Istorija hrane i ishrane

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Istorija hrane je interdisciplinarna oblast koja ispituje istoriju i kulturne, ekonomske, ekološke i sociološke uticaje hrane i ljudske ishrane. Smatra se da se razlikuje od tradicionalnije oblasti kulinarske istorije, koja se fokusira na poreklo i stvaranje specifičnih recepata.

Prvi časopis u ovoj oblasti, Petits Propos Culinaires, pokrenut je 1979. godine, a prva konferencija na ovu temu bila je Oksfordski simpozijum o hrani 1981. godine. [1]

Hrana i ishrana u istoriji[uredi | uredi izvor]

5. do 15. vek: srednji vek u zapadnoj Evropi[uredi | uredi izvor]

Srednjevekovni pekar sa svojim šegrtom.

U zapadnoj Evropi, srednjovekovna kuhinja (5.–15. vek) nije se brzo menjala. [2] [3] [4]

Žitarice su ostale najvažnija namirnica tokom ranog srednjeg veka. Ječam, ovas i raž jeli su siromašni. Standardna hrana je uključivala hleb i kašu. Bob i povrće bili su važni dodaci ishrani zasnovanoj na žitaricama nižih redova. Meso je bilo skupo i prestižno. Divljač je bila uobičajena samo na stolovima zemljoposednika. Najzastupljenije meso bila je svinjetina, piletina i druga domaća živina; goveđe meso, koje je zahtevalo veća ulaganja u zemlju, bilo je ređe. Bakalar i haringa bili su osnova među severnim populacijama; sušene, dimljene ili soljene, stizale su daleko u unutrašnjost, ali jeo se i veliki izbor drugih morskih i slatkovodnih riba. [5]

Obroci koje su ljudi jeli bili su kontrolisani godišnjim dobima, geografijom i verskim ograničenjima. Za većinu ljudi snabdevanje hranom bilo je ograničeno na ono što su obližnja zemlja i more mogli da pruže. Seljaci su pre svega kuvali na otvorenoj vatri, u kazanu ili na ražnju. Njihove peći su obično bile van kuće i napravljene od gline ili treseta. Siromašne porodice su prvenstveno konzumirale žitarice i povrće u obliku čorbe, supe ili potaža od svega što je uzgajano na sopstvenim malim parcelama. Nisu mogli da priušte začine, a za njih je bio zločin loviti jelene, veprove ili zečeve. Njihove osnovne namirnice uključivale su raženi ili ječmeni hleb, čorbe, lokalne mlečne proizvode, jeftinije meso poput govedine, svinjetine ili jagnjetine, ribu ako je bilo pristupa slatkoj vodi, povrće i začinsko bilje koje se uzgaja kod kuće, voće sa lokalnog drveća i žbunja, orašaste plodove i med. Viša klasa i plemstvo imali su bolju hranu i ishranu nego niži slojevi, ali se hrana jela u malim porcijama. Obroci su bili sačinjeni sa mnogo različitih boja i ukusa - veoma različito iskustvo od onih u nižoj klasi. Hrana je bila veoma začinjena, a mnogi od začina su bili skupo uvezeni, često izvan Evrope. Srednjovekovna ishrana više klase i plemstva uključivala je hleb, razno meso poput divljači, svinjetine i jagnjetine, ribu i školjke, začine, sir, voće i ograničene vrste povrća. [6]

Pored toga što je potrošnja hrane bila kontrolisana geografijom i dostupnošću, njome je takođe upravljala i Crkva. Tokom cele godine postojali su mnogi postovi, a najduži je bio Veliki post. Postojali su određeni dani u kojima ljudi nisu mogli da jedu meso ili ribu, ali to nije mnogo uticalo na siromašne zbog toga što su im već nedostajale mogućnosti za ishranu. Crkva je takođe uticala na to da ljudi imaju praznike tokom cele godine, uključujući Božić i manje praznike. Plemići i viši slojevi učestvovali su u ovim ekstravagantnim gozbama, i često su pratili period posta. [7]

16. vek: Značaj Španije i Portugala[uredi | uredi izvor]

Carstva Portugalije i Španije otvorila su morske trgovačke puteve koji su omogućavali razmenu hrane širom sveta. Pod Filipom II, elementi katoličke kuhinje nenamerno su pomogli da se transformiše kuhinja Amerike, budista, hinduista i islamske kuhinje regiona jugoistočne Azije. U Goi, Portugalce je ohrabrila kruna da se venčavaju sa lokalnim ženama nakon njihovog preobraćenja. Ova integracija dovela je do mešovite kuhinje između Portugalije i zapadne Indije. Portugalci su doneli okrugle dizane hlebove, koristeći pšenicu dopremljenu iz severne Indije, kao i ukišeljenu svinjetinu. Svinjsko meso se kiselilo u vinu ili sirćetu sa belim lukom (carne de vinha d’alhos) vezano za portugalsku kuhinju, koje je kasnije postalo indijsko jelo Vindaloo. [8] [9]

18. vek: rana moderna Evropa[uredi | uredi izvor]

Žito i stoka su dugo bili najvažniji poljoprivredni proizvodi u Francuskoj i Engleskoj. Posle 1700. godine, inovativni farmeri su eksperimentisali sa novim tehnikama za povećanje prinosa i istraživali nove proizvode kao što su hmelj, uljana repica, veštačke trave, povrće, voće, mlečna hrana, komercijalno gajena živina, zečevi i slatkovodna riba. [10]

Šećer je počeo kao luksuzni proizvod više klase, ali su do 1700. godine karipske plantaže šećera na kojima su radili afrički robovi proširile proizvodnju i šećer je postao mnogo dostupniji. Do 1800. godine šećer je bio osnovni deo ishrane radničke klase. Za njih je simbolizovao povećanje ekonomske slobode i statusa. [11][potrebna strana]

Radnici u zapadnoj Evropi u 18. veku su jeli hleb i kašu, često u supi sa zelenilom i sočivom, malo slanine, a povremeno i krompira ili malo sira. Zalivali su to pivom (voda je obično bila previše kontaminirana) i gutljajem mleka. Tri četvrtine hrane dobijalo se od biljaka. Meso je bilo mnogo privlačnije, ali veoma skupo.

19. vek[uredi | uredi izvor]

Do 1870. godine ishrana Zapadne Evrope bila je oko 16 kilograma po osobi godišnje mesa, popevši se na 50 kilograma do 1914. i 77 kilograma u 2010. [12] Mleko i sir su retko bili u ishrani; čak i početkom 20. veka, još uvek su bili neuobičajeni u mediteranskoj ishrani. [13]

U imigrantskim naseljima brzorastućih američkih industrijskih gradova, domaćice su kupovale gotovu hranu preko uličnih trgovaca, kolica i malih radnji koje su radile iz privatnih kuća. Ovo je otvorilo put za brzi ulazak potpuno novih artikala kao što su pice, špageti sa ćuftama, đevreci, pereca i piroške u američke prehrambene navike, i čvrsto je uspostavilo brzu hranu u američkom kulinarskom iskustvu. [14]

20. vek[uredi | uredi izvor]

U prvoj polovini 20. veka bila su dva svetska rata, koja su na mnogim mestima rezultirala racionalizacijom i glađu; ponekad se izgladnjivanje civilnog stanovništva koristilo kao novo moćno oružje. [15]

Prvi svetski rat i posle[uredi | uredi izvor]

U Nemačkoj je tokom Prvog svetskog rata sistem racionalizacije u urbanim sredinama praktično propao, a ljudi su jeli stočnu hranu da bi preživeli zimu repe. [16] [17] Uslovi u Beču su se pogoršali jer je vojska dobila prioritet u snabdevanju hranom. [18]

U savezničkim zemljama meso je preusmereno prvo vojnicima, a zatim za hitne civilne potrebe u Italiji, Britaniji, Francuskoj i Grčkoj. Proizvodnja mesa bila je povećana do krajnjih granica u Sjedinjenim Državama, Australiji, Novom Zelandu, Kanadi i Argentini, dok su okeanske brodove blisko kontrolisali Britanci. [19] Nestašica hrane bila je velika u ruskim gradovima, što je dovelo do protesta koji su eskalirali i pomogli da se zbaci car u februaru 1917. [20]

U prvim godinama mira nakon završetka rata 1918. godine, najveći deo istočne i centralne Evrope trpeo je ozbiljnu nestašicu hrane. Američka uprava za pomoć (ARA) osnovana je pod američkim ratnim „carem hrane“ Herbertom Huverom, i bila je zadužena za obezbeđivanje hitnih obroka hrane širom Centralne i Istočne Evrope. ARA je hranila milione, uključujući stanovnike Nemačke i Sovjetskog Saveza. Nakon što je finansiranje američke vlade za ARA isteklo u leto 1919. godine, ARA je postala privatna organizacija, prikupljajući milione dolara od privatnih donatora. Pod okriljem ARA, Evropski dečji fond hranio je milione izgladnele dece. [21]

Dvadesetih godina 20. veka uvedene su nove namirnice, posebno voće, koje su transportovane iz celog sveta. Posle svetskog rata mnogi novi prehrambeni proizvodi postali su dostupni tipičnom domaćinstvu, sa brendiranom hranom koja je reklamirana radi njihove pogodnosti. Sada je umesto sati potrošenih na teške kremove i pudinge, domaćica mogla da kupi instant hranu u teglama ili prah koji se može brzo umešati. Imućnija domaćinstva su sada imala kutije za led ili električne frižidere, što je omogućilo bolje skladištenje i pogodnost kupovine u većim količinama. [22]

Drugi svetski rat i posle[uredi | uredi izvor]

Tokom Drugog svetskog rata, nacistička Nemačka je pokušavala da prehrani svoje stanovništvo oduzimajući zalihe hrane iz okupiranih zemalja i namerno prekidajući snabdevanje hranom Jevrejima, Poljacima, Rusima i Holanđanima. [23]

Kao deo Maršalovog plana 1948–1950, Sjedinjene Države su obezbedile tehnološku ekspertizu i finansiranje visokoproduktivnih velikih agro-poslovnih operacija u posleratnoj Evropi. Živina je bila omiljeni izbor, sa brzim širenjem proizvodnje, naglim padom cena i široko rasprostranjenim prihvatanjem mnogih načina posluživanja piletine. [24]

Zelena revolucija 1950-ih i 1960-ih bila je tehnološki prodor u produktivnosti biljaka koji je povećao poljoprivrednu proizvodnju širom sveta, posebno u zemljama u razvoju. Istraživanja su počela 1930-ih, a dramatična poboljšanja u proizvodnji postala su važna kasnih 1960-ih. [25] Inicijative su rezultirale usvajanjem novih tehnologija, uključujući nove sorte žitarica visokog prinosa, đubriva, navodnjavanje, mehanizaciju.[26]

Istorija potrošnje značajnih namirnica[uredi | uredi izvor]

Krompir[uredi | uredi izvor]

Krompir je prvi put uzgajan u regionu današnjeg južnog Perua i krajnje severozapadne Bolivije. Od tada se proširio širom sveta i postao glavna kultura u mnogim zemljama. [27]

Svetska proizvodnja krompira u 2008.

Neki veruju da je uvođenje krompira bilo odgovorno za četvrtinu ili više rasta populacije Starog sveta i urbanizacije između 1700. i 1900. [28] Nakon španskog osvajanja Carstva Inka, Španci su doneli krompir u Evropu u drugoj polovini 16. veka, kao deo kolumbijske razmene. Potom su evropski pomorci transportovali osnovni proizvod na teritorije i luke širom sveta. Krompir su polako usvojili nepoverljivi evropski farmeri, ali je ubrzo postao važna hrana i ratarska kultura koja je odigrala glavnu ulogu u procvatu stanovništva Evrope u 19. veku. [29] Međutim, nedostatak genetske raznovrsnosti, zbog veoma ograničenog broja sorti koje su prvobitno uvedene, ostavio je usev podložnim bolestima. Malo je pomena o uzgoju krompira u Indiji u putopisima gospodina Edvarda Terija i gospodina Fajera tokom 17. veka. Kažu da su krompir u Indiju uneli Portugalci početkom 17. veka. Portugalci su ga zvali "batata". Indijci su kasnije prilagodili drugačiju reč za krompir, nazvali su ga "alu" - ovo ime se pojavilo pod britanskom vladavinom. Godine 1845, biljna bolest poznata kao kasna plamenjača, izazvana gljivičnom oomicetom Phytophthora infestans, brzo se proširila siromašnijim zajednicama zapadne Irske, kao i delovima Škotskih planina, što je rezultiralo neuspehom uzgoja useva koji je doveo do Velike gladi u Irskoj. [30] Trenutno je Kina najveća zemlja proizvođač krompira, a prati je Indija od 2017, prema FAOSTAT-u, Organizaciji za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija.

Pirinač[uredi | uredi izvor]

Pirinač potiče od sezonske biljke Oryza sativa, [31] i uzgaja se od oko 6000. godine pre nove ere. Glavne zemlje koje proizvode pirinač su u istočnoj i južnoj Aziji. Mesto porekla pirinča oduvek je bila vruća tačka debate između Indije i Kine pošto su obe zemlje počele da ga gaje otprilike u istom vremenskom periodu (kažu brojne istorijske knjige i zapisi). Prosečna količina pirinča koji se uzgaja svake godine kreće se između 800 i 950 milijardi funti. Muslimani su doneli pirinač na Siciliju u 9. veku. Nakon 15. veka, pirinač se proširio širom Italije, a potom i Francuske, kasnije se proširio na sve kontinente tokom doba evropskih istraživanja. Kao zrno žitarica, danas je to najšire konzumirana osnovna hrana širom sveta. Indija je trenutno vodeća zemlja u proizvodnji pirinča prema FAOSTAT-u, Organizaciji za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija.

Šećer[uredi | uredi izvor]

Šećer je nastao iz Indije podvrgavanjem biljke šećerne trske određenim hemijskim i mehaničkim procesima. Reč šećer je izvedena iz sanskritske reči शरकरा (sarkara). Ranije su ljudi žvakali sok od šećerne trske da bi uživali u slatkoći biljaka. Kasnije su Indijci pronašli tehniku kristalizacije slatke tečnosti. Ova tehnika se zatim proširila na susedne zemlje oko Indije. [32] Špansko i portugalsko carstvo snabdevalo je Evropu šećerom do kasnog sedamnaestog veka sa plantaža Novog sveta. Brazil je postao dominantan proizvođač šećera. [33] [9]Brazil je trenutno najveći proizvođač šećera, a sledi ga Indija, koja je i najveći potrošač šećera.

Šećer je bio skup tokom srednjeg veka. Povećanjem gajenja šećera dobijanje šećera postalo je lakše i pristupačnije. Tako su Evropljani sada mogli da uživaju u konditorskim proizvodima inspirisanim islamom čija je proizvodnja ranije bila skupa. Jezuiti su bili vodeći proizvođači čokolade, dobijali su je iz amazonske džungle i Gvatemale i slali je širom sveta u jugoistočnu Aziju, Španiju i Italiju. Uveli su mezoameričke tehnike u Evropu za preradu i pripremu čokolade. Fermentisana zrna kakaoa su morala da se melju na zagrejanom kamenu za mlevenje kako bi se sprečila proizvodnja masne čokolade, proces koji je mnogim Evropljanima bio stran. Kao napitak, čokolada je uglavnom ostala u katoličkom svetu jer je crkva nije smatrala hranom i stoga je mogla da se uživa tokom posta. [34]

Istorijski uticaj religije na kuhinje[uredi | uredi izvor]

Tri najrasprostranjenije religije (hrišćanstvo, budizam i islam) razvile su svoje posebne recepte, kulture i prakse vezane za hranu. [35] Sve tri slede dva glavna principa oko hrane: „teoriju kulinarskog kosmosa i princip hijerarhije“. [36] Postoji i treći princip koji uključuje žrtvovanje. Tokom godina, verski i društveni stavovi o ubijanju živih bića u verske svrhe su se promenili i to se više ne smatra glavnim principom. [37]

Judaizam[uredi | uredi izvor]

Jevreji su jeli mnogo različitih vrsta hrane koja se nije razlikovala od kuhinje njihovih suseda ne-jevreja. Međutim, jevrejska kuhinja je pod uticajem jevrejskih zakona o ishrani, kašruta zajedno sa drugim verskim zahtevima. Na primer, na Šabat je bilo zabranjeno paljenje vatre, što je dovelo do inspiracije za sporo kuvana variva. [38]

Sefardski Jevreji su proterani iz Iberije 1492. i migrirali su u severnu Afriku i otomanske zemlje, mešajući iberijsku kuhinju sa lokalnom kuhinjom. [39]

Mnogi Jevreji Aškenazi iz Evrope i Rusije bili su veoma siromašni i njihova hrana to odražava.

Mnoga hrana koja se u Sjedinjenim Državama smatra jevrejskom, kao što su đevreci, kniševi i boršč, jela su istočnoevropskih Aškenaza. [40] Ne-jevreji su takođe jeli gornju hranu naširoko širom Istočne Evrope.

Jezuiti[uredi | uredi izvor]

Uticaj jezuita na kuhinju razlikovao se od zemlje do zemlje. Prodavali su kukuruz i kasavu plantažama u Angoli koje su kasnije davale namirnice trgovcima robljem. Izvozili su šećer i kakao iz Amerike u Evropu, a u južnim delovima Amerike sušili su listove lokalne biljke mate koja bi se takmičila sa kafom, čajem i čokoladom kao omiljenim toplim napicima u Evropi. Uprkos popularnosti matea i konkurenciji sa čokoladom, jezuiti su bili vodeći proizvođači i promoteri čokolade. Koristeći domorodačku radnu snagu u Gvatemali, otpremali su je širom sveta u jugoistočnu Aziju, Španiju i Italiju. Popularnost čokolade je takođe delom bila posledica teološkog konsenzusa da se, pošto se nije smatrala hranom, može jesti tokom posta. Smatralo se da ima efekte smanjenja požude koji se mogu primeniti na mnoge časne sestre i monahe u to vreme. Jezuiti su u Japan uveli nekoliko namirnica i tehnika kuvanja: prženje (tempura), kolače i poslastice (kasutera, konfeti), kao i hleb koji se još naziva iberijskim imenom pan. [41]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Raymond Sokolov, "Many Hands Stirring Many Pots", a review of The Cambridge World History of Food, Natural History . 109.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć):11:86-87 (November 2000)
  2. ^ Woolgar, C.M. (2010). „Food and the middle ages”. Journal of Medieval History. 36 (1): 1—19. S2CID 161104834. doi:10.1016/j.jmedhist.2009.12.001. .
  3. ^ Melitta Weiss Adamson, ed. Food in the Middle Ages: a book of essays (Taylor & Francis, 1995).
  4. ^ Jean-Louis Flandrin and Massimo Montanari, eds. Food: A Culinary History (2013), pp. 165–274.
  5. ^ Towle, Ian; Davenport, Carole; Irish, Joel; De Groote, Isabelle (2017-11-19). Dietary and behavioral inferences from dental pathology and non-masticatory wear on dentitions from a British medieval town. 
  6. ^ Paul Freedman, Paul, "The medieval spice trade." in Jeffrey H. Pilcher, ed. The Oxford handbook of food history (2012): 324-340.
  7. ^ Corrie E. Norman, "Food and religion." in The Oxford Handbook of Food History (2012), pp. 409–427.
  8. ^ Laudan, Rachel (2013). Cuisine and Empire: Cooking in World History. University of California Press. str. 166–206. ISBN 9780520954915. 
  9. ^ a b Ben Highmore, "Introduction: 'Out of the strong came forth sweetness'-sugar on the move." . Highmore, Ben (2011). „Introduction: 'Out of the Strong Came Forth Sweetness' - Sugar on the Move”. New Formations. 74 (2011): 5—17. doi:10.3898/nEWF.74.IntroductIon.2011. .
  10. ^ Joan Thirsk, "L'agriculture en Angleterre et en France de 1600 à 1800: contacts, coïncidences et comparaisons." Histoire, économie et société (1999): 5-23. online
  11. ^ Sidney Mintz, Sweetness and Power: The Place of Sugar in Modern History (1985).
  12. ^ Lizzie Collingham, Taste of War: World War II and the Battle for Food (2013), pp. 18–19, 516.
  13. ^ Fernando Collantes, "Nutritional transitions and the food system: expensive milk, selective lactophiles and diet change in Spain, 1950-65." Historia Agraria 73 (2017), pp. 119–147 in Spanish.
  14. ^ Katherine Leonard Turner (2014). How the Other Half Ate: A History of Working-Class Meals at the Turn of the Century. Univ of California Press. str. 56, 142. ISBN 9780520277571. 
  15. ^ John Martin, "Saving the nation from starvation: the heroic age of food control, June 1917 to July 1918." 'Rural History. . 30 (2). 2019: 181—196.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  16. ^ Belinda J. Davis, Home Fires Burning: Food, Politics, and Everyday Life in World War I Berlin.
  17. ^ N.P. Howard, "The Social and Political Consequences of the Allied Food Blockade of Germany, 1918–19" German History (1993). (PDF). 11 (2). 2000: 161—88 http://libcom.org/files/blockade%20Germany_0.pdf.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) online
  18. ^ Maureen Healy, Vienna and the fall of the Habsburg Empire: total war and everyday life in World War I (Cambridge UP, 2004).
  19. ^ Richard Perren, "Farmers and consumers under strain: Allied meat supplies in the First World War." Agricultural History Review (2005): 212-228.
  20. ^ Barbara Alpern Engel, "Not by bread alone: subsistence riots in Russia during World War I." Journal of Modern History. 69 (4): 696—721. 1997.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć) online.
  21. ^ Frank M. Surface and Raymond L. Bland, American Food in the World War and Reconstruction Period: 1914 to 1924. American food in the world war and reconstruction period : Operations of the organizations under the direction of Herbert Hoover, 1914 to 1924 / By Frank M. Surface and Raymond L. Bland. Stanford University Press. 1931. 
  22. ^ Robert Graves and Alan Hodge, The Long Week-End: A Social History of Great Britain 1918–1939'\' (1940) pp. 175–176.
  23. ^ Collingham, Taste of War: World War II and the Battle for Food (2013)
  24. ^ Andrew Godley, "The emergence of agribusiness in Europe and the development of the Western European broiler chicken industry, 1945 to 1973." Agricultural History Review. . 62 (2). 2014: 315—336.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  25. ^ Hazell, Peter B.R. (2009). The Asian Green Revolution. IFPRI Discussion Paper. Intl Food Policy Res Inst. GGKEY:HS2UT4LADZD. 
  26. ^ Farmer, B. H. (1986). „Perspectives on the 'Green Revolution'in South Asia”. Modern Asian Studies. 20 (1): 175—199. S2CID 145626108. doi:10.1017/s0026749x00013627. 
  27. ^ Salaman, Redcliffe N.; William Glynn Burton (1985). The History and Social Influence of the Potato. Cambridge UP. str. xi. ISBN 9780521316231. 
  28. ^ Nunn, Nathan; Qian, Nancy (2011). „The Potato's Contribution to Population and Urbanization: Evidence from a Historical Experiment” (PDF). Quarterly Journal of Economics. 126 (2): 593—650. PMID 22073408. doi:10.1093/qje/qjr009 Slobodan pristup. Arhivirano iz originala (PDF) 5. 7. 2011. g. Pristupljeno 7. 7. 2012. 
  29. ^ John Michael Francis, Iberia and the Americas: Culture, Politics, and History : a Multidisciplinary Encyclopedia (2005) p. 867
  30. ^ John Crowley, et al. Atlas of the Great Irish Famine (2012)
  31. ^ „Plants Profile for Oryza sativa (rice)”. plants.usda.gov. Pristupljeno 2019-07-27. 
  32. ^ Andrew F. Smith, Sugar: A Global History (2015), pp. 11–15.
  33. ^ Christopher Ebert, Between Empires: Brazilian Sugar in the Early Atlantic Economy, 1550-1630 (2008), pp. 177–80.
  34. ^ Sarah Moss and Alexander Badenoch, Chocolate: a global history ( Reaktion Books, (2009), pp. 28–30.
  35. ^ Corrie E. Norman, "Food and religion." in Pilcher, ed., The Oxford Handbook of Food History (2012), pp. 409–27.
  36. ^ Laudan, 2013. pp. 43-49.
  37. ^ Carr, Karen (2017-08-23). „The end of animal sacrifice - History of religion”. Quatr.us Study Guides (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-07-12. 
  38. ^ Ragacs, Ursula (2011). „Christian-Jewish or Jewish-Jewish, That's my question ...”. European Journal of Jewish Studies. 5 (1): 93—114. ISSN 1025-9996. doi:10.1163/187247111x579296. 
  39. ^ „Sephardic Jews”. doi:10.1163/2352-0272_emho_dum_027357. 
  40. ^ „My Jewish Learning - Judaism & Jewish Life”. My Jewish Learning (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-07-15. 
  41. ^ Laudan, (2013), pp. 47, 162, 192-98, 257.

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Collingham, Lizzie (2013). Taste of War: World War II and the Battle for Food. 
  • Gremillion, Kristen J. Ancestral Appetites: Food in Prehistory (Cambridge UP, 2011) 188 pages; explores the processes of dietary adaptation in prehistory that contributed to the diversity of global foodways.
  • Grew, Raymond. Food in Global History, Westview Press, 2000
  • Heiser Charles B (1990). Seed to civilisation. The story of food. Harvard UP. 
  • Kiple, Kenneth F. and Kriemhild Coneè Ornelas, eds. The Cambridge World History of Food, (2 vol, 2000).
  • Katz, Solomon ed (2003). The Encyclopedia of Food and Culture. Scribner. 
  • Lacey, Richard W. (1994). Hard to swallow : A brief history of food. Cambridge University Press. ISBN 9780521440011. 
  • Le, Stephen (2018). 100 Million Years of Food: What Our Ancestors Ate and Why It Matters Today. Picador. ISBN 978-1250117885. 
  • Mintz, Sidney. Tasting Food, Tasting Freedom: Excursions into Eating, Power, and the Past, (1997).
  • Nestle, Marion. Food Politics: How the Food Industry Influences Nutrition and Health (2nd ed 2007).
  • Olver, Lynne. „Food Timeline: food history research service”. The Food Timeline. 
  • Parasecoli, Fabio & Peter Scholliers, eds. A Cultural History of Food, 6 volumes (Berg Publishers, 2012)
  • Pilcher, Jeffrey M. ed. The Oxford Handbook of Food History (2017). Online review
  • Pilcher, Jeffrey M (2017). Food in World History.  advanced survey
  • Ritchie, Carson I.A. Food in civilization: how history has been affected by human tastes (1981) Ritchie, Carson I. A. (1981). Food in civilization : How history has been affected by human tastes. Beaufort Books. ISBN 9780825300370. 
  • Vernon, James (2007). Hunger: A Modern History. Harvard UP. .

Hrana i obroci[uredi | uredi izvor]

  • Abbott, Elizabeth (2015). Sugar: A Bittersweet History.  464pp.
  • Albala, Ken (2007). Beans: A History. .
  • Anderson, Heather Arndt (2014). Breakfast: A History.  238pp
  • Atkins, Peter (2010). Liquid Materialities: A History of Milk, Science and the Law. Ashgate. .
  • Blake, Michael (2015). Maize for the Gods: Unearthing the 9,000-Year History of Corn. .
  • Collingham, Lizzie (2007). Curry: A Tale of Cooks and Conquerors. 
  • Elias, Megan (2014). Lunch: A History.  204pp
  • Foster, Nelson Foster and Linda S. Cordell. Chilies to Chocolate: Food the Americas Gave the World (1992)
  • Kindstedt, Paul (2012). Cheese and Culture: A History of Cheese and its Place in Western Civilization. 
  • Kurlansky, Mark. (2018). Milk!: A 10,000-Year Food Fracas. ISBN 1632863820. 
  • Kurlansky, Mark (28. 1. 2003). Salt: A World History. Penguin Publishing. ISBN 0142001619. 
  • Martin, Laura C. A History of Tea: The Life and Times of the World's Favorite Beverage (2018) Martin, Laura C. (4. 9. 2018). A History of Tea: The Life and Times of the World's Favorite Beverage. Tuttle. ISBN 978-0804851121. 
  • Mintz, Sidney. Sweetness and Power: The Place of Sugar in Modern History (1986)
  • Morris, Jonathan (15. 2. 2019). Coffee: A Global History. Reaktion Books. ISBN 978-1789140026. 
  • Pettigrew, Jane, and Bruce Richardson. A Social History of Tea: Tea's Influence on Commerce, Culture & Community (2015).
  • Piatti-Farnell, Lorna. Beef: A Global History (2013) Piatti-Farnell, Lorna (15. 4. 2013). Beef: A Global History. Reaktion Books. ISBN 978-1780230818. 
  • Reader, John (2008). Propitious Esculent: The Potato in World History. , 315pp a standard scholarly history
  • Salaman, R.N. The history and social influence of the potato (1949)
  • Smith, Andrew F. (15. 5. 2015). Sugar: A Global History. Reaktion Books. ISBN 978-1780234342. 
  • Valenze, Deborah, (2012). Milk: A Local and Global History. Yale UP. 

Istoriografija[uredi | uredi izvor]

  • Claflin, Kyri and Peter Scholliers, eds (2012). Writing Food History, a Global Perspective. Berg. 
  • De La Peña, Carolyn, and Benjamin N. Lawrance (2011). „Introduction: Traversing the local/global and food/culture divides”. Food and Foodways. 19: 1—10. S2CID 143990547. doi:10.1080/07409710.2011.544156. .
  • Zweiniger-Bargielowska, Ina; Duffett, Rachel; Drouard, Alain, ur. (2011). Food and War in Twentieth Century Europe. Ashgate Publishing. ISBN 978-1409417705. 
  • Otter, Chris (2012). „The British Nutrition Transition and its Histories”. History Compass. 10 (11): 812—825. doi:10.1111/hic3.12001. 
  • Peters Kernan, Sarah. "Recent Trends in Food History Research in the United States: 2017-19." Food & History (Jan 2021), Vol. 18 Issue 1/2, pp. 233-240.
  • Pilcher, Jeffrey M. (2016). „The Embodied Imagination in Recent Writings on Food History”. American Historical Review. 121 (3): 861—887. doi:10.1093/ahr/121.3.861. .
  • Pilcher, Jeffrey M., ed. Food History: Critical and Primary Sources (2015) 4 vol; reprints 76 primary and secondary sources.
  • Scholliers, Peter (2007). „Twenty-five Years of Studying un Phénomène Social Total”. Food, Culture & Society. 10 (3): 449—471. S2CID 144053050. doi:10.2752/155280107X239881. 
  • Woolgar, Christopher M (2010). „Food and the middle ages”. Journal of Medieval History. 36 (1): 1—19. S2CID 161104834. doi:10.1016/j.jmedhist.2009.12.001. .

Azija[uredi | uredi izvor]

  • Achaya, Kongandra Thammu (1998). A historical dictionary of Indian food. New Delhi: Oxford UP. .
  • Cheung, Sidney, and David Y.H. Wu. The globalisation of Chinese food (Routledge, 2014).
  • Chung, Hae Kyung; Chung, Kyung Rhan; Kim, Hung Ju (2016). „Understanding Korean food culture from Korean paintings”. Journal of Ethnic Foods. 3 (1): 42—50. doi:10.1016/j.jef.2016.01.002. .
  • Cwiertka, Katarzyna Joanna (2006). Modern Japanese cuisine: Food, power and national identity. Reaktion Books. .
  • Kim, Soon Hee; Kim, Myung Sunny; Lee, Myoung Sook; Park, Yong Soon; Lee, Hae Jeong; Kang, Soon-ah; Lee, Hyun Sook; Lee, Kyung-Eun; Yang, Hye Jeong; Kim, Min Jung; Lee, Young-Eun; Kwon, Dae Young (2016). „Korean diet: Characteristics and historical background”. Journal of Ethnic Foods. 3 (1): 26—31. doi:10.1016/j.jef.2016.03.002. .
  • Kushner, Barak. Slurp! a Social and Culinary History of Ramen: Japan's Favorite Noodle Soup (2014) a scholarly cultural history over 1000 years
  • Simoons, Frederick J (2014). Food in China: a cultural and historical inquiry. .

Evropa[uredi | uredi izvor]

  • Gentilcore, David (2016). Food and Health in Early Modern Europe: Diet, Medicine and Society, 1450–1800. Bloomsbury. 
  • Goldman, Wendy Z. and Donald Filtzer, eds. Food Provisioning in the Soviet Union during World War II (2015)
  • Roll, Eric (1956). The Combined Food Board. A study in wartime international planning. , on World War II
  • Rosen, William (2014). The Third Horseman: Climate change and the great famine of the 14th century. Penguin. .
  • Scarpellini, Emanuela (2014). Food and Foodways in Italy from 1861 to the Present. 

Velika Britanija[uredi | uredi izvor]

  • Addyman, Mary et al. eds. Food, Drink, and the Written Word in Britain, 1820–1945 (Taylor & Francis, 2017).
  • Barnett, Margaret (2014). British Food Policy During the First World War. Routledge. .
  • Beveridge, W. H. British Food Control (1928), in World War I
  • Brears, P (2008). Cooking and Dining in Medieval England. 
  • Burnett, John. Plenty and want: a social history of diet in England from 1815 to the present day (2nd ed. 1979). A standard scholarly history.
  • Collins, E.J.T. (1975). „Dietary change and cereal consumption in Britain in the nineteenth century”. Agricultural History Review. 23 (2): 97—115. .
  • Gautier, Alban (2012). „Cooking and cuisine in late Anglo-Saxon England”. Anglo-Saxon England. 41 (2012): 373—406. S2CID 162503741. doi:10.1017/S0263675112000038. .
  • Gazeley, Ian; Newell, Andrew (2015). „Urban working-class food consumption and nutrition in Britain in 1904” (PDF). The Economic History Review. 68: 101—122. S2CID 347370. doi:10.1111/ehr.12065. 
  • Harris, Bernard, Roderick Floud, and Sok Chul Hong. "How many calories? Food availability in England and Wales in the eighteenth and nineteenth centuries". Research in economic history. (2015). 111-191.
  • Hartley, Dorothy (2014). Food In England: A complete guide to the food that makes us who we are. Hachette UK. .
  • Mennell, Stephen. All Manners of Food: Eating and Taste in England and France from the Middle Ages to the Present (2nd ed U of Illinois Press, 1996)
  • Meredith, D. and Oxley, D. "Food and fodder: feeding England, 1700-1900." Past and Present (2014). (2014). 222:163-214.
  • Oddy, Derek (2003). From Plain Fare to Fusion Food: British Diet from the 1890s to the 1990s. Boydell Press. .
  • Oddy, D. " Food, drink and nutrition" in F.M.L. Thompson, ed., The Cambridge social history of Britain, 1750–1950. Volume 2. People and their environment (1990). pp. 2:251-78.
  • Otter, Chris (2012). „The British Nutrition Transition and its Histories”. History Compass. 10 (11): 812—825. doi:10.1111/hic3.12001. 
  • Panayi, Panikos (2010). Spicing Up Britain: The Multicultural History of British Food. 
  • Spencer, Colin (2007). British Food: An Extraordinary Thousand Years of History. .
  • Woolgar. C.N. The Culture of Food in England, 1200–1500 (2016). 260 pp.,

Amerika[uredi | uredi izvor]

  • Pendergrast, Mark (2013). For God, Country, and Coca-Cola: The Definitive History of the Great American Soft Drink and the Company That Makes It. 
  • Shapiro, Laura (2004). 'Something From the Oven: Reinventing Dinner in 1950s America. Viking Adult. ISBN 0-670-87154-0. 
  • Smith, Andrew F. ed. The Oxford companion to American food and drink (2007)
  • Veit, Helen Zoe, ed (2014). Food in the Civil War Era: The North. Michigan State University Press. 
  • Veit, Helen Zoe (2013). Modern Food, Moral Food: Self-Control, Science, and the Rise of Modern American Eating in the Early Twentieth Century. University of North Carolina Press. 
  • Wallach, Jennifer Jensen (2014). How America Eats: A social history of U.S. food and culture.  256256pp
  • Williams, Elizabeth M (2012). New Orleans: A Food Biography. AltaMira Press. .

Časopisi[uredi | uredi izvor]

  • Petits Propos Culinaires, first journal in the field
  • Food and Foodways. Explorations in the History and Culture of Human Nourishment
  • Food, Culture and Society: An International Journal of Multidisciplinary Research
  • Food & History, multilingual scientific journal about the history and culture of food published by the (IEHCA)

Ostali jezici[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_хране_и_исхране&oldid=27834685”