Pređi na sadržaj

Istorija Demokratske Republike Kongo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Mapa Kongo kraljevine

Demokratska Republika Kongo (fr. République démocratique du Congo)[1][2] je država u centralnoj Africi[3]. Po površini je druga na kontinentu, iza Alžira, i jedanaesta je u svetu.

Prva formirana naselja na ovom području datiraju od pre 80.000 godina.

Kraljevina Kongo postojala je u periodu između 14—19. veka. Belgijska kolonizacija počela je kada je kralj Leopold II od Belgije osnovao Slobodnu Državu Kongo, koju je samo on vodio, a postojala je od od 1885. do 1908. na području današnjeg DR Konga.

Izveštaju o velikom broju ubistva doveli su do toga da belgijska Vlada preuzme Kongo od Leopolda II od Belgije i uspostavi koloniju Belgijski Kongo. Pod belgijskom vladavinom, brojne hrišćanske organizacije pokušale su da umetnu zapadne jezike i kulturu među narodima Konga.[4][5]

Nakon ustanka naroda Konga, država je dobila nezavisnost 1960. godine. Međutim, Kongo je ostao nestabilan jer su plemenski lideri imali veće moći nego centralna vlada. Tadašnji premijer Patris Lumumba pokušao je da obnovi državni red uz pomoć Sovjetskog Saveza, a Sjedinjene Države podržale su Mobutu Sese Seka, koji je ubrzo preuzeo potpunu moć i preimenovao državu u Zair. Mobutu je pokušao da afrikanizje zemlju, promenio svoje ime i tražio od afričkih građana da i oni promene svoja zapadna imena i zamene ih tradicionalnim afričkim imenima. Na vlast je došao svrgavanjem Žozefa Kazavubua. U politici se oslanjao na SAD i delovao kao antikomunistički diktator u vreme Hladnog rata u Africi. Bio je čuven po enormnom ličnom bogaćenju na račun ekonomije i eksploatacije resursa svoje zemlje. Procenjuje se da je iz zemlje izneo na lične račune u inostranstvu oko 5 milijardi dolara.[6][7] Po ovome je Mobutu Sese Seko najkorumpiraniji političar u istoriji Afrike.

U Prvom kongoanskom ratu, Ruanda je osvojila Zair, a Mobutu je izgubio moć nad državom. Na njegovo mesto došao je Loran Kabila i promenio ime države u Demokratska Republika Kongo.

Rana istorija[uredi | uredi izvor]

Područje današnje Demokratke Republike Kongo bilo je naseljeno i pre 80.000 godina, po otkriću grupe naučnika 1998. godine u Katandi, gde je pronađen jedan od najvećih harpuna za koji se veruje da je korišćen za lov na velike somove.[8][9]
Tokom svoje istorije, država se zvala Kongo, Slobodna Država Kongo, Belgijski Kongo i Zair.

Kraljevina Kongo postojala je od 14. do početka 19. veka. Do dolaska Portugalaca, kraljevina je bila dominantna sila u regionu, zajedno sa kraljevinama Luba, Lunda, Mongo i Anzik.

Kolonizacija[uredi | uredi izvor]

Slobodna Država Kongo (1885—1908)[uredi | uredi izvor]

Mapa Slobodne Države Kongo

Slobodna Država Kongo bila je korporacijska država koju je kontrolisao Leopold II od Belgije, preko nevladinih organizacija u zemlji. Leopold je bio jedini vlasnik i predsednik države, koja je uključivala celokupne teritorije današnje Demokratke Republike Kongo. Zbog izveštaja britanskog konzula Rodžera Kejsmenta, došlo je do hapšenja i kažnjavanja zvaničnika koji su bili odgovorini za hladkokrvna ubijanja u zemlji 1900. godine, uključujući i belgijskog državljanina koji je pucao na najmanje 122 stanovnika Konga
Procene o broju smrtnih kazni iz ovog perioda variraju, jer je prvi popis obavljen tek 1924. godine. Prema izveštaju Kejsmenta, neselektivi rat, gladovanje, smanjenje broja rođenih i tropske bolesti, značajno su smanjile populaciju stanovništva Konga.[10] Evropski i američki mediji predstavili su javnosti uslove u Slobodnoj Državi Kongo 1900. godine. Do 1908. godine javni i diplomatski pritisci na Leopolda II, doveli su do toga da se on povuče. a stvorena je kolonija Belgijski Kongo.[11]

Belgijski Kongo (1908—1960)[uredi | uredi izvor]

Kralj Leopold II zvanično se odrekao lične kontrole Slobodne Države Kongo, 15. novembra 1908. godine. Država je preimenovana u Belgijski Kongo i stavljena pod direktnu upravu belgijske vlade i njenog Ministarstva za kolonije. Belgijska vlast u Kongu zasnivala se na kolonijalnom trojstvu državnih, misionarskih i privatnih kompanija.[12]
Interesi belgijskih kompanija i belgijske Vlade Konga bili su isti, pa su zajedno radili na suzbijanju štrajkova, koja je organizovalo nezadovoljno domorodačko stanovništvo Konga.[12]

Zemlja je bila podeljena administrativno i hijerarhijski u suprotnosti sa Francuzima i Britancima koji su uglavnom favorizovali sistem idikretne vladavine, gde su zadržavani tradicionalni lideri na položajima nadležnosti pod kolonijalnim nadzorom. Postojao je i visok stepen rasnog odvajanja. Veliki broj belaca koji su se u Kongo preselili nakon završetka Drugog svetskog rata, bili su povlašćeniji od pripadnika crne rase.[13]

Tokom četrdesetih i pedesetih godina 20. veka, Kongo je doživeo visok nivo urbanizacije, a kolonijalna adminsitracija započela je razne razvojne programe sa ciljem stvaranja moderne kolonije.[14] Radilo se i na sprečavanju bolesti i razvoja srednje klase.[14] Pedesetih godina, Kongo je imao dvostruko više radne snage nego bilo koja druga afrička kolonija.[15] Bogati prirodni resursi u Državi, uključujući i uranijum koji je korišćen za američki nuklearni program tokom Drugog svetsko rata. Veliki broj prirodnih resursa doveo je do toga, da Kongo bude u znatnom interesu za region, Sovjetski Savez i Sjedinjene Države.[16][17]

Uspon političke aktivnosti[uredi | uredi izvor]

U drugoj polovini Drugog svetsko rata, pojavio se novi društveni sloj u Kongu. Ekonomski rast usledio je nakon osnivanja srednje afričke klase u državi. Iako nije postojao određeni kriterijum, poznavanje francuskog jezika i pridržavanje hrišćanstva bili su neki oblici post-osnovnog obrazovanja.[18] Stanovništvo srednje klase je pokušalo da iskoristi svoje potencijale u Kongu, kako bi stekli bolja radna mesta i posebne privilegije.[19] S ozbirom na to da su mogućnosti za naprednu mobilnost kroz kolonijalnu strukturu bile ograničene, srednja klasa se institucionalno manifestovala na elitnim mestima, gde je bila privilegovana i osećala se drugačije od ostalog stanovništva.[20] Ostale grupe građana, poput sindikata i udruženja pridružile su se narodu Konga u drugim savezima.[21] Među najvažnijim bio je savez Des Bakongo, koji su predstavljali ljudi iz Donjeg Konga, međutim oni su bili ograničenim u svojim podtupcima od strane uprave.[22][23] Iako su izvorni vladari držali zakonske oblasti u nekim jurisdikcijama, u praksi ih je administracija koristila za sprovođenje svoje politike.[24]

Pedesetih godina 20. veka većina ljudi srednje klase bili su zabrinuti zbog socijalnih nejednakosti i ophođenja Belgijanaca prema njima.[25] Alijansu Bakongo je 1950. godine preuzeo Žozef Kasa-Vubu, a to udruženje od tada postalo je neprijateljski nastrojeno prema kolonijalnom autoritetu i tražilo autonomoju za Kongo regije u Donjem Kongu.[26]
Godine 1956. grupa intelektualaca Konga pod pokroviteljstvom nekoliko evropskih akademika, izdala je manifest koji poziva na nezavisnost.[27] Belgijska vlada nije bila spremna da odobri nezavisnost Konga, pa čak i kada je počela da shvata neophodnost plana za dekolonizaciju, 1957. godine. Pretpostavlja se da bi takav proces bio dosta kontrolisan od strane Belgije.[28] U decembru 1957. godine, kolonijalna administracija je pokrenula reforme koje su dozvoljavale lokalne izbore i formiranje političkih stranaka. Neke belgijske partije pokušale su da uspostave ogranke u koloniji, ali nisu uspele, jer je veći deo stanovništva Konga bio opredeljen za političke partije iz svoje zemlje.[29]
Nacionalizam je bio u porastu 1958. godine, a sve više organizacija počelo je da se dogovora i sa drugim ljudima van njihovih lokalnih područja, o budućim strukturama postkolonijalne države Konga.[30][31] U Katangi nekoliko grupa i sindikata složili su se da formiraju organizaciju Conakat, kojom su rukovodili političari Goderfrojd Munongo i Mojse Čombe. Bili su neprijateljski nastrojeni prema imigrantskim narodima i zagovarali su autonomiju, kao i bliske veze sa Belgijom.[32][33]

U oktobru 1958. godine, Siril Abodula, Džozef Ileo i Patris Lumumba osnovali su Nacionalni kongovski pokret. Stranka je nastojala da mirno podstiče nezavisnost Konga, promoviše političku edukaciju stanovništva i eliminište regionalizam.[34] Najveći broj članova ovog pokreta bili su iz grada Kisangani i Kasaj provincije, gde je pokret promovisao biznismen Albert Kalonji.[4] Belgijski zvaničnici su dopustili Lumumbi da prisustvuje Konferenciji svih afričkih naroda, koja je održana u Akri, decembra 1958. godine.[35] Lumumba je bio duboko inpresioniran pan-afričkim idealima, kao i ganskim predsednikom Kvame Nkrumom, te se vratio u Kongo sa radikalnijim stavovima i spremao radikalniji program.[36] Nakon toga zahtevao je puni nezavisnost Konga.[31] Skup podrške nezavisnosti održan je 4. januara 1959. godine u glavnom gradu.[31] Opštinska Vlada kojom je rukovodila belgijska vlast dobila je izveštaj da neće biti dozvoljen skup ljudima, već samo sastanak lidera. Masa je bila revoltirana i gađala policiju kamenjem i pljačkala evropsku imovinu. Neredi su trajali tri dana.[37] Kolonijalna vojska zaustavila je pobunu.[17][38]
Naredne godine osnovan je veliki broj pokreta i političkih stranaka koje su podržavale nezavisnost Konga.[39]

Nezavisnost i kriza u Kongu (1960—1965)[uredi | uredi izvor]

Nakon nereda u Kinšasi 4—7. januara 1959. i u Kisanganiju 31. oktobra 1959. godine, Belgijanci su shvatili da ne mogu držati kontrolu nad stanovništvom zbog velikog broja zahteva za nezavisnost. Belgijski i kongovski politički lideri počeli su pregovore 18. januara 1960. godine.

Na kraju konferencije, 27. januara 1960. godine, najavljeno je da će se izbori u Kongu održati 22. maja 1960. godine. Potpuna nezavisnost bila je 30. juna 1960. godine. Patris Lumumba postao je premijer, a Žozef Kasa-Vubu predsednik. Nakon nezavisnosti zemlja je usvojila naziv Republika Kongo. Francuska kolonija Srednji Kongo, takođe je izabrala ime Republika Kongo, nakon njene nezavisnosti.

Godina 1960. bila je prilično nestabilna, regionalni plemenski lideri držali su vlast u više oblasti nego centralna vlada, a odlaskom belgijskih političara, nije bilo mnogo kvalifikovanih birokrata u zemlji. Veoma mali broj ljudi završio je Kongovski univerzitet i nije bilo ideje kako upravljati zemljom takve veličine.

Dana 5. jula 1960. godine u glavnom gradu izbila je vojna pobuna kongovskih vojnika protiv njihovih evropskih oficira, a nakon toga usledile su pljačke i uništavanje imovine širom grada. Najbogatija pokrajina zemlje, Katanga bila je odsečena od države, a vodio ju je biznismen Mois Combe. Ujedinjene nacije poslale su 20.000 vojnika kako bi zaštitile Evropljane u zemlji i pokušale da uspostave red. Zapadni paravojni plaćenici, kao i mnogi drugi pokušavali su da zaštite svoje interese u zemlji. U ovom periodu druga najbogatija pokrajina Konga, Kasaj, objavila je svoju nezavisnost, 8. avgusta 1960. godine.

Premijer Patris Lumumba obratio se za pomoć Sovjetskom Savezu, odnosno njihovom vođi Nikiti Hruščovu, koji je pristao da mu pomogne, nudeći napredno naoružanje i tehničke savetnike. Sjednjene države posmatrale su sovjetsko prisustvo kao pokušaj da iskoriste situaciju i steknu državu zastupnika u podsaharskoj Africi. Snagama Ujedinjenih nacija zato je naređeno da blokiraju svaku pošiljku oružja u zemlji. Sjedinjene Države su takođe tražile način da zamene Lumumbu kao lidera. Predsednik Kasavuku se sukobio sa Lumumbom nakon toga i zagovarao je savez sa Sjedinjenim Državama, a ne sa Sovjetskim Savezom. Sjednjene države poslale su oružje i pripadnike Centralne obaveštajne agencije da pomognu snagama u borbi protiv sovjestkog prisustva. Uz pomoć Sjedinjenih Država i Centralne obaveštajne agencije, 14. sepptembra 1960. godine, pukovnik Žozef Mobutu je srušio vladu i uhapsio Lumumbu.

Dana 17. januara 1961. godine Mobutu je poslao Lumumbu u Lubumbaši. Po izveštajima štampe on je bio tučen i prisiljen da jede kopije svojih ugovora, a nakon toga tri nedelje nije bilo informacija o njemu. Navođeno je da je pobegao i potom ubijen, međutim ipak je bio mučen i ubijen zajedno sa još dvojicom njegovih saradnika. Godine 2001. belgijska istraga utvrdila je da je on streljan zajedno sa dva saveznika, a njegovo telo je bačeno u kiselinu.[40] U Kisangani, oni koji su bili lojalni Lumumbi, postavili su vladu pod Antoanom Gizgenom, koja je trajala od 31. marta 1961. godine, do 5. avgusta 1961. godine. Nakon promena, snage Ujedinjenih nacija i Konga uspele su da povrate provinciju Južni Kasaj, 30. decembra 1961. godine, a Katangu 15. januara 1963. godine.

Nova kriza izbila je sukobom 1964. godine, kada je pola zemlje palo u ruke pobunjenika. Evropski plaćenici, američke i belgijske trupe ugušile su pobunu.

Zair (1965—1997)[uredi | uredi izvor]

Zastava Zaira

Nemiri i pobune bili su prisutni do novembra 1965. godine, kada je general-pukovnik Mobutu Sese Seko, tadašnji vrhnovni komandatna nacionalne armije, preuzeo kontrolu nad državom i proglašen za predsednika, 1970. godine. Mobutu je 1971. godine preimenovao zemlju u Republika Zair i zahtevao do građana da usvoje afrička imena i izbace svoja francuska odnosno zapadna imena i jezik. Ime Zair potiče od portugalske reči (reka koja guta sve reke).[41]
Zair je tokom osamdesetih godina ostao jednopartijska država, a Mobutu je uspešno držao kontrolu nad zemljom, iako je bio pod velikim pritiscima.[42][43]

Nakon završetka Hladnog rata, povećali su se unutrašnji pritisci na Mobutu. Krajem 1989. i početkom 1990. godine, Mobutu je oslabljen nizom domaćih protesta i pojačanim međunarodnim kritikama njegovog režima usled nestabilne ekonomije i korupcije u vladi, naročito zbog sopstvene pronevere državnih sredstava za ličnu upotrebu.

U aprilu 1990. godine, Mobutu je proglasio Treću Republiku, prihvatajući ograničeni višepartijski sistem sa izborima i ustavom.[44] Kako su detalji reformi ipak odloženi, vojnici su u septembru 1991. pljačkali Kinšasi u znak protesta zbog neisplaćenih plata. Dve hiljade vojnika francuskih i belgijskih trupa stigli su da evakuišu oko 20.000 ugroženih stranih državljana u Kinšasi.[45]

Građanski ratovi (1996—1997)[uredi | uredi izvor]

Prvi kongoanski rat[uredi | uredi izvor]

Izbeglički kamp, 1994.

Prvi kongoanski rat bio je konflikt koji je trajao od kraja 1996. do 1997. Njime je sa vlasti svrgnut zairski predsednik Mobutu Sese Seko.

Važan uzrok rata bila je izbeglička kriza posle genocida u Ruandi. U istočni Zair je 1994. stiglo oko 2 miliona Hutu izbeglica koji su bežali od osvete Tutsija. Njih su napadali Tutsiji iz Ruande i Tutsiji iz Zaira (Banjamulenge), dok je Hutu ekstremiste iz političkih razloga podržavao Mobutuov režim. Vojne grupe odgovorne za genocid u Ruandi su sada operisale iz istočnog Zaira i bile stalna opasnost za Ruandu. Nova vlada Ruande, u kojoj dominiraju Tutsi, poslala je naoružanje etničkim Tutsima (Banjamulenge) istočnog Zaira. Za ovu intervenciju javno ih je optužila vlada Zaira, ali im se nije vojno usprotivila.[46]

Mobutuu se decembra 1996. suprotstavio ujedinjeni pokret pod vođstvom Lorana Kabile potpomognut stranim silama: Ugandom, Ruandom i Angolom. Zvanično ime ovog pokreta je bilo „Alijansa demokratskih snaga za oslobođenje Kongo-Zaira“ (Alliance des Forces Démocratiques pour la Libération du Congo-Zaïre ili AFDL).

Vođa pobunjenika, Loran Kabila, bio je dugogodišnji protivnik Mobutuovog režima. Bio je blizak idejama prvog premijere Konga, Patrisa Lumumbe, a za sebe je tvrdio da je marksista i poštovalac dela Mao Cedunga.[47] On je bio vodio pobunjenike na istoku Konga blizu dve decenije, ali je po rečima Če Gevare u prvim godinama konflikta Kabila bio neangažovan i nenadahnuti vođa.[48]

Uz aktivnu podršku Ruande, Ugande i Angole, pobunjeničke snage Lorana Kabile se planski premeštaju niz reku Kongo kako bi srušili Mobutov režim sa centrom u Kinšasi. Najveći deo Kabilinih boraca su bili Tutsi i mnogi su bili veterani iz konflikta oko regije Velikih jezera u Africi.

Kabilina vojska je polagano napredovala prema zapadu u decembru 1996. pri kraju izbegličke krize Velikih jezera. Preuzimali su kontrolu nad pograničnim naseljima i rudnicima i nisu naišli na jači otpor pri svom napredovanju niz reku Kongo ka prestonici, Kinšasi. Iz unutrašnjosti Kongoa su dolazili izveštaji o masakrima i brutalnim zločinima pobunjenika. Izvestioci Ujedinjenih nacija tvrde da su tokom ovih operacija Kabiline trupe ubile oko 60.000 civila, što je AFDL demantovao.[49]

Kabiline snage u martu 1997. započinju ofanzivu uz zahtev za opoziv vlade.[50] U martu pobunjenici zauzimaju Kasengu. Vlada je propagandom poricala da gubi kontrolu nad teritorijom. Mobutu je u pokušaju da poboljša svoj položaj, 2. aprila 1997. godine na mesto premijera postavio svog političkog rivala Etjena Tšisekedija. Tokom aprila pobunjenici su napredovali duž reke Kongo i do maja su stigli do predgrađa Kinšase.[50] Kabiline snage zauzimaju međunarodni aeorodrom u Lubumbašiju 16. maja 1997. Teško bolestan Mobutu napušta zemlju i uskoro umire 7. septembra 1997. u Maroku. Istoga dana, Loran Kabila se proglasio novim predsednikom države i naredio uvođenje reda u zemlji.[51] Ime zemlje je promenio u Demokratska Republika Kongo.[52]

Drugi kongoasnki rat[uredi | uredi izvor]

Stanje tokom ratne, 2001. godine

Drugi kongoanski rat odigrao se između 1998. i 2003. u Demokratskoj Republici Kongo (bivši Zair). Završio se kada je prelazna Vlada Demokratske Republike Kongo preuzela vlast. U najvećem ratu u modernoj afričkoj istoriji direktno je učestvovalo osam afričkih zemalja kao i oko 25 naoružanih grupa. Do 2008. kao posledica rata je stradalo 5.400.000 ljudi, većinom od bolesti i gladovanja To je učinilo Drugi kongoašnski rat najsmrtonosnijim konfliktom od Drugog svetskog rata. Milioni ljudi su napustili svoje domove, a mnogu su izbegli u susedne države.[53]

Koalicija Kinšasa obuhvatala je kongoansku narodnu armiju pod predsednikom Loranom Kabilom i kasnije njegovim sinom Žozefom Kabilom, različite anti Maji-Maji grupe i savez država Zimbabve, Angola, Čad, Sudan i Namibija. Oni su kontrolisali istočni i južni deo Demokratske Republike Kongo. Glavni cilj im je bio stvaranje jake države koja bi kontrolisala svoju teritoriju, granice i prirodne resurse.[54]

Patriotski front Ruande je uključivao vlade Ruande i Burundija (u kojima su dominirali Tutsi) i militantne grupe plemena Banjamulenge (etnički Tutsiji u DR Kongo).[55] Ove snage su bile aktivne u provincijama Severni i Južni Kivu i kontrolisale su teritorije zapadno prema Kinšasi. Njihovi ciljevi su bili odbrana nacionalnih bezbednosti Ruande i Burundija, odbrana Tutsija u DR Kongo, ograničenje uticaja Ugande i eksploatacija rudnih bogastava.[56]

Snage Hutua su činili ruandanski Hutui odgovorni za Ruandanski genocid, burundijski pobunjenici sačinjeni od bivših vlasti, kongoanski Hutui i udružene snage lokalnih milicija Maji-Maji.[57] Glavna Hutu grupa su Demokratske snage za oslobođenje Ruande koja je operisala po Kivu provincijama.[58] Oni su se borili za isterivanje stranih snaga Tutsija, etničko čišćenje Banjamulengi, obaranje vlasti u Ruandi i Burundiju i sticanje kontrole nad resursima.

Ugandske snage su obuhvatale Ugandansku nacionalnu armiju i različite udaljene ugandanske pobunjeničke grupe, kao što je Pokret za oslobođenje Konga koji je kontrolisao severoistočni i severni deo centralnog Konga.[59] Glavni ciljevi uganskih snaga su bili odbrana granica Ugande od invazije pobunjeničkih grupa iz DR Kongo, kao što su Savez demokratskih snaga i Narodne armije iskupljenja (čije je postojanje sporno).[60] Uganda je prethodno tvrdila da vlada Žozefa Kabile odbija da preduzme akcije protiv tih pobunjenika. Ujedinjene nacije su imenovale Ugandu kao državu koja ilegalno eksploatiše prirodne resurse DR Kongo.[61]

Kongo tokom vladavine Žozefa Kabile[uredi | uredi izvor]

Prelazna vlada (2003—2006)[uredi | uredi izvor]

Kongo je imao prelaznu vladu u julu 2003. godine do završetka izbora. Ustav je odobren od birača, a 30. jula 2006. godine Kongo je održao svoje prve višestranačke izbore od nezavisnosti 1960. godine. Žozef Kabila imao je 45% svih glasova, a njegov politički protivnik Žan Pjer Bemba 20%. Stranke su sa svojim predstavnicima izlazile na ulice, a od 20. do 22. avgusta 2006. godine, na ulicama Kinšase poginulo je šestanest ljudi, pre nego što je policija zaustavila nemire i ponovo preuzela kontrolu nad gradom. Novi izbori održani su 29. oktobra 2006. godine, a Žozef Kabila dobio je 70% glasova. Dana 6. decembra 2006. godine, Kabila je položio zakletvu kao predsednik.[62]

Kraj mandata Kabile[uredi | uredi izvor]

U novembru 2011. godine, Žozef Kabila je ponovo izabran kao predsednik. Nakon što su 9. decembra objavljeni rezultati u Kinšasi i Mbudži Maji, usledili su nasilni nemiri, a smatralo se da je glasanje namešteno.[63] Zvaničnici su izveštavali da je Ejten Šisekendi oštećen.[64] Dana 20. decembra Kabila je ponovo položio zakletvu i obećao da će ulagati u infrastrukturu i javne usluge.[65]

Dana 19. januara 2015. godine izbili su protesti koje su vodili studenti sa Univerziteta Kinšase. Protesti su počeli nakon objavljivanja predloženog zakona, koji bi omogužio Kabili da ostane na vlasti, sve do narednih izbora, koji su bili planirani za 2016. godinu[66][67] Do srede 21. januara sukobi između policije i demonstranata rezultirali su sa najmanje 42 mrtvih, iako je Vlada Konga tvrdila da je ubijeno samo 15 ljudi.[66]

Slično tome, u septembru 2016. godine, tokom protesta, od strane policije i vojnika republičke garde ubijeno je 80 ljudi, uključujući lidera Studentske unije. Od 19. septembra iste godine, stanovnici Kinšase kao i drugih gradova uglavnom su bili zatvoreni u svoje domove.[68] Policija je uhapsila svakog ko je sarađivao sa opozicijom u vezi protesta. Mandat predsednika trebalo je da se završi 19. decembra 2016. godine, ali u tom trenutku nije bilo planova za izbore.[69]

Unutrašnji konflikti[uredi | uredi izvor]

Državni vrh i Svetske mirovne snage nisu uspele da pruže sigurnost u čitavoj zemlji, pa je došlo do pojave oko 70 naoružanih grupa, 2016. godine.[70][71] Do 2018. godine, broj naoružanih grupa se povećao na oko 120.[72]

Oružane grupe se često optužuju da rade za regionalne vlade, kojima je navodno cilj da zauzmu predele istočnog Konga, gde se nalaze mineralna bogatstva. Pojedini tvrde da je greška državnog vrha što dopušta nacionalnoj vojsci da ilegalno profitira od rudnika i seče šume.[73][74][75]

Konflikt u Kivuu (2004—danas)[uredi | uredi izvor]

Laurent Nkuda sa vojnom formacijom, koja sebe naziva Nacionalnim kongresom za odbranu naroda pobunio se protiv vlade Konga.[76] U aprilu 2012. godine, vođa Nacionalog konregsa za odbranu naroda i trupe koje su mu bile lojalne formiralo je pobunjeničku grupu, pokret 23. mart, za koji se veruje da je finansiran od strane Ruande.[77] Dana 20. novembra 2013. godine, pokret 23. mart preuzeo je kontrolu nad Gomom, glavnim gradom provincije Severni Kivu.[78] Nakon toga, Ujedinjene nacije poslale su svoje trupe, da bi neutralizovale situaciju.[74][79] Grupa 23. mart je poražena, a od 2017. godine njeni borci od kojih je većina pobegla u Ruandu i Ugandu počeli su da se vraćaju nazad u zemlju.[70][80][81][82]

Savezničke demokratske snage[uredi | uredi izvor]

Savezničke demokratke snage vodile su pobunu u Demokratskoj Republici Kongo i okrivljuju se za masakr u Beni, 2016. godine. Vojska kongoa trvrdi da su ove snage islamski pobunjenici, a većina stanivništva smatra da su oni kriminalne grupe, čiji je cilj da profitiraju na polju rudarstva i zlata.[74][83]

Frakcija Maj-maj policije[uredi | uredi izvor]

U junu 2017. godine, grupa koja je stacinirana u Južnom Kivu, oformljena je i nazvana Nacionalna narodna koalicija za suverintet Konga, a predvodio ju je Vilijem Jakutumba.[84] Ova grupa postala je najjača pobunjenička grupa na istoku zemlje, a pod njenom kontrolom je čak bilo i nekoliko strateških gradova.[85][86][87][88]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Starbird, Deboer & Pettit 2004, str. 78
  2. ^ Office of the United States Trade Representative (2003). United States House of Representatives Committee on Ways and Means, ur. 2003 Comprehensive Report on U.S. Trade and Investment Policy Toward Sub-Saharan Africa. Message from the President of the United States. United States Government Printing Office. str. 87. ISBN 9781428950146. „Democratic Republic of the Congo (DROC) will become eligible for AGOA trade benefits upon formation of a transitional government.” 
  3. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2011. g. Pristupljeno 24. 09. 2018. 
  4. ^ a b Hoskyns 1965, str. 29.
  5. ^ Hoskyns 1965, str. 31.
  6. ^ Fortune, October 12 (1987). pp. 189.
  7. ^ 60 Minutes, March 4, 1984
  8. ^ „Archived copy”. Arhivirano iz originala 2. 3. 2015. g. Pristupljeno 10. 3. 2015. 
  9. ^ Yellen, John E. (1998). „Barbed Bone Points: Tradition and Continuity in Saharan and Sub-Saharan Africa”. African Archaeological Review. 15: 173—198. doi:10.1023/A:1021659928822. Pristupljeno 4. 5. 2018. [mrtva veza]
  10. ^ „Report of the British Consul, Roger Casement, on the Administration of the Congo Free State” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 16. 10. 2020. g. Pristupljeno 24. 09. 2018. 
  11. ^ Ewans, Sir Martin (2001). European atrocity, African catastrophe : Leopold II, the Congo Free State and its aftermath. Richmond: Curzon. ISBN 978-0-7007-1589-3. 
  12. ^ a b Turner 2007, str. 28.
  13. ^ Turner 2007, str. 29.
  14. ^ a b Freund 1998, str. 198–9.
  15. ^ Freund 1998, str. 198.
  16. ^ Borstelmann 1993, str. 92–3.
  17. ^ a b Hoskyns 1965, str. 10.
  18. ^ Gibbs 1991, str. 70.
  19. ^ Willame 1972, str. 24.
  20. ^ Willame 1972, str. 25.
  21. ^ Young 1965, str. 291.
  22. ^ Hoskyns 1965, str. 22.
  23. ^ Young 1965, str. 29.
  24. ^ Gibbs 1991, str. 51.
  25. ^ Young 1965, str. 274–275.
  26. ^ Hoskyns 1965, str. 22–23.
  27. ^ Young 1965, str. 276.
  28. ^ Young 1965, str. 36–37.
  29. ^ Young 1965, str. 296–297.
  30. ^ Young 1965, str. 277.
  31. ^ a b v Nzongola-Ntalaja 2002, str. 84.
  32. ^ Lemarchand 1964, str. 241.
  33. ^ Hoskyns 1965, str. 25–27.
  34. ^ Hoskyns 1965, str. 27.
  35. ^ Hoskyns 1965, str. 23.
  36. ^ Hoskyns 1965, str. 28.
  37. ^ Nzongola-Ntalaja 2002, str. 85.
  38. ^ Nzongola-Ntalaja 2002, str. 86.
  39. ^ Merriam 1961, str. 131–132.
  40. ^ De Witte, Ludo: The Assassination of Lumumba, Verso, 2001.
  41. ^ Forbath, Peter (1977). The River Congo: The Discovery, Exploration and Exploitation of the World's Most Dramatic Rivers. Harper & Row. str. 19. ISBN 978-0-06-122490-4. 
  42. ^ Zeilig & Dwyer 2012, str. 170.
  43. ^ „Who are the Nyatura rebels?”. IBT. 22. 2. 2017. Pristupljeno 29. 12. 2017. 
  44. ^ „At least 21 Hutus killed in 'alarming' east Congo violence:UN”. Reuters. 8. 2. 2016. Pristupljeno 7. 3. 2017. 
  45. ^ „New Riots in Zaire: 300 Are Evacuated”. New York Times. Reuters. 23. 10. 1991. 
  46. ^ Stearns 2012, str. 23
  47. ^ Duke, Lynne (20. 5. 1997). „Congo Begins Process of Rebuilding Nation”. The Washington Post. str. A10. Arhivirano iz originala 24. 2. 2011. g. „Guerrillas of Angola's former rebel movement UNITA, long supported by Mobutu in an unsuccessful war against Angola's government, also fought for Mobutu against Kabila's forces.” 
  48. ^ „DRC: Rebels kill at least 10 in troubled eastern region”. Al jazeera. 19. 7. 2016. Pristupljeno 7. 3. 2017. 
  49. ^ Thom, William G. (1999). „Congo-Zaire's 1996–97 Civil War in the Context of Evolving Patterns of Military Conflict in Africa in the Era of Independence”. XIX (2). Journal of Conflict Studies. Arhivirano iz originala 21. 8. 2006. g. 
  50. ^ a b e.g.: Reyntjens, Filip. The Great African War: Congo and Regional Geopolitics, 1996–2006. . Cambridge: Cambridge University Press. 2009. pp. 194. 
  51. ^ Gondola, Ch. Didier (2002). The History of Congo. Westport: Greenwood Press. стр. 6. 
  52. ^ „Armed groups in eastern DRC”. Irin news. 31. 10. 2013. Приступљено 7. 3. 2017. 
  53. ^ „DR Congo Pygmies appeal to UN”. BBC News. 23. 5. 2003. 
  54. ^ Soderlund, Walter C.; DonaldBriggs, E.; PierreNajem, Tom; Roberts, Blake C. (2013). Africa's Deadliest Conflict: Media Coverage of the Humanitarian Disaster in the Congo and the United Nations Response, 1997–2008. Waterloo: Wilfrid Laurier University Press. ISBN 9781554588787. 
  55. ^ „Security Council Condemns Illegal Exploitation of Democratic Republic of Congo's Natural Resources”. United Nations. 3. 5. 2001. Приступљено 25. 3. 2013. 
  56. ^ Rayner, Gordon (27. 9. 2011). „Is your mobile phone helping fund war in Congo?”. The Daily Telegraph. London. 
  57. ^ „1,000 a day dying in Congo, agency says”. Canadian Broadcasting Corporation. 10. 12. 2004. 
  58. ^ Bowers, Chris (24. 7. 2006). „World War Three”. My Direct Democracy. Архивирано из оригинала 7. 10. 2008. г. 
  59. ^ „Children of the Congo who risk their lives to supply our mobile phones”. The Guardian. 7. 12. 2012. 
  60. ^ DRC, Opinion survey 2009, by ICRC and Ipsos
  61. ^ „Congo Civil War”. GlobalSecurity.org. 
  62. ^ „Rebellion fears grow in eastern Congo”. Irinnews. 31. 10. 2017. Приступљено 13. 12. 2017. 
  63. ^ „Carter Center: DRC Presidential Election Results Lack Credibility (press release)”. Carter Center. 10. 12. 2011. 
  64. ^ „DR Congo election: Questions hang over Kabila's victory”. BBC News. 10. 12. 2011. 
  65. ^ „DR Congo President Joseph Kabila begins second term”. BBC News. 20. 12. 2011. 
  66. ^ а б Ross, Aaron (21. 1. 2015). „UPDATE 2-Congo protests enter third day, rights group says 42 dead”. Reuters. Архивирано из оригинала 21. 01. 2015. г. Приступљено 21. 1. 2015. 
  67. ^ Jullien, Maud (21. 1. 2015). „DR Congo unrest: Catholic church backs protests”. BBC. Приступљено 21. 1. 2015. 
  68. ^ Political polarization in DR Congo may spark ‘large-scale violence,’ UN envoy warns Security Council
  69. ^ Democratic Republic of Congo faces civil war
  70. ^ а б „Congo Warns Return of M23 Rebels in East Could Block Vote”. Bloomberg. 3. 2. 2017. Приступљено 11. 3. 2017. 
  71. ^ „In Congo, Wars Are Small and Chaos Is Endless”. nytimes.com. 30. 4. 2016. Приступљено 7. 3. 2017. 
  72. ^ „Thousands Flee Across Congo's Borders After Violence in East Rages”. Bloomberg. 30. 1. 2018. Приступљено 5. 3. 2018. 
  73. ^ „DRC: Thousands flee amid surge in 'horrific violence'”. Al Jazeera. 30. 4. 2016. Приступљено 5. 3. 2018. 
  74. ^ а б в „UN peacekeeping in Congo Never-ending mission”. The Economist. 19. 5. 2016. Приступљено 8. 3. 2017. 
  75. ^ „Congo rebels kill at least 8 civilians in mounting ethnic violence”. Reuter. 8. 8. 2016. Приступљено 7. 3. 2017. 
  76. ^ „Democratic Republic of the Congo - Batwa and Bambuti”. Minority Rights Group International. 
  77. ^ „DRC's Kasai-Oriental province requires emergency assistance 600,000 says UN”. International Business Times. 8. 3. 2017. Приступљено 10. 3. 2017. 
  78. ^ „Goma: M23 rebels capture DR Congo city”. BBC News. 20. 11. 2012. Архивирано из оригинала 20. 11. 2012. г. Приступљено 18. 11. 2012. 
  79. ^ „UN warns situation in DR Congo reaching 'breaking point'”. Deutsche Welle. 2. 3. 2018. Приступљено 5. 3. 2018. 
  80. ^ „Congo says M23 fighters captured downed air crew”. Reuters. 31. 1. 2017. Приступљено 11. 3. 2017. 
  81. ^ „Sud-Kivu : Les miliciens envahissent les localités abandonnées par l’armée à Kalehe”. Actualite. 2. 10. 2017. Архивирано из оригинала 29. 12. 2017. г. Приступљено 28. 12. 2017. 
  82. ^ „DR Congo Kasai conflict: 'Thousands dead' in violence”. BBC News. 20. 6. 2017. 
  83. ^ „27 killed in DRC after Maï-Maï fighters target Hutu civilians in North Kivu”. International Business Times. 20. 2. 2017. Приступљено 7. 3. 2017. 
  84. ^ „Refugees reaching Zambia accuse DRC troops of killing civilians -U.N”. Reuters. 23. 9. 2017. Архивирано из оригинала 14. 12. 2017. г. Приступљено 13. 12. 2017. 
  85. ^ „Eastern Congo rebels aim to march on Kinshasa: spokesman”. Reuters. 29. 9. 2017. Приступљено 13. 12. 2017. 
  86. ^ „Inside the Congolese army’s campaign of rape and looting in South Kivu”. Irinnews. 18. 12. 2017. Приступљено 28. 12. 2017. 
  87. ^ „Heavy Fighting in Eastern DR Congo, Threats to Civilians Increase”. Human Rights Watch. 4. 10. 2017. Приступљено 13. 12. 2017. 
  88. ^ „DR Congo militia attack kills dozens in eastern region”. Aljazeera. 28. 11. 2016. Приступљено 7. 3. 2017. 

Литература[uredi | uredi izvor]

  • Gondola, Ch. Didier (2002). The History of Congo. Westport: Greenwood Press. стр. 6. 
  • Stearns, Jason (2012). Dancing in the Glory of Monsters: The Collapse of the Congo and the Great War of Africa. PublicAffairs. стр. 23. ISBN 978-1-61039-159-7 — преко Google Books. 
  • Zeilig, Leo; Dwyer, Peter (2012). African Struggles Today: Social Movements Since Independence. Haymarket Books. стр. 170. ISBN 978-1608461202. 
  • Ewans, Sir Martin (2001). European atrocity, African catastrophe : Leopold II, the Congo Free State and its aftermath. Richmond: Curzon. ISBN 978-0-7007-1589-3. 
  • Turner, Thomas (2007). The Congo Wars: Conflict, Myth, and Reality (2nd изд.). London: Zed Books. ISBN 978-1-84277-688-9. 
  • Freund, Bill (1998). The Making of Contemporary Africa: The Development of African Society since 1800 (2nd изд.). Basingstoke: Palgrave-Macmillan. ISBN 978-0-333-69872-3. 
  • Borstelmann, Thomas (1993). Apartheid, Colonialism, and the Cold War: the United States and Southern Africa, 1945–1952. New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-507942-5. 
  • Emile Banning: L’association internationale africaine et le comité d'études du Haut Congo 1877–1882. Institut national de géographie, Brüssel 1882, (zur Arbeit der Association Internationale Africaine).
  • Weißbuch, dem Deutschen Reichstage vorgelegt in der 1. Session der 6. Legislaturperiode (1885). Heymann, Berlin 1885, (enthält den Text der Kongoakte).
  • Roger Trinquier, Jacques Duchemin, Jacques Le Bailly: Notre guerre au Katanga. Editions de la Pensée Moderne, Paris 1963.
  • Jef Van Bilsen: Kongo, 1945–1965. Het einde van een kolonie. 2. volledig herziene druk. Davidsfonds, Leuven. 1993. ISBN 978-90-6152-599-8. (Historische reeks – Davidsfonds 11), (Insiderbericht zum Ende der Kongokolonie).
  • Ludo De Witte: Regierungsauftrag Mord. Der Tod Lumumbas und die Kongo-Krise. Forum-Verlag, Leipzig. 2001. ISBN 978-3-931801-09-0. (Belegt die Verwicklung der Belgier in die Ermordung Lumumbas).
  • George Nzongola-Ntalaja: The Congo from Leopold to Kabila. A People's History. Zed Books. London u. a. 2002. ISBN 978-1-84277-053-5. (Geschichte des Kongo im 20. Jahrhundert, kongolesischer Autor).
  • Robert B. Edgerton: The Troubled Heart of Africa: A History of the Congo. St. Martin's Press. New York NY. 2002. ISBN 978-0-312-30486-7. (anthropologisch gefärbte Geschichte des Kongo).
  • Kalala Ilunga Matthiesen: Die Demokratische Republik Kongo. Eine Analyse aus staatstheoretischer, verfassungsrechtlicher und völkerrechtlicher Sicht. Waxmann, Münster. 2005. ISBN 978-3-8309-1459-4.
  • Dominic Johnson: Kongo. Kriege, Korruption und die Kunst des Überlebens. Brandes & Apsel, Frankfurt am Main. 2008. ISBN 978-3-86099-743-7.
  • David Van Reybrouck: Kongo: Eine Geschichte Suhrkamp Verlag. . Berlin. 2012. ISBN 978-3-518-42307-3. 
  • Nancy Rose Hunt: A Nervous State. Violence, Remedies, and Reverie in Colonial Congo. Duke University Press, Durham, North Carolina, USA. 2016. ISBN 978-0-8223-5946-3.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Istorija Demokratske Republike Kongo na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Демократске_Републике_Конго&oldid=26892087”