KV-1

KV-1 model 1941
Osnovne karakteristike
Zemlja porekla	Sovjetski Savez
Namena	teški tenk
Brzina na putu	35 km/h
Doseg	335 km
Dimenzije i masa
Dužina	6,75 m
Širina	3,32 m
Visina	2,71 m
Težina	45 t
Oprema
Glavno naoružanje	top 76,2mm model F-34
Sporedno naoružanje	4×DT mitraljeza
Oklop	90 mm
Motor	12-cil. dizel model V-2
Snaga (KS)	600 KS
Posada
Posada	5

KV-1 je bio sovjetski teški tenk iz perioda Drugog svetskog rata i prvi iz serije KV tenkova. KV serija tenkova je bila poznata po izuzetno jakoj oklopnoj zaštiti, posebno tokom prve godine invazije na Sovjetski Savez. Cela serija je dobila ima po Klimentu Vorošilovu, sovjetskom komesaru za odbranu.

Na početku Drugog svetskog rata Crvena armija je bila jedina vojska na svetu koja je u svom naoružanju imala značajan broj teških tenkova. Tenk KV-1 je prvi put upotrebljen u Rusko-finskom ratu 1940. Proizvodnja ovih tenkova počela je 1940. i do trenutka nemačkog napada na SSSR, ukupno je bilo proizvedeno 636 tenkova ovog tipa. Odlično oklopljen i naoružan moćnim topom kalibra 76 mm ovaj tenk je mogao bez problema da uništi bilo koji nemački tenk koji se u to vreme nalazio u naoružanju Vermahta. KV-1 je bio praktično imun na topove montirane na rane verzije nemačkih tenkova Pancer III i Pancer IV. Sve dok Nemci nisu razvili bolje topove, često je bio slučaj da je jedini način da se uništi KV-1 tenk bio pogodak u zadnju stranu tenka sa male udaljenosti. Međutim, upotreba ovog tenka u malom broju i u izolovanim akcijama, kao i slaba obučenost njihovih posada bili su jedan od glavnih razloga zašto ovakvo moćno oruđe nije imalo odlučniju ulogu na početku sukoba. Iz ovog tenka razvijena je verzija KV-2 sa povećanom oklopnom zaštitom i naoružana topom kalibra 152 mm.

Pre nemačke invazije, od oko 22.000 sovjetskih tenkova, oko 500 su bila tipa KV-1. Kada se KV-1 pojavio na bojištu, nadmašio je francuski tenk Čar B1, jedini drugi operativni teški tenk na svetu. Ipak, na kraju se ispostavilo da je proizvodnja skupih KV-1 tenkova bespotrebna, jer su se srednji tenkovi tipa T-34 pokazali boljim (ili u najgorem slučaju jednako dobro) u svim praktičnim pogledima. U kasnijem delu rata, KV serija tenkova je bila osnova za razvoj serije tenkova Josif Staljin (JS-1, JS-2 i JS-3)

Do trenutka obustave proizvodnje u 1943. godini proizvedeno je oko 5.219 primeraka ovog tenka.

Nastanak

Polovinom tridesetih godina vodećim krugovima Crvene armije postaje očigledna zastarelost njihovog teškog i skupog tenka T-35. Nakon neuspeha s teškim tenkom T-35 činilo se da je vreme sovjetskih teških tenkova nepovratno završeno. Međutim, ubrzano naoružavanje nacističke Nemačke, posebno jačanje njihovih tenkovskih snaga, podstaklo je u Sovjetskom Savezu nove planove razvoja defanzivnih teških tenkova. Jedan od njih je bio i KV-1.

KV-1 model 1939

Kad je u oktobru 1938. velika grupa studenata mašinstva posjetila lenjingradsku fabriku tenkova Kirovski (KTZ) između ostalog prikazan im je i prototip teškog tenka SKB-2 sa dve kupole. Kako je sovjetska Crvena armija odustala od višekupolnih tenkova, deo odabranih studenata dobio je zadatak da u vrlo kratkom roku na osnovama SKB-2 pokuša konstruisati teški tenk s jednom kupolom. Jedan od razloga zašto je tako složen i opsežan posao dodeljen studentima bio je i što niko nije verovao da se može dovršiti u zadanom roku, a drugi što taj projekat nije bio službeno odobren pa je na taj način službeno opravdan. To je dodatno pogoršavalo i to što je u to vreme sovjetska industrija još uvek bila u počecima razvoja, pa su hronično nedostajale kvalitetne komponente. Studenti su, očekivano, naišli na mnoge probleme, a najveći je bio nepouzdana transmisija koja je bila velik problem i kod T-35.

U to vreme na ispitnom poligonu Kubinka sovjetska vojska je testirala čehoslovački tenk S-2 kako bi ocenila njegove borbene mogućnosti. Iako je vrhovno zapovjedništvo u jednom trenutku čak razmatralo da kupi S-2, na kraju je odlučeno da se pošalje grupa stručnjaka i studenata kako bi detaljno proučili češki tenk i kopirali sva dobra rešenja.

U decembru 1938. vrh Crvene armije ipak je odlučio da se naprave dva prototipa SMK-2 teškog tenka, verujući kako trenutno nemaju bolje rešenje. Zbog toga su se nemalo iznenadili kad su im J. I. Kotin (šef projektnog biroa SKB) i I. M. Zalcman (direktor fabrike KTZ) ponudili potpuno nov projekt teškog tenka sa samo jednom kupolom i debljim oklopom. Na temelju tog predloga odlučeno je da će izgraditi dva prototipa, jedan SMK-2 i jedan novi teški tenk s jednom kupolom. Službenu dozvolu za gradnju prototipova KTZ je dobio 27. februara 1939.

Sad kad je projekt novog teškog tenka dobio službeno odobrenje, mogao je dobiti i ime. Procenjujući kako je dobro projektu dati politički korektno ime, a opet ne prejako jer u slučaju propasti moglo bi biti i neugodnih posledica, Kotin i Zalcman odlučili su mu dati ime Kliment Vorošilov (KV) po tadašnjem sovjetskom komesaru za odbranu. Tako je novi tenk dobio službenu oznaku KV-1. Službeni početak rada na KV-1 započeo je 1. septembra 1939. S obzirom da je razvoj započeo u oktobru 1938. rad na izradi prototipa išao je, za tadašnje sovjetske uslove, vrlo brzo. Već 9. aprila dovršen je model u prirodnoj veličini, a prvi je prototip dovršen 1. septembra 1939. Odmah istog dana obavljene su i prve probne vožnje.

Deo tajne u brzini izrade prvog prototipa ležao je u tome što je KV-1 nasledio znatan deo tehničkih rešenja i komponenti od teškog tenka SMK teškog tenka: šasiju, elemente transmisije, optičke sprave za motrenje itd. Tenk je dobio i dizel-motor V-2 snage 450 KS. Ugradnja dizel umesto benzinskog motora vrlo brzo je postala standard za sve sovjetske i svetske tenkove. Kako se ne bi izgubila paljbena moć gubitkom jedne kupole, KV-1 je dobio jedinstveno rešenje s dva topa od 76,2 i 45 milimetara. Zanimljivo je da će se slično rešenje u devedesetima pojaviti kod ruskih borbenih vozila pešadije BMP-3. Uz dva topa, tenk je dobio i samo jedan mitraljez kalibra 7,62 mm u prednjem dijelu tijela.

KV-1 model 1941

Zahvaljujući ugradnji jedne kompaktnije kupole i novoj konstrukciji tela tenka smanjena je početna masa, što je projektantima omogućilo pojačati oklop. Na kraju je borbena masa KV-1 bila 40 tona, što je u kombinaciji s motorom snage 450 KS davalo maksimalnu brzinu od 35 km/h i relativno dobru pokretljivost. U tom trenutku KV-1 je bio dvostruko teži od najtežeg nemačkog tenka Pancer IV i tek nešto sporiji. Istovremenoo mu je top kalibra 76,2 mm pružao nadmoćnu vatrenu moć kojoj se nije mogao suprotstaviti ni jedan tenk na svijetu. S druge strane testiranja u vožnji pokazala su da je težak za upravljanje i da su mu ubrzanje i usporenje katastrofalno loši. Uz to, kao i kod T-35, pokazalo se kako je najslabiji deo tenka transmisija koja se borila s velikom snagom motora i masom tenka. Manji je problem bio što je vidljivost iz tenka bila vrlo loša, a ergonomija katastrofalna (npr. kupola nije imala vlastiti pod, pa je tokom njene rotacije posada morala hodati po podu šasije). Odlučeno je da se naprave prepravke transmisije, ali i da se doda novi oklop, čime je masa povećana na 43 tone. Iako je maksimalna brzina ostala 35 km/h pokretljivost tenka je postala znatno lošija.

KV-1 model 1942

Uprkos svim nedostacima KV-1 je proglašen uspešnim tenkom. Već 5. septembra 1939. prototip je poslan u Moskvu gde je 25. septembra prikazan sovjetskoj vladi. Nakon što je 8. oktobra vraćen u Lenjingrad, nastavljena su testiranja. Međutim 30. novembra 1939. Crvena armija je napala Finsku i svaki tenk joj je bio i te kako potreban. Vrhovna komanda Crvene armije zaključila je kako je to prava prilika da se testiraju i njeni novi teški tenkovi. Tako su KV-1, SMK-a i T-100 poslali u 91. tenkovski bataljon 20. teške tenkovske brigade koja je dobila zadatak borbe protiv Finaca.

Iskustva iz borbi pokazala su kako je KV-1 daleko bolji od SMK-a i T-100. Njegova konstrukcija s jednom kupolom i debeli oklop učinili su ga najotpornijim tenkom Crvene armije na napade finskih protivtenkovskih topova. Time su SMK-a i T-100 završili svoju kratku karijeru, ali je i KV-1 prošao kroz neke izmjene. Naime, uočeno je da je top L-11 od 76,2 mm više nego dovoljan za sve zadatke, pa je zbog uštede u masi i prostoru i mogućnosti nošenja većeg kompleta municije uklonjen top od 45 mm. Umjesto njega ugrađena je spregnuti mitraljez DT TMG kalibra 7,62 mm. U zadnji deo kupole ugrađen je još jedna DT TMG mitraljez kako bi se posada mogla odbraniti od napada pešadije sa zadnje strane, kao posledica još jednog neugodnog iskustva iz Zimskog rata. Osim toga odlučeno je da se na osnovi KV-1 napravi samohodna haubica KV-2 kalibra 152 mm. Namena KV-2 bila je uništavanje bunkera i drugih fortifikacija. Ubrzo se pokazalo da su preskupe za proizvodnju i nepraktničke za uporabu. Zbog toga je tokom 1940. i 1941. napravljeno samo oko 250 KV-2.

Ratna upotreba

KV-1 je službeno primljen u naoružanje Crvene armije 19. decembra 1939. U maju 1940. početni planovi proizvodnje 50 KV-1 povećani su na 200 tenkova, zbog sve veće opasnosti od nacističke Njemačke. Problem je bio što razvoj tenka još uvek nije bio dovršen. Zbog toga su istog meseca započela intenzivna testiranja pokraj Lenjingrada i na poligonu Kubinka. Nakon pređenih 2648 km otkrivene su greške u transmisiji i menjaču. Zbog toga su inženjeri SKB-a zahtevali odlaganje početka serijske proizvodnje kako bi mogli otkloniti nedostatke. Međutim, odluke o početku serijske proizvodnje su potpisane i niko se nije usudio stopirati ih.

Krajem 1940. odlučeno je da se na svim proizvedenima i na sve KV-1 koji su bili u proizvodnji umesto starog topa L-11 ugradi znatno moderniji F-32 istog kalibra. Tako je nastala verzija KV-1 model 1940. Ugrađen je i znatno jači dizel-motor V-2K snage 600 KK. Novi bi motor doneo i povećanje maksimalne brzine i pokretljivosti da nije bila donesena odluka da se ponovno pojača oklop dodavanjem čeličnih ploča na bokove kupole. Naime, obaveštajni su izvori u proleće 1941. javili o novim topovima nemačkih tenkova s većom borbenom efikasnosnošću. Tako je nastao KV-1E (ekranirovanij) ili KV-1 model 1941. Masa KV-1E novim je oklopom povećana na 45 tona, pa su time znatno smanjene prednosti novog, jačeg motora.

KV-1 kod Kurska, Rusija

Ono što je susret zapadnih saveznika s nemačkim Kraljevskim tigrom bio 1945. godine to je 1941. godine bio susret nemačkih tenkista sa sovjetskim KV-1. Nemci u to doba jednostavno nisu imali terensko oružje dovoljno moćno da uništi KV-1. U trenutku nacističkog napada na Sovjetski Savez 22. juna 1941. zapravo je samo KV-1 bio dovoljno moćan tenk da se uspešno suprotstavi svim nemačkim tenkovima. Jedini problem je bioto što je u trenutku napada Crvena armija na raspolaganju imala samo 639 teških tenkova KV-1, od čega je 508 bilo raspoređeno u jedinice prve crte odbrane. Drugi je problem bio što su ti tenkovi nedavno stigli u jedinice te da većina posada nije prošla ni najosnovniju obuku. Uprkos tome, pokazalo se kako je bilo dovoljno tek nekoliko ispravnih KV-1 s izvježbanim posadama za zaustavljanje napredovanja cijele njemačke armije na nekoliko dana. Najpoznatiji je primer jednog KV-1 koji je od 23. do 24. juna delovao kraj mosta na reci Dubisa u blizini grada Ostrov u Litvaniji. Posada tog tenka uspjela je zaustaviti u napredovanju celu 6. tenkovsku diviziju. Na taj je način bitno usporeno kretanje njemačke Četvrte tenkovske grupe prema Lenjingradu. Deo stručnih publikacija navodi kako Nemci nisu uspeli uništiti KV-1, nego ga je posada, nakon što su ostali bez granata za top od 76,2 mm, sama uništila. Drugi izvor navodi kako su tek krajem drugog dana bitke Nemci uspeli dovući protiavionski top Flak 88 od 88 mm i njime teško oštetili tenk, nakon čega ga je posada napustila. U svakom slučaju, samo jedan KV-1 uspeo je uništiti sedam tenkova, jednu protiavionsku bateriju lakih topova, jedan top od 88 mm s kompletnom posadom, četiri terenska vozila (poluguseničara) Sd.Kfz. 251 i 12 kamiona. Nemački vojnici su uskoro otkrili kako je drugi način zaustavljanja KV-1 da mu granata ispaljena ih haubice kalibra 105 mm uništi gusenicu.

Uništeni KV-1 tenk

Još veća bitka u kojoj su glavnu ulogu imali KV-1 započela je 14. avgusta 1941. Tog dana se prethodnica Osme tenkovske divizije približila gradu Krasnogvardejsku blizu Lenjingrada. Jedina veća jedinica koju je Crvena armija imala na tom području bila je četa sastavljena od sedam teških tenkova KV-1 pod zapovedništvom poručnika Zinovija Kolobanova. Kolobanov je pet svojih tenkova ukopao na rub šumarka na početku močvare, i tako osigurao sebi leđa. Ostala dva ostavio je u rezervi kao osiguranje odstupnice. S obzirom na to da nije trebalo da se kreću, svaki je KV-1 dobio dva puta više municije nego što je bio standardni komplet (ukupno 220 granata). Dve trećine kompleta činile su protivtenkovske probojne granate. Njemačke snage su napale Krasnogvardejsk s tri strane kako bi što pre slomile otpor branitelja. Kako je jedini čvrsti put za grad vodio uz ivicu močvare, nemački zapovjednik je morao svoje tenkove poslati tim pravcem i tako uleteti u sovjetsku zasedu. Kolobanov je uspio prvim hicem uništiti nemački čeoni tenk. Nemci su vjerovali da je tenk naletio na protibtenkovsku minu, pa su se zaustavili kako bi pomogli posadi. To je Kolobanovu omogućilo da uništi i drugi tenk. Tek su tada Nemci shvatili da su napadnuti, ali nisu mogli odrediti smer napada. Kolobanov je iskoristio situaciju i uništio poslednji tenk u koloni i tako celu nemačku jeinicu uhvatio u klopku. Iako su Nemci na kraju uspeli otkriti smer napada, nikako nisu mogli uočiti i tenkove koji ih napadaju. Otvarajući paljbu „na slepo“ nisu uspeli uništiti Kolobanovljev tenk, ali su zato izgubili 22 tenka i dva topa s posadama. Nakon što je ostao bez municije, Kolobanov je zapovedio drugom tenku da otvori paljbu. Nakon pola sata paljbe drugi KV-1 je uspio uništiti još 21 nemački tenk. Nakon što je svih pet KV-1 ispalilo svoje granate, Nijemci su ostali bez 43 tenka. Zanimljivo je da su nemačke tenkovske posade uspele 135 puta pogoditi Kolobanovljev tenk, ali ni jedan pogodak ga nije uspio onesposobiti. Osim što su upali u dobro organizovanu zasedu najveći problem Nemaca bio je korišćenje tenkova Pancer II (naoružan topom od 20 mm) i Panzer III (naoružan topom od 37 mm) čija je vatrena moć bila neusporedivo manja u odnosu na top kalibra 76,2 mm.

Prvih 12 meseci rata je zlatno doba ovog tenka koje traje do trenutka ugradnje u protivničke tenkove topova kalibra 75 mm. Tada nastaje krizno doba koje dovodi gotovo do ukidanja projekta KV-1 koji za tadašnje bojište zbog veličine svog oklopa i slabosti motora postaje prespor, preskup i jednostavno neefikasan.

Osnovno naoružanje ovog tenka je činio top od 76 mm koji po proceni komandanata armije postaje preslab za teški tenk kada se uspeva sa ugradnjom u puno jeftiniji T-34. Oklop od 90 mm koji on ima početkom rata se vremenom povećava što dovodi do smanjenja pokretljivosti. Kako taj problem nije rešen ni ugradnjom jačeg motora polovinom 1943. godine se donosi odluka o obustavi njegove proizvodnje. Kao nekakvo međurešenje tada počinje proizvodnja KV-85 čiji zadatak je borba s nemačkim Tigrom i Panterom do izlaska iz fabrika nove serije tenkova čiji prvi primerak je JS-1 .

Verzije

KV-1S

KV-1S je lakša i brža varijanta sovjetskog teškog tenka KV-1, ali slabije oklopljena. Krajem 1942. napravljeno je 1370 tenkova. Panzerkampfwagen KV-IA 753(r) i Panzerkampfwagen KV-IB 755(r) je bila nemačka klasifikacija za zaplenjene primerke koji su služili u Vermahtu. Koristio je top Zis 5 76 mm. Nemci su ugrađivali i top njihove prozvodnje KwK 40 L/43 75-mm koji je bio montiran i na Pancera IV.

Od prvobitnog dizajna KV nastao je i njegov bratski projekat KV-2. S druge strane u trenutku pojave prvih tenkova Tigar Crvena armija izdaje naređenje za izgradnju oklopnog vozila koje bi ga moglo uništiti. Iz tog naređenja nastaje SU-152 koji se gradi na osnovu KV-1. Njihova jedina, ali upečatljiva razlika je top kalibra 152 mm što daje novom modelu ime. U vreme pojave na ratištu SU-152 je bio jedino sovjetsko oklopno vozilo koje je bilo sposobno da uništi bilo koji od nemačkih tenkova koji su se tada nalazili u operativnoj upotrebi. Kako su Nemci svojim tenkovima davali imena životinja vojnici Crvene armije krste SU-152 imenom „ubica zveri“.

Do danas je sačuvano samo 10-ak primeraka ovog tenka.

Literatura

• Zaloga, Steven J. (1984). Soviet Tanks and Combat Vehicles of World War Two. Grandsen, James. London: Arms and Armour Press. ISBN 978-0-85368-606-4. 
• Foss, Christopher F. (1981). World War II Tanks and Fighting Vehicles. Salamander books Ltd. ISBN 978-0-86101-083-7.