ujednačeno grejanje.

Do 1818. godine, dok nije otvrđeno da je zatvoreni tip jedino racionalan, nije došlo do pune komercijalizacije, kada u periodu od 1820-30. većina staklenika počinje da se zagreva toplom vodom iz kazana ispod koga je ložište na čvrsto gorivo. Sistem je zadržan do današnjih dana samo što se pored čvrstog goriva izbor proširio na naftu, gas ili električnu energiju. Električna energija omogućila je i veoma preciznu regulaciju grejanja uz pomoć različitih termostata i vremenskih releja.

Zastakljivanje

Krajem XVII i početkom XVIII veka objekti počinju da dobijaju imena staklenik ili konzervatorijum kao sinonim. Prvi objekat koji je u Britaniji dobio ime staklenik je po svoj prilici onaj izgrađen u Čatvortu 1697. iako se svojim frontalnim zidom sa lučnim prozorima i neprozirnim krovom nije mnogo razlikovao od oranžerija. Slične ovome su ilustracije staklenika iz “Neue Garten-List” Hajnriha Hesea iz 1696. i 1714. godine. Vodi se računa i o provetravanju bilo da se mala kružna okna, koja su činila prozore na prednjoj strani, pomeraju, ili da se na vrhu podižu kapci od drveta. Zasena se obezbeđuje uz pomoć platnenih roletni koje su se savijale u rolnu uz pomoć užeta. Zadnji zid je sa unutrašnje strane bojen u belo ili oblagan belim keramičkim pločicama da bi se povećao priliv svetla.

Početkom XVIII veka dosta se eksperimentisalo sa uglom čeonog zida da bi se dobilo što više svetla. Tako Boerhaave podiže 1718. staklenik u Lajdenu prethodno izračunavši da ugao od 52^o obezbeđuje da podnevno sunce pada pod pravim uglom, Switzer se 1724. opredeljuje za 45^o.

Sa osvitom XIX veka u okviru velikih evropskih metropola grade se velike zimske bašte. Prva od njih (Zímniй sad) podignuta je 1802. u Sankt Peterburgu polukružnog je oblika i duga 90 m sa velikim vertikalnim prozorima i neprozirnim krovom; veća od nje je "Jardin d'Hiver" na Jelisejskim poljima podignuta 1847. visoka kao trospratnica, 90 m duga i 54 m široka. Slični objekti podizani su širom Evrope. Istovremeno se širi prava zaraza podizanja konzervatorijuma uz kuće pripadnika bogatijih staleža koje su služile za uživanja i bile ispunjene egzotičnim biljkama. Ovo je izazvalo pravu poplavu različitih oblika među kojima dominira hemisfera, za koju Mc'Kenzie 1815. godine tvrdi da je optimalan oblik, četvrtina sfere i razni krivolinijski oblici (zašiljena polulopta, heksagonalni, oktogonalni...).

Staklo postaje ravnije i prozirnije pa su efekti "lupe" - fokusiranje svetlosti u jednu tačku - potpuno prestali. Oblici staklenih ploča variraju, a navodi se sedam tipova od kojih su neki ravni i zahtevaju žlebove u konstrukciji i upotrebu kita, drugi se slažu kao crepovi ili se pričvršćuju kopčama, a bilo je i zakrivljenih. Pakston je konstruisao ram za zastakljivanje koji je usmeravao kišu, spolja, i kondenzovanu vodu, iznutra. Originalno izrađen od drveta ovaj "Pakstonov oluk" kasnije je pravljen od livenog gvožđa. Inspiraciju za ram Pakston je dobio gledajući unutrašnjost velikih rebara lista tropskog lokvanja Victoria regia Lindl. "Priroda je inženjer, ja samo prilagođavam i pozajmljujem od nje" pisao je on. Prozirno staklo i veće površine sa manje prečaga od ramova dovelo je do neočekivanih problema - preterane insolacije i ožegotina na listu pa odpočinje niz rasprava o upotrebi bojenog stakla, da bi se na kraju došlo do zaključka da je bezbojno staklo najbolje za rast i razviće biljaka, a da redukciju direktnog sunčevog svetla treba regulisati sredstvima zasene (roletnama, drvenim letvicama, muslinskim tkaninama.. ili krečenjem).

Staklenici kod nas

Kod nas je prvi staklenik, po svoj prilici, izgrađen tek posle 1854. kada Vladislav Delović u Abadžijskoj čaršiji (Zeleni venac) vrativši se iz Beča počinje sa proizvodnjom različitog sadnog materijala i za te potrebe gradi staklenik, koji je 1865. srušen zbog izgradnje česme. Prvi državni staklenik podignut je 1866. u okviru Topčiderske ekonomije, a 1891. rekonstruisan je i znatno proširen. Staklenik tipa konzervatorijuma podignut je 1892. u botaničkoj bašti "Jevremovac". Uvezen je iz Drezdena dug je 60 m, širok 8, a visina centralnog dela je 12 m.

Vidi još

• Staklena bašta