Kazandžijski zanat
Kazandžijski zanat jedan je od starijih zanata kojim se bave majstori kazandžije na području Balkanskog poluostrva, prenoseći ga najčešće u okviru porodice. Ovaj zanat podrazumeva ručno, višefazno oblikovanje raznih proizvoda od bakra uz primenu različitih tehnika: sečenja, spajanja, zagrevanja, varenja, kovanja, nitovanja, letovanja, pupčenja, ravnanja, perdašenja, kalaisanja. kazandžije u toku izrade predmeta režu željene oblike u bakru uz pomoć limenih šablona i različitih vrsta makaza za ravno ili krivo sečenje i tako izrađuju kazandžijske proizvode – najčešće kazane za pečenje rakije, karakteristične za tradicionalan način pečenja rakije u domaćinstvima, kazane za kuvanje masti i pekmeza, bakrače, kotliće, tepsije, ibrika, bakarno posuđa i drugo.[1]
Definicije[uredi | uredi izvor]
Kazandžija (pers. / tur.: kazan - kazan, kotao; kazancı - kazandžija, kotlar[2]) — zanatlija koji izrađuje kazane za pečenje rakije, kazane za kuvanje masti i pekmeza, bakrače, kotliće, tepsije
Kotlar — zanatlija koji opravlja kotlove i druge bakarne stvari.
Kalajdžija (tur.) — zanatlija koji vrši kalaisanje, pocinkovanje i bakarisanje limova, žica i cevi.
Istorija[uredi | uredi izvor]
Antropolozi smatraju da je bakar bio prvi metal koji su ljudi koriste zbog njegove mekoće i lakoće manipulacije, za izradu alata i oružja. Tako je čovek koristio bakar kao sirovinu još od praistorije, pa se i čitav jedan period u razvitku civilizacije naziva se bakarno doba. Smatra se da je odnos bakra i čoveka potiče iz perioda od pre više od šest hiljada godina.
Kazandžijski zanat koji je najverovatnije poreklom sa prostora Persija i Indija, koje su bogate rudom bakra, u ovim zemljama poznat je od davnina i nigde nije doveden do savršenstva kao tamo.
Na Balkansko poluostrvo ovaj zanat je stigao iz Persije, kada su u antici, ustanovili postojanost bakra i njegovu otpornost na rđu ili koroziju jako dobrom. Tako je preko Grčke u kojoj se prvi put pominje bakarno posuđe u 3. veku pre nove ere, prema navodima grčkog filozofa Teofratosa, stiglo i u Evropu, jer su kasnije Grci sa bakarnim posuđem i zanatom upoznali i Rimljane.
Međutim, kako se u Evropi kroz čitav srednji vek koristilo zemljano posuđe, tako se i na Balkanu, kazandžijski zanat nije postojao, sve do dolaska Osmanlija koji su bakarno posuđe doneli na ovaj prostor, Tako je Balkan postao jedini deo Evrope na kome se bakarno posuđe proizvodilo i upotrebljavalo u srednjem i kasnije novom veku.
Kazandžijski zanat u zapadnoj Evropi[uredi | uredi izvor]
S kraja srednjeg i na početku novog veka u odnosu na keramičarski i staklarski zanat,[3] kazandžiji zanat je bio slabo poznat i tek u fazi razvoja. Među prvim centrima kazandžijskog zanata pominju se Barcelona, u kojoj se sve više razvija kazandžijski zanat, čiji njeni majstori su, širom Španije zbog svojih proizvoda bili ne samo priznati, već i sa privilegijama kao što su — posedovanje robovi ili posredovanje u pravnim sporovima.[4] Takođe su u Španiji da bi sačuvali kvalitet bakarnih proizvoda i sprečili zloupotrebe gradske vlasti izfdale i prve uredba u oblasti zazandžijskog zanata. Jedna od njih je od 9. seprembra 1437. godine uključivalo sledeće: Da su kazandžijski proizvodi od bakra i posuđe koje su pravili kazandžije, morali daprođu kroz revidiju pre nego što su se prodavali u gradu i na teritoriji Barcelone. Ovim propisom bilo je takođe zabranjeno stavljati u promet stare ili prerađene predmete, već samo novo izrađene. Na takav način sprečavana je prodaja starog posuđa, koje se moralo odvojiti od novog. Svaka zloupotreba je imala za posledicu kažnjeavanje kazandžije. Do kraja 15. vekasledilo je još nekoliko uredbi koje su regulisale rad kazandžijskih radnji, sticanje licence i polaganje zanatskog ispita.[5]
Kazandžijski zanat na Balkanskom poluostrvu[uredi | uredi izvor]
Kazandžije se na Balkanskom poluostrvu prvi put pominju u 16. veku - kada je 1511. iz Sarajeva za Dubrovnik za prodaju izvezeno 135 sahana (bakarnih činija, tanjira) koje su izradile sarajevske kazandžije.[6] Iako ne postoji pisani dokument kada je tačno kazandžijski zanat ponikao u BiH, smatra se da se javio nastanka između 1435. i 1509. godine, kao i neki drugi zanati na tlu Bosne i Hercegovine o kojima su pisali brojni putopisci (Francuz Poulet, Evlija Čelebija i drugi). Uz ovaj zanat paralelno se razvijao i kalajdžijski, jer se iz zdravstvenih i estatskih razloga posuđe izrađeno od bakra pre upotrebe moralo kalajisati, zbog njegove sklonosti ka oksidaciji usled koje se stvarana otrovna metalna patina.
Kazandžijski zanat je svoj vrhunac dostigao u drugoj polovini 19. veka i početkom 20. veka, kad su kazandžijski proizvodi tada bili najviše korišćeni. Između dva svetska rata, potražnja za bakarnim predmetima postepeno jenjava, zbog pojave sve većeg broja fabričkih proizvoda, ne samo od bakra več i drugih materijala.
Na postepeno zamiranje kazandžijskog zanata od kraja 20. veka u mnogom je uticala industralizacija i modernizacija Danas, u 21. veku, kazandžije se uglavnom bave proizvodnjom kazana za pečenje rakije, kazana za topljenje masti, prskalica za vinograd, kotlića za riblju čorbu i raznim popravkama starih proizvoda.
Malobrojih kazandžijskih zanatskih radnji u Srbiji danas ima u Beogradu, Valjevu, Nišu, Novom Sadu, Leskovcu, Vranju, i po nekim selima.
Osnovne informacije[uredi | uredi izvor]
Skoro svi zanatlijske radnje, koje su ujedno bile i kazandžijski kaljdžiski dućani za prodaju proizvod imali su isti izgled i sličnu veličinu koja se se kretala od 6 do 10 m². Kako su kazandžijske radionice bile i kalajdžijski dućani one su imale i ardiju, u kojoj se kalajisalo posuđe.
Kroz istoriju zanatsva zabeleženo je da je kazandžijski zanat bio među prvim zanatima u kojima su kazandžije bili i trgovci. Tako se unutar zanata isprofilisala podela rada, pa je jedan zanatlija radio sve poslove, ili je postojala podala rada. Na to ukazuju neki pisani dokumenti u kojma je zapisano da jedan kazandžija nije izrađivao svo bakarno posuđe, već su postojali oni koji su radili samo kazaen, drugi ibrike, ili oni koju su izrađivali haranije, itd.
- Sirovina
Glavne sirovine za kazandžijski i kalajdžijski zanat su bakar, kalaj i nišador.
- Bakar — se dobijao iz bakarne rude, koja se topila u posebnim topionicama koje su se zvale kalhane.
- Kalaj — se na Balkan morao uvoziti i to: sa zapada iz Engleske i sa istoka preko Soluna.
- Nišador — bez kojeg se takođe ne bi moglo kalajisati bakarno posuđe, vekovima je tajno uvožen, te su se zanatlije morale snalaziti na raznorazne načine kako bi došli do njega.
- Kazandžijski alat
Kazandžijski alat nije toliko raznovrstan koliko je brojan — razni čekići, nakovnji, kliešta, zumbe, egeta, makaze, kalemi i perđela (šestar), bili su u stalnoj upotrebi.
- Obuka šegrta i majstora
U kazandžijskim radionicama pored majstora radili su i šegrti, koji su primani mahom iz zanatskih porodica. Učili su uglavnom posmatrajući, bez posebnog upućivanja u tajne zanata, jer su nogi majstori krili od drugih svoje zanatske veštine (naročito oni koji su se bavili krojenjem bakarnog lima), i upućivali su samo naslednike u tajne svog zanata. Zbog tradicije prenošenja veština postojale su porodice koje su se kontinuirano bavile ovim zanatom i po 200 godina.
Da bi se iskovao jedan kazan od 100 litara, majstorima je potrebno i do 15 dana mukotrpnog rada i mnogo veštine. A zbog raznovrsnosti proizvoda kazandžije su morale da budi i bravari, limari, metalostrugari i pomalo „vajari”.
Smatralo se da je dobar majstor kazandžija u toku dana mogao da izradi do 20 tepsija. Tek posle izrade tepsija, šegrt je mogao da izradi kazan, bakrač, đugum, a potom da polaže ispit za kalfu.
- Vrsta proizvoda U prošlosti u kazandžijskim radionicama proizvodili su se sledeći proizvodi
- Kazani, aranije i bakrači
- Kuhinjsko posuđe — lonci, tendžere, sahani, tiganji, tave, tepsije, sinije, đugumi za pijaću vodu
- Posude za higijenu — legen-lavori, berberski legeni, đugumi, tasovi
- Predmeti za svakodnevnu upotrebu — mangali, džezve, kutije za kafu i šećer, ibrici
- Sakralni predmeti — diskosi, kadionice, pehari, kazani za krstionicu.
Udruženja[uredi | uredi izvor]
Kao i svaki drugi zanat i kazandžijski i kalajdžijski zanat imao je svoja udruženja (esnafe), kao i hijerarhiju zanata koju je predvodio majstor. Pored majstora članovi udruženja su bili i kalfe, šegrti (ili učenici). Kazandžijski zanat je bio prvo udruženje u okviru koga su se zanatlije počele pretvarati u trgovce.[7][8]
Razvoj udruženja (esnafa) doveo je do umnožavanja zanatske proizvodnje, a donošenjem zakona o radnjama zanatlije su postale društvena snaga koja je, podstičući konkurenciju, bogatila tržište i razvijala potrebu za novim izrađevinama od bakra.[9][10][11][12]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Gvozdenović 2009: Irena Gvozdenović, Kazandžijski zanat, u: Grupa autora, Stari zanati u Srbiji, Beograd : Etnografski muzej, 65-68.
- ^ Tuna, Enes; Lisica, Sanita (2005). Tursko-srpski - Srpsko-turski rečnik. Beograd: Jasen. str. 130. ISBN 978-86-85337-12-3.
- ^ M. Carmen Riu de Martín, «Los negocios, la vida social y familiar de los ceramistas barceloneses del primer cuarto del siglo xv», Acta Historica at Archaeologica Mediaevalia, 30 (Barcelona, 2009-2010), págs. 261-305. Los datos se mencionan concretamente en la pág. 299.
- ^ M. Carmen Riu de Martin CALDEREROS BARCELONESES DE LA PRIMERA MITAD DEL SIGLO XV Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. januar 2017).
- ^ AHCB, Consell de Cent, serie IV: Ordinacions, núm. 5-6 (12 octubre 1457), pág. 230 (rectus-versus) y núm. 7-8 (10 abril 1459), págs. 81 (versus)-82 (rectus) y (26 setembre 1453), págs. 100(rectus-versus)
- ^ Gvozdenović 2009: Irena Gvozdenović, Kazandžijski zanat, u: Grupa autora, Stari zanati u Srbiji, Beograd : Etnografski muzej, 65-68.
- ^ Dodatak Uredbi o esnafima, Zbornik zakona i uredaba, V, Beograd 1853.
- ^ AS, MUD (P), F XV, r12/1849, Raspis Popečiteljstva unutrašnjih dela 28. juna 1849. godine
- ^ Nikola Vučo. 1955. Privredna istorija Srbije do Prvog svetskog rata. Beograd
- ^ Nikola Vučo. 1958. Raspadanje esnafa u Srbiji: položaj zanatlija i zanatskih radnika, knj. druga. Posebna izdanja: Istorijski institut SAN, knj. 9. Beograd: Srpska akademija nauka
- ^ Tihomir R. Đorđević. 1924. Naši seoski zanati. Beograd
- ^ Milina Ivanović Barišić. 2015. Esnafske i zanatske slave. Tradicionalna estetska kultura: zanat. Niš: Centar za naučnoistraživački rad SANU i Uviverziteta u Nišu: Fakultet umetnosti univerziteta u Nišu
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Historijat zanata (jezik: bošnjački)
- Stojanović, Dragiša. „Prokuplje: Diplomirani inženjer mašinstva čuva tradiciju kazandžijskog zanata”. RTS. Radio televizija Srbije. Pristupljeno 28. 2. 2019.
- Marinović, Jelena. „Kazandžijski zanat lagano izumire u Srbiji: Dragiša iz Svrljiga od svoje 12. godine ovo zanimanje čuva od zaborava”. Opanak - magazin za očuvanje srpske tradicije i običaja. Pristupljeno 28. 2. 2019.
- „Čuvanje starih zanata od zaborava (intervju sa etnologom Vladimirom Đukanovićem)”. BUKA Magazin. Arhivirano iz originala 01. 03. 2019. g. Pristupljeno 28. 2. 2019.
- Hadžimusić, Aida. „Nermina Alić – jedina majstorica kazandžijskog zanata”. Novinar.me - Nezavisni regionalni magazin. Arhivirano iz originala 28. 02. 2019. g. Pristupljeno 28. 2. 2019.
- Stari zanati u Srbiji Arhivirano na sajtu Wayback Machine (7. oktobar 2019) - Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija R. Srbije