Istorija Srednje mašinske škole (Novi Sad)
- Za ostale upotrebe, pogledajte Srednja mašinska škola (Novi Sad)
Istorija Srednje mašinske škole iz Novog Sada počinje 1936. godine kada je osnovana od strane Ministarstva za trgovinu i industriju. U početku sedište škole bilo je u zdanju u Školskoj ulici, preko puta nekadašnje žandarmerijske a danas vojničke kasarne, na čijem se mestu danas nalazi Viša mašinska škola.
Zbog ekonomske nestabilnosti u zemlji, država nije bila u mogućnosti da sagradi školsku zgradu. U saradnji sa ministarstvom i žandarmerijom, odlučeno je da se do septembra 1929. godine, žandarska konjušnica preuredi za potrebe Državne srednje tehničke škole. U početku, škola je imala samo građevinski odsek, dok se prvo mašinsko odeljenje osnovalo školske 1936/37.
Prvi učenici[uredi | uredi izvor]
Prvi đaci mašinskog smera po plani i programu imali su da izuče 36 predmeta, i to 11 u prvoj, 14 u drugoj, 15 u trećoj i čak 16 u četvrtoj godini. Nastava se održavala šest dana u nedelji, sa po sedam i osam časova dnevno. Tokom prve godine mašinskog odseka inž. Dragomir Stošić predvodio je jedino mašinsko odeljenje od 46 učenika. Od tog broja je samo 22 završilo razred bez popravnog ispita, 6 je ponavljalo, dok je na popravni ispit poslato 11 učenika. Ostalih šest učenika je isključeno ili se ispisalo.
Za razliku od drugih šest srednjh škola koliko ih je Novi Sad tada imao, Državna srednja tehnička škola nije bila pod upravom Ministarstva za prosvetu. Direktore, profesore, strane učitelje pa čak i služitelje i higijeničare postavljao je, na ukaz Namesničkog veća u ime kralja Petra Prvog, ministar za trgovinu i industriju, jer je škola bila pod upravom tog ministarstva. Kompletan zakononodavni sistem bio je u rukama Ministarstva za trgovinu i industriju, koji je i sam propisao pravilnik škole. Od samog početka, mašinskom odseku i internatu (koji je uporedno otvoren), bila je posvećena velika pažnja. Prateći svetski trend u izučavanju metala i njegovu sve veću primenu, država je zahtevala da srednjoškolci odmah po završetku školovanja budu upoznati i osposobljeni za rad. Zbog toga se od samog početka, mnogo ulagalo u nastavni plan i program.
Drugi svetski rat[uredi | uredi izvor]
Predratne godine[uredi | uredi izvor]
Pred sam početak Drugog svetskog rata 1940. mašinski odsek Državne srednje tehničke škole brojao je oko 120 učenika raspoređeno u četiri odeljenja – po jedno odeljenje svakog razreda. Nastava se odvijala u punom jeku. Godinu dana ranije otvorena je i đačka menza koju su organizovali đačko udruženje „Tehničar“. Udruženje je formirano iste godine i delovalo je pod okriljem SKOJ-a, čiji je sekretar bio Boško Palkovljević Pinki. Pored „Tehničara“ postojalo je i proupravno udruženje „Zbor“, koje je svom snagom pokušavalo da uguši i onemogući rad „Tehničara“.
Štrajk...[uredi | uredi izvor]
Malobrojno ali nadmoćnije udruženje Zbor uspelo je u svojim namerama. Za kratko vreme su uspeli da obustave rad Tehničara i ugase đačku menzu. To je izazvalo veliko nezadovoljstvo mnogobrojnih učenika, a naručito Boška Palkovljevića - Pinkija. On je zajedno sa Ivanom Šenkom, svojim drugom, zahtevao od direktora da ih primi i u najkraćem roku poništi zabranu Zbora. Umesto toga od direktora su dobili ukor, a Nastavničko veće ih proglašava za političko nepodobne učenike i traži najoštrije mere kažnjavanja. Identitet drugog učenika nije poznat, ali se na osnovu sećanja i priča, smatra da je to bio Ivan Šenk. (Istoričari sa velikom dozom sigurnošću tvrde da je reč o Ivanu Šenku, mada se ne može uzeti kao 100% tačna tvrdnja. Zbog toga smo i mi sledili tvrdnje i mišljenja istoričara. Ukoliko neko zna tačnije informacije, bili bismo vam zahvalni da ih podelite sa nama.)
Nezadovoljni odlukom direktora, Boško sa svojim drugom otpočinje 10. decembra 1940. štrajk kojem su se pridružili gotovo svi učenici škole. Za vreme nastave, đaci su se okupljali u Dunavskom parku i na obalama Dunava. Osnovali su i štrajkački odbor na čijem čelu je bio Boško Palkovljević. Štrajk je imao snažnu podršku novosadske omladine, što je uzdrmalo celi Novi Sad. Pored sindikata grafičara, radnika, Prve muške gimnazije, Ženske gimnazije, Ženske učiteljske škole, štrajk su podržavali i dva profesora sa mašinskog odseka, kao i mnogobrojni roditelji. Većina njih je skupljalo materijalnu pomoć za korisnike đačke menze, koja je bila zatvorena. Štrajkački odbor je zahtevao da se pregovara sa prosvetnim vlastima i Banatskom upravom oko rešenja problema u Srednjoj tehničkoj školi.
Demostracije su se završile 17. decembra 1940. kada je štrajkački odbor dobio pismene garancije da će se svi zahtevi učenika ispuniti.
Nezadovoljstvo Zbora bilo je veliko, ali nisu mogli protiv mnogobrojnih nezadovoljnih demonstranata. Ipak 3. februara 1941. Boško Pinki bio je na zahtev policije isključen iz škole.
Ratne godine[uredi | uredi izvor]
Posle burnog štrajka, škola je nastavila sa uobičajnim radom. Harmonijska atmosfera nije dugo trajala. 1941. škola je okupirana. Ceo Novi Sad bio je u rukama okupatora. Do 1944. godine školu su pohađali isključivo mađari, nekolicine Nemaca i oko tri srbina. Broj učenika i zaposlenih znatno je opao. Profesori su bili isključivo mađari, a nastava se izvodila ma mađarskom jeziku. Za to vreme direktordku funkciju obavljali su Sentkuti Feliks i Časal Đula. Ovo je bila jedna od retkih škola koja je za vreme Drugog svetskog rata radila u Novom Sadu.
Posleratne godine[uredi | uredi izvor]
Po završetku rata, utvrđeno je da je škola u velikoj meri oštećena. Konpletna biblioteka od 519 naslova, školski pribor i nastavnički predmeti su pokradeni ili uništeni. Saznalo se da su knjige završile u preduzeću za preradu papirnih otpadaka.
Iako je Novi Sad bio oslobođen 23. novembra 1944, škola nije odmah počela sa radom. Krajem iste godine organizovan je pripremni tečaj za učenike koji su želeli da se školuji. Prva posle ratna generacija upisana je septembra 1945. uslovi za rad su bili oskudni, ali profesori su se snalazili sa novom upravom.
Ubrzo je otvoren i školski internat koji se nalazio u blizini škole (Školska br. 2). Internat je bio novina korisna za mnogobrojne učenike koji su dolazili iz svih krajeva zemlje.
Ubro su usledile reforme kojima se četvorogodišnje obrazovanje svelo na dvogodišnje. To je bilo usled ekonomske krize u zemlji, ali i potrebe za stručnom radnom snagom koja je bila sve traženija. Nedugo zatim, školovanje je vraćeno na četvorogodišnje, pa na trogodišnje, da bi se konočno 1949 vratilo na četiri godine.
Potraga za radnom snagom mašinske struke bila je sve veća. Poslodavci su zahtevali stručne radnike. Škola je bila osiromašena. Nastavne rekvizite svedene na minimum nisu bile dovoljne da obezbede nivi znanja koje se moglo steći pre rata. U cilju akcije, mnogobrojna preduzeća dala su donacije: kako novca, tako i mašina i ostalih sredstva potrebnoj jednoj takvoj školi.
1949. škola menja ime u Industrijsku srednju tehničku školu. Škola je polako popravila svoj materijalni položaj i nastava se odvijala normalno.
1951. školi se pripojila Majstorska škola za visokokvalifikovane radnike. Tada je ponovo promenjeno ime u Industrijsku srednju tehničku školu Boško Palkovljević – Pinki.
Građevinski odsek odvojio se još školske 1946/47. i preseljen je u posebnu zgradu. Sada se u školi razlikovao samo mašinski i mlinarski odsek .
Novija istorija[uredi | uredi izvor]
1960-e[uredi | uredi izvor]
Izgradnjom posebne zgrade u ulici Bulevar kralja Petra I namenjenoj potrebama mašinskog odseka, otpočinje novija istorija Mašinske škole. Sagrađene su nove učionice, kancelarije, sportska hala i tereni za fudbal i košarku. Reformom školstva 1963 i formiranje srednjoškolskih centara, osnovan je Mašinski školski centar. U njegov sastav su ulazile Mašinski odsek Tehničke škole Boško Palkovljević – Pinki, odeljenje metalske struke Škole za visokokvalifikovane radnike u Novom Sadu, novoosnovana Metalo-prerađeviča škola sa praktičnom obukom i novootvorena Škola za tehničko crtanje u Novom Sadu. Time su dobijeni četvorogodišnji smerovi, mašinski tehničari, trogodišnji smerovi i tehnički crtači čija je obuka trajala dve godine.
1970-e[uredi | uredi izvor]
1977. došlo je di integracije Mašinskog školskog centra Boško Palkovljević – Pinki i Metaloprerađivačke škole za kvalifikovane radnike – Tito.
1980-e[uredi | uredi izvor]
Dogradnjom 16 novih učionica 1986, mašinska škola je sve svoje đake preselila u zgradu u Šumadijskoj (danas Bulevar Kralja Petra I). Time je prostor koji se koristi u Šumadijskoj prepušten Saobraćajnoj školi.
1990-e[uredi | uredi izvor]
27. novembra 1990 škola je ponovo promenila ime u Srednju mašinsku školu. To ime i danas nosi.
Politička nestabilnost koja je vladala tokom 90-ih godin u čitavoj zemlji doprinela je do nestabilnosti u svim segmentima života, a naručito u prosveti. Nekadašnja vojno i ekonomski jaka država polako je tonula u mnogobrojnim građanskim ratovim. Privreda je sve više propadala a tehnika zaosta. Sve to je uticalo na metalsku industriju kojka se polako gasila. Vrtoglave inflacije znatno su uticale na broj srednjoškolaca. Nekadašnja Mašinska škola koja je 1977. imala preko 2500 učenika u oko 80 odeljenja, jedva da je okupila 1000 učenika. Kako je vreme prolazilo, školska oprema je sve više zastarevala. Učenici više nisu imali sjane uslove za rad, već su bili primoreni da učen na mašinama starim i preko 20 godina. Mnogobrojne sankcije sprečavale smanjivale su šanse skole da nabavi novu opremu.
Međutim krajem 90-ih, pojavom visoke tehnologije i prestanak sankcija, otvorila su se nove šanse koje će biti od presudnog značaja. Računar i internet omogućili su formiranje novih predmeta, kabineta i smerova. Škola je ponovo vraćala svoj nekadašnji sjaj. Nabavljala se nova oprema (računari, televizori, video-rekorderi, štampači, skeneri, kamere...), koja nije zaostajala za ostalim školama. Otvaranjem novih smerova stvorila se mesta za mnogobrojne profesore.
1998. upisana je i prva generacija Mašinskih tehničara za računarsko konstruisanje, ali njihovo školovanje je bilo prekinuto zbog nedozvoljene NATO agresije nad tadašnjom Jugoslavijom. Ali škola se odlično snašla. Odmah po završetku agresije, nastavila je sa svojim radom i punom jeku.
2000-e[uredi | uredi izvor]
Početkom novog milenijuma označale su veliki preokret kako u školi tako i u državi.
Vladavinom naroda obezbeđen je đački parlament koji je zakonom regulisan i obavezan. Na njegovom zasedanju predstavnici razreda raspravljaju o problemima i zahtevima učenika. Time se polako uspostavlja demokratska vladavina prava i obaveza.
Martovski rat na Kosovu i Metohiji 2004. uzdrmalo je javnost u celom regionu. Nezadovoljni dešavanjima na Kosmetu, učenici su organizovali trodnevi štrajk podrške svojim sunarodnicima sa Kosova. Štrajku su se pridružile nekoliko srednjih škola, oko stotinak studenata, radnika i roditelja i nekoliko profesora. Za razliku od štrajka iz 1940, niko od učesnika nije kažnjen. To je ujedno bio i najveći štrajk ove vrste u proteklih deset godina.
2005. sazidana je još jedna fiskulturna sala sa pratećim objektima. Time je ova škola bila jedina u srbiji koja je imala dve sale za fizičko vaspitanje. Škola je počela svoje unutrašnje i spoljašnje renoviranje.
Novac se nije trošio samo na estetsko uređenje škole, veći i na kupovinu novog nameštaja, knjiga, računara... Tokom školske 2006/07. škola je kupila robota vrednog 800.000,00 dinara, opremila nova tri kabineta, kupila preko 20 novih računara i TFT monitora, i preko 900 knjiga.
28. januara 2008. zvanično je otvoren prvi Vojvođanski centar za učenje na daljinu.
Srednja mašinska škola postala je jedna od vodećih, ne samo mašinskih, veći i od ostalih škola kako u Vojvodini tako i u čitavoj Srbiji. Iako su mašine u pojedinim kabinetima zastarele, ona danas predstavlja jednu od najopremljenijih i najmodernijih škola koja se prostire na oko 12.000 m² zatvorenog i na oko 24.000 m² otvorenog prostora.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Srednja mašinska škola u Novom Sadu – Monografija povodom 60 godina postojanja škole
- Leksikon škola grada Novog Sada – leksikon novosadskih škola