Istorija Osmanskog carstva

Osmansko carstvo osnovalo je pleme Turaka Oghuza sa zapadnih područja današnje Turske, kojima je vladala Osmanska dinastija.

O istorije Osmanlija pre 13. veka još je mnogo toga nepoznatog. Opšte je prihvaćeno da je osnivač Osmanske države, tj. kasnijeg Osmanskog carstva, bio Osman, sin Ertugrula, jednog od turkmenskih vođa. Osmanov otac, Ertugrul dobio je kao gazija od seldžučkog sultana Alaldina II feudalne posede i zemlje zvane bejlik (beylik) ili emirat, sa sedištem u gradu Sogutu, na vizantijskoj granici unutar Male Azije. S pripadnicima jednog broja svog turkmenskog plemena čuvao je granicu i, kao i druge gazije, vodio prepade na vizantijsku teritoriju. Te posede nasledio je njegov sin Osman.

U ovom periodu carstvo se uspostavljalo i doživelo velike uspehe. Vođe i vladari u ovom periodu bili su: Osman I (1258—1326), Orhan I (1326—1359), Murat I (1359—1389), Bajazit I (1389—1402). Posle Bajazita 11 godina je bio period bezvlašća, to je period borbe njegova četiri sina za vlast.

Mehmed I (1413—1421)

Posle pobede nad braćom 1413. godine Mehmed uspešno zauzima očev tron, odmah po početku vladavine Mehmed kreće u rat sa Vizantijom, Mehmed je svega vladao 8 godina od 1413 do 1421 godine, umro je u maju 1421. godine, a presto je nasledio njegov sedamnaestogodišnji sin Murat .

Murat II (1421—1451)

U maju 1421. godine beše došao mladi i borbeni Murat na presto sa svega 17 godina, u početku vazali Osmanskog carstva su bili protiv toga da Murat dođe na presto pošto je još bio nepunoletan, ali pošto su sva Muratova braća bila mlađa od njega, vlada je predložila Muratovog strica Mustafu, međutim Sultan Murat je to definisao kao pobunu i odmah naredio sa se većina Paša i Begova pobije. Sultan je 1422. godine pokušao da osvoji Konstantinopolj, no to biva preokrenuto i Konstantinopolj ostaje u ruke Vizantinaca. 1444. godine Murat želeći spokojan život, presto ostavlja svom dvanaestogodišnjem sinu Mehmedu, međutim vojska nije bila zadovoljna sultanovanjem mladog Mehmeta, te ga je svrgnula a na presto postavila njegovog 1446 godine njegovog oca Murata. Sultan Murat beše umro 26. maja 1451. godine, a na presto je došao opet Sultan Mehmet, koji će biti prozvan „Osvajač".

Mehmed II (1451—1481)

Mehmed Osvajač

Smrt Murata II držana je jedno vreme u tajnosti. Mehmed nije bio omiljen među janičarima. Stupivši na presto 18. februara 1451. godine, Mehmed je vodio opreznu politiku. Zadržao je velikog vezira Džandarli Halila uprkos lošim odnosima. Janičarima je uručio dar za uspešno stupanje na presto. Ubrzo nakon ove mere Mehmed je smenio više vođa janičara. Vizantijski car Konstantin XI pokušao je da sa zapada dobije pomoć protiv Turaka. Venecija, Srbija, Vlaška, Hios, Lezbos, Rodos i Egejska ostrva poslali su izaslanstva na turski dvor koja su sa sultanom zaključila sporazume. Sultan je morao da prizna i ugarski uticaj u Srpskoj despotovini. Na početku vladavine Mehmed je morao da uguši ustanak koga je predvodio emir Karamana Ibrahim. Uspeo je da uspostavi red u Anadoliji.

Osvajanje Carigrada bila je želja Turaka još u doba Bajazita I. Mehmed je tokom vladavine svoga oca zastupao ratnu opciju. Konstantin XI je nakon gušenja ustanka Ibrahima poslao Turcima izaslanike čiji je zadatak bio da zaprete sultanu zbog kašnjenja otkupa za Orhana, pretendenta na turski presto, za koga je Mehmed plaćao godišnju rentu Carigradu. To je moglo samo da učvrsti Mehmedovu odluku da osvoji grad. Njegovo postojanje bilo je suvišno; samo je ometalo komunikaciju i prolaz trupa iz Azije u Evropu. Uprkos protivljenju velikog vezira Halila, Mehmed je po povratku u Jedrene započeo sa pripremama. Najznačajnija mera koju je preduzeo jeste izgradnja tvrđave Rumeli Hisari na Bosforu, tačno prekoputa Anadolu Hisari koju je izgradio Bajazit I na mestu gde je moreuz najuži, na azijskoj strani. Tvrđava je građena između aprila i avgusta 1452. godine. Topovi nove tvrđave zatvorili su Bosfor za brodove koji su sada morali Turcima da plaćaju prolaz. U Jedrenu je Mehmed gradio ogromne topove. Izgrađena je značajna flota na čelu sa emirom Galipolja. Vizantijske trupe na Peloponezu raspale su se prilikom napada krajišnika Turahana i njegovih sinova, a osvojeni su i svi vizantijski gradovi u Trakiji. Mehmed je pred Carigrad stigao 2. aprila 1453. godine.

Papski kardinal Isidor Kijevski na čelu 200 konjanika stigao je oktobra 1452. godine u Carigrad. Održao je u Svetoj Sofiji misu na kojoj je proslavljeno ponovno sklapanje unije istočne i zapadne crkve. Krajem marta sledeće godine stigla su u grad tri đenovljanska broda opremljena papskim novcem. Turski topovi svakodnevno su nanosili oštećenja Carigradskim bedemima koja su branioci tokom noći popravljali. Osmanlije su organizovale tri velika napada (18. aprila, 7. maja i 12. maja) i svaki put su odbijeni. Mornarica je pretrpela veliki poraz. Mehmed je zato promenio taktiku. Kako bi srušio blokadu Zlatnog roga, prebacio je deo flote kopnenim putem sa Bosfora na Zlatni rog. Krajem maja opsađeni su bili izmoreni glađu. I u osmanskom logoru bilo je podela. Veliki vezir je zahtevao da se opsada prekine. Odlučeno je da poslednji napad bude izvršen 28. maja tokom noći. Usledila su tri napada. Ranjeni zapovednik đenovljanskih snaga napustio je bojište. Njegove trupe su dezertirale. Grci i Mlečani su poraženi, a car je ubijen. Mnogi stanovnici potražili su utočište u Svetoj Sofiji. Grad je osvojen 29. maja 1453. godine.

Mehmed je doneo odluku da se grad ubuduće zove njegovim turskim imenom – Istanbul. Nameravao je da od njega napravi prestonicu. Zapovedio je da se, po isteku zakonitog roka od tri dana pljačke, trupe povuku iz grada. Pokazao je velikodušnost prema Grcima koji su izbegli pljačku i masakre. Prema katolicima i Orhanu nije imao milosti. Postavilo se pitanje da se Luki Notarisu poveri uprava nad gradom, ali je na kraju ipak ubijen. Grčka crkva odmah je dobila trajni statut i organizaciju. Mnoge hrišćanske crkve su sačuvane. Georgije Sholarije, veliki protivnik unije, postavljen je za patrijarha. Razmirice među Grcima rešavane su na pravoslavnim sudovima. Dozvoljeno je slobodno ispovedanje vere. Priznat je i primat patrijaršije. Mehmed je obnovio zidove grada, izgradio je Sedam kula i jednu palatu u centru grada.

Mehmed se obračunao sa protivnicima. Pogubljen je veliki vezir Džandarli Halil. Na njegovo mesto postavljen je njegov protivnik Zagonos-paša. Đenovljanska kolonija u Galati je likvidirana. Mlečani su zadržali vrhovnu vlast nad kolonijom Naksos. Tribut sultanu na moru odbili su da plaćaju samo Jovanovci sa Rodosa. Na vazalne obaveze pristali su trapezuntski car, dvojica despota Moreje, srpski despot. To je bilo samo privremeno jer će Mehmed osvojiti poslednje ostatke Vizantije kao i ostatke latinskih poseda na Levantu.

Osmanska flota uplovila je u Crno more i osvojila preostale đenovljanske kolonije. Stanovništvo Krima primorala je na plaćanje tributa. Turci su pomogli albanski ustanak protiv Paleologa u Moreji. Napadana su egejska ostrva – Hios, Lezbos, Rodos, Kos. Sva ostrva su osvojena i primorana da priznaju tursku vlast. Prvi napad na Srbiju Mehmed je preduzeo na proleće 1454. godine. Napad je ponovljen sledeće godine kada je zauzeto Novo Brdo, najveći balkanski rudnik. Đurađ Branković držao je posle ovog napada samo nekadašnje teritorije Lazarevića. Sledeće godine Mehmed je preduzeo opsadu Beograda. Moldavski vojvoda je još ranije pristao da mu plaća tribut. Janko Hunjadi i Jovan Kapistran uspeli su da odbrane Beograd, ali su iste godine obojica umrli od kuge. Krajem godine umro je i Đurađ Branković. Sledeću, 1457. godinu, Mehmed je proveo u Jedrenu, povremeno obilazeći Istanbul. Zaganos-paša je smenjen, a na njegovo mesto je postavljen Mahmud-paša. Razlog je bio taj što je Zaganos učestvovao u smaknuću Džandarli Halila što je smetalo janičarima. Nastavljeni su sukobi sa Skenderbegom u Albaniji. On je 1455. godine doživeo težak poraz kod Berata, a zemlja mu je ponovo opustošena 1456. godine. Alfons Napuljski slao je Skenderbegu značajnu pomoć. Bosanski kralj Tomaš bio je rešen da napadne Turke, ali je, nakon nekoliko uspešnih osvajanja, zaključio mir sa sultanom 1458. godine.

Dvojica despota Moreje, Toma i Dimitrije, odbili su plaćanje poreza sultanu koji ih je napao 1458. godine. Sultan je upao na Peloponez i zauzeo nekoliko gradova među kojima je i Patras. Avgusta 1458. godine osvojen je Korint. Veliki deo Moreje pripao je Turcima. Predala se i Atina. Mehmed se potom uputio ka Smederevu koga je opsedao Mahmud-paša. Grad je osvojen 20. juna 1459. godine.

Nasuprot svome bratu Dimitriju koji je postao turski vazal, Toma je pokušao da organizuje otpor protiv Turaka u Moreji. Započeo je opsadu Patrasa, a napao je i svoga brata koji gubi ostatke svojih teritorija. Turska vojska oslobodila je 1460. godine Patras koga je Toma opsedao. Tokom leta Turci su osvojile čitavu despotovinu. Mlečani su sačuvali svoje teritorije na poluostrvu, a Turci su osvojili Tebu čime je Atinsko vojvodstvo prestalo da postoji. Toma je pobegao u Rim. Opstala je još samo jedna grčka država – Trapezunt.

Nakon osvajanja Moreje, na red su došle poslednje kolonije na crnomorskoj obali – Trapezunt i Sinop. Trapezumt od 1456. godine plaća tribut Porti. Mehmed je najpre uništio Džandarlijsku kneževinu koja je poštovala svoje vazalne obaveze. Onda je krenuo na Sinopu koja se predala. Emir Sinope je obeštećen. Potom je sultan zaratio protiv Uzun Hasana koji je bio na čelu Akkojunlua, kraljevine koja se sastojala od Anadolije, Azerbejdžana i Mesopotamije. Sklopljen je sporazum koji je sultanu otvarao slobodan put ka Trapezuntu. Flota iz Istanbula opsedala je Trapezunt mesec dana kada su joj se pridružile i kopnene snage. David, zapovednik grada, sklopio je sporazum sa Osmanlijama koji su zauzeli grad avgusta 1461. godine. Deo stanovništva odveden je u Istanbul. U Maloj Aziji ostala su još samo dva neprijatelja: Ibrahim-beg od Karamanije i Uzun Hasan od Akkojunlua.

Koristeći se odsutnošću turskog sultana, dvojica pobeđenih princa su se oslobodila: Nikolo Gatiluzi na Lezbosu, koji je otvorio vrata katalonskim gusarima, i vojvoda Vlaške, koji je odbio da plaća danak i sklopio savez sa Ugarskom protiv Turaka. Prešao je Dunav i opljačkao turske teritorije u Bugarskoj. Vlad III Drakul, koji je na vlast došao 1456. godine je, zahvaljujući novom izumu (štamparskoj presi) postao veoma poznat Evropi pod imenom „Drakula“. Pokazao je neopisivu surovost. Mehmed je, nakon ozbiljnih priprema, osvojio Vlašku 1462. godine. Stanovništvo se povuklo u šume i vodilo gerilski rat. Mehmed je kao svog vazala ostavio Radula, Vladovog brata, i krenuo je na Lezbos. Otpor Nikole Gatiluzija je savladan, a ostrvo osvojeno. Potom je Mehmed osvojio Argos (1463) i krenuo u osvajanje Bosne. Stefan Tomašević je zarobljen i pogubljen, a Hercegovina nije osvojena jer je stanovništvo uspešno sprovodilo gerilski rat. Antiosmanski savez prikuplja se oko Ugara. Rat je izbio jula 1463. godine. Mletačke trupe zauzimaju Argos, opsedaju Korint, a Matija Korvin upada u Bosnu. Mlečani, izmučeni dizenterijom, odustaju od opsade Korinta i gube poslednje posede u Moreji. Flota u Egejskom moru ne uspeva da povrati Lezbos. Mlečani potpomažu Skenderbega. Osmanski protivnapad u Bosni vratio im je najveći deo zemlje, ali ne i Jajce. Mehmed je do 1465. godine bio bolestan te nije ratovao. Tada je započeo sa izgradnjom palate Topkapi. Flota Mletačke republike zauzima Imbros, Tasos i Samotraku, ali ne uspeva da osvoji Atinu. Sultan se posvetio Albaniji (1466), ali ne uspeva da zauzme Kroju. Izgradio je moćnu tvrđavu Elbasan. Skenderbegova smrt (1468) olakšala je osvajanje Albanije. Mlečani su nastavili da brane Kroju. Mehmed je potom ratovao u Maloj Aziji dok Mlečani napadaju Solun. Vrativši se, sultan je prikupio veliku flotu kojom je opseo Negropont (Eubeju). Mletačka flota ostala je potpuno pasivna što je neobjašnjivo. Venecija je izgubila jedan od svojih najvažnijih poseda na moru. Pad Negroponta predstavljao je zaokret u istoriji istočnog Sredozemlja.

Mletački senat predložio je Karamanu i Uzun Hasanu savez protiv Osmanlija. U Karamanu je došlo do krize 1464. godine jer su se dvojica sinova pokojnog Ibrahim-bega posvađala oko vlasti (Pir Ahmed, gospodar najvećeg dela zemlje i Iskah, koji je tražio pomoć od Uzun-Hasana). Mehmed je uhvatio Pir Ahmeda i pomogao Iskahu. Međutim, ubrzo dolazi do sukoba te Mehmed pomaže Pir Ahmeda i primorava Iskaha da pobegne u Egipat. Pir Ahmed je pokušao da se osamostali te je Mehmed napao i osvojio njegovu prestonicu, Konju. Tamo je postavljen Mustafa, Mehmedov sin. Njega je Uzun Hasan, gospodar Akkonjunlia primorao na povlačenje (1472). Mustafa se vratio sa novim trupama i proterao Uzun Hasana. Hasan je doživeo težak poraz kod Otluk Belija u blizini Baškenta (1473). Uzun Hasan je sklopio mir sa Turcima.

Nakon primirja sklopljenog sa Venecijom (1474), turski beglerbeg doživeo je zauzeo je Kafu na Krimu i okončao prisustvo Đenovljana na Crnom moru. Ono je postalo Osmansko jezero. Đenovljanima je u Egejskom moru ostao samo Hios. Nakon zauzeća Kafe Mehmed je proglasio svoju vrhovnu vlast nad Krimom. Turci su izgubili Šabac, a Matija Korvin je opsedao i Smederevo. Stefan Veliki, moldavski vojvoda od 1473. godine, uspešno brani Vlašku od turskih napada. Stefan Veliki je poražen u velikoj bici kod Valea Albe. Sultan nije uspeo da iskoristi pobedu već se povukao. Kroja se predala 1478. godine. Nakon šesnaest godina rata, Venecija je sklopila mir. Predala je Porti Skadar, Kroju, Limnos, Negropont i pristala je na plaćanje danka.

Sultan nije imao toliko sreće u ratu sa Korvinom koji mu nanosi veliki poraz kod Kenjermezea. Poraz je doživeo i na Rodosu koga turski komandant Mesih-paša Paleolog ne uspeva da osvoji. Jovanovci su zadržali Kos, Halikarnas i Rodos. Turci su iste, 1480. godine, godine izvršili invaziju na Italiju. Napad je usmeren na Napuljsku kraljevinu koja je podržavala Skenderbega. Napadali su Brindizi, Tarent i Leće. Napuljci su uspeli da se povrate, a papa Sikst IV je proglasio krstaški rat. Turci su 1481. godine isterani iz Otranta, a iste godine je i umro Mehmed.

U unutrašnjoj politici Osmanskog carstva, tokom Mehmedove vladavine veliki veziri postaju robovi sultana, a ne više članovi velikih porodica koje su predstavljale dinastije. Janičari su bili daleko veći problem. Mehmed je od Istanbula želeo da stvori veliku prestonicu. Sproveo je politiku izgradnje i preseljenja stanovništva. Mehmed je nemuslimanima dozvolio postojanje centralne crkvene organizacije na čelu sa patrijarhom u Istanbulu. Mehmed je doneo zbirku zakona (kanunamu) u poslednjima godinama svoje vladavine. Ona je obuhvatila veliki broj zakona koji su bili na snazi u Carstvu. Jedan od zakona u kanunami jeste i zakon o bratoubistvu. Kako bi finansirao svoje ratove, Mehmed je oduzeo zemlju privatnim vlasnicima i onu u okvirima zadužbina. Zemlja je razdeljena timarnicima. Zbog toga je bio nepopularan u verskim krugovima i moguće da je 1481. godine otrovan u zaveri u kojoj je učestvovao i njegov sin Bajazit II što se ne može dokazati.

Bajazit II (1481—1512)

Bajazit II

Sultan je 1499. godine otpočeo novi rat protiv Mletačke republike nameravajući da zauzme njihove posede u Grčkoj. Avgusta su Turci započeli kopnenu opsadu Lepanta koji se ubrzo i predao. Istovremeno Turci napadaju mletački Zadar i posede u Furlaniji i Koruškoj. Modon, Koron i Navarin predaju se 1500. godine. Venecija nije bila sama. Protiv Turaka su stali i Francuzi i Ugari. Trojni savez podržao je papa 1501. godine. Dodelio im je materijalnu pomoć za krstaški rat. Mlečani, uz špansku pomoć, zauzimaju Kefaloniju i Lefkadu 1502. godine. Iste godine gube Drač. Mir je sklopljen 1502. godine (sa Venecijom) i 1503. godine (sa Ugarskom). Turci su postali gospodari čitave Grčke i većeg dela Albanije. Osmansko carstvo postalo je pomorska sila.

Na istorijsku pozornicu je 1499. godine u Persiji stupio Ismail, mladi pripadnik porodice Safavida. On je 1501. godine postao gospodar prestonice Tabriza. Sedam godina kasnije osvojio je Bagdad. Pristalice šiita, Safavidi su postali nova dinastija u Persiji. Njihova vera širi se u turskoj Anadoliji i dovodi do pobuna. Ismailova vojska bila je fanatično odana svome gospodaru i neizmerno hrabra. Bajazit je neprestano izbegavao sukob u Anadoliji koji je po Turke mogao da bude koban. Šah stupa u vezu i sa Mamelucima. Najveći Ismailov protivnik bio je princ Selim.

Godine 1509. došlo je do rivalstva između potencijalnih naslednika senilnog sultana – princa Korkuta, Šahinšaha, Ahmeda, Murata i Selima. Korkut je poginuo u borbi sa velikim vezirom. Šahinšah je bio u dogovoru sa Ismailom, kao i Murat, sin Ahmeda. Selim je ugušio pobunu koja je izbila u oblasti Korkuta. To je učvrstilo njegov položaj te je on dobio naimenovanje u Rumeliji. Koristeći se odsutnošću Bajazita, ušao je u Jedrene i preuzeo riznicu. Bajazit ga je napao i primorao da se povuče na Krim (1511). Pobuna koju je podstakao šah Ismail, a koju su podržali janičari i Murat, zbližila je Bajazita i Selima. Bajazit je abdicirao u korist svoga sina (1512), a iste godine je i umro.

Organizacija Osmanskog carstva u 14. i 15. veku

Osmanlije, muslimani i Turci nasledili su strukture Seldžuka u Maloj Aziji i emirata nastalih na njihovoj teritoriji. Sultan je priznavao prava koja su važila na teritoriji vizantijske, srpske i bugarske države nakon osvajanja. Šerijat je vladaru dozvoljavao da donese novi zakon onda kada mu muslimansko versko pravo ne omogućava da reši neku situaciju. Primer je korišćenje saksonskog rudarskog prava u Srbiji i Bosni. Broj običajnih zakona koje je prihvatio Mehmed II bio je toliki da je morao da proglasi običajni zakonik koji se sastojao od tri knjige u kojima je obrađen status timarnika, seljaka, nomada i krivično pravo. Pravna osnova Osmanskog carstva je, dakle, počivala na muslimanskom pravu (šerijatu) i pravnim normama osvojenih naroda. Carska palata bila je duša Carstva. U njoj je služilo više hiljada ljudi: spahije (konjanici), kapidžije (čuvari kapija), čauši (ambasadori), sokolari, čuvari riznice, evnusi i sl. Sultan je upravljao državom preko velikog vezira. Prvi veliki vezir bio je Alaudin, sin drugog sultana Orhana. Velikom veziru pomagali su veziri kojih je moglo biti trojica. Carski savet (divan) uključivao je kazaskera, vrhovnog defterdara za Rumeliju (od vladavine Bajazita II), nišandžiju (na čelu carske kancelarije), beglerbega (zapovednik Rumelije), drugog beglerbega (od Bajazita I, zapovednik Anadolije), kapudan pašu (zapovednik mornarice) i agu janičara. Veliki vezir upravljao je administracijom i sprovodio sultanovu politiku. U ratu je bio na čelu vojske. Kazasker je bio glavni u pravosuđu, a predstavljale su ga kadije širom Carstva. Defterdar je vodio finansije države. Svaki deo Carstva imao je svog defterdara, a u Divanu je sedeo bašdefterdar. Nišandžija je zadužen za kancelarije koje izdaju brojna dokumenta vezana za administraciju.

Država je bila podeljena na provincije (sandžake). Svaki sandžak bio je poveren sandžakbegu. U vreme Mehmeda I, sandžaci u Rumeliji, kao i oni u Maloj Aziji, povereni su beglerbegu. Kasnije se broj beglerbegova uvećao. Sandžakbeg se starao o gradskoj administraciji, pravosudni sistem, ekonomske aktivnosti. Pomagao mu je divan, stvoren po ugledu na Veliki savet. Ispod sandžakbega bio je subaša. Subaša je, na nivou subašiluka, imao ista ovlašćenja kao sandžakbeg. Osmanski srebrni novac zvao se akča ili aspra.

Kako bi se lakše prikupljali porezi, u Carstvu su povremeno sastavljani popisi stanovništva koje je nadgledao defterdar. Prvi poznati popis sastavljen je pre 1400. godine. Sistem prikupljanja poreza podseća na francuski pre 1789. godine. Porta je rudnike, solane i sl. radije davala u zakup. Zakupac poreza zvao se amil. Rudnici, kovnice, carine i solane davane su u zakup najčešće na tri godine. Nemuslimani su plaćali glavarinu (harač), a skupljali su je lično carski činovnici. Muhtesib (prvi put se pominje u Bursi 1385) je nadgledao gradske trgove i određivao cene artikala.

U 14. i 15. veku četiri grada dominirali su nad ostalima: Istanbul, Jedrene, Solun i Bursa. Većina gradskog stanovništva živela je od obrade zemlje u okolini. Muslimansko stanovništvo jelo je ovčije meso, dok su hrišćani jeli i svinjsko. Glavni izvori prihoda Porte bili su poljoprivredni proizvodi (žitarice, voće, povrće, vinogradi, maslinjaci i sl). U gradu je bilo raznih radionica (sapundžinica, bojadžinica, bozadžinica, kovačnica, valjavica, pekara). Rudnici srebra, zlata, olova i bakra u Srbiji i istočnoj Makedoniji još jedan su značajan izvor prihoda. Prvi osmanski zlatnici pojavili su se u drugoj polovini 15. veka. Mehmed je kovao florine venecijanskog tipa. Akča (srebrni novac) postoji još od Osmana, osnivača emirata. Murat I je kovao bakarni novac.

Veliki deo gradskog stanovništva nije živeo od zanatstva, već od obrade zemlje. Sultan je, u skladu sa islamskim zakonom, bio vlasnik zemlje i onoga ispod zemlje. Seljacima je dodeljivao pravo na uživanje zemlje u obliku pune svojine, ali uz mogućnost konfiskacije. Seosko stanovništvo je u najboljem slučaju raspolagalo jednom čiftom (komadom zemlje od nekoliko hektara), koja se nasleđivala. Raja je za ubiranje prinosa bila dužna da plaća timarniku desetinu od prinosa i čitav drugi niz dažbina na životinje, ribolov, mlinove, med, čak i za venčanje. Raja nije bila vezana za zemlju (za razliku od Zapada), mada manji broj seljaka (ortagdžije) nisu smele napuštati imanja. Postojala je i klasa timarnika (feudalaca) koja je živela na račun raje koja obrađuje zemlju. Oni su bili konjanici Carstva, a delili su se u više grupa. Položaj timarnika nije bio nasledan, a timarnik nije imao isti timar duže od tri godine. Početkom 16. veka uvodi se pravilo da timarnika može naslediti sin. U 15. veku brojni timarnici bili su hrišćani, potomci feudalaca osvojenih zemalja. Obaveze timarnika zavisile su od njegovih godišnjih prihoda. Prva obaveza je naoružavanje, zatim opremanje određenog broja ljudi, a za prihode od 1000 akči i više, timarnik je bio dužan da lično učestvuje u ratnom pohodu.

Postojala je i vrsta vlasništva – vakuf ili verska zajednica. Reč je o punom vlasništvu od koga se prihod ustupao u verske svrhe ili za javno dobro, naročito za milosrđe. U gradovima vakufi su se uglavnom sastojali od dućana čija je zakupnina pripadala onome ko upravlja zadužbinom (vakufom). Njihova uloga podseća na današnje socijalno osiguranje.

Osmanska vojska daleko je prevazišla srednjovekovni način ratovanja. Mogla se podeliti u pet rodova: konjicu, pešadiju, artiljeriju, mornaricu i specijalne jedinice. U vojsku su regrutovani i hrišćani, ne samo muslimani. Konjica se najvećim delom sastojala od timarnika koji su opremljeni od svojih prihoda. Većina timarnika sačinjavala je laku konjicu, sa izuzetkom velikih timarnika koje je pratio manji broj konjanika opremljenih oklopima. Timariotske jedinice su 1475. godine brojale oko 40.000 ljudi. Akindžije su bili lako naoružani konjanici; činilo ih je najpre regrutovano stanovništvo turskog okruženja, a kasnije i iz drugih sredina, naročito vlaško stanovništvo. Krajem 15. veka bilo ih je oko 50.000. Pešadija se delila na više korpusa. Pešadijske jedinice, jaje, organizovane su u odžake. U vreme Mehmedove vladavine bilo ih je 12.000. Murat I je obrazovao korpus janičara, sastavljen od mladića hrišćana. U vreme Mehmedove (2) vladavine bilo ih je oko 6000. Janičari su služili u ratu, branili tvrđave, a mogli su dobiti i timar. Mogli su napredovati do velikog vezira. Artiljeriji je pridavan veliki značaj, a dovođeni su stručnjaci iz Nemačke. Od vremena Orhana obrazuje se turska mornarica sa centrom u Galipolju. Namesnik Galipolja nosio je titulu vrhovnog admirala (kapudin paša) carske mornarice.

Ukupan broj stanovnika Carstva oko 1500. godine procenjuje se na 7.825.000 stanovnika. Carstvo je bilo multinacionalna država. Sultan nije nametao politiku islamizacije nemuslimana; to mu se nije isplatilo jer je tako gubio namet od 25 akči koji je dobijao od hrišćanina koji obrađuje zemlju (ispendža), kao i glavarinu. Ta dva nameta iznosila su najmanje dva zlatnika godišnje. U Carstvu je 1500. godine bilo nešto manje od 900.000 nemuslimanskih domaćinstava što je Porti donosilo sumu od 2800 kg zlata godišnje.

Selim I (1512—1520)

Selim I

Na početku Selimove vladavine (1512—1520) Carstvo se nalazilo u najvećoj krizi još od 1402. godine. Opasnost je pretila od mogućnošću pobune koju bi predvodio šah Ismail, a Selimova braća i rođaci još nisu bili poraženi. Nalazili su se u Anadoliji. Tražili su pomoć od turkmenskih plemena kako bi se domogla vlasti. Uloživši mnogo napora, Selim je ponovo uspostavio red u Anadoliji. U trenutku dolaska na vlast Selim je već imao zavidnu reputaciju vojnog komandanta kao namesnik Trapezunta. Tačno godinu dana po stupanju na presto, Selim je pogubio poslednjeg pretendenta na presto, starijeg brata Ahmeda. Svog jedinca, Sulejmana, postavio je za namesnika Manise. Ustanci u Anadoliji su time ugušeni. Potom je preduzeo borbu protiv svog starog neprijatelja, Ismaila. Najpre je izdejstvovao da ga šejh ul-islam isključi iz islamskog društva čime je legalizovao svoj rat protiv Safavida. Sam Ismail bio je Turčin; nije znao persijski već turski jezik, a njegovi službenici pripadali su turskom narodu. Na njegovoj strani bili su polunomadski turski narodi Irana kojima je Safavidsko carstvo mnogo više odgovaralo od centralizovanog Osmanskog. Anadolsko pitanje Selim bi mogao rešiti tek pobedom nad Ismailom. Vojska Selima koja je 1514. godine krenula iz Istanbula bila je jedna od najmoćnijih svoga vremena. Bitka je vođena avgusta iste godine kod Čaldirana, nedaleko od jezera Van. Zahvaljujući artiljeriji, Osmanlije su pokosile fanatične kizilbaše naoružane hladnim oružjem. Tabriz je zauzet bez borbe, ali je vojska odbila da dalje napreduje po zimi. Problemi nastavka rata bili su logističke prirode; teškoće u snabdevanju hranom u gotovo opustošenoj zemlji. Selim se zadovoljio pokoravanjem čitave Anadolije (1515).

Mamelučki sultan u Egiptu, koji na vlast dolazi 1501. godine, bio je u odličnim odnosima sa Bajazitom. Mamelučka flota, nastala na Crvenom moru, borila se protiv Portugalaca u Indiji. Osmansko carstvo velikodušno je slalo Mamelucima pomoć u tehničarima i inženjerima jer ovi nisu bili vični pomorskim ratovima. Mamelučko carstvo je 1516. godine delovalo kao vodeća država islamskog sveta. Prostiralo se od Anadolije do gornjeg Egipta, a šerif Meke bio je vazal mamelučkog sultana. Sultan je izdržavao halifu, potomka dinastije Abasida. Uzrok Selimovog napada na Mameluke bila je želja da kontroliše Meku i druga sveta mesta. Takođe je želeo povezati svoje teritorije sa Mesopotamijom. Do rata je došlo zbog osmanskog zauzimanja Zulkadra, davnašnje mamelučke teritorije.

Selim je želeo mamelučkog sultana privući u severnu Siriju kako bi ga mogao kontrolisati kao Ismaila kod Čaldirana. Preko namesnika Alepa, osmanski sultan stvarao je neprilike mamelučkom. Povod za rat bilo je Kansuhovo navodno zatvaranje prolaza preko Selimovih anadolskih teritorija i njegovo pružanje pomoći šahu Ismailu. Selim je presreo Mameluke kod Mardž Dabika, severno od Alepa, avgusta 1516. godine. Selim se nakon pobede u ovoj bici dočepao Sirije. Kod Kaira je januara 1517. godine potukao poslednje Mameluke. Tu je ostao do septembra i preuzeo je mamelučkom sultanu sve teritorije, titule i prava koje je ovaj dobio od abasidskog kalifa. Šerif Meke priznao je vrhovnu Selimovu vlast, a 1519. godine njegovu vlast prihvatio je i namesnik Alžira, gusar i budući turski admiral Hajrudin Barbarosa, osnivač osmanske pomorske sile na Sredozemlju. Osmansko carstvo je do 1517. godine u poređenju sa Mamelučkim sultanatom bila drugorazredna sila. Mamelučki sultan je Osmanlijama često nanosio poraze. Od Carstva pred raspadom 1512. godine, Selim je stvorio ogromnu državu koja se prostirala na tri kontinenta. Carstvo je 1518. godine proširio do Eufrata. Potom se vratio u Istanbul gde je umro 1520. godine.

Sulejman I (1520—1566)

Sulejman Veličanstveni

Razdoblje vladavine Sulejmana I (1520—1566) može se smatrati vrhuncem moći Osmanskog carstva. Osmanski i turski istorijski tekstovi dali su mu nadimak „Kanuni"(zakonodavac) zbog njegovih zakonika o upravljanu zemljom i finansijama, dok je u Evropi nazvan „Veličanstveni“. U vreme njegove vladavine ostvareni su majstorski arhitektonski zahvati Mimara Sinana. Glasio je i kao najveći mecena od svih osmanskih vladara. Velikim brojem vojnih pohoda proširio je carstvo na zapad, istok i jugoistok.

Ratovi u Evropi

Glavni pravac prodora Sulejmanove vojske bio je ka Srednjoj Evropi koju je napadao devet puta, dok je ka Bliskom istoku prodirao tri, a na Mediteranu dva puta. Prvi pohod Sulejmana u Srednjoj Evropi uperen je protiv Ugarske kojom je tada vladao Lajoš II (1506-1526). Kao povod je iskoristio nedolično Lajoševo ponašanje prema turskom poslaniku u Budimu. Sulejman je iz Istanbula krenuo maja 1521. godine i stigao pred Beograd. Ovaj značajan grad na Dunavu neuspešno je opsedao Mehmed II Osvajač. Čuveni Sulejmanov pradeda nije uspeo da osvoji Beograd, ali je Sulejmanu to pošlo za rukom. Grad je pao 29. avgusta. Pored Beograda, Turci osvajaju još nekoliko utvrđenja na Dunavu. Sultan se nakon osvajanja Beograda vratio u Istanbul. Neprijateljstva sa Ugarskom obnovljena su 1525. godine zbog niza pograničnih čarki. Aprila 1526. godine Sulejman je krenuo ka Ugarskoj i sukobio se sa neprijateljem u močvarnoj ravnici kod Mohača. Bitka je trajala dva sata. Kralj Lajoš je poginuo u bici, a put za Budim bio je otvoren. Sulejman ga zauzima 11. septembra i za Lajoševog naslednika postavlja Jovana Zapolju, vojvodu Transilvanije. Ugarsko plemstvo, protivnici Zapolje, izabrali su dva meseca kasnije za kralja Ferdinanda Habzburškog, brata Karla V. Ferdinand je pokrenuo borbu protiv Zapolje koji traži sultanovu pomoć. Sulejman je 1529. godine pokrenuo svoj treći pohod na Ugarsku (tom prilikom je svojoj tituli dodao i titulu beglerbega Rumelije). Budim je ponovo zauzet, Zapolja potvrđen za kralja, ali Sulejman nastavlja dalje i 27. septembra stiže do zidina Beča. Prva opsada Beča završena je neuspešno. Sultan je podigao opsadu oktobra iste godine. Turska je dosegla svoje krajnje granice ka zapadu. Četvrti pohod na Evropu osmanski hroničari nazivaju „pohodom na Nemačku“. Sulejman 1532. godine opseda Keseg i dopire dopire do Graca, ali prekasno (u septembru kada je ratna sezona već bila završena) te se mora povući. Ovaj pohod završen je primirjem bez teritorijalnih promena. Narednih nekoliko godina Sulejman vodi ratove protiv Persije (zauzima Bagdad 1534) i Mletačke republike. U narednim godinama ostvaruje se francusko-turski savez. Francuska flota sarađuje sa turskom u borbama između 1538. i 1544. godine. Istovremeno Sulejman vodi i rat protiv moldavskog vojvode Petra Rareša. Rat je izbio 1538. godine. Izazvao ga je sukob Rareša i Poljske koju je Sulejman smatrao za prijateljsku zemlju. Rareš nije mogao da pruži jači otpor. Sulejman osvaja sve značajnije moldavske gradove, uključujući i prestonicu Jaši. Vojvoda Rareš beži u Transilvaniju, a Sulejman postavlja svog kandidata. Novi pohod na Srednju Evropu izazvan je smrću Jovana Zapolje 1540. godine. Ferdinand Habzburški nije hteo da prihvati njegovog naslednika, Jovana II Žigmunda, koji je tada imao nekoliko meseci. Povod za rat je neuspešna austrijska opsada Budima. Sulejman je u ovom pohodu stavio Ugarsku pod direktnu tursku vlast podelivši je na 12 sandžaka i vladajući njome u ime maloletnog Jovana. Sultan je rat nastavio 1543. godine. Sedmi Sulejmanov pohod bio je veoma dobro organizovan. Njegovi rezultati su zauzimanje značajnih ugarskih gradova: ESTERGOMA (Ostrogona), Stolnog Beograda i drugih mesta u Zapadnoj Ugarskoj. Naredne godine Turci zauzimaju Višegrad. Pregovori sa Ferdinandom okončani su 1547. godine, a odredbe sporazuma potvrdio je i Karlo. Austrija je plaćala danak Porti. Sulejmanov pohod na Banat i Temišvar izazvale su Ferdinandove spletke u Transilvaniji. Kardinal Martinuci, Žigmundov tutor, pridobio je podršku naroda za podizanje ustanka protiv Turaka. Želeo je za sebe obezbediti kraljevsku titulu. Operacije rumelijskog beglerbega u Banatu (1551) nisu bile uspešne. Budimski beglerbeg zauzeo je sledeće godine Besprem u zapadnoj Ugarskoj, a Turci 1552. godine zauzimaju Temišvar. Banat postaje provincija Osmanskog carstva.

Poslednji, deveti pohod Sulejmana na Srednju Evropu odvijao se u poslednjim mesecima njegove vladavine. Novi car, Maksimilijan II, odbio je plaćati Turcima danak te je Sulejman maja 1566. godine pokrenuo svoj poslednji pohod na Austriju. Sulejman je opseo Siget, ali je umro dva dana pre nego što su Turci zauzeli grad.

Sulejmanovim osvajanjima Carstvo je dostiglo vrhunac teritorijalnog proširenja. Sulejmanova država postala je jedna od najvećih država u svetskoj istoriji. Otprilike je obuhvatalo teritoriju koje je Istočno Rimsko (Vizantijsko) Carstvo obuhvatalo na vrhuncu moći, pod Justinijanom I (527-565). Od osvojenih evropskih teritorija formirana su dva beglerbegluka. Budimski beglerbegluk formiran je nakon osvajanja Budima 1541. godine i izdeljen je na 12 sandžaka. Nakon osvajanja Temišvara formiran je Temišvarski beglerbegluk (1552), takođe podeljen u 12 sandžaka. Novoosvojene teritorije obuhvatale su prostore današnjih

Ratovi na istoku i Mediteranu

Sulejman je bio dovoljno mudar da na položaju velikog vezira ostavi Piri Mehmed-pašu. Druga Sulejmanova zasluga na početku vladavine jeste delimično obnavljanje slobodne trgovine sa Safavidima koja je ukinuta tokom Selimove vladavine zbog želje sultana da uguši safavidsku privredu. Iranski trgovci su obeštećeni. Takođe, Sulejman je dao određene slobode janičarima.

Sulejman je 1522. godine preduzeo pohod protiv Rodosa. Uz Beograd, koji je osvojen prethodne godine, Rodos je smatran za jedan od bedema hrišćanstva. Bio je sedište vitezova Svetog Jovana (Hospitalaca). Turci su preduzeli kombinovane operacije, na kopnu i na moru. Osvajanje Egipta stvorilo je potrebu za osvajanjem ostrva koje je remetilo komunikacije između Carigrada, luka na Levantu i Aleksandrije. Pored Rodosa, Hospitalci su držali i ostala ostrva Dodekaneza. Inače, Turci su ovladali svim ostalim egejskim ostrvima. Majstor reda Jovanovaca bio je u dosluhu sa mamelučkim pobunjenicima i safavidskim šahom. Rodos je pretrpeo petomesečnu opsadu nakon čega se predao turskom sultanu decembra 1522. godine. Velikom majstoru i vitezovima dopušteno je da ga napuste i sklone se u Evropu. Od 1530. godine njihovo sedište je Malta. Sa izuzetkom Kipra (za koga je Venecija plaćala danak) Turci su osvojili čitavo istočno Sredozemlje. Godinu dana kasnije, Sulejmanove trupe zauzimaju Jemen.

Uspesi na istoku doveli su do toga da iranski šah pošalje izaslanike koji su u Istanbulu sklopili sa sultanom primirje 1523. godine. Sledeće godine umro je šah Ismail, osnivač Safavidske monarhije, ostavivši iza sebe maloletnog naslednika. Iran je zahvatio građanski rat te se jedan od pretendenata pokazao spremnim da prihvati Sulejmanovu vlast (1528). On je ubrzo ubijen, ali je sultan smatrao da mu prilazak pretendenta daje pravo nad Bagdadom. Osmanskog vezira Ibrahim-pašu nagovarao je na pokretanje pohoda i safavidski namesnik Azerbejdžana, Olam Takala, koji je 1530-1. godine boravio u Istanbulu. Krajem 1533. godine Ibrahim-paša je na čelu velike vojske napustio Istanbul. Safavidski garnizoni u napadnutom arapskom delu Iraka nisu bili u stanju da pruže ozbiljniji otpor. Međutim, emiri Akkojunlua ubedili su Ibrahim-pašu da će lako osvojiti Iransku visoravan. Ovaj pohod je, međutim, zahtevao znatno veći broj ljudi i bolje pripreme. Ibrahim-paša je bio zauzet avanturom u Azerbejdžanu te je Sulejman lično prešao u Anadoliju sa pojačanjem. Sultan je krenuo ka Bagdadu koga je zauzeo bez borbe 1534. godine. Glad i epidemije izazvale su značajne gubitke. Osmanska vojska je jurila iranskog šaha do Tabriza, ali je na kraju odustala od uzaludne potere. Dva meseca nakon povratka svoje vojske, 1536. godine uklonjen je Ibrahim-paša iz nepoznatih razloga. Tome su doprineli neuspešni pohodu ka Iraku i želja sultanije. Smrt velikog vezira označila je kraj prve vladavine Sulejmana. Osmansko carstvo doseglo je krajnje istočne i zapadne tačke. Sve do dolaska Mehmed-paše Sokolovića, na vezirskom prestolu smenjuju se manje sposobne ličnosti.

Godine 1538. Turci su preduzeli pomorski pohod, pošavši od Sueca, protiv Portugalaca u Indiji. On je završen neuspešno, ali su Osmanlije zauzele Aden i učvrstile se u Jemenu. U Magrebu, veliki admiral i beglerbeg Alžira, Hajrudin-paša Barbarosa, zauzeo je Tunis 1534. godine, ali ga je odatle već 1535. godine isterao car Karlo. Turci su ovu oblast potpuno potčinili 1574. godine. Turci tokom Sulejmanove vladavine konačno zauzimaju Irak i izlaze na Persijski zaliv što je od ogromnog značaja za trgovinu. Turski brodovi iz Crvenog mora plove čak do obala istočne Afrike. Poslednja politička akcija Ibrahim-paše bilo je uspostavljanje stalnih diplomatskih odnosa sa Francuskom sa kojom su Osmanlije imale zajedničkog neprijatelja: Habzburge. Zaključen je sporazum po kome francuski trgovci uživaju povlastice koje su uživali i u Egiptu tokom mamelučke vladavine. Dogovor o vojnoj saradnji nikada nije suštinski sproveden.

U Carstvu je postojala struja, na čelu sa Hajrudin-pašom, koja se zalagala za rat sa Mletačkom. Uprkos pomirljivom stavu Venecije, rat je izbio 1537. godine. Turci se iskrcavaju u Apuliji i preduzimaju operacije protiv Krfa na čelu sa samim Sulejmanom. One su bile neuspešne. Barbarosa je naneo težak poraz Veneciji kod Preveze (Andrea Dorija) nakon čega je sklopljen mir, izuzetno povoljan po Turke.

Novi pohod na Iran Sulejman je preduzeo 1548. godine. Zauzeo je Tabriz i Van, kao i nekoliko utvrđenja u istočnoj Anadoliji. Treći i poslednji pohod ka istoku Sulejman je preduzeo 1553. godine. Jedan od Sulejmanovih sinova, Bajazit, pobegao je u Iran strahujući za svoj život jer je Sulejman njegovog starijeg brata Selima proglasio prestolonaslednikom. Tamo je Bajazita ubio šah pod pritiskom turskog sultana. Pohod iz 1553/4. godine nije doveo do teritorijalnih promena.

Turci su 1565. godine preduzeli opsadu Malte. Hospitalci su uspeli da odbrane ostrvo nakon tromesečne opsade. Ostrvo je uspešno odbranio veliki majstor Žan de la Valet koji je ubrzo izgradio novu maltešku prestonicu. Prestonica Malte i danas nosi naziv po njemu.

Sulejmanovi naslednici

Lepantska bitka 1571. godine.

Sulejmana je nasledio sin Selim II (1566-1574) koji nije bio ni izbliza toliko sposoban. Svim poslovima carstva upravljao je veliki vezir Mehmed-paša Sokolović (1565—1579). On je bio janičar, plemenitog robovskog porekla, a zahvaljujući svojim sposobnostima prošao je sve lestvice civilne i vojne hijerarhije. Zaslužan je za činjenicu da između snažne Sulejmanove epohe i epohe njegovih manje nadarenih naslednika nije došlo do osetnog prekida u usponu Carstva. Osmanske snage u Rumeliji i dalje ratuju protiv Austrijanaca sve do sklapanja mira sa Maksimilijanom 1568. godine. Naredne godine Selim je pokrenuo ambiciozni projekat prokopavanja kanala između Dona i Volge koji bi olakšao prevoz trupa sa kojima bi Turci ponovo osvojili Astrahan od Ivana Groznog. Ovaj poduhvat nije mogao biti okončan tokom Selimove vladavine. Prvi Selimov uspeh je osvajanje Kipra. Na ostrvo je krenula flota od 360 brodova. Lala-Mustafa paši je trebalo više od godinu dana da slomi mletački otpor u Famagusti koja je kapitulirala 1571. godine. Pad Kipra snažno je odjeknu u Evropi gde se stvara Sveta liga (papa Pije V, Španija, Venecija). Na čelo udružene flote stao je don Huan od Austrije, vanbračni Karlov sin (200 jedrenjaka). Bitka je vođena na Lepantu. Ona predstavlja najveću pomorsku bitku veka i najveću pomorsku bitku nakon bitke kod Akcija 31. godine p. n. e. Bitka je završena naizgled potpunim uništenjem turske flote. Posledica, međutim, gotovo da nije bilo na šta ukazuje odgovor Mehmed-paše Sokolovića hrišćanskim izaslanicima: „Mi smo vam osvajanje Kipra odsekli ruku, a vi ste pobedom kod Lepanta nama samo obrijali bradu. Ruka neće ponovo izrasti, a brada će izrasti još gušća“. Mir sa Venecijom potpisan je 1573. godine i Republika priznaje tursko osvajanje Kipra. Sledeće godine Turci definitivno oduzimaju Tunis Špancima.

Selima je nasledio Murat III (1574-1595), a njega Mehmed III (1595-1603). Tokom njihovih slabih vladavina nije bilo većih osvajanja. Mehmed-pašu Sokolovića ubio je neki fanatik 1579. godine, a tokom vladavine ove dvojice sultana vezirsku titulu nosilo je čak 23 ličnosti. Novi sultan Murat bio je igračka u rukama svoje majke i miljenika. Pojavili su se prvi znaci opadanja moći Carstva. Pobuna vojnika, nezadovoljnih svojim položajem, izbila je poslednje godine Mehmedove vladavine (1603). Uz sultana su stali janičari te se njihovi protivnici povlače u Anadoliju odakle povremeno, u narednih deset godina, dižu žestoke pobune. U spoljnoj politici, ovaj period obeležio je dugotrajan rat sa Iranom (1576—1590). Turci najpre odnose uspehe; zauzimaju Gruziju i Azerbejdžan i stvaraju flotu na Kaspijskom moru, ali su Iranci pod vođstvom velikog šaha Abasa povratili ove teritorije. Iran je postao jedna od najvećih sila u regionu, a Turci gube teritorije osvojene posle 1576. godine. U Evropi, car Rudolf II odbija da obnovi mirovni ugovor. Turci su poraženi 1592. godine kod Siska čime je započeo trinaestogodišnji rat. Protiv Turaka ustaju Moldavija, Vlaška, a ustanak izbija i u Banatu (1594). Turci kontrolišu situaciju nakon zauzeća Egera 1596. godine. Mir je sklopljen 1606. godine u Žitvatoroku. Po prvi put sultan je sklopio mir pod jednakim uslovima, ne tražeći od druge strane priznavanje svoje vrhovne vlasti niti bilo kakav tribut.

Organizacija Carstva u 16. veku

Više administrativne jedinice nazivane su beglerbeglucima (od 1590. godine ejalet). Najpre su postojala dva beglerbegluka, Anadolija i Rumelija, da bi se kasnije taj broj uvećao zbog širenja teritorija. U prvim godinama Sulejmanove vladavine bilo ih je osam, a 1544. godine jedanaest. Na kraju njegove vladavine postojalo je dvadesetak beglerbegluka. Beglerbeg je nosio titulu paše, a vlast mu je simbolizovana zastavom (sandžakom): motkom na čijem je kraju zlatna kugla sa dva konjska repa. Njegova dobra (hasovi) donosila su između 600.000 i 1.000.000 akči godišnje. Beglerbegluk je obuhvatao više sandžaka. Na njihovom čelu stajao je sandžakbeg na čijoj zastavi se nalazio samo jedan konjski rep. Godišnji prihod sandžakbega iznosio je između 200.000 i 600.000 akči. Mandat sandžakbega nije iznosio više od tri godine kako bi se izbeglo da se neko suviše učvrsti u svojoj oblasti. Sandžakbegu je pomagao alajbeg, u nadgledanju spahija. Sandžak je bio podeljen na kadiluke na čelu sa subašama. Na nivou sela vlast su predstavljale spahije.

Sultan je pripojio Carstvu i nekoliko hrišćanskih vazalnih država koje nisu bile direktno anektirane, ali su bile dužne da plaćaju harač. To su Vlaška, Moldavija, Transilvanija, Dubrovačka republika i episkopalna kneževina Crna Gora.

Na čelu sudskih oblasti (ulema) bile su kadije kojima su hijerarhijski nadređeni kazaskeri Anadolije i Rumelije, kao i šejh ul-islam u Carigradu. Kadije su u okviru kadiluka (na koje se delio sandžak) bile nadležne za sprovođenje pravde. One su obavljale i dužnost bečežnika, brinule se o privrednom životu, snabdevanju grada i sl.

Raja nije posedovala zemljišnu parcelu. Seljak je imao pravo uživanja zemlje koje mu niko nije mogao oduzeti dok ju je obrađivao. Mogao ju je prepustiti svojim naslednicima. Takođe ju je mogao posedovati kao punu svojinu (mulk). Seljak je plaćao veliki broj poreza. Nemuslimani su pored drugih dažbina plaćali harač ili džiziju, koji je odlazio direktno u riznicu. Zimije su plaćale i ispendžu (lični porez) od 25 akči. Oporezivanje je bilo jednako za svu raju: osnovu je činio desetak (ušur) na žitarice koji je odgovarao davanju u naturi. Raja je plaćala i namete za ratne pohode koja se mogla sastojati i u kulucima (radnim obavezama), snabdevanju životnim namirnicama, platnom i sl. Za razliku od Zapada, raja nije bila vezana za zemlju.

Osmansko carstvo u prvoj polovini 17. veka

Godine 1592. izbio je novi rat između Osmanskog carstva i Habzburške monarhije na granici sa Bosnom. Rat se proširio i na Ugarsku. Smrt sultana Murata III nije zaustavila rat koji se produžava i tokom vladavine Mehmeda III (1595-1603). Prekinuo ga je Ahmed I (1603-1617). Saveznik Habzburga, knez Moldavije Mihailo je naneo Turcima niz poraza koji su mu omogućili da pod svojom vlašću sjedini Moldaviju i Transilvaniju. Turci su poraženi i u Ugarskoj (1595—1599). Situacija je dovedena u red zahvaljujući transilvanijskom knezu Bočkaju koji se pobunio protiv Habzburgovaca. Međutim, obe strane bile su iscrpljene te je sklopljen mir u Žitvatoroku (11. novembra 1606) koji predstavlja novi korak u istoriji habzburško-turskih odnosa. Po prvi put je postojala jednakost u diplomatskom i protokolarnom tretmanu između sultana i cara Rudolfa. Turci gube harač koga su dobijali za Ugarsku i povlače se sa pozicija koje su zadobili u ratu. Do nove zategnutosti u odnosima Turske i Transilvanije dolazi nakon Bočkajeve smrti, ali je priznavanje Gabora Betlena (1614) od strane sultana za kneza Transilvanije donelo mir u ove krajeve.

Koristeći se slabošću Osmanlija, iranski šah Abas napao je i osvojio Gruziju i Azerbejdžan (1603—4). Turska vojska poražena je kod jezera Urmija nakon čega je izgubljena i istočna Anadolija (1605). Kurdi dižu ustanak pod Džanbulatom, a druska plemena pod Fahrudinom Manom. Turska vlast u Kilikiji, Severnoj Siriji i Libanu je uzdrmana. Osmanlije su ipak izašle kao pobednici te je 1612. godine potpisan mir po kome je Safavidima priznat Azerbejdžan, a oni su za uzvrat pristali da priteknu u pomoć Osmanlijama u slučaju napada Kozaka i da ne podržavaju kurdske pobunjenike.

Engleska, Francuska i Holandija smatrale su početkom 17. veka Osmansko carstvo za veliku silu što se vidi u njihovom diplomatskom odnosu prema sultanu. Ahmed je umro 1617. godine, a nasledio ga je brat Mustafa I (1617-1618), nesposobni i maloumni vladar koga je nasledio Ahmedov sin Osman II (1618-1622). Njegova vladavina nije duga, ali su je obeležile značajne reforme. Na spoljnopolitičkom planu, Turci su, zahvaljujući intervenciji Tatara, uspeli poraziti Poljake te je 1621. godine potpisan mir kojim se Poljska obavezala da ne učestvuje u unutrašnjim pitanjima dunavskih monarhija. Reforme Osmana prekinute su njegovim svrgnućem i pogubljenjem 1622. godine. Ponovo na vlast dolazi Mustafa (1622—1623) čiju drugu vladavinu obeležava period vlasti harema i sultanovih miljenika. Mustafa je svrgnut sledeće godine u ustanku Abas Mehmed-paše (namesnika Erzuruma) koji na sultanski presto postavlja Murata IV (1623-1640). Tokom Muratove vladavine na vrhuncu uticaja je njegova majka Kosem Mahpejker.

Abas I je iskoristio anarhiju u Osmanskom carstvu da napadne Irak čime je rat obnovljen (1624). Iranski šah osvaja Bagdad i ubija veliki broj sunita. Osmanska kontraofanziva (1625—6) uspela je samo delimično. Padaju severni delovi Iraka, ali Turci ne zauzimaju Bagdad. Izbijaju pobune na Krimu i u Rumeliji, pa čak i u Istanbulu (1632). Nakon gušenja pobune od strane velikog vezira, Murat je zaista sprovodio svoju vlast, kako na unutrašnjem, tako i na spoljnopolitičkom planu. Napao je Safavide i zauzeo Bagdad 1638. godine. Novi iranski šah, Safi I, tražio je mir. On je potpisan u Kosri Širinu 1639. godine. Irak je ponovo došao pod tursku kontrolu, ali Jermenija i Azerbejdžan ostaju pod vlašću Safavida. Murat je umro sledeće godine.

Unutrašnja politika

Plava džamija.

Osmansko carstvo delovalo je moćno kada je Ahmed I došao na vlast 1603. godine. Pojava američkog srebra odrazila se na finansije Osmanlija, ali je Carstvo brzo prevazišlo te probleme. Sam Ahmed bio je veoma religiozan te mu se pripisuje izgradnja mnogobrojnih džamija. Napjpoznatija je velika istanbulska džamija koja nosi njegovo ime, mada je poznatija kao „Plava džamija“. Po smrti Ahmeda, trebalo je da na presto dođe njegov stariji sin Osman koji je imao trinaest godina. Međutim, intervenisala je Kosem sultanija koja je na presto htela dovesti nekog svog sina. Imala ih je više sa Ahmetom, a odlučila se za Mustafu, Ahmetovog brata. Mustafa je takođe svrgnut te je na vlast došao Osman II. Iako je još uvek bio mlad, Osman je preduzeo energične mere. Najpre je uklonio sa vlasti ljude iz harema, počevši sa Kosem sultanijom. Sklopio je mir sa Iranom i Poljskom. Preduzeo je reforme u cilju „poturčenja“ uprave i vojske postavljanjem Anadolaca. To izaziva otpor ljudi, pre svega janičara. Oni dižu pobunu i vraćaju Mustafu na presto. Osman je pogubljen 1622. godine. Sledećih deset godina Carstvom upravlja Muratova majka Kosem sultanija. Ona smenjuje i imenuje ukupno 8 vezira između 1623. i 1632. godine.

Murat je uspeo da obnovi autoritet sultana. Veliki požar iz 1633. godine uništio je dve trećine Istanbula i izazvao talas nemira koji se izražavao po kahvehanama (prodavnicama kafe). Sultan je zabranio upotrebu kafe, duvana, pića (vina). On je ove zabrane strogo sprovodio. Uveo je red i u državne finansije, oduzimajući nepravedno stečena bogatstva i insistirajući na redovnoj isplati poreza. Kada je umro 1640. godine, Carstvo se nalazilo u povoljnoj političkoj situaciji. Istanbul je tada imao oko 600.000 stanovnika što ga je činilo najvećim evropskim gradom. Kratkotrajan uspon Carstva nije dugo potrajao. Murata je nasledio Ibrahim I (1640-1648) sa nadimkom „ludi“ koji je bio bolestan i nesposoban za vladavinu. Državni poslovi vratili su se u ruke Kosem sultanije. Veliki vezir Kemankeš Kara Mustafa-paša nastojao je da nastavi delo Murata što ga dovodi u sukob sa sultanijom. Pogubljen je 1644. godine. Njegovi naslednici nisu bili posebno sposobni. U Turskoj su se stvorili klanovi usled izbijanja rata sa Mletačkom – Kandijski rat (1645-1669). Skupi rat prouzrokovao je propast turske Riznice. Ibrahim je svrgnut i pogubljen 1648. godine. Dolazi do sukoba sultanije Kosem i majke novog sultana, Mehmeda IV, Hatidža Turhan. On je završen pogubljenjem sultanije Kosem 1651. godine. Osmansko carstvo doživelo je dramatičan period.

Ćuprilići

Dolazak Mehmeda Ćuprilića na mesto velikog vezira označio je početak više od dvadeset godina stabilne vlasti i obnove osmanskog prestiža. Na vezirskom prestolu u ovom periodu bili su Mehmed Ćuprilić (1656—1661), njegov sin Ćuprilić Fazil Ahmed-paša (1661-1676) i njegov zet Merzofonlu Kara Mustafa-paša (1676-1683).

Fazil Ahmed-paša je obavljao funkcije namesnika Erzeruma i Damaska. Njegov vezirat (1661—1676) jedan je od najdužih u osmanskoj istoriji. Fazil je stekao visoku reputaciju. Stvorio je biblioteku Keprili koja je postala jedna od najvažnijih istorijskih biblioteka u Istanbulu. Tokom Fazilove vladavine izbila je afera sa Sabatajem Zevijem. Sebe je proglasio za novog mesiju i privukao je veliki broj sledbenika. Time je izazvao neprijateljsko raspoloženje prema Jevrejim. Veliki vezir pozvao je Zevija u Istanbul, bacio ga je u tamnicu u Jedrenu, a potom primorao da pređe na islam pod pretnjom smrtne kazne. Sabataj Zevi je umro u Albaniji 1675. ili sledeće godine. Njegova sekta ga je nadživela, posebno u Solunu, a iz nje su proistekle donme (preobraćeni). Fazil se interesovao za spoljnu politiku. Najpre je rešio pitanja Transilvanije. Podržavajući novog vladara Mihaila Apafija (1662), Osmanlije su zaratile protiv Austrijanaca i nakon niza pobeda i poraza sa njima zaključili mir u Vašvaru 1664. godine. Potom se osvetio osvajanju Krita. Ofanzivu je pokrenuo iz Moreje 1666. godine. Frančesko Morozini je pokrenuo pregovore o predaji Kandije 1669. godine. Mlečanima je omogućeno da zadrže Sudu, Karabuzu i Spinalongu na ostrvu, kao i Klis, na granici sa Bosnom. Tako su Turci posle 24 godina konačno osvojili ostrvo. Vezir je pokušao da iskoristi nesuglasice između Kozaka sa Dnjepra i iz Zaporožja. Prve su podržavali sultan i krimski kan, a druge kralj Poljske. Fazil se okrenuo protiv Poljske (1669) i uz pomoć Kozaka sa Dnjepra osvojio 1672. godine tvrđavu Kamenjec i opseo Lavov. Mir je sklopljen u Žuravni 1676. godine. Jan Sobjeski predao je Ukrajinu i Podoliju. Nekoliko dana nakon sklapanja sporazuma umro je Fazil Ahmed-paša. Jedno od njegovih dostignuća je i sklapanje Sporazuma o trgovinskim olakšicama sa smanjenjem carinskih dažbina sa 5% na 3% sa francuskim vlastima. Engleske kapitulacije obnovljene su bez ikakvih poteškoća, a Levantska kompanija izvlačila je korist od smanjenja obima posla sa Mlečanima, kao i od teškoća koje su imali Francuzi.

Kara Mustafa-paša imenovan je za veliko vezira nakon Fazila i na toj funkciji je ostao do pogubljenja zbog neuspeha u ratu sa Austrijancima. Bio je više zainteresovan za pitanja spoljne politike. Pokreće vojne pohode protiv Rusa u Ukrajini. Sporazum u Radzinu iz 1681. godine odredio je liniju Dnjepar-Bug kao graničnu. Ruski car priznat je kao vladar Rusije, a priznato je i njegovo pravo zaštite pravoslavnog Jerusalima. Od tada potiču i pretenzije Rusa za zaštitu svih pravoslavnih hrišćana u Turskoj. Kara Mustafa-paša priznao je Tekolija kao vladara Ugarske, a 1683. godine prikupio je vojsku kojom je napao sam Beč. Opsada Beča započeta je juna 1683. godine, a završena je 12. septembra. Neuspeh je teško primljen u Istanbulu. Vojska se povlačila prema Ugarskoj. Veliki vezir ponovo je poražen, te se sklonio u Beograd. U Istanbulu su njegovi protivnici ubedili sultana Mehmeda IV da ukloni velikog vezira koji je pogubljen u Jedrenu 25. decembra 1683. godine.

Veliki bečki rat

Opsada Beča 1683. godine.

Porta je 1683. ponovo pokušala osvojiti Beč. Ono što nije uspelo još pre 150 godina u vreme procvata Osmanskog carstva, sad se u vojnom pohodu Kara Mustafe protiv Jana III Sobjeskog pretvorilo u katastrofu i dovelo do prekretnice u obračunavanju s evropskim državama. Kad su nakon ovog poraza postale vidljive sve vojne slabosti Osmanlija, na podsticaj Pape počela je delovati Sveta Alijansa Habsburgovaca, Venecije i Poljske s napadom na Osmansko carstvo na više frontova. Nakon teških poraza kod Mohača (1687), Slankamena (1691) i Sente (1697) morali su Mirom u Sremskim Karlovcima prihvatiti gubitak Mađarske, Dalmacije, Podolja i Peloponeza. U igru je kao protivnik na severnoj granici ušla i Rusija. Car Petar Veliki je sebi kao važan cilj postavio izlazak na Crno more, što je i dobio 1695. mestom Azov na Donu.

Spoljni problemi izazvali su i unutrašnje. Zbog vojnih poraza svrgnut Mehmed VI 1687. godine, a 1703. dolazi do krvavog incidenta u kome su ustanici ubili šeika Fejzulaha i svrgnuli Mustafu II.

Slabljenje Carstva u 18. veku

Dva su toka događaja obeležila istoriju Osmanskog carstva u 18. veku. Prvi su sukobi sa susednim državama, posebno Rusijom i Austrijom, koji su prouzrokovali gubljenje teritorija i degradaciju njihovog ugleda u očima zapadnih naroda i samih podanika Carstva. Država je trpela sve veći ekonomski pritisak.

Novi rat sa Rusijom izazvalo je tursko mešanje u ruski sukob sa Švedskom (Severni rat). Švedski kralj Karlo XII je, nakon poraza kod Poltave 1709. godine, primoran da beži u Carigrad gde je naveo sultana da objavi rat Petru Velikom i tako se osveti za poraz u Velikom bečkom ratu. Petar Veliki je u ratu poražen i primoran na mir (1712) kojim je sačuvao Ukrajinu, ali je morao da ustupi ostale teritorije koje je osvojio u prethodnom ratu (mir na Prutu). Konačno, Jedrenskim mirom iz 1713. godine okončani su sukobi. Karlo je tada već bio u svojoj zemlji. Ratna stranka se, međutim, nije smirivala. Veliki vezir Silahdar Ali-paša objavio je 1714. godine rat Mletačkoj republici, a tokom sledeće godine osvojio je Moreju i tvrđavu Sudu na Kritu. Zatim se okrenuo protiv Austrije sa ciljem da povrati Ugarsku. Austrijska reakcija bila je žestoka; zauzet je Temišvar (1716), a zatim i Beograd (1717). Novi vezir, Damad-paša, potpisao je mir 1718. godine. Požarevačkim mirom Austrija dobija Temišvarski Banat, zapadnu Vlašku, severni deo Srbije sa Beogradom i teritorije u severnoj Bosni. Mir predstavlja najveći uspeh austrijske diplomatije u sukobima sa Turcima. Mletačka republika nakon ovog rata prestaje da igra značajniju ulogu u evropskoj politici.

Austrijsko-turski rat 1716-1718

Rusija vodi i ratove na istoku, sa safavidskim Iranom. Rat izbija 1723. godine. Turci kreću ka Gruziji, zauzimaju Tiflis i Gori (1723), Jerevan (1724) i Tabriz (1725). Zauzimaju i teritorije u zapadnom Iranu (Kermahšah i Hamadan). Mirom u Hamadanu (1727) priznata su turska osvajanja. Sukobi su nastavljeni jer je Nadir han, afšarski vojskovođa, proterao Safavide sa vlasti. Iste, 1736. godine, Osmansko carstvo sklopilo je mir sa Persijom, suočeno sa novom opasnošću, ponovo od Rusije. Nakon niza pograničnih čarki, izbija rat 1736. godine. Rusi osvajaju Azov i sklapaju savez sa Austrijancima. Austrijanci bezuspešno napadaju Bosnu i Bugarsku, a Osmanlije Beograd. Mir je sklopljen u ovom gradu 1739. godine, a Austrija je morala da vrati sve što je stekla Požarevački mirom. Sa Rusijom je određen status kvo. Rusi su se odrekli držanja ratne flote na Crnom moru. Između 1743. i 1746. godine vođen je rat sa Nadir-šahom u Persiji.

Kraj vladavine Mahmuda I (1730-1754), Osmana III (1754-1757) i početak vladavine Mustafe III (1757-1774) obeležio je dug period mira (1746—1768). Zapadne sile bile su zauzete Ratom za austrijsko nasleđe i Sedmogodišnjim ratom. Neki sultani i veziri, kao što su Mustafa i Kodža Ragib-paša, bili su zainteresovani za reforme, dok su drugi, kao što je Silahdar Mahir Hamza-paša, bili za rat. Ovaj vezir iskoristio je poljski poziv u pomoć da carici Katarini uputi ultimatum da smesta napusti Poljsku (oktobar 1768). Ultimatum je naravno odbačen, što je izazvalo izbijanje rata. Ratni plan Rusa je napad na više frontova: od Podolije do Gruzije. Krajem 1769. godine oni zauzimaju Hotin i okupiraju Moldaviju, dok je sledeće godine pala Vlaška. Baltička flota pod komandom Alekseja Orlova opsela je Modon, ali ju je najpre oštetila bura, a zatim uništila turska flota. Najveća pomorska bitka u ratu vođena je u luci Češme (april-maj 1770) i završena je porazom turske flote. Ruski brodovi od tada slobodno krstare po Istočnom Sredozemlju i Egejskom moru. Rusi okupiraju Krim, Vlašku, Dobrudžu, Ruščuk. Rusi prelaze Dunav i prodiru u Bugarsku te je pregovore o miru prihvatio novi sultan Abdulhamid I (1774-1789). On je tražio mir nakon poraza kod Kozludže. Mir je potpisan 21. jula 1774. godine u Kučuk-Kajnardži.

Kučuk-Kajnardžijski mir najnepovoljniji je koga su Turci do tada potpisali. Njime se odriču Moldavije, Vlaške i Besarabije, a vraćaju Azov, teritorije između Dnjestra i Buga, oblasti Kuban i Terek. Krimu je priznata nezavisnost. Rusi su postavili stalnog ambasadora u Istanbulu i sagradili crkvu sa pravom zaštite pravoslavnih stanovnika prestonice, pravo koje će Rusija ubrzo proširiti na svo pravoslavno stanovništvo Rumelije, a zatim na celo Carstvo. Rusi su dobili pravo na plovidbu Crnim morem i Sredozemljem za trgovačke brodove. Turci su priznali političke slobode Rumunima, a Austrija je dobila Bukovinu.

Unutrašnja politika u 18. veku

U vreme sklapanja Karlovačkog mira, veliki vezir bio je pripadnik porodice Ćurpilić, Amidžazade Husein-paša. On je sproveo mere sa ciljem vraćanja poverenja u vladu kod stanovništva. Najpre je smanjio takse na razne proizvode (ulje, sapun, kafa, duvan), odobrio oslobađanje od poreza sa seljake koji su se vraćali na svoju zemlju, kao i za trgovce koji su pokušavali da pokrenu posao. Podsticao je naseljavanje nomada i ukidanje nomadskog načina života na Kipru i u istočnoj Anadoliji. Smanjio je broj janičara (sa 70.000 na 34.000) i broj kapikulu trupa. Ove mere dovele su do ozdravljenja finansija. Veliki admiral Medžamorto Husein-paša je za šest godina (1695—1701) obnovio osmansku mornaricu. U sukobu sa šejh ul-islamom, Fejzulah efendijom, Husein-paša podnosi ostavku 1702. godine. To dovodi Fejzulah efendiju na čelo osmanske politike. Sultan Mustafa II je većinu svog vremena provodio u svojoj palati u Jedrenu, dok je efendija postavljao vezire, razmatrao odluke Husein-paše i time unosio nered u administraciju i finansije. To je izazvalo pobunu janičara koja je završena pogubljenjem Fejzulah efendije 1703. godine i abdikacijom Mustafe u korist svoga brata Ahmeda III (1703-1730). Miran period Ahmedove vladavine (1718—1730) je tzv. „period lala“ u osmanskoj istoriji.

Na početku vladavine, ugušena je pobuna janičara pogubljenjem njenih vođa. U prve dve godine vladavine, veliki veziri koje je sultan postavljao nisu se dugo održavali na svojim funkcijama (najčešće po 2 meseca). Nakon toga je zavladala stabilnost. Slično je i sa ostalim funkcijama. Na položaju šejh ul-islama se od 1718. do 1730. godine nalazio isti čovek (Abdulah efendija), a ista stabilnost primećuje se i kod upravnika finansija, velikog admirala i dr. Vezirovanje Ibrahim-paša Damad, koji na presto dolazi usred rata sa Austrijom (1718—1730), obeležilo je razvijanje diplomatskih odnosa. On je želeo da prodre u uzroke uspona zapadnih evropskih sila. Šalje osmanske izvidnike u Beč, Pariz, Moskvu i Poljsku. Ahmed u Istanbul dovodi umetnike, organizuje skupe zabave. Osmanski rukovodioci shvatili su da Carstvo više nije dominantna sila u Evropi i na Istoku i da je u zapadnom svetu došlo do evolucije koju Turci nisu ni primetili. Kod Osmanlija se javlja želja da upoznaju zapadni svet. Dolazi do novih inovacija, od kojih je jedna od najznačajnijih otvaranje štamparije sa arapskim slovima u Istanbulu 1727. godine. Zbog izvesnog otvaranja ka zapadnom svetu, Ibrahim-paša Damad se može smatrati jednim od najboljih osmanskih vezira.

Uzrok pada sultana Ahmeda i vezira Damada bio je „iranski rat“ koji je izbio 1730. godine kada je šah Tahmasp II povratio teritorije koje su u prethodnom ratu osvojili Turci. Vezir je tada pripremao pohod u Iran, ali se morao suočiti sa pobunom janičara pod Patronom Halilom. Halil je zauzeo prestonicu i primorao sultana da otpusti Damada. Veliki vezir pogubljen je 29. septembra. Ubrzo je i Ahmed primoran na abdikaciju u korist sina Mustafe, Mahmuda I. Novi sultan na prevaru je zarobio Halila i naredio da ga zadave (novembar 1730. godina). Događaji u arapskim provincijama pokazali su koliko je sultanova vlast oslabila. U Damasku je porodica Azm postala vrlo uticajna i primoravala je turske namesnike na pregovore. U Galileji je svoj uticaj nametnula porodica Zajdani. U Tunisu i Tripolitaniji putem ustanaka na vlasti se ustoličavaju lokalne dinastije koje vremenom dobijaju priznanje od vlasti. U zemljama Magreba formiraju se odžaci, teritorije sa unutrašnjom autonomijom.

Mahmudova vladavina (1730—1754) otpočela je ustankom Patrona Halila, nastavila se ratovima protiv Rusije, Austrije i Irana, da bi se ipak završila periodom mira (1746—1754). Sultan je posebnu pažnju posvetio uređenju vojske. U tome je imao pomoć francuskog grofa De Bonvala koji je služio u vojsci Luja XIV. Protivljenje janičara sprečilo je značajnije reforme, te su se one završile usavršavanjem tehnike tobdžija i minobacača. Bonval je osnovao školu za inženjere 1734. godine. Ona je zatvorena ubrzo nakon njegovog smenjivanja, 1750. godine. Mahmuda je nasledio brat Osman III (1754-1757), beznačajna ličnost tokom čije vladavine je najznačajniji događaj veliki požar u Istanbulu 1755. godine. Ukazima, ovaj sultan je zabranio prodaju vina, pristup ženama na javnim šetalištima i uveo je obaveznu odeću za nemuslimane. Osmana je nasledio Mustafa III (1757-1774). On je na mestu poslednjeg velikog vezira zadržao Kodža Mehmed Ragib-pašu. Kao pobornik mira, jedan od najistaknutijih državnika svoga doba, veliki vezir, održavao je dobre veze sa stranim silama.

Početak istočnog pitanja

Selim III

Istočno pitanje je skup događaja između 1774. i 1923. godine (Sporazum u Lozani) čije su glavne karakteristike postepeno komadanje Osmanskog carstva i rivalstvo velikih sila koje su imale za cilj da uspostave kontrolu i uticaj u balkanskim zemljama Evrope i priobalnim zemljama istočnog Sredozemlja (do Persijskog zaliva i Indijskog okeana). Rusija je težila da proširi dominaciju nad Balkanskim poluostrvom i dobije pristup ka otvorenom moru. Engleska je želela da zaštiti put za Indiju. Francuzi su želeli da odbrane svoje trgovačke pozicije. Austrijanci su pokušavali da suzbiju ruski uticaj, posebno u Bosni i Hercegovini. Osmanski vladari trudili su se da sprovedu reforme (tanzimat) u administrativnom, socijalnom, političkom i kulturnom domenu. Sultani Abdulhamid I (1774-1789) i Selim III (1789-1807) radili su na obnovi osmanske države, pre svega na formiranju vojske, ali i na otvaranju ka zapadnoj tehnici i kulturi. Abdulhamid je bio pravi inicijator nove politike. U reformnom radu oslanjao se na sposobne velike vezire koji su delili ista shvatanja. Autoritet sultana, međutim, bio je jedva priznat na periferiji Carstva. Bilo je problema u Egiptu (Murat i Ibrahim-beg), Siriji, Libanu i Palestini (Ahmed-paša Džazar). Sultan nije pokušavao da silom uspostavi centralnu vlast. Posvetio je velike napore potpunom obnavljanju artiljerije i mornarice. Artiljeriju je poverio baronu De Totu, ugarskom plemiću, prethodno u francuskoj službi. On je obrazovao novi artiljerijski korpus sa brzom paljbom. Deo topova isporučivala je Francuska. Osnovao je novu livnicu topova u Haskoju i oživeo nekadašnju inžinjersku školu Bonval-paše. Reformu mornarice izvršio je Džezajir-li Gazi Hasan-paša nakon bitke kod Češme. Većina brodova je uništena u bici, pa je on otpočeo sa izgradnjom nove flote. Tako je tokom Abdulhamidove vladavine formirana vojska modernog tipa.

Carica Katarina II je 1777. godine intervenisala u Krimskom hanatu smenjujući Devdet Giraja i postavljajući na njegovo mesto Šanin Giraja. Izbija sukob između Turske i Rusije oko Krima koji traje do 1779. godine kada su Katarinine trupe zauzele i anektirale poluostrvo. Sultan je, uz podršku Halil Hamida, priznao aneksiju sporazumom u Ajnali Kavaku (1784). Aneksija Krima je za Katarinu bila samo etapa u stvaranju pravoslavne države na čelu sa ruskim vladarem. Reč je o planovima za deobu Osmanskog carstva koje je ruska carica vodila sa austrijskim ministrom spoljnih poslova. Militarističko raspoloženje u Turskoj kulminiralo je dolaskom Kodže Jusufa-paše na vezirski presto. On je uputio ultimatum Rusiji da evakuiše Krim što je dovelo do objave rata (septembar 1787. godina). Austrija ulazi u rat sledeće godine. On se završio potpisivanjem mira u Svištovu (sa Austrijom 1791) i mira u Jašiju (sa Rusijom 1792) kojima Turska nije ništa izgubila. Evropske sile okrenule su se zapadu, ka Francuskoj gde je nekoliko godina ranije izbila revolucija. Dnjestar je postala granična reka između Turske i Rusije.

Sa vladavinom sultana Selima (1789—1807) počinje nova etapa u osmanskoj istoriji. On je više i od svojih prethodnika pokazivao želju za sprovođenjem reformi. Najpre je reformisao tursku vojsku. Janičarski red je izmenjen, ali ne u potpunosti. Regrutovanje je bilo mnogo strože, uspostavljena je nova hijerarhija, plate su isplaćivane redovno, uvedena je obavezna obuka. Unutar redova razdvojene su vojne od administrativnih funkcija. Spahije su podvrgnute strožoj kontroli sa merama povodom neodazivanja. Selim je 1794. godine osnovao novi pešadijski korpus „nizam-i džedid“ (nova organizacija), koji su obučavali strani oficiri. Korpus je imao sopstvena finansijska sredstva, a regrutovan je isključivo u Anadoliji. Reformisana je i mornarica, zahvaljujući reformama naslednika Gaze Hasan-paše, Kučuk Husein-paše. Zahvaljujući poboljšanju regrutovanja i obuke mornara, osmanska mornarica pretvorena je u modernu mornaricu. Osnovana je Pomorska škola, reorganizovana su brodogradilišta, otvorena je Pomorska medicinska škola. Kako bi obezbedio novac za svoje reforme, Selim je izvršio devalvaciju novca i sproveo konfiskovanje imovine bogatih trgovaca i povećanje takse. Civilne reforme bile su manje značajne. Odnose se na reorganizaciju finansijskih službi, snabdevanje gradova osnovnim proizvodima, nošenje zakonom propisane odeće i sl.

Oblast u kojoj je sultan izvršio najveće reforme je diplomatija. Njegova vladavina početak je otvaranja ka Zapadu i znak priznavanja zaostalosti Carstva. Selim je najviše cenio francusku kulturu i nove ideje Francuske revolucije, mada je osudio pogubljenje Luja XVI. Napoleonov pohod na Egipat privremeno je zaustavio dobre odnose, ali su oni obnovljeni već 1802. godine i biće dobri sve do kraja Napoleonove ere. Selim je prvi osmanski vladar koji šalje stalne ambasadore u evropske zemlje. Ambasadori su poslati u London, Berlin, Beč i Pariz. Odnosi sa Rusijom poboljšali su se nakon smrti carice Katarine, jer je njen naslednik Pavle želeo da suzbije francuski uticaj na Portu.

Osmansko carstvo u prvoj polovini 19. veka

Borba za sultanski presto

Nakon smrti carice Katarine II rusko-osmanski odnosi su se poboljšali, ali je Bonapartin pohod na Egipat poremetio dobre francusko-osmanske odnose i primorao Selima III da septembra 1798. godine sklopi savez sa Britancima i Rusima i objavi Francuskoj rat. Francuski konzuli i trgovci su uhapšeni, francuska imovina konfiskovana, a ostrva u Jonskom moru su ponovo zauzele Osmanlije. Francuska i osmanska vojska su se sukobile u Palestini, ali je Bonaparta morao da prekine opsadu Akre koja je trajala od marta do maja 1799. godine. Druga osmanska vojska je doživela poraz u Abukiru u julu, ali je Kleber koji je zamenio Bonapartu ubijen juna 1800. godine, a njegov naslednik general Menu se povukao iz Egipta 1. septembra 1801. godine. Mir je zaključen juna 1802. godine. Francuska je vratila sve i dobila pravo na plovidbu u Crnom moru, a dobri francusko-osmanski odnosi su se održali uprkos pokušajima Rusije i Britanije sem u kratkom periodu od 1804. do 1805. godine kada je Selim odbijao da prizna Napoleonu carsku titulu. Britanci su pokušali da vojno okupiraju Egipat, ali ih je namesnik Mehmed Alija prisilio da se povuku. On je od 1811. do 1818. godine vodio rat protiv pobunjenih Vahabita u Arabiji koje je podržavao emir Nedžida Ibn Saud koji je 1803-1804. godine stavio Meku i Medinu pod svoju vlast do 1813. godine kada su sveti gradovi vraćeni pod osmansku vlast. Džazar Ahmed paša, namesnik Damaska, želeo je da stvori državu od Sirije i Palestine, ali je ubijen 1804. godine. U severnoj Anadoliji je Džanikli Tajir paša uz podršku Rusije takođe težio nezavisnosti. U istočnoj Trakiji i zapadnoj Bugarskoj su se osamostalili Tarsanikli Ismail paša i njegov zamenik Mustafa Bajraktar, Osman Pazvanoglu u zapadnoj Bugarskoj i istočnoj Srbiji, Ali paša u Albaniji i Epiru, a Srbi su podigli ustanak u Beogradskom pašaluku. Britanija se založila da Osmansko carstvo dozvoli Rusiji prolaz kroz moreuze 22. septembar 1806. godine i Selim je to u početku prihvatio, ali je nakon poraza Prusa od Francuza kod Jene i Auerštata 14. novembra 1806. godine zatvorio prolaze, te su Rusi decembra okupirali Moldaviju, navodno radi zaštite sultana od Francuza. Uprkos borbi Bajraktara i Pazvanoglua pošlo im je za rukom da okupiraju i Vlašku i Besarabiju. Britanska flota najpre usidrila ispred Carigrada, a kada je Selim otvoreno odbacio njene ponude, marta 1807. godine se uputila u Egipat da bi podržala pobunu Mameluka, ali ih je Mehmed Alija porazio i septembra su se povukli. Zbog nezadovoljstva janičara i uleme, pa i naroda, maja 1807. godine je došlo do pobune koju su započeli jamaci, janičarske pomoćne trupe koje su čuvale bosforska utvrđenja. Predvođeni Kabakči Mustafom ubile su oficira nizam i-džedida koji je nastojao da ih privoli da prihvate nove uniforme i vežbe. Sultan je pokušao da pregovara sa pobunjenicima po savetu šejh ul-islama Ataulah efendije, ali su oni odbili i krenuli prema palati. Pridružili su im se sultanovi protivnici iz svih redova i tražili ukidanje reformi i sultanovo povlačenje, te je Selim 29. maja 1807. godine abdicirao u korist svog rođaka.

Mustafa IV (1807-1808) je ukinuo sve reforme. Organizovana je hajka na sve Selimove pristalice po čitavom Carstvu, a posebno na oficire nizam-i džedida. Na vlasti su se učvrstili veliki vezir Ibrahim Hilmi paša i šejh ul-islam Ataulah efendija koji su u prvo vreme sarađivali. Međutim, janičari su ubrzo ubili velikog vezira i red je zaveo tek Mustafa Bajraktar svojim dolaskom u Carigrad 8. jula 1807. godine. Uprkos zaslugama za postizanje mira, pobunjenici ga nisu postavili za velikog vezira, te se demonstrativno vratio u Ruščuk. Usled odredbi Tilzitskog mira između Francuske i Rusije avgusta 1807. godine potpisano je rusko-osmansko primirje u Sloboziji. Za to vreme je Mustafa Bajraktar uspeo da infiltrira svoje pristalice u državni vrh i one su uticale na sultana da pozove Bajraktara u prestonicu. Bajraktar je ušao sa svojim trupama 1. jula 1808. godine u Carigrad, pogubio vođu janičara Kabakči Mustafu, a veliki vezir Čelebi Mustafa paša je sarađivao smenjivanjem Ataulah efendije. Za nedelju dana janičari su savladani. Sultan je potom tražio da vojska iz Ruščuka ode na Dunav da štiti Carstvo od mogućeg ruskog napada, ali su oni ostali u Carigradu. Čelebi Mustafa je otkrio prave namere Bajraktara i izneo ih sultanu, ali ovaj ništa nije preduzeo. Veliki vezir je onda poslao ljude da ubiju Selima III i ljude iz Ruščuka, ali je Bajraktar saznao za to, pridobio ulemu za vraćanje Selima na tron i tražio Mustafino povlačenje. Mustafa je zato poslao agente da ubiju Selima i princa Mahmuda. Međutim, princ Mahmud se bežeći preko krovova palate spasao i sklonio kod Bajraktara koji ga je 28. jula 1808. godine proglasio za sultana pod imenom Mahmud II (1808-1839).

Vladavina Mahmuda II

Sultan Mahmud II

Novi sultan je u početku bio u senci Bajraktara. Kada su protivnici eliminisani, u Carigradu su okupljeni uglednici iz provincija sem Ali paše Janjinskog, Mehmed Alije, arapskih moćnika i nekoliko ajana iz Bugarske. Okupljeni su 7. oktobra 1808. potpisali sporazum čije su glavne stavke bile lojalnost sultanu i velikom veziru, organizacija nove vojske, redovna uplata poreza, vlast u provincijama uz poštovanje zakona i pravde, uzajamno poštovanje teritorija i uređenja svake provincije, podrška reformama i akcijama protiv neposlušnika. Sultan se sa svoje strane obavezao da će povećavati samo redovne poreze. Bajraktar je uspeo da regrutuje oko 5000 ljudi i novom redu je zbog janičara dao ime segban i-džedid po nekadašnjim čuvarima pasa. Red je uskoro brojao 10 000 vojnika pod komandom nekadašnjih oficira nizam i-džedida, a reforme su izvršene i u mornarici. U novoj pobuni janičara Bajraktar je 14. novembra 1808. godine ubijen. Sultan je odlučno reagovao i na kraju je nađen kompromis. Segban i-džedid je raspušten, a janičari su posle ubili neke reformatore. Mahmud II je imao uz sebe već modernizovane tobdžije i mornaricu koju je kao kapudan paša obnovio Husrev Mehmed paša. Najveći protivnici bili su mu provincijski moćnici i ulema, te je za borbu protiv njih na odgovorna mesta u centralnoj vlasti i vojnim redovima postavljao svoje pristalice. Pre njega mnoge reforme je u Egiptu izveo njegov namesnik Mehmed Alija: stvorio je vojsku od regrutovanih egipatskih seljaka koje su obučavali strani oficiri, modernizovao je administraciju, razvijao eksploataciju egipatskih resursa, slao studente u Evropu, razvijao moderniji sistem obrazovanja i štampu. Za to vreme okončan je rusko-turski rat mirom u Bukureštu, Srbima je fermanima iz 1816. godine i kasnije Hatišerifom iz 1830. godine data unutrašnja autonomija, od oktobra 1820. godine vođen je neuspešan pohod protiv Irana koji se domogao istočne Anadolije i napredovao ka Kurdistanu. Mirom u Erzerumu jula 1823. godine iranski šah Fath Ali je dobio neke teritorije u pograničnoj oblasti i pravo da iranski trgovci slobodno trguju i saobraćaju po Anadoliji. U to vreme uveliko je trajao Grčki ustanak, mada se Osmansko carstvo početkom 1822. godine makar oslobodilo Ali paše Janjinskog. Dana 12. juna 1826. godine osnovane su eškindžije kao jezgro nove vojske od biranih vojnika iz janičarskih bataljona u prestonici. Dva dana kasnije janičari su se pobunili, opljačkali palatu velikog vezira i zatražili glave reformista. Sultan je okrenuo artiljeriju na njih, a ostali su gonjeni, uhvaćeni i pogubljeni. Janičarski red je ukinut, centri otpora u provincijama likvidirani, ukinut je i red spahija, kao i bektašije koje su smatrane izvorom janičarske smelosti. Započelo se sa organizovanjem nove vojske pod komandom seraskera koja je 1827. godine dobila naziv Pobedničke Muhamedove trupe. Mornarica je obnovljena, marta 1827. godine osnovana Vojnomedicinska škola. Prihodi Carske riznice za verske fondacije povereni su upravi verskih fondacija, određeni broj zakupnina, poreza i taksa dodeljeni su Riznici zakupa sa zadatkom da obezbedi finansiranje vojske, a istom cilju služilo je i uvođenje takse za Sveti rat. Deo timarske konjice je prinuđen da prihvati nova pravila 1828. godine, a reorganizovane su i neredovne trupe Evlad-i fatihan sastavljene od nomadskih plemena u Rumeliji. Usledio je rusko-turski rat i francusko iskrcavanje u Alžiru 14. juna 1830. godine. Izgovor je bio incident koji se dogodio 30. aprila 1827. godine kada je dej Husein udario francuskog konzula lepezom i niz drugih koji su usledili. Dej je kapitulirao 5. jula Begovi Titerija i Orana su se nešto kasnije pokorili, a Konstantin tek 1837. godine. Osvajanje je trajalo do 1846. godine, ali je ta provincija na kraju krajeva pripala Francuzima.

Reforme

Bitka kod Navarina

Period od 1830. do 1839. godine bio je u Osmanskom carstvu uglavnom posvećen rešavanju egipatskih kriza i civilnim reformama. Sultan je imao podršku svojih velikih vezira Rešid Mehmed paše (1829-1833) i Mehmed Emin Rauf paše (1833-1839). Mustafa Rešid paša bio je najznačajnija ličnost reformatorskog pokreta, ambasador u Parizu (1834—1836), Londonu (1836—1873), ministar spoljnih poslova (1837—1839), a kasnije i veliki vezir u više navrata. Po njegovoj smrti putem reformi nastavili su da idu Mehmed Emin paša i Mehmed Fuad. Reforme uvedene nakon 1830. godine uglavnom su obuhvatale centralnu i upravu u provincijama. Na čelu centralne vlade odnosno Visoke porte nalazio se veliki vezir, a vlast je podeljena na ministarstva i odeljenja. Unutrašnji poslovi su bili u nadležnosti pomoćnika velikog vezira koji je 1836. godine postao direktor za državna pitanja, a 1837. godine ministar unutrašnjih poslova. Upravu za sudska pitanja nasledilo je Ministarstvo pravde, ustanovljeno je i Ministarstvo finansija. Spoljni poslovi, najpre u nadležnosti reis ul-kutaba postali su 1836. godine još jedno ministarstvo koje je bilo nadležno i za spoljnu trgovinu. Godine 1838. formiran je Savet za poljoprivredu i trgovinu koji je prerastao u Savet za javne radove iz koga se izdvojilo Ministarstvo za trgovinu. O aktivnostima ministarstava odlučivao je Sultanov savet ministara nazivan još Sultanov savet ili Savet ministara. Sa zadatkom da proučava predloge zakona 1838. godine formiran je Savet Visoke porte. Pristupilo se izradi popisa stanovništva i zemljišnih katastara radi bolje raspodele poreza, zakupce poreza su zamenili plaćeni činovnici centralne vlasti, muhasili, namesnici provincija su izgubili vlast nad lokalnim garnizonima koji su se našli u direktnoj nadležnosti Carigrada. Sve te reforme primenjivane su postepeno, i prvo su sprovedene u Bursi. Činovnici su 1835. godine podeljeni u 3 kategorije: kalemije, kasnije mulkije-civilno osoblje, sejfije-vojno osoblje, ilmije-sudsko-versko osoblje. Njima su upravljali veliki vezir, serasker i šejh ul-islam koji su bili izjednačeni u hijerarhiji. Svi činovnici su izgubili zvanje kul-sultanovog sluge i postali memur-činovnik plaćen u skladu sa funkcijom i rangom koji je za krivično delo odgovarao u skladu sa posebnim zakonom. Pri Ministarstvu spoljnih poslova otvorena je Prevodilačka škola i osnovana Prevodilačka kancelarija u kojoj su umesto Grka radili isključivo muslimani, a sam sultan je učio francuski jezik. Pobedničke Muhamedove trupe su 1838. godine dobile naziv Organizovane trupe i sastojale su se od pešadije, konjice i artiljerije koju su obučavali Prusi, a među njima Helmut fon Moltke.

Mauzolej sultana Mahmuda

U toku 1833-1834. godine formirane su rezervne snage-redif koje su prvenstveno služile za obezbeđivanje sigurnosti lokalnog stanovništva, ali su po potrebi i mobilisane. Vojnici u novoj vojsci su nosili jedinstvenu uniformu i fes koji je nastao prepravljanjem tuniske šešije. Sve službe vezane za vojsku, brodogradilišta, skladišta oružja i razne fabrike takođe su reorganizovane i modernizovane, a vojne finansije su aprila 1839. prešle pod direktnu upravu Ministarstva finansija. Nekadašnji upravnik tržišne policije muhtesib dobio je 1828. godine naziv ihtisab aga i pod njegovom nadležnošću su se našli upravnici kvartova ćehaje. Kasnije mu je u radu pomagao Savet staraca kao predstavničko telo raznih elemenata grada. Kako obrazovanje više ne bi zavisilo isključivo od uleme, počelo se sa otvaranjem srednjih škola-ruždija za one koji su posle završene medrese želeli da se posvete vojnoj karijeri, školovanje za civilnu administraciju odvijalo se u Školi za sudsko i Školi za književno obrazovanje. Medicinskoj školi je 1832. godine priključena Hirurška i od njih je 1839. godine nastala Carska medicinska škola. Reaktivirana je Škola za vojne inženjere, otvorena Pomorska, Škola za vojne nauke koja je kasnije postala Ratna škola i Vojnomedicinska škola. Mehmed Alija je prednjačio i u pokretanju osmanskih novina: prve su izašle u Kairu 1829. godine, ali ga je sultan brzo sledio. List Kalendar događaja je počeo da izlazi 1. novembra 1831. godine kao nedeljnik koji je objavljivao nove zakone i dekrete i najvažnije događaje u Carstvu i van njega. Nekoliko dana kasnije pojavilo se francusko izdanje tog lista, dok je Mehmed Alija francusko izdanje pokrenuo 1833. godine. Sultan je prednjačio u prihvatanju evropskih trendova kao uzor podanicima Carstva: 1814. godine se preselio u palatu Dolmabahče uređenu na zapadnjački način, vozio se kolima, pojavljivao se u javnosti, putovao u unutrašnjost radi praćenja realizacije reformi, odlazio na prijeme i proslave evropskih diplomata i sam ih organizovao, u vojsku je uveo vojnu muziku zapadnjačkog tipa. Evropska odeća je postala obavezna za sve činovnike 1829. godine i nošenje fesa. Sultan je planirao nove reforme, ali je preminuo u trenutku otvaranja nove egipatske krize, 1. jula 1839. Nasledio ga je šesnaestogodišnji sin Abdulmedžid I (1839-1861) koji je poverio državni pečat Husrev Mehmed paši.

Tanzimatske reforme

Preminuli sultan Mahmud II ostavio je za sobom mladog sina i nedovršen program reformi. Za nastavak funkcionisanja Carstva u reformskom duhu postarao se Mustafa Rešid paša koji je 3. novembra 1839. godine pred najvišim državnim zvaničnicima, verskim velikodostojnicima, diplomatskim osobljem i drugim ljudima pročitao u parku Gilhane u Topkapiju tzv. Hatišerif od Gilhane sa sultanovom iradom o njegovom stupanju na snagu. Tekst je predviđao sudske, finansijske, administrativne i vojne reforme. Objavljena je jednakost svih podanika Carstva bez obzira na veru i nacionalnu pripadnost, garantovanje života, časti i imovine svih podanika. Predviđeno je da se ubuduće svakoj osobi sudi u skladu sa zakonom i nikako bez istrage i po kratkom postupku, da će svi plaćati porez u skladu sa svojim prihodima i imetkom. Zakup poreza je ukinut, a sva mesta bi morala da pripreme vojni kontingent u skladu sa zakonom koji će biti donet, ali vojni rok neće biti duži od 5 godina. Time je započet period poznat pod nazivom tanzimat koji je obeležen širokim programom reformi sa vrhuncem u proglašenju osmanskog ustava 1876. godine. Bio je to pokušaj da se spase Carstvo koje je već duboko potreseno nacionalizmima i igrama velikih sila.

Sultani Abdulmedžid I (1839-1861), Abdulaziz (1861-1876), Murat V (1876) i Abdulhamid II (1876-1909) bili su za razliku od Selima III i Mahmuda II prožeti reformama još od detinjstva. Abdulmedžid se odlikovao znanjem francuskog jezika, njegov brat Abdulaziz ljubavlju prema sportu i lovu i bio je prvi sultan koji je otputovao u Evropu 1867. godine Murat se čak 1872. godine priključio francuskoj masonskoj loži. Abdulhamid II se čini kao crna tačka u tom nizu, ali ne treba zaboraviti da je tanizimat doživeo svoj procvat baš u vreme njegove vladavine. Podsticaji za reforme su ipak više dolazili iz ministarskih kancelarija Velike porte. Ocem reformi smatra se Mustafa Rešid paša koji je tek 1846. godine ponovo postao veliki vezir, a do smrti 1858. godine imenovan je na to mesto 5 puta. Mehmed Emin Ali paša, Mehmed Fuad paša i Midhat paša išli su njegovim stopama. Emin paša je bio u ekipi koja je podržavala Hatišerif od Gilhane i 1856. godine jedan od glavnih tvoraca Hatihumajuna, kao i jedan od pokretača Visokog saveta reformi osnovanog 1854. radi nadgledanja i razvijanja reformi. Mehmed Fuad paša je ušao u državni vrh preko Prevodilačke kancelarije i tu ostao do smrti 1869. godine. Midhat paša je jedini koji je do vlasti stigao preko provincija. Najpre je 1861. godine postao namesnik u Nišu, zatim 1864. godine u Dunavskoj oblasti tj. Bugarskoj, 1869. godine u Bagdadu, i onda je svojim talentom zaslužio sve veće pozicije da bi 1876. godine kao veliki vezir ostvario cilj: proglašenje ustava. Inicijativa za reforme je stizala i sa druge strane, od inteligencije koja se postepeno razvijala tokom tog perioda. Najznačajnija imena osmanske književnosti tog doba bila su Munif paša, Ibrahim Šinasi i Zija paša. Prvi se ubraja u tvorce osmanskog novinarstva i osnivače Osmanskog naučnog društva 1862. godine. Šinasi i Zija su vršili značajan uticaj na osmansku inteligenciju u vreme Abdulazizove vladavine. Njihov mlađi kolega Namik Kemal istakao se kao prvi među njima koji je isticao da se čovek rađa slobodan i da mu je ta sloboda potrebna koliko i hrana. Sa još nekoliko drugih intelektualaca, među kojima su najpoznatiji Zija paša, Ali Suavi i egipatski princ Mustafa Fazil, 1865. je osnovao tajno društvo Novi Osmani. Zbog pisma kritike koje je Mustafa Fazil uputio sultanu 1867. godine, svi oni su proterani, ali je ostalo još puno anonimnih pristalica reformi.

Ministarstva i reforma zakonodavstva

Abdulmedžid

Tanzimatske reforme su sprovođene po modelu iz Evrope. Stvarana su nova ministarstva, sa brojnim odeljenjima, kancelarijama i savetima. O razgranavanju birokratije dovoljno govori podatak da je krajem XVIII veka sultanova služba imala samo 1000 do 1500 pisara, a u vreme Abdulhamida II bilo je oko 100 000 raznih sekretara i birokrata. Početkom 70-ih godina HIH veka Porta je imala ministarstva spoljnih poslova, unutrašnjih poslova, pravde, finansija, verskih fondacija, trgovine, poljoprivrede, javnih radova. Svakim od njih upravljao je ministar ili sekretar koji je bio član Saveta ministara, u koji su ulazili još i šejh ul-islam, oficiri zaduženi za vojna odeljenja i predsednici raznih savetodavnih skupština. Ovo telo još uvek nije izgledalo kao evropske vlade, ali je raspravljao o aktuelnim pitanjima, analizirao predloge zakona, odobravao državni budžet i po potrebi proglašavao odluke o raznovrsnim pitanjima. Najevropskije bilo je Ministarstvo spoljnih poslova u kome je poseban značaj imala Prevodilačka kancelarija. Uporedo sa ministarstvima osnivana su savetodavna veća. Najstariji je bio Vrhovni savet pravde još iz 1838. godine, čije su kompetencije proširene početkom vladavine Abdulmedžida, a imao je zadatak da priprema tekstove zakona i nadgleda njihovu primenu. Zbog obima posla, stvorena je posebna komisija za trgovinska pitanja, druga za razvoj poljoprivrede i treća za sektor javnih radova. Godine 1854. Porta je formirala Vrhovnu skupštinu za reforme koja je poput Vrhovnog saveta pravde imala zakonodavne i sudske kompetencije, ali je zasedala samo 10 godina i onda se stopila sa Vrhovnim savetom pravde kome je dotle pomagala. Nju je 1868. godine zamenio Državni savet sastavljen od 5 komisija: za unutrašnje poslove i vojna pitanja, finansije, pravdu, javne radove i trgovinu i poljoprivredu, za obrazovanje. On se po zadacima nije razlikovao mnogo od organa koji su mu prethodili, ali je deo od 50 članova bio popunjen predstavnicima nemuslimanskih zajednica Carstva, kao i poslanicima iz provincijskih skupština. Za ovo raznovrsno osoblje veliki veziri su morali da donesu niz propisa kojima su sankcionisana odsustvovanja, korupcija, nemar, krađa, zloupotreba položaja, nedisciplina i drugo. Godine 1840. usvojen je dosta konfuzan kazneni zakon koji je zabranjivao samovoljno donošenje odluka nadležnih instanci. Revidiran je 1851. godine, a 1858. godine zamenjen Krivičnim zakonikom prema francuskom uzoru. Francusku osnovu imali su i Trgovački zakonik iz 1850. godine, revidiran 1861. godine, i Zakonik o pomorskoj trgovini iz 1863. godine. Odredbe se nisu dopadale ulemi, posebno legalizovanje pozajmice sa kamatom i uvođenje oblika udruživanja koji do tada nisu bili prihvaćeni. Pod rukovodstvom istoričara, pravnika i talentovanog državnika Ahmed Dževdet paše od 1870-1877. godine u 16 knjiga je izrađen osmanski ekvivalent Građanskog zakonika, prilagođen odredbama šerijata, kao i Agrarni zakonik iz 1858. godine u 132 člana koji je samo kodifikovao postojeće stanje bez poboljšanja. Trgovački sudovi osnivani od 1840. godine bili su prvi korak ka laičkom pravosuđu i sastavljeni su od trojice sudija koje je imenovala vlada i četvorice pomoćnika koji su predstavljali manjinske i evropske trgovce. Tokom 60-ih godina uspostavljena je mreža sudova tzv. nizama zaduženih za sva pitanja koja nisu bila u nadležnosti verskih autoriteta. Na nivou nahija stvarani su dvanaestočlani Saveti staraca, okružni sudovi, kaze, u sandžacima, apelacioni sudovi u glavnim gradovima provincija, a na vrhu te hijerarhije bio je Državni savet u Carigradu. Njima su predsedavale kadije, ali su neka mesta ostavljana i za nemuslimanske članove, kao i za svetovna lica koja su imenovale civilne vlasti.

Školstvo

Abdulaziz

Sredinom veka izgrađen je obrazovni sistem koji su činile medrese sa časovima aritmetike, osmanske istorije i geografije i verskog obrazovanja, zatim ruždije u kojima su deca 10-15 godina izučavala jezik-turski, arapski i persijski, matematiku, geometriju, istoriju, geografiju i religiju, i konačno idadi-trogodišnje škole u čijem programu su se nalazili orijentalni jezici, francuski, ekonomija, algebra, aritmetika, računovodstvo, fizika, hemija, filozofija, istorija, geografija, manuelni radovi. Međutim, škola je bilo malo, npr. posle Krimskog rata bilo je samo 60-ak ruždija. Uredbom iz 1869. godine obrazovnoj piramidi je dodata sultanova škola-mektebi sultani, kao neki vid gimnazije. Prva takva osnovana je 1868. godine u Galatasaraju uz podršku francuske vlade i nastava se odvijala na francuskom, a učenicima je po izlasku iz škole obezbeđivano značajno mesto u administraciji. Ustanova je bila otvorena ne samo za muslimane već i za pripadnike manjina. Godine 1873. godine otvorena je i gimnazija za siročad koja je imala odsek za telegrafiju. Pokušaj otvaranja univerziteta 1870. godine bio je neuspešan zbog napada uleme i finansijskih poteškoća, a smrt glavnog pokretača tog projekta Ali paše ga je je okončala 1871. godine. Mladim Osmanlijama su ipak stajale na raspolaganju razne više škole, uglavnom vojne, ali i neke civilne poput Administrativne iz 1859. godine, Medicinske iz 1866. godine, Više realne iz 1862. godine i Realne ženske škole otvorene 1870. Sve one bile su dostupne svim podanicima Carstva. Sem, njih nemuslimanske zajednice su otvarale i svoje posebne škole, pa ih je tako jermenska zajednica imala 1871. godine 48 u Carigradu i 469 širom Anadolije. Od vojnih škola najznačajnija je bila Generalštabska u kojoj su nastavu realizovali Francuzi i Prusi. Godine 1843, delimično po uzoru na pruski vojni zakon iz 1814. godine, uvedene su provincijske komande i stvoreno je 5 armija za Carigrad, Istočnu Trakiju, Rumeliju, Anadoliju i arapske provincije, dok je 1848. godine osnovana i šesta sa sedištem u Bagdadu za Irak i Hedžas. Nova osmanska vojska brojala je oko 150 000 ljudi. Regruti su služili 5 godina, nakon čega su na 7 godina prebacivani u rezervu i bili bi slobodni kada napune 32 godine. Zakonom iz 1869. uvedene su tri kategorije služenja vojske: aktivno služenje (nizamije) 4 godine, rezerva 6 godina, garda 8 godina, nakon koje bi sa navršenih 40 godina života vojnici bili slobodni. Svi osmanski podanici su regrutovani slučajnim izborom, mada je nemuslimansko stanovništvo moglo da se oslobodi plaćanjem bedela, takse za otkup vojne službe, jer nije bilo baš poželjno u vojnim redovima. Nakon Krimskog rata pažnja je posvećena floti i za nekoliko godina osmanska mornarica je postala treća u svetu. Zakonom iz 1864. godine izvršena je nova teritorijalna podela na 27 provincija-vilajeta, podeljenih na sandžake, ovi na kaze, sačinjene od nahija, a osnovne jedinice su bila sela ili četvrti. Njihovi upravnici su nosili titule valije u provinciji, mutasarifa u sandžaku, kajmakama u kazi, mudura u nahiji, i muhtaza u najnižim jedinicama kojima je pomagao Savet staraca. Na svim nivoima su uvedena birana ili imenovana tela za razna pitanja, poput sudskih i onih za rešavanje lokalnih problema. U svima njima je predviđeno prisustvo nemuslimanskih predstavnika.

Niži slojevi

Murat V

Reformom Mustafa Rešid paše iz 1840. godine predviđeno je ukidanje zakupa poreza i uvođenje plaćenog osoblja za njegovo prikupljanje, ali se taj sistem pokazao nepraktičnim i za neke poreze je ponovo uveden zakup. Sredinom 60-ih godina plaćao se agnam-taksa na stoku, džizja-porez nemuslimanskog stanovništva, ušur-desetak od prinosa, bedel-za izbegavanje vojne službe, i široki spektar drugih poreza od kojih su najisplativiji bili porez na dobit i prihode. Prihodi od poštanskih maraka činili su 1861-1862. godine 13% ukupnih prihoda države, a bile su tu i takse na lična dokumenta izdavana građanima prilikom popisa, na različite proizvode poput duvana, soli, alkoholnih pića, te carinske takse. Katastarska služba je osnovana 1858. godine. Godine 1840. puštene su u opticaj kaime nešto poput priznanica Riznice uz kamatu od 12% godišnje. One su se lako falsifikovale, te je osmanska vlada odlučila da se okrene zajmovima iz inostranstva. Tanzimatske reforme su podstakle migracije iz sela u grad i brz demografski rast gradova. U cilju obezbeđivanja poljoprivredne radne snage država je naseljavala muhadžire-emigrante koji su dolazili spolja, najviše iz Rusije. Porta je čak 1857. godine izdala zakon koji je porodice muhadžira obezbeđivao komadom zemlje i oslobađao ih plaćanja poreza i služenja vojske 6-12 godina u zavisnosti od mesta naseljavanja. Godine 1860. osnovana je i Komisija za izbeglice. Samo u 1864. godini zabeleženo je oko 400 000 muhadžira pristiglih iz ruskih luka. Porast gradskog stanovništva zahtevao je izmene funkcionisanja gradova. Najpre je u Carigradu stvorena opštinska uprava na čelu sa gradonačelnikom i Savetom od 12 članova koja je imala razne zadatke: utvrđivanje lokalne poreske osnovice, nadgledanje pijaca, kontrolisanje snabdevanja vodom i hranom, regulisanje radova na izgradnji itd. Uvedena je podela na arondismane od kojih je prvi profunkcionisao Šesti u čijem su sastavu bile Galata i Pera. Njegovi gradski većnici bili su zaduženi za urbanizaciju gradskog prostora, a od 1868. godine taj metod funkcionisanja se proširio na druge kvartove pa čak i neke gradove u provinciji. Zakonom koji je izglasao Parlament 1877. sistem je zvanično proširen na sve gradove u Carstvu. U cilju stimulisanja spoljne trgovine od 1838. do 1841. godine potpisani su trgovinski ugovori sa Britanijom, Francuskom, Sardinijom, Švedskom, Norveškom, Španijom, Holandijom, Pruskom, Danskom, Toskanom i Belgijom u liberalnom duhu. Devet artikala: duvan, pamuk, pšenica, ječam, suvo grožđe, svila, mak i kozja dlaka, činili su 1850-1870. godine skoro 60% izvoza Osmanskog carstva. Spolja su dolazili uglavnom gotovi proizvodi, i trgovinski bilans je stalno bio u korist Evrope, te se podsticao razvoj domaćeg zanatstva, a Porta je 1861. godine odredila da koncecije u rudarskom sektoru mogu trajati najduže 10 godina, a njihovi vlasnici su državi plaćali 1/4 bruto dohotka. Sreću su okušali inostrani kapitali, posebno osnivanjem banaka od 1863. godine i razvojem drumskih i železničkih pravaca. Porta je bila svesna potpadanja pod strani uticaj, ali su joj evropsko tržište i kapital bili isuviše potrebni. Kako bi onemogućili veći uticaj sila u nacionalnim pitanjima na tlu Osmanskog carstva, Osmanlije su 18. februara 1856. godine donele ferman poznat kao Hatihumajun koji je proklamovao slobodu veroispovesti, jednakost nemuslimana sa muslimanima pred zakonom i poreskim sistemom, pristup svima u sve administrativne instance, slobodno uživanje tradicionalnih povlastica, naročito u pogledu unutrašnje organizacije zajednica, reorganizaciju provincijskih administrativnih struktura u cilju zastupljenosti svih zajednica u njima, kao i iste obaveze u pogledu vojnog regrutovanja. Država će ubuduće raspolagati godišnjim budžetom i nadgledaće pravilno upravljanje javnim finansijama, preduzeće javne radove, dozvoliće osnivanje banaka i drugih finansijskih društava, boriće se protiv korupcije i malverzacija i slično. Ovaj ferman je predstavljao mač sa dve oštrice, jer je istovremeno bio u duhu ujedinjenja, ali i podsticao na preporod pojedinačnih mileta. Tokom 60-ih godina Jermeni i Jevreji su dobili svoje skupštine, 1870. godine priznat je bugarski milet, a na isti rang uzdignute su i male zajednice Asiraca i Haldejaca, što je vodilo samo još većem komadanju.

Neuspesi spoljne politike

Opsada Sevastopolja, Franc Rubo

Doba tanzimata na spoljnom planu počelo je Drugom egipatskom krizom koja je okončana 1841. godine, kada je već nastao problem u Libanu. Naime, ravnoteža između tamošnjih maronita, Druza i sunitskih muslimana poremećena je za vreme egipatske okupacije, kada je Ibrahim iskoristio maronite protiv muslimana. Druzi su iskoristili svgrnuće Bešira II 1840. godine da povrate raniji položaj, a maroniti su težili proširenju na južni deo Libana u kome su živeli pretežno Druzi podržani od Britanaca koji su želeli da spreče francusku prevlast preko maronita. Druzi su opseli i prestonicu Bešira III u Dajr ul Kamaru okotbra 1841. godine, te ga je sultan uklonio i pokušao da uvede pravu osmansku vlast. Velike sile su ga naterale da uvede novi sistem samostalnosti, te je 1843. godine Liban podeljen na maronitski i druški sandžak granicom od Bejruta do Damaska pod osmanskim upravljačem koji je stolovao u Bejrutu, a ne više u Akri. Hrišćani su počeli da napadaju druške seljake na jugu, a ovi im uzvraćali, te je ministar spoljnih poslova Šekib paša dopunio podelu sandžaka lokalnim zastupnicima svake vere koji su sakupljali poreze i izvršavali druge upravne poslove u selima nastanjenim pripadnicima njihove vere. Svaki okrug dobio je mešano veće sa plaćenim članovima koji su imali ovlašćenje da primaju žalbe na sudske odluke, određuju poreze, regulišu njihovo ubiranje i savetuju okružne upravljače. Francuska u početku nije prihvatala to rešenje, ali je Mustafa Rešid paša 18. oktobra 1846. godine u poseti Libanu primorao Francuze i maronite da ga prihvate. Stalno su bili prisutni neki nemiri na Balkanu, 1853. počeo je Krimski rat koji je više bio evropski no rusko-turski, ali je iscrpeo državu, iako je Pariskim mirovnim ugovorom više okrnjen njen suverenitet no što je imala gubitaka. Za vreme rata sultan Abdulmedžid zaključio je prvi zajam u inostranstvu od sedam miliona funti sterlinga. Novi zajmovi 1858, 1860. i 1861. godine doveli su do osnivanja tzv. Otomanske banke 1863. godine posredstvom koje su francuski i britanski poverioci dobili pravo obavljanja emisije, finansijske kontrole i drugih funkcija državne banke. U Libanu je izbila nova kriza 1858. godine pobunom maronitskih seljaka pod vođstvom kovača Tanijusa Šahina koji su osnovali seljačku republiku. Druzi i sunitski muslimani su pokušavali da uspostave prevlast, a onda je grupa maronita 27. maja 1860. godine napala druško selo nakon čega su usledili pokolji i odmazde ne samo u Libanu već i u Siriji koji su odneli mnoge ljudske živote. Situaciju je sredio Fuad paša dolaskom u Siriju, nakon čega je sazvao međunarodnu konferenciju najpre u Bejrutu, a onda u Carigradu, zbog činjenice da su francuska i britanska flota krenule ka Libanu. Na Bejogluu je 9. juna 1861. godine ustanovljen Organski statut koji je Libanu dao upravnu, sudsku i finansijsku samostalnost, osmanske trupe su imale da se povuku iz njega i nije se tražio danak Carigradu, a na čelu provincije se nalazio katolik izabran od Porte i njoj odgovoran koga su potvrđivale i nadzirale sile uz pomoć Upravnog veća. Svi podanici su bili jednaki pred zakonom, bez obzira na veru, lokalni porezi su ostajali provinciji, ali su se i manjkovi nadoknađivali lokalno, a ne iz osmanske riznice. Stekavši određenu autonomiju, od Carstva su se faktički osamostaljivale i Rumunija, Srbija, Crna Gora, Krit. U Bosni i Hercegovini je nakon više manjih pobuna konačno 1875. godine izbio veliki ustanak koji su iskoristile velike sile da se umešaju.

Revolucija u Carigradu

Balkan 1878. godine

U Carigradu je takođe došlo do nemira zbog stradanja muslimana i 11. maja 1876. godine na ulice su izašli demonstranti koji su osuđivali vladu za kukavičluk, a na čelu su im se nalazile softe, studenti verskih škola. Povorke su krenule ka Porti tražeći odlazak ministara, smenu šejh ul-islama Hasana Fehmi efendije i Nedim paše koga su optuživali za rusofilstvo. Suočen sa narastajućim nemirima, Abdulaziz je narednog dana pristao. U novoj vladi najznačajniji su bili Husein Avni paša na čelu Ministarstva odbrane i Midhat paša, ministar bez portfelja. Odnosi između njih i sultana su bili napeti, te se došlo na ideju da se vladar svrgne sa prestola. Razlozi su se svakako mogli naći, naročito u finansijskim pitanjima. Midhat je oklevao, ali se složio sa idejom kada je uvideo da neće nagnati sultana da proglasi ustav. Šejh ul-islam je izdao fetvu da sa verskog stanovišta nema ničeg što bi se protivilo svrgavanju vladara. Husein Avni paša je 29. maja 1876. godine opkolio sa vojskom Dolmabahče, a mornarica je izvršila blokadu palate sa mora. Istog dana najstariji Abdulmedžidov sin Murat primio je njihovu zakletvu na vernost, preko svoje volje. Kroz manje od nedelju dana svrgnuti sultan je pronađen mrtav u sobi u palati Ferije u Ortakoju koju mu je vlada dodelila nakon detronizacije. Novi vladar je bio inteligentan, obrazovan i otvoren za napredne ideje, ali je pokazivao znake velikog duševnog rastrojstva, te ga je 31. avgusta zamenio brat Abdulhamid II. Za to vreme već se uveliko ratovalo sa Srbijom i Crnom Gorom, a još uvek nije završen ni ustanak u Bosni i Hercegovini. Na Carigradskoj konferenciji velikih sila otvorenoj 23. decembra 1876. godine osmanski ministar spoljnih poslova Safet paša saopštio je da je proglašen ustav. Donet je na inicijativu Midhat paše koji je iskoristio trenutak teritorijalnih gubitaka i mešanja sila da ubedi novog sultana kako je to jedino rešenje. Imao je 119 članova podeljenih u 12 odeljka i predviđao je dvodomni Parlament koji je trebalo da se sastaje svake godine između 1. oktobra i 1. marta, sem ako ga sultan ne sazove ranije. Članove Senata stare minimum 40 godina i sa prethodnim državničkim iskustvom je doživotno postavljao sultan, a skupštinske poslanike na mandat od 4 godine je birao narod u razmeri jedan na 50 000 muškaraca. Glasanje je bilo tajno. Državni savet je zadržao funkciju vrhovnog suda i organa zaduženog za pripremanje zakonskih predloga na podsticaj ministara ili nekog doma Parlamenta. Sultan i dalje nikome nije odgovarao za svoje postupke, imenovao je i razrešavao ministre, sazivao i raspuštao Parlament, proglašavao zakone, komandovao vojnim snagama, potpisivao ugovore, objavljivao rat i mir, imao pravo pomilovanja. Mogao je objaviti opsadno stanje i privremeno odložiti ustavna dejstva i prognati svakoga koga je smatrao opasnim po dinastiju ili državu. Međutim, poslanici su izglasavali zakone, budžet, a osmanskim podanicima su garantovane sve odredbe fermana iz 1839. godine i 1856. godine. Sudovi su postali nezavisni, sudije su birane doživotno, a ustanovljen je i Vrhovni sud za primanje pritužbi protiv vlasti koji se sastojao od 10 članova. Kako je sultan postigao da omete planove sila, početkom februara 1877. proterao je Midhat pašu u izgnanstvo, a poslanici i članovi Senata počeli su sa radom 19. marta 1877. godine. Usledio je rusko-turski rat tokom koga su se u Parlamentu čule sve žešće kritike protiv vlade. Sultan je 13. februara 1878. godine sazvao parlamentarnu komisiju da bi je konsultovao u vezi sa odgovorom na britansku ponudu da pošalje flotu u Mramorno more. Izjava vođe esnafa proizvođača postava, Nadži Ahmed efendije, da je sultan trebalo ranije da se konsultuje, a ne tek tad, razbesnela je Abdulhamida i sutradan je raspustio Skupštinu.

Osmansko carstvo u drugoj polovini 19. veka

Sultan Abdulhamid II

Istočna kriza donela je velike teritorijalne i finansijske gubitke Osmanskom carstvu. Proglašenje nezavisnosti Srbije, Crne Gore i Rumunije, lišilo je državu njihovog danka, dok je stekla obavezu da plati Rusiji ratnu odštetu od oko 800 000 000 franaka. Osmanske finansije su došle do dna i Porta je objavila drugo po redu bankrotstvo od 1875. godine što je omogućilo poveriocima da joj nametnu svoju finansijsku kontrolu. Sporazum je postignut tek 1881. godine i objavljen u Muharemskom dekretu decembra. Spoljni osmanski dug je izračunat na 2 500 000 000 franaka. Radi obezbeđenja isplata stvorena je Uprava osmanskog državnog duga od predstavnika stranih poverilaca na čelu sa Francuzima. Upravi je dat niz najvažnijih prihoda osmanske državne blagajne npr. prihodi od monopola duvana i soli, deo carina, porezi od svilarstva i ribolova, takse. Država je pretrpela nove gubitke ustupanjem Tesalije i dela Epira Grčkoj 1881. godine, padom Tunisa pod francuski protektorat iste, a Egipta pod britanski naredne godine, i pripajanjem Istočne Rumelije Kneževini Bugarskoj 1885. godine.

Abdulhamid II je počeo da preispituje valjanost politike tanzimata. Tokom 1878. godine suočio se sa dvema pobunama čiji je cilj bio vraćanje na presto Murata V: maja sa napadom grupe Alija Suavija na palatu Čiragan i u leto sa zaverom Grka Kleantija Skalijerija, velikog majstora masonske lože Prodosa. Oba pokušaja su propala, ali su učvrstila sultanovo nepoverenje prema liberalima i masonima. Parlament više nije sazivan, a ustav je suspendovan, mada nije zvanično ukinut. Midhat paša je 1878. godine vraćen iz progonstva pod pritiskom Britanije i naizmenično je bio namesnik Damaska i Ajdina, a 1881. godine je optužen za ubistvo Abdulaziza i poslat u Taifu, u Arabiju, gde je 3 godine kasnije zadavljen, verovatno po nalogu sultana. Namik Kemal je prognan na jedno ostrvo u Egejskom moru, njegovi rukopisi su konfiskovani, a dela cenzurisana. Za 6 godina promenjeno je 16 velikih vezira, a sultan je napustio palatu Dolmabahče i nastanio se na brdu Jildiz opasanom visokim zidinama. Vreme vladavine Porte je završeno, pojavio se sultan koji je preuzeo vlast u svoje ruke. U moru velikih vezira izdvojili su se Sejid paša i Kamil paša. Prvi je preduzeo značajne reforme vezane za organizaciju policije, nezavisnost sudstva, modernizaciju birokratije, stvaranje Trgovačke komore u Carigradu, širenje moderne školske mreže, dok je drugi podsticao strana preduzeća da unesu svoje tekovine u Carstvo, ali su obojica imali trenutke kada im je bio ugrožen život: Sejid paša je potražio utočište u britanskoj ambasadi 1895. godine, a Kamil paša kao namesnik Ajdina stavio se 1907. godine pod zaštitu britanskog konzula u Smirni. Sultan se okružio raznim savetnicima, a van palate je vladao preko gomile birokrata. Doneta je uredba o javnim funkcijama, a visoki funkcioneri su obrazovani u Administrativnoj, ali i novootvorenoj Pravnoj i Finansijskoj školi. Najviši službenici su bogato nagrađivani, a sitni su maltretirani, i uprkos zakonima, vladala je korupcija. Godine 1880. godine formirano je Ministarstvo policije po francuskom modelu sa ljudima od poverenja na čelu, ali je paralelno postojao sistem potkazivanja, verovatno po ugledu na Nemačku. Osmanska država je bila prva pored Rusije koja je uvela sistem pasoša radi praćenja kretanja ljudi. Pojačana je cenzura, a postojeće komisije za cenzuru priključene su Ministarstvu obrazovanja i Ministarstvu spoljnih poslova da bi nadgledale lokalne i publikacije iz inostranstva. Za osnivanje izdavačkih kuća ili novina bila je potrebna dozvola, a upotreba određenih termina bila je zabranjena (sloboda, ustav, revolucija, anarhija, štrajk, otadžbina...). Takođe je bilo zabranjeno praviti aluzije na sultana Murata V, događaje na Kritu ili u Makedoniji. Istovremeno su sprovođene reforme u oblasti pravosuđa, komunikacija, obrazovanja koje su predstavljale nastavak onih iz doba tanzimata.

Tako je Carigrad dobio 1900. godine univerzitet, mada sa ciljem da zadrži studente od odlaska u Evropu gde bi se susreli sa liberalnim idejama, a mreža osnovnih i srednjih škola imala je zadatak da odgaja dobre muslimane i odane osmanske podanike. Jedna od osobina po kojoj se Hamidovska država razlikuje od države tanzimata jeste povratak islamskoj religiji u smislu da je ponovo posvećivano dosta vremena veri u školama, za džamije, verskim velikodostojnicima. Sam Abdulhamid je pružao takav primer kao član bratstva kadirija, vodio je pobožan život, na verskoj bazi razvijao odnose sa drugim muslimanskim državama. Uvedene su subvencije za muslimanske novine, halifina slika je objavljivana i njegovo ime spominjano u džamijama na propovedi petkom. Svim tim merama zapravo se osmanizam pokušavao zameniti ideologijom (pan)islamizma. To je bilo od posebnog značaja, ako se uzme u obzir činjenica da je došlo do nacionalnog buđenja Arbanasa, Kurda i Arapa. Abdulhamid je praktikovao politiku savezništva sa velikim porodicama kurskih verskih velikodostojnika, što se pokazalo efikasnom merom, jer posle 1880. godine više nije bilo velikih pobuna Kurda. Arapi su najviše potezali pitanje vraćanja halifata u njihove ruke i to od 1876. godine kroz kampanju u jednim londonskim novinama. Pokrenut je čitav propagandni talas koji je zahvatio Bejrut, Alepo, Damask i Bagdad i sultan je u tome video britanske prste boreći se favorizovanjem tih provincija na ekonomskom i političkom planu i ideologijom islamizma. S druge strane, za šejh ul-islama postavljane su manje bitne ličnosti, a bratstva i medrese su prepuštene zubu vremena. Uticaj stranaca se ispoljio prvenstveno na finansijskom i privrednom planu. Tokom svoje vladavine Abdulhamid se dosta pozajmljivao u inostranstvu, ali su njegove pozajmice malo bolje korišćene no ranije. Strani kapital je dosta ulagao u železnice, izgradnju luka, dokova i svetionika. Jedno nemačko društvo dobilo je 1888. godine koncesije za anadolsku železnicu na relaciji Izmir-Ankara koja je završena 1892. godine, zatim je izgrađen krak od Eskišehira ka Koniji, a na samom kraju veka Nemci su dobili koncesiju i za produžetak pruge do Bagdada, tzv. bagdadsku železnicu. Zbog jačanja nemačkog uticaja Rusija je tražila poseban sporazum kojim je 1900. godine dobila isključivo pravo izgradnje železnica u severoistočnoj Anadoliji u narednih 10 godina. Carstvo je sve više potresano problemima u Makedoniji, zahtevima Arbanasa, uplitanjem velikih sila. U takvim uslovima istakao se mladoturski pokret.

Balkanske provincije Carstva

Osmansko carstvo na vrhuncu teritorijalnog proširenja 1566. godine.

Između sredine 14. i 16. veka, Turci su svoju vlast uspostavili gotovo na čitavom Balkanskom poluostrvu. Tokom Sulejmanove vladavine osvajanja se šire i preko Dunava kada Turci osvajaju oblasti između Save i Drave i Temišvarski Banat. Samo su Slovenija i Zapadna Hrvatska i dalje bili u rukama Habzburgovaca. Tako su se pod vlašću Osmanlija našle razne etničke grupe: Južni Sloveni (Srbi, Hrvati, Bugari), Grci, Albanci, Rumuni i Arumuni (Cincari ili Balkanski Vlasi), Ugri. U okvirima Carstva, u najdaljem krugu balkanskih provincija, nalazile su se Moldavija i Vlaška, koje su predstavljale zemlju hrišćanskih tributara, neka vrsta vazalnih država. One su zadržavale svoje vojvode i bojare, ali je njih morala da potvrdi Porta. Zadržavale su i svoje političke institucije. Takođe, morale su da slede tursku spoljnu politiku. Transilvanija je zadržala prvobitnu organizaciju usled etničkog i verskog pluralizma; postojale su tri nacije (Mađari, Sekelji i Saksonci, dok Rumuni nisu priznati kao nacija). Religije su katolicizam, kalvinizam, luteranstvo i unitarijanska crkva (osnovana 1564). Centralna Ugarska bila je svedena na režim kakav je obično postojao u Carstvu: bila je izdeljena na sandžake, uz sistem timara i fiskalnih agenata, kadija i garnizona. Ugarska je između 1526. i 1606. godine bila poprište stalnih sukoba. Drugi krug balkanskih oblasti činile su teritorije ograničene Dunavom i Savom na severu, severnom Bugarskom na istoku i dolinom Vardara. Ovi prostori obuhvatali su Bosnu, Hercegovinu, Crnu Goru, Srbiju, Albaniju i Grčku. Bila je to pogranična zona naspram Venecije i Habzburške monarhije. Ove teritorije bile su u susedstvu Dubrovačke republike. Ahdname koje su sultani dodeljivali Dubrovčanima garantovali su im slobodu trgovine širom Carstva uz carinske obaveze od 2% na izvoz i 2% na uvoz (u Istanbulu, Jedrenu i Bursi 5%). Dubrovčani su osnivali trgovačke kolonije u vidu samoupravnih opština na čelu sa trgovačkim skupom. Crna Gora opirala se turskom osvajanju do 1499. godine. Čitava zemlja tada je postala sultanov has, pripojena Skadarskom i Dukađinskom sandžaku. U Crnoj Gori uspostavljena je neka vrsta teokratije; od 1515. godine pravoslavni vladika Cetinja nosio je titulu kneza-vladike. U Albaniji, osnovna jedinica bilo je pleme (fis) predvođeno najstarijim muškim članom. Jedno ili više plemena sačinjavali su autonomnu teritorijalnu celinu – barjak, na čelu sa barjaktarom. Teritorija Grčke bila je izbrazdana planinama te je postojalo mnogo izolovanih zona. Manastiri na Atosu uživali su značajne povlastice; pristup trećem prstu Halkidikija nije bio dozvoljen ni turskim oficirima.

Osmanlije nisu uspele da balkanske različitosti stope u jednu celinu. Oni su se trudili da ne menjaju stari fiskalni sistem; čak su ga delimično i ublažili zamenjujući državnim zakonom pohlepu prethodnih vladara. Osmanski režim bio je više naklonjen narodu nego oni koji su mu prethodili. Dolazi do cvetanja narodnih crkava na štetu Carigradske patrijaršije. Turci 1393. godine ukidaju Bugarsku patrijaršiju, a nakon osvajanja Srbije i Pećku patrijaršiju. Mehmed Osvajač priznao je patrijaršijsku instituciju u Carigradu na čelu sa Georgijem Skolarijem. Duhovna prevlast priznata je Carigradskoj patrijaršiji. Ona je imala posebne obaveze prema Porti, odnosno Riznici, kojoj je od 1465/6. godine isplaćivala „poklone“ (peškeš) povodom dolaska svakog patrijarha. Od 1474. godine pokloni prerastaju u godišnji danak. Država je priznala crkvi i izvesnu pravnu moć. Presude su donošene na osnovu rimskog prava, a glavni izvor bio je „Heksabiblos“ Konstantina Armenopulosa iz 14. veka. Razne jevrejske i hrišćanske zajednice uživale su status „zimija“ što znači da su mogli da upražnjavaju svoju veru i zadrže obredna mesta i predmete. I pored ovih ograničenja islamizacije, u Rumeliji je u 16. veku bilo 18% muslimanskog stanovništva. Ovo je rezultat činjenice da su nemuslimani bili građani drugog reda: nisu smeli da jašu konja, nose oružje, morali su da nose određene delove odeće, određene boje bile su im zabranjene i sl.

Period druge polovine 17. i 18. veka obeležen je stvaranjem sistema velikih privatnih zemljišnih poseda, čifluka. Oni su nastali na obradivoj zemlji koja je bila u vlasništvu sultana, odnosno države. U Bosni su se oni nazivali bejlik, a u grčkim zemljama hipostatici. Zemlje je dodeljivao sultan privatnim licima, najčešće velikodostojnicima. Cilj je bio poboljšanje te zemlje; vlasnici su je obrađivali i krčili. Vlasnik se postavljao kao nova stranka između raje i timarnika. Prihode sultana prikupljali su multezimi koji su bili i upravnici tih poseda. Država je u 17. veku legalizovala poseban namet za potrebe rata – imdad i-seferije (ratni porez). Avariz ili glavarinu plaćali su nemuslimani. Hrišćanski velikaši nazivani su različito, u skladu sa oblastima u kojima su živeli. Kod Srba i Vlaha postojali su knezovi, a njihove oblasti bile su kapetanije. Gradovi i sela organizovali su se u komunalne laičke organizacije (koinon) kojima je upravljao Savet. Savet se brinuo za higijenu, crkve, škole, porez i sl. Najrazrađeniji sistem samouprave postojao je na Peloponezu nakon osmanskog osvajanja 1718. godine. Krajem 18. veka, usled slabljenja uticaja Porte, dolazi do uspona raznih samozvanaca, poput Ali-paše Janjinskog i Osmana Pazvanoglua iz Vidina.

Arapske provincije Carstva

Egipatski ejalet 1609. godine.

Od pohoda Selima I protiv šaha Ismaila (1514), oblasti naseljene većinski arapskim stanovništvom ulaze u sastav Carstva. Isti sultan srušio je Mamelučki sultanat koji je preko 250 godina dominirao Bliskim istokom. Nakon toga, Osmanlijama je trebalo svega nekoliko godina da prošire svoju vlast na čitav arapski svet. Osvajanje Sirije, Palestine i Egipta dovršeno je 1517. godine. Već sledeće godine se turski gusar Hajrudin Barbarosa priklonio Selimu i postao beglerbeg pripajajući Carstvu zapadni deo arapskog sveta. Tunis je pripojen 1534. godine. Izuzev Maroka, sve arapske zemlje bile su u sastavu Carstva. Bio je to prostor od 2.500.000 km² sa 12.000.000 stanovnika (više od polovine ukupnih podanika sultana). Ove oblasti trebalo je u potpunosti kontrolisati administrativnim sistemom koji će uspostaviti centralna vlast, uz štednju sredstava. Nekoliko stotina ili hiljada janičara trebalo je obezbediti unutrašnji red. Ipak, nikakva opasnost od spoljnog napada nije pretila arapskim provincijama sve do Napoleonovog pohoda iz 1798. godine. Alžir je prestao da bude u sastavu Carstva 1830. godine, a Sirija, Palestina i Irak ostale su u njegovom sastavu do Prvog svetskog rata. Početkom 17. veka Osmansko carstvo bilo je podeljeno na 32 ejaleta, od kojih se 13 odnosilo na arapske provincije.

Sultanska vlast raspolagala je preciznim informacijama o arapskim provincijama, zahvaljujući popisa stanovništva (fiskalne prirode) i zakonskih propisa (kanunama), kao i svojih predstavnika na terenu (namesnika). Namesnici (valije) bili su u rangu vezira i nosili su titulu paše. Njihov status zavisio je od važnosti provincije; Egipat je imao namesnika najvišeg ranga, kao i Alep. Trajanje namesničkih funkcija obično nije premašivalo 3 godine. Provincije su bile podeljene na nekoliko pravnih okruga. U Egiptu je postojalo 16 okružnih sudova. Uticaj sudija širio se i u domen politike. Sudije su pomagale namesniku provincije. Svaka provincija raspolagala je sa jednom ili više jedinica (orta) odžaka janičara, određenih rednim brojevima. Odredima janičara komandovale su age ili zamenici (ćehaje). Vojnici su vodili poreklo od lokalnog stanovništva.

U arapskim provincijama Carstva primetni su pokušaji sklapanja kompromisa između vlasti i lokalnih snaga. Selim nije ni pomišljao da ukine strukturu Mamelučkog sultanata. Mamelučko ljudstvo održalo se na funkcijama. Mameluci su imali značajan udeo u upravljanju egipatskim provincijama, što im je omogućilo da se postave pašama kao suparnička vlast. U Tunisu je bila slična situacija. Tamo su postojali logori (mahale) koji su obavljali vojne pohode, ali i prikupljali poreze i vodili računa o upravi. Institucija je zadržana i nakon osmanskog osvajanja. Upravnici u Tunisu bili su beg logora i dej (gospodar prestonice Tunisa).

Alep kao značajan strategijski centar imao je neposrednu upravu. Do 19. veka njime je upravljao valija koga je postavljao Istanbul. Tako je vlast mogla brzo da reaguje na događaje. Namesnik Alepa bila je ličnost okružena velikim počastima. Palestina je bila podeljena na dve administrativne jedinice: ulazila je u sastav ejaleta Saida (Sidona; uspostavljenog 1660) i ejaleta Damaska. Svoj uspon tamo doživljava Dahir al Umar iz porodice Zajdani. Nakon Dahira, Palestinom je zavladao mameluk bosanskog porekla, Ali-beg al Kabir poznat kao Džazar (kasapin). On se istakao 1799. godine pri odbrani Akre od francuskih napada. U Damasku se ustalila kvazidinastija Azmi. U Egiptu je postojao najveći janičarski korpus (oko 5000 janičara u Kairu). Autoritet Portinih paša u Egiptu slabi još pre kraja 16. veka. Prva pobuna dogodila se 1586. godine. U drugoj polovini 18. veka od vlasti se odmetnuo Ali-beg koji prestaje da plaća porez. Njegov pokušaj stvaranja nezavisne države u Egiptu je propao. Slično je prošao i Ali-begov naslednik Muhamed-beg abu Dahab. Učeći na njihovim greškama, vodeći egipatski emiri, Murat-beg i Ibrahim-beg, stvaraju gotovo potpunu autonomiju, pogotovo u domenu finansija (slali su neznatan deo poreza na koji su bili obavezni). Porta nije imala vremena ni sredstava da u Egiptu ponovo učvrsti svoju vlast. Tako u Napoleonovoj tvrdnji da Egipat oslobađa lokalnog režima Mameluka ima mnogo istine. Nakon Napoleonovog pohoda, preobražaj Egipta u gotovo nezavisnu državu izvršiće Muhamed-Ali.

Državna uprava Osmanske Imperije (u poslednjem periodu Carstva - od sredine XIX veka)

Administrativna podela Osmanskog carstva oko 1900.

Centralna uprava

1. Sultan (car).
2. Visoka Porta (Vlada) - Savet ministara, i to za Ministarstva: spoljnih dela, unutrašnjih dela, pravosuđa, finansija, verskih fondacija, trgovine, poljoprivrede i javnih radova.
3. Šejh-ul-Islam (najviši verski dostojanstvenik u Carstvu).
4. Državni savet.

Provincijska uprava

1. Vilajet, kojim je upravljao valija.
2. Sandžak, kojim je upravljao mutasarif.
3. Kaza, kojom je upravljao kajmakam.
4. Nahija, kojom je upravljao mudir.

Kraj Carstva - „Bolesnik sa Bosfora“ (1839—1922)

Izraz "Bolesnik sa Bosfora" potiče od ruskog Cara Nikolaja I. Sve evropske sile su gledale „posljednje smrtne trzaje“ Osmanskog carstva, nadajući se da za sebe dobiju jedan deo od te ostavštine.

U ovom periodu vladali su sultani: Abdul Medžid (1839—1861), Abdul Aziz (1861—1876), Murat V (1876), Abdul Hamid II (1876—1909), Mehmed V (1909—1918), Mehmed VI (1918—1922).

Vidi još

• Hronološki pregled Osmanskog carstva
• Spisak sultana Osmanskog carstva
• Osmansko carstvo u Prvom svetskom ratu

Izvori

• Jozef fon Hamer; Historija Turskog (Osmanskog) carstva 1, Elbrokers, Zagreb 1979.
• Jozef fon Hamer; Historija Turskog (Osmanskog) carstva 2, Elbrokers, Zagreb 1979.
• Jozef fon Hamer; Historija Turskog (Osmanskog) carstva 3, Elbrokers, Zagreb 1979.
• Rober Mantran, Istorija Osmanskog carstva, Klio, Beograd (2002)
• Grupa naroda, Istorija srpskog naroda 3/1, Srbi pod tuđinskom vlašću (1537—1699), Beograd (1994), drugo izdanje
• Ivić, Aleksa (1929). Istorija Srba u Vojvodini. Novi Sad: Matica Srpska.
• Živojinović, Dragoljub (2000). Uspon Evrope (1450—1789) (IV izd.). Beograd.