Istorija Sovjetskog Saveza (1964—1982)

Istorija Sovjetskog Saveza od 1964. do 1982. godine, koja se naziva era Brežnjeva, obuhvata period vladavine Leonida Brežnjeva Savezom Sovjetskih Socijalističkih Republika (SSSR). Ovaj period je započeo visokim ekonomskim rastom i naglim skokom prosperiteta, ali su se postepeno akumulirali značajni problemi u društvenim, političkim i ekonomskim oblastima, tako da se period često opisuje kao Era stagnacije. Tokom 1970-ih, obe strane su zauzele stav detanta. Cilj ove strategije bio je zagrevanje odnosa, u nadi da će Sovjetski Savez sprovesti ekonomske i demokratske reforme. Međutim, do toga nije došlo sve dok Mihail Gorbačov nije preuzeo dužnost 1985. godine.

Nikita Hruščov je zbačen sa mesta prvog sekretara Centralnog komiteta Komunističke partije Sovjetskog Saveza (KPSS) (kao i predsednika Saveta ministara) 14. oktobra 1964. godine, zbog neuspešnih reformi i nepoštovanja partijskih i vladinih institucija. Brežnjev je zamenio Hruščova na funkciji prvog sekretara, a Aleksej Kosigin ga je zamenio na funkciji predsedavajućeg Saveta ministara. Anastas Mikojan, a kasnije Nikolaj Podgorni, postali su predsedavajući Prezidijuma Vrhovnog sovjeta. Zajedno sa Andrejem Kirilenkom kao organizacionim sekretarom i Mihailom Suslovom kao glavnim ideologom, oni su činili oživljeno kolektivno rukovodstvo, koje je po formi bilo u suprotnosti sa autokratijom koja je karakterisala Hruščovljevu vladavinu.

Kolektivno rukovodstvo je prvo krenulo u stabilizaciju Sovjetskog Saveza i smirivanje sovjetskog društva, zadatak koji su mogli da ostvare. Pored toga, pokušali su da ubrzaju ekonomski rast, koji je znatno usporen tokom poslednjih godina Hruščova kao vladara. Kosigin je 1965. pokrenuo nekoliko reformi za decentralizaciju sovjetske privrede . Nakon početnog uspeha i stvaranju ekonomskog rasta, tvrdolinijaši unutar Partije zaustavili su reforme, strahujući da će one oslabiti prestiž i moć Partije. Same reforme nikada zvanično nisu ukinute, jednostavno su bile povučene po strani i prestale da daju bilo kakav efekat. Nikakve druge radikalne ekonomske reforme nisu sprovedene tokom Brežnjevljeve ere, a ekonomski rast je počeo da stagnira od početka do sredine 1970-ih. Brežnjevljevom smrću 1982. godine, sovjetski ekonomski rast je, prema nekoliko istoričara, skoro stao.

Politika stabilizacije nastala nakon Hruščovljeve smjene uspostavila je vladajuću gerontokratiju, a politička korupcija je postala normalna pojava. Brežnjev, međutim, nikada nije pokrenuo nikakve velike antikorupcijske kampanje. Zbog velikog vojnog nagomilavanja 1960-ih, Sovjetski Savez je mogao da se konsoliduje kao supersila tokom Brežnjevljeve vladavine. Ova era je završena smrću Brežnjeva 10. novembra 1982. godine.

Politika

Kolektivno vođstvo

Posle duže borbe za vlast, Hruščov je konačno zbačen sa svog mesta prvog sekretara u oktobru 1964, optužen je za neuspeh reformi, opsesivnu reorganizaciju partijskog i vladinog aparata, nepoštovanje partijskih i vladinih institucija., i njegov dominantni stil vođenja jednog čoveka. Prezidijum (Politbiro), Centralni komitet i drugi važni partijski-vladini organi su se umorili od Hruščovljevih ponovljenih kršenja utvrđenih partijskih principa. Sovjetsko rukovodstvo je takođe verovalo da je njegov individualistički stil rukovođenja u suprotnosti sa idealnim kolektivnim vođstvom. Leonid Brežnjev i Aleksej Kosigin nasledili su Hruščova na njegovim pozicijama prvog sekretara, odnosno premijera, a Mihail Suslov, Andrej Kirilenko i Anastas Mikojan (zamenio ga je 1965. Nikolaj Podgorni), takođe su dobili istaknuto mesto u novom rukovodstvu. Zajedno su formirali funkcionalno kolektivno rukovodstvo.

Aleksej Kosigin, član kolektivnog rukovodstva, sa Lindonom B. Džonsonom, predsednikom Sjedinjenih Država, na samitu u Glasboru 1967.

Kolektivno rukovodstvo se, u svojim ranim fazama, obično nazivalo vođstvom „Brežnjev–Kosigin” i par je svoj period na funkciji započeo na relativno ravnopravnoj osnovi. Međutim, nakon što je Kosigin pokrenuo ekonomsku reformu 1965. godine, njegov prestiž u sovjetskom rukovodstvu je oslabio, a njegov kasniji gubitak moći ojačao je Brežnjevljevu poziciju u sovjetskoj hijerarhiji. Kosiginov uticaj je dodatno oslabio kada je Podgorni preuzeo drugu najmoćniju funkciju u Sovjetskom Savezu.

Brežnjev je skovao zaveru da izbaci Podgornog iz kolektivnog rukovodstva još 1970. godine. Razlog je bio jednostavan: Brežnjev je bio treći, dok je Podgorni bio prvi na rang listi sovjetskog diplomatskog protokola; Podgornijevo smenjivanje bi Brežnjeva efektno načinilo šefom države i njegova politička moć bi se značajno povećala. Međutim, tokom većeg dela perioda, Brežnjev nije mogao da smeni Podgornog, jer nije mogao da računa na dovoljno glasova u Politbirou, pošto bi smena Podgornog značila slabljenje moći i prestiža samog kolektivnog rukovodstva. Zaista, Podgorni je nastavio da dobija veću moć kao šef države tokom ranih 1970-ih, zbog Brežnjevljevog liberalnog stava o Jugoslaviji i njegovih pregovora o razoružanju sa nekim zapadnim silama, politike koju su mnogi sovjetski zvaničnici videli kao suprotnu zajedničkim komunističkim principima.

To, međutim, nije ostalo tako. Brežnjev je znatno ojačao svoju poziciju početkom i sredinom 1970-ih u partijskom rukovodstvu i daljim slabljenjem „frakcije Kosigina”; do 1977. imao je dovoljnu podršku u Politbirou da izbaci Podgornog sa funkcije i aktivne politike uopšte. Podgornijevo konačno smenjivanje 1977. godine imalo je za posledicu smanjenje Kosiginove uloge u svakodnevnom upravljanju vladinim aktivnostima jačanjem ovlašćenja vladinog aparata na čelu sa Brežnjevom. Nakon smene Podgornijeva, sovjetskim društvom su počele da kruže glasine da će Kosigin da se povuče zbog pogoršanja zdravstvenog stanja. Nikolaj Tihonov, prvi zamenik predsedavajućeg Saveta ministara pod Kosiginom, nasledio je Kosinga kao premijer 1980. godine.

Podgornijev pad nije viđen kao kraj kolektivnog rukovodstva, a Suslov je nastavio da piše nekoliko ideoloških dokumenata o tome. Godine 1978, godinu dana nakon Podgornijevog penzionisanja, Suslov je u svojim ideološkim radovima nekoliko puta pomenuo kolektivno rukovodstvo. Otprilike u to vreme Kirilenkova moć i prestiž u sovjetskom rukovodstvu počeli su da opadaju. Zaista, pred kraj perioda, Brežnjev je smatran prestarim da bi istovremeno obavljao sve funkcije šefa države od strane njegovih kolega. Imajući to na umu, Vrhovni sovjet je, po naređenju Brežnjeva, uspostavio novu funkciju prvog zamenika predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta, funkciju srodnu „potpredsedniku”. Vrhovni sovjet je jednoglasno odobrio imenovanje Vasilija Kuznjecova, koji je imao 76 godina, za prvog zamenika predsednika Prezidijuma krajem 1977. Kako se Brežnjevljevo zdravlje pogoršavalo, kolektivno rukovodstvo je preuzelo važniju ulogu u svakodnevnom donošenju odluka. Iz tog razloga, smrt Brežnjeva nije promenila odnos snaga na bilo koji radikalan način, a Jurij Andropov i Konstantin Černenko su po protokolu bili obavezni da vladaju zemljom na isti način kao i Brežnjev.

Pokušaj atentata

Viktor Iljin, obespravljeni sovjetski vojnik, pokušao je da ubije Brežnjeva 22. januara 1969. tako što je pucao na kolonu vozila sa Brežnjevom u Moskvi. Iako Brežnjev nije povređen, hici su ubili vozača i lakše ranili nekoliko proslavljenih kosmonauta sovjetskog svemirskog programa koji su takođe putovali u koloni. Brežnjevljevog napadača je uhvatio i lično ispitao Andropov, tadašnji predsednik KGB-a i budući sovjetski lider. Iljinu nije izrečena smrtna kazna jer je njegova želja da ubije Brežnjeva smatrana toliko apsurdnom da je umesto toga poslat u kazanjsku duševnu bolnicu na lečenje.

Odbrambena politika

Sovjetski Savez je pokrenuo veliko vojno jačanje 1965. proširivši i nuklearne i konvencionalne arsenale. Sovjetsko rukovodstvo je verovalo da bi jaka vojska bila korisna poluga u pregovorima sa stranim silama i da bi povećala bezbednost Istočnog bloka od napada. Tokom 1970-ih, sovjetsko rukovodstvo je zaključilo da rat sa kapitalističkim zemljama ne mora nužno postati nuklearni, i stoga je pokrenulo brzo širenje sovjetskih konvencionalnih snaga. Zbog relativno slabije infrastrukture Sovjetskog Saveza u poređenju sa SAD, sovjetsko rukovodstvo je verovalo da je jedini način da se nadmaši Prvi svet bio brzim vojnim osvajanjem Zapadne Evrope, oslanjajući se samo na brojnost vojnih snaga. Sovjetski Savez je postigao nuklearni paritet sa Sjedinjenim Državama do ranih 1970-ih, nakon čega se zemlja konsolidovala kao supersila. Očigledni uspeh vojnog jačanja naveo je sovjetsko rukovodstvo da veruje da je vojska, i sama vojska, prema Vilardu Franku, „kupila bezbednost i uticaj Sovjetskog Saveza”.

Dmitrij Ustinov, ministar odbrane od 1976. do 1984. godine, dominirao je politikom sovjetske nacionalne bezbednosti zajedno sa Andrejem Gromikom i Jurijem Andropovom tokom poslednjih godina Brežnjevljeve vladavine

Brežnjev je, prema nekim od njegovih najbližih savetnika, bio duže vreme zabrinut zbog rastućih vojnih izdataka 1960-ih. Savetnici su ispričali kako je Brežnjev došao u sukob sa nekoliko vrhunskih vojnih industrijalaca, među kojima je najpoznatiji maršal Andrej Grečko, ministar odbrane. Početkom 1970-ih, prema Anatoliju Aleksandrov-Agentovu, jednom od najbližih Brežnjevljevih savetnika, Brežnjev je prisustvovao petosatnom sastanku kako bi pokušao da ubedi sovjetski vojni establišment da smanji vojnu potrošnju. Na sastanku je iznervirani Brežnjev pitao zašto bi Sovjetski Savez, po rečima Evađeliste Mateje, trebalo da „nastavi da iscrpljuje” ekonomiju ako zemlji ne može biti obezbeđen vojni paritet sa Zapadom; pitanje je ostalo bez odgovora. Kada je Grečko umro 1976, Dmitrij Ustinov je preuzeo njegovu funkciju kao ministar odbrane. Ustinov, iako blizak saradnik i prijatelj Brežnjeva, ometao je svako nastojanje i direktan pokušaj Brežnjeva da smanji nacionalne vojne troškove. U kasnijim godinama, Brežnjevu je nedostajala volja da smanji izdatke za odbranu, zbog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja. Prema rečima sovjetskog diplomate Georgija Arbatova, vojno-industrijski kompleks je funkcionisao kao baza moći Brežnjeva u sovjetskoj hijerarhiji čak i ako je pokušao da smanji investicije.

Sovjetski Savez je pokrenuo veliko vojno jačanje 1965. proširivši svoje nuklearne i konvencionalne arsenale. Sovjetsko rukovodstvo je verovalo da bi jaka vojska bila korisna poluga u pregovorima sa stranim silama i da bi povećala bezbednost Istočnog bloka od napada. Tokom 1970-ih, sovjetsko rukovodstvo je zaključilo da rat sa kapitalističkim zemljama ne mora nužno postati nuklearni, i stoga je pokrenulo brzo širenje sovjetskih konvencionalnih snaga. Zbog relativno slabije infrastrukture Sovjetskog Saveza u poređenju sa SAD, sovjetsko rukovodstvo je verovalo da je jedini način da se nadmaši Prvi svet bio brzim vojnim osvajanjem Zapadne Evrope, oslanjajući se samo na brojnost vojnih snaga. Sovjetski Savez je postigao nuklearni paritet sa Sjedinjenim Državama do ranih 1970-ih, nakon čega se zemlja konsolidovala kao supersila. Očigledni uspeh vojnog jačanja naveo je sovjetsko rukovodstvo da veruje da je vojska, i sama vojska, prema Vilardu Franku, „kupila bezbednost i uticaj Sovjetskog Saveza”.

Brežnjev je, prema nekim od njegovih najbližih savetnika, bio duže vreme zabrinut zbog rastućih vojnih izdataka 1960-ih. Savetnici su ispričali kako je Brežnjev došao u sukob sa nekoliko vrhunskih vojnih industrijalaca, među kojima je najpoznatiji maršal Andrej Grečko, ministar odbrane. Početkom 1970-ih, prema Anatoliju Aleksandrov-Agentovu, jednom od najbližih Brežnjevljevih savetnika, Brežnjev je prisustvovao petosatnom sastanku kako bi pokušao da ubedi sovjetski vojni establišment da smanji vojnu potrošnju. Na sastanku je iznervirani Brežnjev pitao zašto bi Sovjetski Savez, po rečima Evađeliste Mateje, trebalo da „nastavi da iscrpljuje” ekonomiju ako zemlji ne može biti obezbeđen vojni paritet sa Zapadom; pitanje je ostalo bez odgovora. Kada je Grečko umro 1976, Dmitrij Ustinov je preuzeo njegovu funkciju kao ministar odbrane. Ustinov, iako blizak saradnik i prijatelj Brežnjeva, ometao je svako nastojanje i direktan pokušaj Brežnjeva da smanji državne vojne troškove. U kasnijim godinama, Brežnjevu je nedostajala volja da smanji izdatke za odbranu, zbog pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja. Prema rečima sovjetskog diplomate Georgija Arbatova, vojno-industrijski kompleks je funkcionisao kao baza moći Brežnjeva u sovjetskoj hijerarhiji čak i ako je pokušao da smanji investicije.

Na 23. partijskom kongresu 1966. godine, Brežnjev je rekao delegatima da je sovjetska vojska dostigla nivo koji je u potpunosti dovoljan za odbranu zemlje. Sovjetski Savez je te godine postigao paritet ICBM sa SAD. Početkom 1977. Brežnjev je svetu rekao da Sovjetski Savez nije težio da postane superiorniji od Sjedinjenih Država u nuklearnom oružju, niti da bude vojno superiorniji u bilo kom smislu te reči. U kasnijim godinama Brežnjevljeve vladavine, postala je zvanična odbrambena politika da se ulaže samo dovoljno za održavanje vojnog odvraćanja, a do 1980-ih, sovjetskim odbrambenim zvaničnicima je ponovo rečeno da ulaganja neće premašiti nivo za očuvanje nacionalne bezbednosti. U svom poslednjem sastanku sa sovjetskim vojnim vođama u oktobru 1982. Brežnjev je naglasio važnost nepreterivanja sa ulaganjem u sovjetski vojni sektor. Ova politika je zadržana tokom vladavine Andropova, Konstantina Černjenka i Mihaila Gorbačova. Takođe je rekao da je vreme pogodno da se dodatno poveća spremnost oružanih snaga. Na godišnjicu Revolucije 1917. nekoliko nedelja kasnije (poslednji nastup Brežnjeva u javnosti), zapadni posmatrači su primetili da je godišnja vojna parada predstavljala samo dva nova oružja i da je većina prikazane opreme bila zastarela. Dva dana pre svoje smrti, Brežnjev je izjavio da bi svaka agresija na Sovjetski Savez „rezultovala devastirajućim udarom odmazde”.

Stabilizacija

Iako će Brežnjevljeva vladavina kasnije biti okarakterisana kao period stabilnosti, Brežnjev je u početku nadgledao smenu polovine regionalnih lidera i članova Politbiroa. Ovo je bio tipičan potez za sovjetskog lidera koji pokušava da ojača svoju bazu moći. Primeri članova Politbiroa koji su izgubili članstvo tokom Brežnjevljeve ere su Genadij Voronov, Dmitrij Poljanski, Aleksandar Šelepin, Petro Šelest i Podgorni. Poljanski i Voronov izgubili su članstvo u Politbirou jer se smatralo da su članovi „Kosiginoe frakcije”. Na njihovo mesto došli su Andrej Grečko, ministar odbrane, Andrej Gromiko, ministar spoljnih poslova i načelnik KGB-a Jurija Andropova. Uklanjanje i zamena članova sovjetskog rukovodstva zaustavljeni su krajem 1970-ih.

U početku, u stvari, Brežnjev je sebe prikazivao kao umerenog — ne tako radikalnog kao Kosigin, ali ni tako konzervativan kao Šelepin. Brežnjev je dao Centralnom komitetu formalnu dozvolu da pokrene Kosiginovu ekonomsku reformu 1965. godine. Prema istoričaru Robertu Servisu, Brežnjev je modifikovao neke od Kosiginovih reformskih predloga, od kojih su mnogi u najboljem slučaju bili beskorisni. U svojim ranim danima, Brežnjev je tražio savet od pokrajinskih partijskih sekretara i svaki dan je provodio sate razgovarajući. Tokom plenuma Centralnog komiteta marta 1965. Brežnjev je preuzeo kontrolu nad sovjetskom poljoprivredom, što je bio još jedan nagoveštaj da se protivio Kosiginovom reformskom programu. Brežnjev je verovao, za razliku od Hruščova, da je umesto reorganizacije na veliko, ključ za povećanje poljoprivredne proizvodnje bio da postojeći sistem funkcioniše efikasnije.

Krajem 1960-ih, Brežnjev je govorio o potrebi da se „obnovi” partijski kadrovi, ali prema Robertu Servisu, njegov „lični interes ga je obeshrabrio da stane na kraj imobilizmu koji je otkrio. Nije želeo da rizikuje da otuđi činovništvo nižeg nivoa.” Politbiro je video politiku stabilizacije kao jedini način da se izbegne povratak na čistke Josifa Staljina i Hruščovljevu reorganizaciju partijskih-vladinih institucija. Članovi su se ponašali s optimizmom i verovali su da će politika stabilizacije dokazati svetu, prema Robert Servisu, "superiornost komunizma". Sovjetsko rukovodstvo se nije u potpunosti protivilo reformama, čak i ako je reformski pokret bio oslabljen nakon Praškog proleća u Čehoslovačkoj . Rezultat je bio period otvorene stabilizacije u srcu vlade, politike koja je takođe imala efekat smanjenja kulturnih sloboda: nekoliko disidentskih samizdata je ugašeno.

Gerontokratija

Nakon što je proces rekonstrukcije Politbiroa okončan sredinom do kraja 1970. godine, sovjetsko rukovodstvo je evoluiralo u gerontokratiju, oblik vladavine u kojem su vladari znatno stariji od većine populacije.

Mihail Gorbačov 1985. godine. Zajedno sa Grigorijem Romanovim bio je, za razliku od tadašnjeg standarda, jedan od mladih članova izabranih na najviše položaje tokom Brežnjevljeve ere

Brežnjevska generacija — ljudi koji su živeli i radili tokom Brežnjevljeve ere — svoj uspon duguju Velikoj čistki Josifa Staljina kasnih 1930-ih. Tokom čistke, Staljin je naredio pogubljenje ili progon skoro svih sovjetskih birokrata starijih od 35 godina, čime je otvorio mesta i pozicije za mlađu generaciju Sovjeta. Ova generacija će vladati zemljom od perioda Staljinove čistke do dolaska Mihaila Gorbačova na vlast 1985. godine. Većina imenovanih pojedinaca bili su seljačkog ili radničkog porekla. Mihail Suslov, Aleksej Kosigin i Brežnjev su vrhunski primeri ljudi koji su imenovani nakon Staljinove velike čistke.

Prosečna starost članova Politbiroa bila je 1961. godine 58 godina, a 1981. godine 71 godinu starosti. Sličan rast proseka starosti funkcionera dogodi se i u Centralnom komitetu, gde je srednja starost porasla sa 53 godine u 1961. na 62 godine u 1981. godini, sa proporcijom članova starijih od 65 godina sa 3 procenta u 1961. na 39 procenata u 1981. godini. Razlika u srednjoj starosti između članova Politbiroa i članova Centralnog komiteta može se objasniti činjenicom da se Centralni komitet dosledno uvećavao za vreme Brežnjevljevog vođstva; ovo je omogućilo da se u Centralni komitet imenuju novi i mlađi članovi bez penzionisanja nekih od njegovih najstarijih članova. Od 319 članova Centralnog komiteta 1981. godine, 130 je bilo mlađe od 30 godina kada je Staljin umro 1953. g.

Mladi političari, poput Fjodora Kulakova i Grigorija Romanova, viđeni su kao potencijalni naslednici Brežnjeva, ali niko od njih nije bio blizu dolaska na vlast. Na primer, Kulakov, jedan od najmlađih članova Politbiroa, bio je na sedmom mestu u rangu prestiža koji je izglasao Vrhovni sovjet, daleko iza poznatih ličnosti kao što su Kosigin, Podgorni, Suslov i Kirilenko. Kao što Edvin Bejkon i Mark Sendl primećuju u svojoj knjizi, Brezhnev Reconsidered, sovjetsko rukovodstvo na samrtnoj postelji Brežnjeva evoluiralo je u „gerontokratiju kojoj sve više nedostaje fizička i intelektualna snaga”.

Novi ustav

Tokom tog perioda, Brežnjev je bio i predsednik Ustavne komisije Vrhovnog sovjeta, koja je radila na stvaranju novog ustava. Komisija je imala 97 članova, a među istaknutijima je bio Konstantin Černenko. Brežnjev nije bio vođen željom da ostavi trag u istoriji, već da još više oslabi prestiž premijera Alekseja Kosigina. Formulacija ustava je bila u skladu sa Brežnjevljevim političkim stilom i nije bila ni antistaljinistička ni neostaljinistička, već se držala srednjeg puta, prateći većinu istih principa i ideja kao i prethodni ustavi. Najuočljivija razlika je bila u tome što je kodifikovao razvojne promene kroz koje je Sovjetski Savez prošao od donošenja Ustava iz 1936. godine. Sovjetski Savez je, na primer, opisao kao „napredno industrijsko društvo”. U tom smislu, rezultujući dokument se može posmatrati kao dokaz dostignuća, kao i granica, destaljinizacije. Ona je poboljšala status pojedinca u svim životnim pitanjima, dok je u isto vreme učvrstila partijsku vlast.

Suvernir povodom Sovjetskog ustava iz 1977. godine, Brežnjevljev portret je u sredini.

Tokom procesa izrade nacrta, unutar sovjetskog rukovodstva vodila se debata između dve frakcije o tome da li da se sovjetski zakon nazove „državnim pravom” ili „ustavnim pravom”. Oni koji su podržavali tezu o državnom pravu smatrali su da je Ustav od male važnosti i da se može menjati kad god se promeni društveno-ekonomski sistem. Oni koji su podržavali ustavni zakon verovali su da Ustav treba da „konceptualizuje” i ugradi neke od budućih ideoloških ciljeva Partije. Takođe su želeli da uključe informacije o statusu sovjetskog građanina, koji se drastično promenio u godinama posle Staljina. Ustavna misao je donekle preovladala, a sovjetski ustav iz 1977. imao je veći efekat na konceptualizaciju sovjetskog sistema.

Kasnijim godinama

U svojim poznim godinama, Brežnjev je razvio sopstveni kult ličnosti i dodelio sebi najviša vojna odlikovanja Sovjetskog Saveza. Mediji su veličali Brežnjeva „kao dinamičnog lidera i intelektualnog kolosa”. Brežnjev je nagrađen Lenjinovom nagradom za književnost za Brežnjevljevu trilogiju, tri autobiografska romana. Ove nagrade su dodeljene Brežnjevu da ojača svoju poziciju u Partiji i Politbirou. Kada je Aleksej Kosigin umro 18. decembra 1980, dan pre Brežnjevljevog rođendana, Pravda i drugi mediji odložili su izveštavanje o njegovoj smrti do proslave Brežnjevljevog rođendana. U stvarnosti, međutim, Brežnjevljevi fizički i intelektualni kapaciteti počeli su da opadaju 1970-ih zbog lošeg zdravlja.

Sovjetska marka iz 1981. posvećena 26. partijskom kongresu

Brežnjev je odobrio sovjetsku intervenciju u Avganistanu baš kao što je prethodno odobrio invaziju Varšavskog pakta na Čehoslovačku. U oba slučaja, Brežnjev nije bio onaj koji je najviše gurao moguću oružanu intervenciju. Nekoliko vodećih članova sovjetskog rukovodstva odlučilo je da zadrži Brežnjeva na mestu generalnog sekretara kako njihove karijere ne bi stradale zbog moguće promene rukovodstva od strane njegovog naslednika. Drugi članovi, koji nisu voleli Brežnjeva, među njima Dmitrij Ustinov (ministar odbrane), Andrej Gromiko (ministar spoljnih poslova) i Mihail Suslov (sekretar Centralnog komiteta), plašili su se da bi smena Brežnjeva izazvala krizu sukcesije, pa su pomogli da se održati status kvo.

Brežnjev je ostao na funkciji pod pritiskom nekih od svojih saradnika u Politbirou, iako u praksi zemljom nije upravljao Brežnjev, već kolektivno rukovodstvo predvođeno Suslovom, Ustinovom, Gromikom i Jurijem Andropovom. Konstantin Černenko je, zbog bliske veze sa Brežnjevom, takođe stekao uticaj. Dok je Politbiro razmišljao ko će zauzeti mesto Brežnjeva, njegovo zdravlje je nastavilo da se pogoršava. Na izbor naslednika bi uticao Suslov, ali pošto je umro u januaru 1982, pre Brežnjeva, Andropov je zauzeo Suslovovo mesto u Sekretarijatu Centralnog komiteta. Sa pogoršanjem Brežnjevljevog zdravlja, Andropov je pokazao svojim kolegama iz Politbiroa da se više ne plaši Brežnjevljevih odmazdi i pokrenuo je veliku antikorupcijsku kampanju. Desetog novembra 1982, Brežnjev je umro i imao je veliku državnu sahranu i sahranjen je 5 dana kasnije na nekropoli na zidu Kremlja.

Ekonomija

Reforma iz 1965. godine

Sovjetska ekonomska reforma iz 1965. godine, koja se često naziva „reforma Kosigina”, ekonomskog upravljanja i planiranja sprovedena je između 1965. i 1971. godine. Najavljen u septembru 1965. godine, sadržao je tri glavne mere: ponovnu centralizaciju sovjetske privrede ponovnim uspostavljanjem nekoliko centralnih ministarstava, decentralizovanu reviziju sistema podsticaja za preduzeća (uključujući širu upotrebu materijalnih podsticaja kapitalističkog stila za dobar učinak), i treće, velika reforma cena. Reformu je pokrenula Prva vlada Alekseja Kosigina i sprovedena je tokom Osmog petogodišnjeg plana, 1968–1970.

Iako su ove mere uspostavljene da bi se suprotstavile mnogim iracionalnim segmentima u sovjetskom ekonomskom sistemu, reforma nije nastojala da radikalno promeni postojeći sistem; umesto toga je pokušala da ga postepeno poboljša. Uspeh je na kraju bio pomešan, a sovjetske analize o tome zašto reforma nije uspela da dostigne svoj puni potencijal nikada nisu dale nikakve konačne odgovore. Ključni faktori su usaglašeni, međutim, pri čemu se krivica pripisuje kombinaciji recentralizacije privrede sa decentralizacijom autonomije preduzeća, stvarajući nekoliko administrativnih prepreka. Pored toga, umesto stvaranja tržišta koje bi zauzvrat uspostavilo sistem određivanja cena, administratori su dobili odgovornost da sami revidiraju sistem određivanja cena. Zbog toga, tržišni sistem nije uspeo da bude realizovan u praksi. Da stvar bude gora, reforma je u najboljem slučaju bila kontradiktorna. Međutim, u retrospektivi, Osma petogodišnjica u celini se smatra jednim od najuspešnijih perioda za sovjetsku privredu i najuspešnijim za potrošačku proizvodnju.

Marketizacija privrede, koju je Kosigin podržavao, smatrana je previše radikalnom, u kontekstu Praškog proleća u Čehoslovačkoj. Nikolaj Rižkov, budući predsedavajući Saveta ministara, u govoru u Vrhovnom sovjetu Sovjetskog Saveza 1987. godine osvrnuo se na „tužna iskustva reforme iz 1965. godine” i tvrdio da je sve krenulo na gore nakon otkazivanja reforme.

Era stagnacije

Vrednost svih potrošačkih dobara proizvedenih 1972. godine u maloprodajnim cenama iznosila je oko 118 milijardi rubalja (530 milijardi dolara). Era stagnacije, termin koji je skovao Mihail Gorbačov, nekoliko ekonomista smatra najgorom finansijskom krizom u Sovjetskom Savezu. Potaknuo ga je Niksonov šok, prekomerna centralizacija i konzervativna državna birokratija. Kako je ekonomija rasla, obim odluka sa kojima su se suočavali planeri u Moskvi postao je ogroman. Kao rezultat toga, smanjena je produktivnost rada širom zemlje. Nezgrapne procedure birokratske administracije nisu dozvoljavale slobodnu komunikaciju i fleksibilan odgovor koji je potreban na nivou preduzeća da se bavi otuđenjem radnika, inovacijama, kupcima i dobavljačima. Kasna Brežnjevljeva era je takođe zabeležila porast političke korupcije. Falsifikovanje podataka postalo je uobičajena praksa među birokratama u cilju prijavljivanja ispunjenja zadatih ciljeva i kvoti vlade, što je dodatno pogoršalo krizu u planiranju.

Razdoblje	GNP (prema CIA )	NMP(prema Grigoriju Kaninu )	NMP (prema SSSR)
1960–1965	4.8	4.4	6.5
1965–1970	4.9	4.1	7.7
1970–1975	3.0	3.2	5.7
1975–1980	1.9	1.0	4.2
1980–1985	1.8	0.6	3.5

Sa rastućim ekonomskim problemima, kvalifikovani radnici su obično bili plaćeni više nego što je prvobitno bilo predviđeno, dok su se nekvalifikovani radnici javljali kasno i nisu bili ni savesni, niti, u izvesnom broju slučajeva, potpuno trezni. Država je obično premeštala radnike sa jednog posla na drugi, što je na kraju postalo neiskorenjivo obeležje sovjetske industrije; Vlada nije imala efikasnu protivmeru zbog nedostatka nezaposlenosti u zemlji. Državne industrije kao što su fabrike, rudnici i kancelarije bile su popunjene nedisciplinovanim osobljem koje se veoma trudilo da ne radi svoj posao. To je na kraju dovelo do, prema Robert Servisu, „radno-stidljive radne” među sovjetskim radnicima i administratorima.

Vrednost svih potrošačkih dobara proizvedenih 1972. godine u maloprodajnim cenama iznosila je oko 118 milijardi rubalja (530 milijardi dolara). Era stagnacije, termin koji je skovao Mihail Gorbačov, nekoliko ekonomista smatra najgorom finansijskom krizom u Sovjetskom Savezu. Potaknuo ga je Niksonov šok, prekomerna centralizacija i konzervativna državna birokratija. Kako je ekonomija rasla, obim odluka sa kojima su se suočavali planeri u Moskvi postao je ogroman. Kao rezultat toga, smanjena je produktivnost rada širom zemlje. Nezgrapne procedure birokratske administracije nisu dozvoljavale slobodnu komunikaciju i fleksibilan odgovor koji je potreban na nivou preduzeća da se bavi otuđenjem radnika, inovacijama, kupcima i dobavljačima. Kasna Brežnjevljeva era je takođe zabeležila porast političke korupcije. Falsifikovanje podataka postalo je uobičajena praksa među birokratama u cilju prijavljivanja ispunjenja zadatih ciljeva i kvoti vlade, što je dodatno pogoršalo krizu u planiranju.

Sa rastućim ekonomskim problemima, kvalifikovani radnici su obično bili plaćeni više nego što je prvobitno bilo predviđeno, dok su se nekvalifikovani radnici javljali kasno i nisu bili ni savesni, niti, u izvesnom broju slučajeva, potpuno trezni. Država je obično premeštala radnike sa jednog posla na drugi, što je na kraju postalo neiskorenjivo obeležje sovjetske industrije; Vlada nije imala efikasnu protivmeru zbog nedostatka nezaposlenosti u zemlji. Državne industrije kao što su fabrike, rudnici i kancelarije bile su popunjene nedisciplinovanim osobljem koje se veoma trudilo da ne radi svoj posao. To je na kraju dovelo do, prema Robert Servisu, „radno-stidljive radne” među sovjetskim radnicima i administratorima.

Reforma iz 1973. i 1979. godine

Kosigin je pokrenuo sovjetsku ekonomsku reformu iz 1973. godine kako bi poboljšao ovlašćenja i funkcije regionalnih planera osnivanjem udruženja. Reforma nikada nije u potpunosti sprovedena; zaista, članovi sovjetskog rukovodstva su se žalili da reforma nije ni počela do reforme 1979. godine. Sovjetska ekonomska reforma iz 1979. pokrenuta je kako bi se poboljšala tada stagnirajuća sovjetska ekonomija. Cilj reforme je bio povećanje ovlašćenja centralnih ministarstava centralizacijom sovjetske privrede u još većoj meri. Ova reforma takođe nikada nije u potpunosti sprovedena, a kada je Kosigin umro 1980. godine, praktično ju je napustio njegov naslednik Nikolaj Tihonov.}} Tihonov je rekao sovjetskom narodu na 26. partijskom kongresu da reforma treba da bude sprovedena, ili bar njeni delovi, tokom jedanaeste petogodišnjeg plana (1981–1985). Uprkos tome, reforma nikada nije ostvarena. Nekoliko sovjetologa ovu reformu vidi kao poslednju veliku reformsku inicijativu pre perestrojke koju je iznela sovjetska vlada.

Kosiginova ostavka

Nakon smene Nikolaja Podgornog sa funkcije, u najvišim krugovima, a i na ulicama, počele su da kruže glasine da će se Kosigin penzionisati zbog lošeg zdravlja. Brežnjev je na funkciju prvog zamenika predsedavajućeg Saveta ministara imenovao Nikolaja Tihonova, konzervativca, svog istomišljenika; preko ove pozicije Tihonov je uspeo da Kosigina svede na rezervnu ulogu. Na primer, na plenumu Centralnog komiteta u junu 1980. sovjetski plan ekonomskog razvoja izneo je Tihonov, a ne Kosigin. Nakon Kosiginove ostavke 1980. godine, Tihonov je, u 75. godini, izabran za novog predsedavajućeg Saveta ministara. Na kraju svog života, Kosigin se plašio potpunog neuspeha Jedanaestog petogodišnjeg plana (1981–1985), verujući da se sadašnje rukovodstvo okleva da reformiše stagnirajuću sovjetsku ekonomiju.

Spoljni poslovi

Prvi svet

Aleksej Kosigin, sovjetski premijer, pokušao je da ospori Brežnjeva po pitanju prava generalnog sekretara da predstavlja zemlju u inostranstvu, funkcija za koju je Kosigin verovao da bi trebalo da padne u ruke premijera, kao što je uobičajeno u nekomunističkim zemljama. Ovo je zapravo sprovedeno u kratkom periodu. Kasnije, međutim, Kosigin, koji je bio glavni pregovarač sa Prvim svetom tokom 1960-ih, jedva da je bio viđen van Drugog sveta nakon što je Brežnjev ojačao svoju poziciju u Politbirou. Kosigin je bio na čelu delegacije Sovjetskog samita u Glasborou 1967. sa Lindonom B. Džonsonom, tadašnjim predsednikom Sjedinjenih Američkih Država. Na samitu su dominirala tri pitanja: Vijetnamski rat, Šestodnevni rat i sovjetsko-američka trka u naoružanju. Odmah nakon samita u Glasborou, Kosigin je predvodio sovjetsku delegaciju na Kubi, gde je sreo ljutog Fidela Kastra koji je optužio Sovjetski Savez za „kapitulacionizam”.

Sovjetski premijer Aleksej Kosigin (ispred) pored američkog predsednika Lindona B. Džonsona (iza) na samitu u Glasborou

Detant, bukvalno ublažavanje zategnutih odnosa, ili na ruskom „rastovar”, bila je inicijativa Brežnjeva koja je karakterisala period od 1969. do 1974. To je značilo „ideološku koegzistenciju” u kontekstu sovjetske spoljne politike, ali to, međutim, nije dovelo do prekida nadmetanja između kapitalističkih i komunističkih društava. Politika sovjetskog rukovodstva je, međutim, pomogla da se ublaže zategnuti odnosi Sovjetskog Saveza sa Sjedinjenim Državama. U ovom vremenskom periodu potpisano je i ratifikovano nekoliko sporazuma o kontroli naoružanja i trgovini.

Andrej Gromiko, sovjetski ministar spoljnih poslova od 1957. do 1985., viđen 1978. tokom posete SAD

Jedan takav uspeh diplomatije došao je sa dolaskom Vilija Branta na mesto zapadnonemačkog kancelara 1969. godine, kada zapadnonemačko-sovjetske tenzije počinju da popuštaju. Brantova Ostpolitik politika, zajedno sa Brežnjevljevim detantom, doprineli su potpisivanju Moskovskog i Varšavskog ugovora u kojima je Zapadna Nemačka priznala državne granice uspostavljene posle Drugog svetskog rata, što je uključivalo i zapadnonemačko priznanje Istočne Nemačke kao nezavisne države. Spoljni odnosi dve zemlje nastavili su da se poboljšavaju tokom Brežnjevljeve vladavine, a u Sovjetskom Savezu, gde se još pamtilo sećanje na nemačku brutalnost tokom Drugog svetskog rata, ova dešavanja su doprinela da se u velikoj meri smanji animozitet koji je sovjetski narod osećao prema Nemačkoj, i Nemcima uopšte.

Međutim, nisu svi napori bili tako uspešni. Helsinški sporazum iz 1975. godine, inicijativa koju je predvodio Sovjetski Savez i koja je pozdravljena kao uspeh sovjetske diplomatije, „propala je”, prema rečima istoričara Arčija Brauna. Vlada SAD je zadržala malo interesovanja tokom čitavog procesa, a Ričard Nikson je jednom rekao jednom visokom britanskom zvaničniku da Sjedinjene Države „nikada nisu želele konferenciju”. Druge poznate ličnosti, kao što su Niksonov naslednik, predsednik Džerald Ford, i savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer, takođe nisu bili oduševljeni. Zapadnoevropski pregovarači su imali ključnu ulogu u stvaranju ugovora.

Sovjetski Savez je tražio zvanično prihvatanje državnih granica koje su u posleratnoj Evropi iscrtale Sjedinjene Države i Zapadna Evropa. Sovjeti su bili uglavnom uspešni; neke male razlike su bile u tome što su državne granice bile „nepovredive” a ne „nepromenljive”, što znači da su granice mogle da se menjaju samo bez vojnog mešanja ili mešanja druge zemlje. I Brežnjev, i Gromiko i ostatak sovjetskog rukovodstva bili su snažno posvećeni stvaranju takvog sporazuma, čak i ako je to značilo ustupke u vezi sa temama kao što su ljudska prava i transparentnost. Za neke od ustupaka, između ostalih, bili su zabrinuti Mihail Suslov i Gromiko. Jurij Andropov, predsednik KGB-a, verovao je da veća transparentnost slabi prestiž KGB-a i jača prestiž Ministarstva spoljnih poslova.

Još jedan udarac sovjetskom komunizmu u Prvom svetu naneo je uspostavljanje evrokomunizma. Evrokomunisti su zastupali i podržavali ideale sovjetskog komunizma dok su istovremeno podržavali prava pojedinca. Najveća prepreka je bila to što su najveće komunističke partije, one sa najvećom izlaznošću na izborima, postale evrokomunističke. Počevši od Praškog proleća, ovo novo razmišljanje učinilo je Prvi svet skeptičnijim prema sovjetskom tipu komunizmu. Komunistička partija Italije je posebno izjavila da će se, ukoliko izbije rat u Evropi, okupiti u odbranu Italije i odupreti se svakom sovjetskom upadu na italijansko tlo.

Odnosi između Sovjetskog Saveza i Prvog sveta su se posebno pogoršali kada je američki predsednik Džimi Karter, po savetu svog savetnika za nacionalnu bezbednost Zbignjeva Bžežinskog, osudio sovjetsku intervenciju u Avganistanu 1979. (vidi sovjetsko-avganistanski odnosi ) i opisao je kao „najozbiljniju opasnost na mir od 1945. Sjedinjene Države su zaustavile sav izvoz žitarica u Sovjetski Savez i ubedile američke sportiste da ne učestvuju na Letnjim olimpijskim igrama 1980. održanim u Moskvi. Sovjetski Savez je odgovorio bojkotom narednih letnjih olimpijskih igara održanih u Los Anđelesu. Politika detanta je propala. Kada je Ronald Regan 1981. nasledio Kartera na mestu predsednika SAD, obećao je naglo povećanje američkih izdataka za odbranu i agresivniju antisovjetsku spoljnu politiku. To je izazvalo uzbunu u Moskvi, pošto su ga sovjetski mediji optužili za „ratno huškanje” i „pogrešno verovanje da će pojačavanje trke u naoružanju doneti mir svetu”. General Nikolaj Ogarkov je takođe prokomentarisao da je previše sovjetskih građana počelo da veruje da je svaki rat loš i da je mir po svaku cenu dobar, i da je neophodno bolje političko obrazovanje da bi se unelo „klasno” gledište na internacionalna pitanja.

Karter i Brežnjev potpisuju sporazum SALT II 18. juna 1979. u Beču.

Događaj velike sramote za Sovjetski Savez dogodio se u oktobru 1981. godine kada se jedna od njegovih podmornica nasukala u blizini švedske pomorske baze u Karlskroni. Švedska je takođe objavila da je detektovano zračenje iz podmornice i da veruju da nosi nuklearne projektile. Moskva to nije ni potvrdila ni demantovala, već je samo optužila Šveđane za špijunažu.

Kina

Posle Hruščovljeve smene i kinesko-sovjetskog raskola, Aleksej Kosigin je bio najoptimističniji član sovjetskog rukovodstva za buduće približavanje Kini, dok je Jurij Andropov ostao skeptičan, a Brežnjev nije ni izneo svoje mišljenje. Na mnogo načina, Kosigin je čak imao problema da razume zašto su se dve zemlje uopšte svađale. Kolektivno rukovodstvo; NRK smatra da su Anastas Mikojan, Brežnjev i Kosigin zadržali revizionističke stavove svog prethodnika Nikite Hruščova. U početku je novo sovjetsko rukovodstvo okrivilo za kinesko-sovjetski raskol ne NRK, već političke greške koje je napravio Hruščov. I Brežnjev i Kosigin su bili oduševljeni zbližavanjem sa NR Kinom. Kada je Kosigin 1964. godine sreo svog kolegu, kineskog premijera Džou Enlaja, Kosigin je otkrio da je „odlično raspoložen”. Rani nagoveštaji zbližavanja su se srušili, međutim, kada je Džou optužio Kosigina za ponašanje nalik Hruščovu nakon antiimperijalističkog govora Rodiona Malinovskog protiv Prvog sveta.

Kada je Kosigin rekao Brežnjevu da je vreme za pomirenje sa Kinom, Brežnjev je odgovorio: „Ako mislite da je to neophodno, onda nastavite sami u tom poslu”. Kosigin se plašio da će Kina odbiti njegov predlog za posetu, pa je odlučio da se zaustavi u Pekingu na putu do vijetnamskih komunističkih lidera u Hanoju 5. februara 1965; tamo se sastao sa Džouom. Njih dvoje su uspeli da reše manja pitanja, dogovorivši se da povećaju trgovinu između zemalja, kao i da proslave 15. godišnjicu kinesko-sovjetskog saveza. Kosiginu je rečeno da bi pomirenje između dve zemlje moglo potrajati godinama i da bi do približavanja moglo doći samo postepeno. U svom izveštaju sovjetskom rukovodstvu, Kosigin je primetio Džouov umeren stav prema Sovjetskom Savezu i verovao je da je otvoren za ozbiljne razgovore o kinesko-sovjetskim odnosima. Posle posete Hanoju, Kosigin se vratio u Peking 10. februara, ovog puta da bi se lično sastao sa Mao Cedungom. Mao je u početku odbio da se sastane sa Kosiginom, ali je na kraju pristao i njih dvojica su se sastali 11. februara. Njegov susret sa Maom bio je u potpuno drugačijem tonu od prethodnog sastanka sa Džouom. Mao je kritikovao Kosigina i sovjetsko rukovodstvo zbog revizionističkog ponašanja. Takođe je nastavio da kritikuje raniju politiku Hruščova. Ovaj sastanak je trebalo da postane poslednji Maov sastanak sa bilo kojim sovjetskim liderom.

Aleksej Kosigin je bio najoptimističniji članovi sovjetskog rukovodstva u pogledu sovjetskog zbližavanja sa NR Kinom

Kulturna revolucija je izazvala potpuni raspad kinesko-sovjetskih odnosa, pošto je Moskva (zajedno sa svim komunističkim državama osim Albanije) taj događaj smatrala prostodušnim ludilom. Crvena garda je osudila Sovjetski Savez i ceo Istočni blok kao revizioniste koji su sledili lažni socijalizam i da su u dosluhu sa snagama imperijalizma. Brežnjev je nazivan „novim Hitlerom”, a Sovjeti ratni huškači koji su zanemarili životni standard svog naroda u korist vojnih troškova. Godine 1968. Lin Biao, kineski ministar odbrane, tvrdio je da se Sovjetski Savez priprema za rat protiv Kine. Moskva je uzvratila optužujući Kinu za lažni socijalizam i zaveru sa SAD, kao i promovišući ekonomsku politiku oružjem nad puterom. Ova tenzija je eskalirala u male okršaje duž kinesko-sovjetske granice i Kinezi su i Hruščova i Brežnjeva ismevali kao „izdajnika [Vladimira] Lenjina”. Da bi se suprotstavio optužbama kineske centralne vlade, Brežnjev je osudio „pomahnitali antisovjetizam” NR Kine i zatražio od Džou Enlaja da se pridržava njegove reči o normalizaciji kinesko-sovjetskih odnosa. U drugom govoru, ovog puta u Taškentu, Uzbekistanska SSR, 1982. godine, Brežnjev je upozorio sile Prvog sveta da koriste kinesko-sovjetski raskol protiv Sovjetskog Saveza, rekavši da će to izazvati „napetost i nepoverenje”. Brežnjev je ponudio pakt o nenapadanju Kini, ali njegovi uslovi su uključivali odricanje od kineskih teritorijalnih pretenzija i Kinu bi ostavili bez odbrane od pretnji iz SSSR-a. Godine 1972. američki predsednik Ričard Nikson posetio je Peking kako bi obnovio odnose sa NR Kinom, što je samo naizgled potvrdilo sovjetske strahove od dosluha Kine i SAD. Odnosi između Moskve i Pekinga ostali su krajnje neprijateljski tokom čitave decenije 1970-ih. Peking je odlučio da „socijalni” imperijalizam predstavlja veću opasnost od kapitalističkog imperijalizma, a čak ni nakon smrti Mao Cedunga nije pokazivao znake za željom za otopljenje odnosa. Sovjetski Savez se do tada zalagao za azijski sporazum o kolektivnoj bezbednosti u kome će braniti svaku zemlju od mogućeg napada Kine, ali kada se Kina umešala Vijetnam u pogranični rat početkom 1979, Moskva se zaustavila na verbalnim protestima. Sovjetsko rukovodstvo je posle Brežnjevljeve smrti aktivno vodilo prijateljskiju spoljnu politiku prema Kini, a normalizacija odnosa koja je započeta pod Brežnjevom nastavljena je i pod njegovim naslednicima.

Istočni blok

Politika sovjetskog rukovodstva prema istočnom bloku nije se mnogo promenila sa Hruščovljevom smenom, pošto su države istočne Evrope viđene kao tampon zona koja je neophodna za postavljanje granica NATO-a i Sovjetskog Saveza. Brežnjevljev režim je nasledio skeptičan stav prema reformskoj politici koji je postao radikalniji nakon Praškog proleća 1968. Janoš Kadar, lider Mađarske, pokrenuo je nekoliko reformi sličnih ekonomskoj reformi Alekseja Kosigina iz 1965. godine. Reformske mere, nazvane Novi ekonomski mehanizam, uvedene su u Mađarskoj za vreme Hruščovljeve vladavine, a zaštitio ih je Kosigin u eri posle Hruščova. Poljskog lidera Vladislava Gomulku, koji je smenjen sa svih svojih funkcija 1970. godine, nasledio je Edvard Girek koji je pokušao da revitalizuje privredu Poljske pozajmljivanjem novca od Prvog sveta. Sovjetsko rukovodstvo je odobrilo ekonomske eksperimente obe zemlje, pošto je pokušavalo da smanji svoj veliki program subvencija Istočnog bloka u vidu jeftinog izvoza nafte i gasa.

Vladislav Gomulka (levo), lider Poljske, u Istočnoj Nemačkoj sa Brežnjevom.

Međutim, sovjetsko rukovodstvo nije podržalo sve reforme. Politička i ekonomska liberalizacija Aleksandra Dupčeka u Čehoslovačkoj Socijalističkoj Republici dovela je do sovjetske invazije zemalja Varšavskog pakta u avgustu 1968. Nisu svi u sovjetskom rukovodstvu bili toliko raspoloženi za vojnu intervenciju; Brežnjev je ostao oprezan prema ideji bilo kakve intervencije, a Kosigin je podsetio lidere na posledice sovjetskog gušenja mađarske revolucije 1956. godine. Posle invazije uvedena je doktrina Brežnjeva ; navodilo se da Sovjetski Savez ima pravo da interveniše u bilo kojoj socijalističkoj zemlji na putu ka komunizmu koja je odstupala od komunističke norme razvoja. Doktrinu su osudile Rumunija, Albanija i Jugoslavija . Kao rezultat toga, svetski komunistički pokret postao je policentričan, što znači da je Sovjetski Savez izgubio svoju ulogu „vođe” svetskog komunističkog pokreta.

Sovjetski Politbiro je 25. avgusta 1980. osnovao komisiju kojom je predsedavao Mihail Suslov da ispita političku krizu u Poljskoj koja je počela da se ubrzava. Značaj komisije pokazao je njen sastav: Dmitrij Ustinov (ministar odbrane ), Andrej Gromiko (ministar spoljnih poslova), Jurij Andropov (predsednik KGB) i Konstantin Černenko, šef Opšteg odeljenja Centralnog komiteta i Brežnjevljev najbliži saradnik. Nakon samo tri dana, komisija je između ostalih konkretnih mera predložila mogućnost sovjetske vojne intervencije. Trupe i tenkovske divizije premeštene su na sovjetsko-poljsku granicu. Kasnije je, međutim, sovjetsko rukovodstvo došlo do zaključka da ne treba da interveniše u Poljskoj. Stanisłav Kania, prvi sekretar PUVP-a, osporio je sovjetski predlog za uvođenje vanrednog stanja u Poljskoj. Erih Honeker, prvi sekretar Istočnonemačke socijalističke partije jedinstva, podržao je odluku sovjetskog rukovodstva, poslao je pismo Brežnjevu i pozvao na sastanak lidera Istočnog bloka na kojem bi se razgovaralo o situaciji u Poljskoj. Kada su se lideri sastali u Kremlju kasnije te godine, Brežnjev je zaključio da bi bilo bolje da za sada ostavi unutrašnja pitanja Poljske na miru, uveravajući poljsku delegaciju, na čelu sa Kaniom, da će SSSR intervenisati samo ako to bude zatraženo.

Kao što Arči Braun primećuje u svojoj knjizi Uspon i pad komunizma, „Poljska je bila poseban slučaj”. Sovjetski Savez je intervenisao u Demokratskoj Republici Avganistan prethodne godine, a sve tvrdokornija politika Reganove administracije, zajedno sa ogromnom organizacionom mrežom opozicije, bili su među glavnim razlozima zašto je Komisija Politbiroa insistirala na vanredno stanje umesto intervencije. Kada je Vojćeh Jaruzelski u februaru 1980. postao premijer Poljske, sovjetsko rukovodstvo, ali i Poljaci uopšte, podržali su njegovo imenovanje na funkciju. Međutim, kako je vreme prolazilo, Jaruzelski je pokušao, ali nije uspeo, prema Arčiju Braunu, „da hoda po ivici” između zahteva SSSR-a i Poljaka. Vlada Jaruzelskog je 13. decembra 1981. pokrenula vojno stanje. Tokom poslednjih godina Brežnjevljeve vladavine, i nakon njegove smrti, sovjetsko rukovodstvo je bilo prinuđeno, zbog domaćih poteškoća da dozvoli vladama istočnog bloka da uvedu nacionalističku komunističku politiku kako bi sprečile nemire slične nemirima u Poljskoj i time sprečili njihovo širi se i na druge komunističke zemlje. Na sličan način, Jurij Andropov, Brežnjevljev naslednik, tvrdio je u izveštaju Politbirou da je održavanje dobrih odnosa sa Istočnim blokom „imalo primat u sovjetskoj spoljnoj politici”.

Treći svet

Sve samoproglašene afričke socijalističke države i bliskoistočnu državu Južni Jemen sovjetski ideolozi označili su kao „države socijalističke orijentacije”. Brojni afrički lideri bili su pod uticajem marksizma, pa čak i lenjinizma. Nekoliko sovjetskih istraživačkih centara se protivilo politici sovjetskog rukovodstva prema samoproglašenim socijalističkim državama Trećeg sveta, tvrdeći da nijedna od njih nije izgradila dovoljno jaku kapitalističku bazu razvoja da bi bila označena kao bilo kakva vrsta socijalizma. Prema istoričaru Arčiju Braunu, ovi sovjetski ideolozi su bili u pravu, i kao rezultat toga nijedna prava socijalistička država nikada nije uspostavljena u Africi, iako je Mozambik svakako bio blizu.

Kada je Baas partija nacionalizovala Iraq Petroleum Company, iračka vlada je poslala Sadama Huseina, potpredsednika Iraka, da pregovara o trgovinskom sporazumu sa Sovjetskim Savezom kako bi ublažio očekivani gubitak prihoda. Kada je Husein posetio Sovjetski Savez, uspeo je da dobije trgovinski sporazum i ugovor o prijateljstvu. Kada je Kosigin posetio Irak 1972. godine, on i Ahmed Hasan al-Bakr, predsednik Iraka, potpisali su i ratifikovali iračko-sovjetski sporazum o prijateljstvu i saradnji. Alijansa je takođe primorala iračku baasističku vladu da privremeno obustavi krivično gonjenje Iračke komunističke partije (ICP). ICP je čak dobila dva ministarstva nakon uspostavljanja saveza između Sovjetskog Saveza i Iraka. Sledeće, 1973. godine, al-Bakr je otišao u državnu posetu Sovjetskom Savezu i lično se sastao sa Brežnjevom. Odnosi između dve zemlje pogoršali su se tek 1976. godine kada je irački Baasistički režim započeo masovnu kampanju protiv ICP i drugih komunista. Uprkos molbama Brežnjeva za pomilovanje, nekoliko iračkih komunista je javno pogubljeno.

Posle Angolskog rata za nezavisnost 1975. godine, uloga Sovjetskog Saveza u politici Trećeg sveta dramatično je porasla. Neki regioni su bili važni za nacionalnu bezbednost, dok su drugi regioni bili važni za širenje sovjetskog socijalizma na druge zemlje. Prema jednom anonimnom sovjetskom piscu, nacionalno-oslobodilačka borba bila je kamen temeljac sovjetske ideologije, i stoga je postala kamen temeljac sovjetske diplomatske aktivnosti u Trećem svetu.

Kosigin (levo) i Ahmed Hasan al-Bakr (desno) potpisuju iračko-sovjetski ugovor o prijateljstvu i saradnji 1972. g.

Sovjetski uticaj u Latinskoj Americi se povećao nakon što je Kuba postala komunistička država 1961. godine. Moskva je pozdravila kubansku revoluciju jer su jednom mogli da ukažu na komunističku vladu koju su uspostavile autohtone snage umesto Crvene armije. Kuba je takođe postala prvi čovek Sovjetskog Saveza za promovisanje socijalizma u Trećem svetu pošto je režim u Havanu viđen kao tržišniji i harizmatičniji. Do kasnih 1970-ih, sovjetski uticaj u Latinskoj Americi dostigao je razmere krize prema nekoliko SAD kongresmena. Diplomatske i ekonomske veze uspostavljene su sa nekoliko zemalja tokom 1970-ih, a jedna od njih, Peru, je kupovao spoljnu robu od Sovjetskog Saveza. Meksiko i nekoliko zemalja na Karibima uspostavile su sve jače veze sa Savetom za uzajamnu ekonomsku pomoć, trgovinskom organizacijom istočnog bloka osnovanom 1949. Sovjetski Savez je takođe ojačao svoje veze sa komunističkim partijama Latinske Amerike. Sovjetski ideolozi su sve veće sovjetsko prisustvo videli kao deo „rastuće antiimperijalističke borbe za demokratiju i socijalnu pravdu”.

Sovjetski Savez je takođe igrao ključnu ulogu u secesionističkoj borbi protiv Portugalske imperije i borbi za vlast crne većine u južnoj Africi. Kontrola Somalije je bila od velikog interesa i za Sovjetski Savez i za Sjedinjene Države, zbog strateškog položaja zemlje na ušću u Crveno more. Nakon što su Sovjeti prekinuli spoljne odnose sa režimom Siada Barea u Somaliji, Sovjeti su se obratili vladi Derga u Etiopiji i podržali ih u ratu protiv Somalije. Pošto su Sovjeti podržali drugu stranu, Bar je proterao sve sovjetske savetnike, prekinuo ugovor o prijateljstvu sa Sovjetskim Savezom i politički se preorijentisao na Zapad. SAD su zauzele političko mesto Sovjetskog Saveza 1980-ih, nakon poraza Somalije u Ogadenskom ratu.

Iranski car Mohamed Reza Pahlavi i carica Farah Pahlavi sastaju se sa Brežnjevom u Moskvi, 1970.

U jugoistočnoj Aziji, Nikita Hruščov je u početku podržavao Severni Vijetnam iz „bratske solidarnosti”, ali kako je rat eskalirao, pozvao je rukovodstvo Severnog Vijetnama da odustane od potrage za oslobađanjem Južnog Vijetnama. On je nastavio da odbija ponude da pomogne vladi Severnog Vijetnama, i umesto toga im je rekao da uđu u pregovore u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija. Brežnjev je, nakon što je preuzeo vlast, ponovo počeo da pomaže komunistički otpor u Vijetnamu. U februaru 1965. Kosigin je otputovao u Hanoj sa desetinama sovjetskih generala vazduhoplovstva i ekonomskih stručnjaka. Tokom sovjetske posete, predsednik Lindon B. Džonson je dozvolio američko bombardovanje na tlu Severnog Vijetnama u znak odmazde za nedavni napad Vijetkonga na vazdušnu bazu Pleiku. U posleratnom Vijetnamu, sovjetska pomoć je postala kamen temeljac društveno-ekonomske aktivnosti zemlje. Na primer, početkom 1980-ih, 20–30% pirinča koji su konzumirali stanovnici Vijetnama stizao je od Sovjetskog Saveza. Pošto Vijetnam nikada nije razvio industriju proizvodnje oružja tokom Hladnog rata, Sovjetski Savez im je pomagao oružjem i sirovinama tokom kinesko-vijetnamskog rata.

Sovjetski Savez je podržao Vijetnamce u njihovoj invaziji na Kambodžu 1978. godine, invaziji koju je Prvi svet, pre svega Sjedinjene Države i Narodna Republika Kina, smatrao pod direktnom komandom Sovjetskog Saveza. SSSR je takođe postao najveći nosilac nove marionetske države u Kambodži, Narodne Republike Kampučije (PRK). Na samitu 1979. Džimi Karter se požalio Brežnjevu na prisustvo vijetnamskih trupa u Kambodži, na šta je Brežnjev odgovorio da su građani PRK oduševljeni svrgavanjem vlade koju predvode Crveni Kmeri; u tome je, kako primećuje istoričar Arči Braun, bio u pravu.

Avganistan

Iako je vlada Demokratske Republike Avganistan, formirana nakon Saur revolucije 1978, primenjivala politiku socijalizma u više varijeteta, Sovjetski Savez „nikada nije smatrao zemlju socijalističkom”, navodi istoričar Arči Braun. Zaista, pošto je SSSR podržao prethodni režim pod Mohamedom Daud Kanom, revolucija, koja je iznenadila sovjetsko rukovodstvo, stvorila je mnoge poteškoće za Sovjetski Savez. Narodna demokratska partija Avganistana, Avganistanska komunistička partija, sastojala se od dve suprotstavljene frakcije, khalka i parčama; sovjetsko rukovodstvo je podržalo drugu frakciju, koja se takođe pridružila Moskvi u podršci prethodnom Daudovom režimu. Međutim, nakon puča, frakcija Kalk je preuzela vlast. Nur Muhamed Taraki je postao i predsednik i premijer Avganistana, dok je Hafizulah Amin postao zamenik premijera Avganistana, a od maja 1979. i premijer. Nova vlada Kalka naredila je pogubljenje nekoliko visokih i nižih članova frakcije Parcham. Da stvar bude još gora, Tarakijev i Hafizullahov odnos se ubrzo pogoršao kako se opozicija protiv njihove vlade povećala. Dana 20. marta 1979. Taraki je otputovao u Sovjetski Savez i sastao se sa premijerom Kosiginom, Dmitrijem Ustinovim (ministrom odbrane), Andrejem Gromikom (ministrom inostranih poslova) i Borisom Ponomarjovom (šefom Međunarodnog odeljenja Centralnog komiteta), kako bi razgovarali o mogućnosti sovjetske intervencije u Avganistanu. Kosigin se protivio toj ideji, verujući da avganistansko rukovodstvo mora da dokaže da ima podršku naroda tako što će se samostalno boriti protiv opozicije, iako je pristao da poveća materijalnu pomoć Avganistanu. Kada je Taraki pitao Kosigina o mogućnostima vojne intervencije koju je predvodio Istočni blok, Kosigin ga je još jednom ukorio, ponovo mu rekavši da avganistansko rukovodstvo mora da opstane samostalno. Međutim, na zatvorenom sastanku bez Kosigina, Politbiro je jednoglasno podržao sovjetsku intervenciju.

Krajem 1979. Taraki nije uspeo da ubije Amina, koji je, u napadu iz osvete, uspešno organizovao Tarakijevo ubistvo 9. oktobra. Kasnije, u decembru, Sovjetski Savez je izvršio invaziju na Avganistan po Hanovom nalogu. 27. decembra jedinica KGB-a je ubila Amina. Babraka Karmala, vođu frakcije Parham, sovjetsko rukovodstvo je izabralo za Aminovog naslednika nakon sovjetske intervencije. Na nesreću sovjetskog rukovodstva, Karmal se nije pokazao kao lider kakvog su očekivali, i on je, baš kao što su njegovi prethodnici uhapsio i ubio nekoliko članova Parhama te uhapsio i ubio nekoliko visokih i nižih članova Khalka jednostavno jer su podržavali pogrešnu frakciju. Međutim, pošto su sovjetske trupe još uvek bile u zemlji, bio je primoran da popusti pred sovjetskim pritiskom i pustio je sve zarobljenike Halka. Da stvar bude još gora po Karmala, nekoliko ranije uhapšenih članova Khalk-a bilo je prinuđeno da se pridruži novoj vladi. U vreme Brežnjevljeve smrti, Sovjetski Savez je još uvek bio zaglavljen u Avganistanu.

Disidentski pokret

KGB je rutinski potiskivao sovjetske disidente i grupe za ljudska prava. Sve u svemu, politička represija je pooštrena tokom Brežnjevljeve ere i Staljin je doživeo delimičnu rehabilitaciju. Dve vodeće ličnosti sovjetskog disidentskog pokreta tokom Brežnjevljeve ere bile su Aleksandar Solženjicin i Andrej Saharov. Uprkos njihovoj individualnoj slavi i široko rasprostranjenoj simpatiji na Zapadu, oni su privukli malu podršku mase stanovništva. Saharov je 1979. godine bio primoran da ode u unutrašnje izgnanstvo, a Solženjicin je proteran iz zemlje 1974.

Kao rezultat toga, mnogi disidenti su postali članovi Komunističke partije umesto da aktivno protestuju protiv sovjetskog sistema tokom 1970-ih i 1980-ih. Arči Braun je ove disidente definisao kao „postepene” koji su želeli da promene način na koji sistem funkcioniše na spor način. Međunarodno odeljenje Centralnog komiteta i Odeljenje Centralnog komiteta za socijalističke zemlje – odeljenja za koju su mediji Prvog sveta smatrali da su popunjena konzervativnim komunistima – bili su u stvari odeljenja gde je Mihail Gorbačov, kao sovjetski lider, najviše privlačio njegovih „novih mislilaca” iz. Ovi zvaničnici su svojim putovanjima i čitanjem bili pod uticajem zapadne kulture i ideala. Reformatori su takođe bili u mnogo većem broju u istraživačkim institutima u zemlji.

Sovjetski režim iz Brežnjevljeve ere postao je ozloglašen po tome što je koristio psihijatriju kao sredstvo za ućutkivanje neslaganja. Mnogi intelektualci, religiozne ličnosti, a ponekad i obični ljudi koji protestuju zbog svog niskog životnog standarda proglašeni su klinički ludi i zatvarani su u mentalne ustanove.

Uspeh disidenata u SSSR je varirao. Jevreji koji su želeli da emigriraju iz Sovjetskog Saveza 1970-ih osnovali su najuspešniji i najorganizovaniji disidentski pokret. Njihov uspeh se može pripisati podršci pokreta u inostranstvu, pre svega od strane jevrejske zajednice u Sjedinjenim Državama. Osim toga, kao grupa oni nisu zagovarali transformaciju sovjetskog društva; jevrejski disidentski pokret je jednostavno bio zainteresovan da ode iz Sovjetskog Saveza u Izrael. Sovjetska vlada je kasnije nastojala da poboljša diplomatske odnose sa prvim svetom dozvoljavajući Jevrejima da emigriraju. Tok emigracije je dramatično smanjen kako se sovjetsko-američka tenzija povećala u kasnijoj polovini 1970-ih, iako je donekle oživela 1979. godine, dostigavši vrhunac od 50.000. Međutim, početkom 1980-ih, sovjetsko rukovodstvo je odlučilo da potpuno blokira emigraciju. Uprkos zvaničnim tvrdnjama da je antisemitizam buržoaska ideologija nekompatibilna sa socijalizmom, istina je bila da su Jevreji koji su otvoreno praktikovali svoju religiju ili su se identifikovali kao Jevreji sa kulturnog stanovišta bili suočeni sa široko rasprostranjenom diskriminacijom od strane sovjetskog sistema.

Godine 1978. pojavio se disidentski pokret drugačije vrste kada je grupa nezaposlenih rudara na čelu sa Vladimirom Klebanovim pokušala da formira radnički sindikat i zahteva kolektivno pregovaranje. Glavne grupe sovjetskih disidenata, koje su se sastojale uglavnom od intelektualaca, ostale su po strani, a Klebanov je ubrzo zatvoren u mentalnu ustanovu. Još jedan pokušaj mesec dana kasnije da se oformi sindikat profesionalaca belih okovratnika takođe je brzo prekinut od strane vlasti, a njegov osnivač Vladimir Svirski je uhapšen.

„ "Svaki put kada govorimo o Solženjicinu kao neprijatelju Sovjetskog Saveza, to baš koincidira sa nekim važnim internacionalnim događajima i mi odlažemo odluku." ”

—Andrej Kirilenko, član Politibiroa

Generalno, disidentski pokret je imao uspon aktivnosti, uključujući aktivnosti i tokom invazije Varšavskog pakta na Čehoslovačku, kada je nekoliko ljudi demonstriralo na Crvenom trgu u Moskvi . Sa sigurnošću u brokeu, disidenti koji su bili zainteresovani za demokratske reforme mogli su da se pokažu, iako su demonstracije i kratkotrajna organizovana disidentska grupa na kraju potisnute od strane sovjetske vlade. Pokret je zatim ponovo obnovljen sovjetskim potpisivanjem Helsinškog sporazum. Nekoliko Helsinki Watch grupa je osnovano širom zemlje, od kojih su sve bile rutinski potiskivane, a mnoge su zatvorene. Usled čvrste pozicije sovjetske vlade, mnogi disidenti su imali problema da dođu do „šire publike”, a do ranih 1980-ih, sovjetski disidentski pokret je bio u rasulu: najistaknutiji disidenti u zemlji bili su prognani, bilo interno ili eksterno, poslat u zatvor ili deportovan u gulag.

Antireligijski diskurs koji je vodio Hruščov ublažilo je rukovodstvo Brežnjeva/Kosigina, pri čemu je većina pravoslavnih crkava imala poslušno sveštenstvo često povezano sa KGB-om. Državna propaganda se više fokusirala na promovisanje „naučnog ateizma” nego na aktivni progon vernika. Bez obzira na to, vlasti su i dalje nemilosrdno uznemiravale pripadnike manjinskih vera a posebno ih je zabrinjavala kontinuirana otpornost islama u centralnoazijskim republikama. Ovo je pogoršano njihovom geografskom blizinom Iranu, koji je 1979. pao pod kontrolu fanatične islamske vlade koja je ispovedala neprijateljstvo i prema Sjedinjenim Državama i prema Sovjetskom Savezu. Dok zvanične brojke navode da broj vernika iznosi 9–10% stanovništva, vlasti su ipak bile zbunjene stalnim rasprostranjenim prisustvom verskih uverenja u društvu, posebno zato što je do početka 1980-ih ogromna većina živih sovjetskih građana nije imala sećanje na carska vremena.

Sovjetsko društvo

Ideologija i uverenja

Edvin Bejkon i Mark Sendl u svojoj knjizi „ Brežnjev Reconsidered ” iz 2002. napomenuli su da se „socijalna revolucija” dogodila u Sovjetskom Savezu tokom njegovog 18-godišnjeg uspona. Sve modernizovanije sovjetsko društvo postajalo je urbanije, a ljudi su postajali bolje obrazovani i profesionalizovaniji. Za razliku od prethodnih perioda u kojima su dominirali „terori, kataklizme i sukobi”, Brežnjevljeva era je predstavljala period neprekidnog razvoja bez prekida. U periodu između 1950-ih i 1980-ih došlo je do četvorostrukog rasta visokog obrazovanja; zvanični diskurs je ovaj razvoj nazvao „naučno-tehnološkom revolucijom”. Pored toga, žene su činile polovinu obrazovanih stručnjaka u zemlji.

Prvomajska parada u Moskvi. Učesnici nose portret Mihaila Suslova – glavnog ideologa Sovjetskog Saveza

Nakon Hruščovljeve kontroverzne tvrdnje iz 1961. da se (čist) komunizam može postići „u roku od 20 godina”, novo sovjetsko rukovodstvo je odgovorilo negovanjem koncepta „razvijenog socijalizma”. Brežnjev je proglasio početak ere razvijenog socijalizma 1971. na 24. kongresu Komunističke partije Sovjetskog Saveza. Razvijeni socijalizam je opisan kao socijalizam koji je „stizao razvijene uslove”, rezultat „usavršavanja” socijalističkog društva koje su stvorili boljševici. Ukratko, razvijeni socijalizam bi bio samo još jedna etapa u razvoju komunizma. Razvijeni socijalizam je evoluirao u ideološki kamen temeljac režima Brežnjeva – koncept je pomogao režimu da objasni situaciju u Sovjetskom Savezu. Međutim, teorija razvijenog socijalizma je takođe smatrala da je Sovjetski Savez dostigao stanje u razvoju u kojem je bio bez kriza, i to se pokazalo netačnim. Kao rezultat toga, Jurij Andropov, Brežnjevljev naslednik, pokrenuo je debrežnjevizaciju Sovjetskog Saveza tokom svog kratkog vremena na vlasti (1982–1984) i uveo realističnije ideološke teze. Međutim, zadržao je „razvijeni socijalizam” kao deo državne ideologije.

Kultura

Tokom Brežnjevljeve ere, pritisak odozdo primorao je sovjetsko rukovodstvo da promeni neke kulturne politike, iako su osnovne karakteristike komunističkog sistema ostale. Rok muzika i farmerke, koje su ranije kritikovane kao obeležja zapadne kulture, postale su tolerisane. Sovjetski Savez je čak počeo da proizvodi svoje farmerke 1970-ih. Međutim, kako je vreme odmicalo, sovjetska omladina je postajala sve željnija da kupuje zapadne proizvode. Sovjetsko crno tržište je cvetalo tokom Brežnjevljeve ere, a „lažne zapadnjačke farmerke” postale su veoma popularne, kaže Arči Braun.  Zapadne rok grupe kao što su Bitlsi ostale su veoma popularne širom Sovjetskog Saveza i Istočnog bloka, čak i ako je sovjetska zvanična politika ostala oprezna prema njima.  Sovjetska rok muzika je evoluirala i postala oblik disidentstva protiv sovjetskog sistema. Vladimir Visocki, Aleksandar Galič i Bulat Okudžava postali su najpoznatiji rok muzičari, a njihovi tekstovi, i muzika uopšte, bili su kritični prema staljinističkoj prošlosti zemlje, kao i prema njenom nedemokratskom sistemu. U uvodniku iz 1981. objavljenom u Pravdi, Viktor Čebrikov, tada zamenik šefa KGB-a, komentarisao je apatiju sovjetske omladine prema sistemu i optužio Zapad da koristi koncepte kao što su konzumerizam, religija i nacionalizam da podstakne „pesimizam, nihilizam i sveprisutno gledište da se na Zapadu bolje živi”.

Životni standard

Od 1964. do 1973. sovjetski BDP po glavi stanovnika (izražen u američkim dolarima ) je porastao. Tokom osamnaest godina Brežnjeva vladao Sovjetskim Savezom, prosečan prihod po glavi stanovnika porastao je za polovinu u ekvivalentu američkih dolara. U prvoj polovini Brežnjevljevog perioda, prihod po glavi stanovnika porastao je za 3,5 odsto godišnje, iako je to predstavljalo nešto manji rast nego u poslednjim godinama vlasti Hruščova. Ovo  može se objasniti zamenom većine aspekata Hruščovljeve politike kada je Brežnjev došao na vlast. Vremenom, međutim, građani su se našli u boljem položaju nego pod Hruščovom. Potrošnja po glavi stanovnika porasla je za oko 70% za vreme Brežnjeva, iako se tri četvrtine ovog rasta dogodilo pre 1973, a samo jedna četvrtina u drugoj polovini njegovog vremena na funkciji. Većina povećanja potrošačke proizvodnje u ranoj Brežnjevljevoj eri može se pripisati reformi Kosigina iz 1965. godine, prema analizi učinka reforme koju je sproveo Moskovski državni univerzitet.

U zvaničnom obrazloženju za svrgavanje Nikolaja Podgornog, šefa države od 1965. do 1977. godine, navodi se njegov stav protiv detanta i povećanja ponude robe široke potrošnje.

Kada je ekonomski rast SSSR-a stao 1970-ih, fokus vlade se pomerio na poboljšanje životnog standarda i kvaliteta stanovanja. Životni standard u Rusiji je zaostao za onim u Gruziji i Estoniji pod Brežnjevom; ovo je navelo mnoge Ruse da vide politiku sovjetske vlade kao štetnu po rusko stanovništvo. Da bi povratio podršku, umesto da posveti više pažnje stagnirajućoj ekonomiji, sovjetsko rukovodstvo pod Brežnjevom je produžilo  socijalne beneficije za povećanje životnog standarda. Ovo je zaista dovelo do povećanja, iako neznatnog, javne podrške režimu.

U pogledu napredne tehnologije, Sovjetski Savez je daleko zaostajao za SAD, Zapadnom Evropom i Japanom. U neobično iskrenom intervjuu sa američkim novinarom 1982. godine, general Nikolaj Ogarkov je priznao da se „u Americi čak i mala deca igraju kompjuterima. Nemamo ih čak ni u svim kancelarijama Ministarstva odbrane. I iz razloga koje dobro znate, ne možemo učiniti računare široko dostupnim u našem društvu." Sovjetska proizvodnja nije bila samo primitivna po zapadnim standardima, već i izuzetno neefikasna, često je zahtevala 2 do 3 puta više radne snage od mlina ili fabrike u SAD.

U eri vladavine Brežnjeva došlo je do materijalnih poboljšanja za sovjetske građane, ali Politbiro nije dobio nikakvu zaslugu za to; prosečan sovjetski građanin uzimao je zdravo za gotovo materijalna poboljšanja 1970-ih, odnosno jeftinu nabavku robe široke potrošnje, hrane, skloništa, odeće, sanitarije, zdravstvene zaštite i transporta . Običan građanin je Brežnjevljevu vladavinu povezivao više sa njenim ograničenjima nego sa njenim stvarnim napretkom: kao rezultat toga, Brežnjev nije zaslužio ni naklonost ni poštovanje. Većina sovjetskih građana nije imala moć da promeni postojeći sistem, pa je većina njih pokušala da izvuče najbolje iz loše situacije. Stope alkoholizma, mentalnih bolesti, razvoda i samoubistava su neumitno rasle tokom perioda vlasti Brežnjeva. Među etničkim Rusima, stopa razvoda do kasnih 1970-ih bila je alarmantno visoka, a 1 od 4 odrasle osobe živela je sama. Žene su imale posebne poteškoće, jer su obavljale većinu kupovine, što je moglo uključivati i mukotrpno čekanje u redu satima. Stopa nataliteta do 1982. je skoro pala, sa izuzetkom Muslimana u centralnoazijskim republikama.

Ekspanzija proizvodnje povećala je životni standard sovjetskih građana. Frižideri, koje je početkom 1970-ih posedovalo samo 32 odsto stanovništva, do kasnih 1980-ih dostigli su 86 odsto domaćinstava, a vlasništvo nad televizorima u boji poraslo je sa 51 odsto ranih sedamdesetih na 74 odsto u osamdesetim. S druge strane, iako su se neke oblasti poboljšale tokom Brežnjevljeve ere, većina civilnih službi se pogoršala, a fizičko okruženje za običnog sovjetskog građanina se brzo raspadalo. Bolest je porasla zbog propadajućeg zdravstvenog sistema, a životni prostor je ostao prilično mali spram standarda Prvog sveta. Prosečan Sovjet je živeo u prostoru od 13.4 kvadratna metra. U isto vreme hiljade stanovnika Moskve su bili beskućnici, većina njih živela je u kolibama, na vratima i parkiranim tramvajima. Vlasti su često vršile preglede bioskopa, restorana i sauna kako bi locirali ljude koji se opuštaju sa posla, posebno tokom velikih događaja kao što su Letnje olimpijske igre 1980. koje su privukle veliki broj stranih posetilaca. Ishrana je prestala da se poboljšava kasnih 1970-ih, sa racionisanjem osnovnih prehrambenih proizvoda koji se vratio u mesta kao što je Sverdlovsk. Šteta i zagađenje životne sredine postali su sve veći problem zbog politike razvoja sovjetske vlade po svaku cenu, a neki delovi zemlje, kao što je Kazahstanska SSR, posebno su stradali zbog njihove upotrebe kao poligona za testiranje nuklearnog oružja. Dok su sovjetski građani 1962. godine imali duži prosečan očekivani životni vek od ljudi u SAD, do 1982. prosek je pao za skoro pet godina.

Redov Nikolaj Zajcev je jednoglasno primljen u Komsomol tokom vojne vežbe graničara na sovjetskom Dalekom istoku (fotografija snimljena 1969. godine).

Međutim, ovi efekti se nisu osećali ujednačeno. Na primer, do kraja Brežnjevljeve ere, plavi ovratnici su imali veće plate od profesionalnih radnika u Sovjetskom Savezu – plata nastavnika u srednjoj školi u Sovjetskom Savezu bila je samo 150 rubalja, dok je vozač autobusa zarađivao 230. U celini, realne zarade su porasle sa 96,5 rubalja mesečno 1965. na 190,1 rubalja mesečno 1985. Mala manjina je imala još značajnija rast. Država je vrednim građanima obezbedila dnevnu rekreaciju i godišnje odmore. Sovjetski sindikati nagradili su vredne članove i njihove porodice odmorom na plaži na Krimu i u Gruziji . Radnici koji su ispunili mesečnu proizvodnu kvotu koju je postavila sovjetska vlada odlikovani su stavljanjem svojih imena u fabričku listu časti. Država je dodeljivala značke za sve vrste javnih službi, a ratnim veteranima je bilo dozvoljeno da idu u redove u prodavnicama. Svi članovi Akademije nauka SSSR dobili su specijalnu značku i sopstveni automobil kojim je upravljao šofer. Ove nagrade, pogodnosti i privilegije su olakšale nekima da pronađu pristojan posao, iako nisu sprečile degeneraciju sovjetskog društva. Urbanizacija je dovela do nezaposlenosti u sovjetskom poljoprivrednom sektoru, pri čemu je većina sposobne radne snage napuštala sela i selila se u lokalne gradove.

Međutim, ovi efekti se nisu osećali ujednačeno. Na primer, do kraja Brežnjevljeve ere, plavi ovratnici su imali veće plate od profesionalnih radnika u Sovjetskom Savezu – plata nastavnika u srednjoj školi u Sovjetskom Savezu bila je samo 150 rubalja, dok je vozač autobusa zarađivao 230. U celini, realne zarade su porasle sa 96,5 rubalja mesečno 1965. na 190,1 rubalja mesečno 1985. Mala manjina je imala još značajnija rast. Država je vrednim građanima obezbedila dnevnu rekreaciju i godišnje odmore. Sovjetski sindikati nagradili su vredne članove i njihove porodice odmorom na plaži na Krimu i u Gruziji . Radnici koji su ispunili mesečnu proizvodnu kvotu koju je postavila sovjetska vlada odlikovani su stavljanjem svojih imena u fabričku listu časti. Država je dodeljivala značke za sve vrste javnih službi, a ratnim veteranima je bilo dozvoljeno da idu u redove u prodavnicama. Svi članovi Akademije nauka SSSR dobili su specijalnu značku i sopstveni automobil kojim je upravljao šofer. Ove nagrade, pogodnosti i privilegije su olakšale nekima da pronađu pristojan posao, iako nisu sprečile degeneraciju sovjetskog društva. Urbanizacija je dovela do nezaposlenosti u sovjetskom poljoprivrednom sektoru, pri čemu je većina sposobne radne snage napuštala sela i selila se u lokalne gradove.

Sve u svemu, moglo bi se reći da su žene napravile značajan društveni napredak od boljševičke revolucije 1917. godine; do Brežnjevljeve ere činili su znatan broj jedinih hranitelja u SSSR-u. Neke profesije (kao što su one u oblasti medicine) imale su značajnu žensku radnu snagu, iako je većina najboljih poslova (uključujući akademske radnike, državnu birokratiju i vojsku) ostala gotovo isključivo u domenu muškaraca.

Poljoprivredni sektor je i dalje imao loše rezultate. Do poslednje godine Brežnjevljeve vladavine, nestašice hrane su dostizale zabrinjavajuće nivoe učestalosti. Režim je posebno sramotila činjenica da je čak i hleb postao dostupan u strogo određenim količinama. Ranije su Sovjeti ponosili time što im je hleb uvek bio dostupan. Jedan od razloga za to je bila prekomerna potražnja potrošača jer su cene hrane ostale veštački niske, dok su se prihodi utrostručili u poslednjih 20 godina. Uprkos mizernom neuspehu kolektivne poljoprivrede, sovjetska vlada je ostala posvećena smanjenju uvoza namirnica sa Zapada, iako su koštale manje od domaće proizvodnje – ne samo iz razloga nacionalnog ponosa, već i iz straha da će postati zavisna od kapitalističkih zemalja zbog osnovne potrepštine.

Socijalna „rigidifikacija” postala je uobičajena karakteristika u sovjetskom društvu. Tokom Staljinove ere 1930-ih i 1940-ih, obični radnici su mogli očekivati unapređenje na posao srednje klase ako su slušali sovjetske vlasti. U Brežnjevljevom Sovjetskom Savezu to nije bio slučaj. Nosioci važnih funkcija nastojali su da ostanu na funkciju što je duže moguće; puka nesposobnost se nije videla kao dobar razlog da se bilo ko otpusti. Na ovaj način, sovjetsko društvo koje je Brežnjev ostavio svojim naslednicima postalo je „statično”.

Ocena

Uprkos Brežnjevljevim neuspesima u domaćim reformama, njegova spoljna politika i odbrambena politika pretvorili su Sovjetski Savez u supersilu. Njegova popularnost među građanima je opala tokom poslednjih godina vladavine, a podrška idealima komunizma i marksizma-lenjinizma je takođe opala, čak i ako je većina sovjetskih građana ostala sumnjičava prema liberalnoj demokratiji i višepartijskim sistemima uopšte.

Politička korupcija koja je znatno porasla tokom Brežnjevljevog mandata postala je veliki problem za ekonomski razvoj Sovjetskog Saveza do 1980-ih. Kao odgovor na to stanje, Andropov je pokrenuo nacionalnu antikorupcijsku kampanju. Andropov je verovao da bi se stanje sovjetske ekonomije moglo oporaviti ako bi vlada bila u stanju da poveća socijalnu disciplinu među radnicima. Brežnjev je smatran veoma sujetnim i opsednutim sobom ali je hvaljen jer je doveo Sovjetski Savez u doba stabilnosti i domaćeg mira bez presedana.

Nakon Andropovljeve smrti, političke prepirke dovele su do oštrih kritika Brežnjeva i njegove porodice. Mihail Gorbačov, poslednji sovjetski lider, privukao je podršku tvrdokornih komunista i sovjetskog stanovništva kritikujući Brežnjevljevu vladavinu i nazvao njegovu vladavinu „Erom stagnacije”. Uprkos ovim napadima, u anketi sprovedenoj 2006. godine, 61 odsto ljudi je odgovorilo da smatra da je Brežnjevljevo doba bilo dobro za Rusiju.

Literatura

• Payne, Richard J. (1988). Opportunities and Dangers of Soviet–Cuban Expansion: Toward a Pragmatic U.S. Policy. SUNY Press. str. 36–38. ISBN 0-88706-796-4. 
• Ellman, Michael (1989). Socialist Planning. Cambridge University Press Archive. str. 73. ISBN 0-521-35866-3. 
• Ziegler, Charles (1993). Foreign Policy and East Asia: Learning and Adaption in the Gorbachev Era. Cambridge University Press. str. 35–36. ISBN 0-521-42564-6. 
• McCauley, Martin (2008). Russia, America and the Cold War, 1949–1991. Pearson Education. str. 77. ISBN 978-1-4058-7430-4. 
• Ploss, Sidney (2010). The Roots of Perestroika: The Soviet Breakdown in Historical Context. McFarland & Company. str. 132. ISBN 978-0-7864-4486-1. 
• Moss, Walter (2005). A History of Russia: Since 1855. London: Anthem Press. str. 431. ISBN 978-1-84331-034-1. 
• Chauhan, Sharad (2004). Inside CIA: Lessons in Intelligence. APH Publishing. str. 207. ISBN 81-7648-660-4. 
• Baylis, Thomas A. (1989). Governing by Committee: Collegial Leadership in Advanced Societies. State University of New York Press. ISBN 978-0-88706-944-4. 
• Brown, Archie (2009). The Rise & Fall of Communism. Bodley Head. ISBN 978-0-224-07879-5. 
• Cocks, Paul; Daniels, Robert Vincent; Whittier Heer, Nancy (1976). The Dynamics of Soviet Politics. Harvard University Press. ISBN 0-674-21881-7. 
• Daniels, Robert Vincent (1998). Russia's Transformation: Snapshots of a Crumbling System. Rowman & Littlefield. ISBN 0-8476-8709-0. 
• Dellenbrant, Jan Åke (1986). The Soviet Regional Dilemma: Planning, People, and Natural Resources. M. E. Sharpe. ISBN 0-87332-384-X. 
• Donaldson, Robert (2002). The Soviet Union in the Third World: Successes and Failures. Taylor & Francis. ISBN 0-89158-974-0. 
• Evangelista, Matthew (2002). Unarmed Forces: The Transnational Movement to End the Cold War. Cornell University Press. ISBN 0-8014-8784-6. 
• Frank, Willard (1992). Soviet Military Doctrine from Lenin to Gorbachev, 1915–1991. Greenwood Publishing Group. ISBN 0-313-27713-3. 
• Kort, Michael (2010). The Soviet Colossus: History and Aftermath. M.E. Sharpe. ISBN 978-0-7656-2387-4. 
• Kotz, David Michael; Weir, Fred (2007). Russia's Path from Gorbachev to Putin: The Demise of the Soviet System and the New Russia. Taylor & Francis. ISBN 978-0-415-70146-4. 
• Loth, Wilfried (2002). Overcoming the Cold War: A History of Détente, 1950–1991. Palgrave Macmillan. ISBN 978-0-333-97111-6. 
• Low, Alfred D. (1976). The Sino-Soviet Dispute: An Analysis of the Polemics. Fairleigh Dickinson Univ Press. ISBN 0-8386-1479-5. 
• Lüthi, Lorenz M. (2. 3. 2008). The Sino-Soviet Split: Cold War in the Communist World (na jeziku: engleski). Princeton University Press. ISBN 978-0-691-13590-8. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• McDowell, Bart; Conger, Dean (1977). Journey Across Russia: The Soviet Union Today. National Geographic Society. ISBN 0-87044-219-8. 
• Mitchell, A.R. Judson (1990). Getting to the Top in the USSR: Cyclical Patterns in the Leadership Succession Process. Hoover Press. ISBN 978-0-8179-8921-7. 
• Radchenko, Sergey (2009). Two Suns in the Heavens: The Sino-Soviet Struggle for Supremacy, 1962-1967 (na jeziku: engleski). Woodrow Wilson Center Press. ISBN 978-0-8047-5879-6. 
• Sandle, Mark (1999). A Short History of Soviet Socialism. Routledge. ISBN 1-85728-355-4. 
• Sandle, Mark; Bacon, Edwin (2002). Brezhnev Reconsidered. Palgrave Macmillan. ISBN 0-333-79463-X. 
• Service, Robert (2003). History of Modern Russia: From Tsarism to the Twenty-first Century. Penguin Books Ltd. ISBN 0-14-103797-0. 
• Sharlet, Robert S. (1992). Soviet Constitutional Crisis: From De-Stalinization to Disintegration. M. E. Sharpe. ISBN 978-1-56324-064-5. 
• Sutela, Pekka (1991). Economic Thought and Economic Reform in the Soviet Union. Cambridge University Press. ISBN 0-521-38902-X. 
• Wesson, Robert G. (1978). Lenin's Legacy: The Story of the CPSU. Hoover Press. ISBN 0-8179-6922-5. 
• Zemtsov, Ilya (1989). Chernenko: The Last Bolshevik: the Soviet Union on the eve of Perestroika. Transaction Publishers. ISBN 0-88738-260-6. 
• Whitefield, Stephen (1979). Industrial power and the Soviet state. Pennsylvania State University: Oxford University Press. str. 50. ISBN 0-19-827881-0. 
• {Cite book|title=The Rise and Fall of the Brezhnev Doctrine in Soviet Foreign Policy|last=Ouimet|first=Matthew J.|publisher=UNC Press Books|year=2003|isbn=0-8078-5411-5}}