Pređi na sadržaj

Kamij Klodel

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kamij Klodel
Kamij Klodel, 1884.
Lični podaci
Puno imeKamij Anastasja Kendal Marija Nikola Klodel
Datum rođenja(1864-12-08)8. decembar 1864.
Mesto rođenjaFer-an-Tardenua, En, Francuska
Datum smrti19. oktobar 1943.(1943-10-19) (78 god.)
Mesto smrtiMondverg, Vokliz, Višijevska Francuska
Umetnički rad
PoljeVajarstvo, slikarstvo
Uticaji odAlfred Buše, Ogist Roden
Najvažnija dela
Valcer, Zrelo doba, Talas

Kamij Klodel (fr. Camille Claudel; Fer-an-Tardenua, En, 8. decembar 1864 — Mondverg, Vokliz, 19. oktobar 1943) bila je francuska vajarka i slikarka. Ona je bila saradnica, muza i ljubavnica Ogista Rodena. Njen brat je pesnik Pol Klodel. Dela su joj ekspresivna i romantičarska po duhu, bliska simbolizmu, a pomalo i Art nuvou po korišćenju fluidnih talasastih formi.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Detinjstvo i odlazak u Pariz[uredi | uredi izvor]

Kamij Klodel u ateljeu

Rodila se na severu Francuske. Iako nije imala više formalno obrazovanje, Klodel se obrazovala kroz čitanje u očevoj biblioteci koja je obilovala delima klasične književnosti.[1] Otac je i nju i njenog brata Pola podsticao da se bave umetnošću.[2] Do trenutka kad se preselila u Pariz 1881, već je bila poznata kao darovita vajarka. Iznajmila je atelje zajedno sa prijateljicama vajarkama.[2] U Parizu je najpre podučavao Alfred Buše na Akademiji Kolarosi,[3] jednoj od retkih akademija koje su u to vreme primale žene.[2] Buše je svraćao i u Klodelin atelje i cenio njen talenat. Postala je dobar portretista, gotovo kao renesansni firentinski majstori.[4] Iz ove prve, formativne, faze potiče skulptura Stara Helena kojoj je model bila njena stara služavka,[4] koja je pod Bušeovim uticajem urađena naturalistički.[5] U svojim poslednjim radovima vratiće se ovom stilu.[4] Buše je upoznao Klodel sa Polom Diboa, direktorom Škole lepih umetnosti, koji je odmah povezao Kamijin stil sa stilom Ogista Rodena mada u to vreme ona nije ni znala za njega.[2]

Klodel i Roden[uredi | uredi izvor]

Devojka sa gerberom, 1886.

Buše je bio Rodenov prijatelj i pošto je morao da otputuje, zamolio je Rodena da nastavi sa podučavanjem. U njegovom ateljeu proučavala je akt i anatomiju, što je u 19. veku inače bilo neuobičajeno za žene.[6] Pravila je stopala i šake na Rodenovim skulpturama. Sa samo 19 godina, Klodel je postala Rodenova pomoćnica, a uskoro i saradnica. Pored toga što su zajedno radili, njih dvoje su ubrzo postali i ljubavnici[5] mada je on već bio u vezi i imao dete. Pošto je bila deo Rodenovog ateljea, imala je značajnog udela u pravljenju njegovih skulptura na ulazu u Muzej dekorativnih umetnosti Vrata pakla, zatim Građana Kalea, kao i u drugim Rodenovim delima iz tog perioda.[1] Zna se da je bila model za ljudske figure u Vratima pakla.[6] Pošto je bio mnogo stariji i njen učitelj, Roden je izvršio veliki uticaj na Klodel, ali je i ona uticala na njegov rad, npr. njegovu Galateju je inspirisala njena Devojka sa gerberom.[7] Između 1882. i 1889. izlagala je biste i portrete na Salonu francuskih umetnika koje su pokazivale Rodenov uticaj u ekspresivnosti prikaza delova ljudskog tela. Iz tog vremena potiču skulpture Torzo žene koja stoji (1888) i Torzo žene koja čuči (1884—1885).[2] Roden je napravio nekoliko portreta Klodel, a ona je napravila njegovu bistu koja je bila njegov omiljeni portret.[2]

Posle Rodena[uredi | uredi izvor]

Potpuno je prekinula odnose sa Rodenom 1899. mada su već ranije prestali da žive zajedno.[4] Moguće je da je imala kratku ljubavnu vezu sa kompozitorom Klodom Debisijem oko 1890.[2] Kasnije su počeli njeni psihički problemi. Ipak, i dalje je izlagala svoja dela po galerijama, na Jesenjem salonu i na Salonu nezavisnih.[1] 1906. je pokušala da uništi svoje skulpture.[7] Verovala je da je Roden proganja i optuživala ga da je bio nepravedan prema njoj.[1] Udaljila se i od svog brata Pola s kojim je ranije bila veoma bliska. Majka i brat su je 1913. smestili u duševnu bolnicu gde je ostala 30 godina, sa dijagnozom manije gonjenja,[2] mada su doktori savetovali da se vrati porodici ali njen brat to nije hteo. On je bio jedini koji ju je posećivao u bolnici i njegova bista 1910. poslednje je njeno delo pošto u bolnici nije vajala.[2] Tu je 1943. godine i umrla.

Skulpture Kamij Klodel danas se nalaze u Rodenovom muzeju i Orseju u Parizu, Kortol institutu umetnosti u Londonu, Nacionalnom muzeju žena u Vašingtonu, Filadelfijskom muzeju umetnosti i drugde.[3]

Važnija dela[uredi | uredi izvor]

Valcer[uredi | uredi izvor]

Valcer, 1893.

Prikazuje stapanje muškarca i žene u zagrljaju dok plešu. Plesači su zaneseni svojom bliskošću. Dok je telo muškarca detaljno izvajano, od pojasa naniže telo žene prelazi u talasavu tkaninu, da bi izbegla osudu moralistički nastrojenih kritičara.[4] Ovu skulpturu Kamij Klodel je završila 1885. nakon okončanja burne ljubavne veze sa Rodenom koja joj je poslužila kao inspiracija. Gipsani model je bio izložen na salonu Nacionalnog društva lepih umetnosti u Parizu 1883. godine i naišao je na oštru kritiku uprkos Rodenovoj podršci. Njene skulpture su i inače kritikovane da su previše senzualne i zbog toga neprihvatljive.[6] Bronzana skulptura je visoka 43 cm.[8] S druge strane, Rodenovo delo Ja sam prelepa, poznato i pod nazivom Otmica koje predstavlja akrobatske ljubavnike svedoči o njihovoj strasnoj ljubavi.

Zrelo doba[uredi | uredi izvor]

Zrelo doba, 1899.

Bolni rastanak sa Rodenom inspirisao je Klodel da napravi Zrelo doba, delo koje se sastoji od figure starije žene i mlade ženske figure koja klečeći moli mušku figuru. Alternativni naziv ovog dela je Sudbina, što je tematski povezuje sa skulpturom Kloto.[9] Pretpostavlja se da je klečeća figura sama Klodel koja moli Rodena da je ne ostavlja.[7] Starija ženska figura predstavlja Rodenovu drugu partnerku. Može se shvatiti i kao alegorija starosti jer muška figura ostavlja mladu ženu i odlazi starijoj.[9] Da li je razlog rastanku Rodena i Klodel bila Rodenova profesionalna ljubomora, ili to što nije hteo da napusti svoju ženu zbog Klodel, ne zna se pouzdano. Zrelo doba je najpre izloženo u gipsu 1899. da bi 1902. bilo odliveno u bronzi.[9] Francuska država ga je otkupila. Veruje se da je originalno delo uništila sama Klodel 1913.[9] Predstavlja prelazak ka Art nuvou a po teatralnosti pomalo podseća i na barokne skulpture.[9]

Talas[uredi | uredi izvor]

Talas, 1896.

U ovoj skulpturi bronzane figure ljudi jukstaponirane su blistavosti žutozelenog oniksa. Ova dinamična kompozicija kontrastira snagu prirode ljudima prepuštenim sudbini.[4] Ovo delo je reprezentativno za promenu njenog stila koji se dogodio u to vreme. Osim što je počela da koristi novi materijal oniks, njene skulpture postaju fluidnije i zaobljenije.[2] U to vreme je pravila skulpture na osnovu brzih skica ljudi koje je crtala u Parizu, veće kompozicije ali i manje figurine koje nisu sačuvane jer ih je sve uništila.[2]

Recepcija dela[uredi | uredi izvor]

Roden je govoreći o Klodel rekao: „Pokazao sam joj gde da pronađe zlato, ali zlato koje pronalazi zaista je samo njeno.” Oktav Mirbo ju je okarakterisao kao najinteligentniju ženu svog vremena, ali sa diskriminatornim stavom: „Jasno je da je genijalna, ali bi muškarac bio mnogo genijalniji.”[10] Njena burna ljubavna povest poslužila je Henriku Ibsenu za dramu Kada se mi mrtvi probudimo (1899).[7] Prva retrospektiva njenih dela bila je u Rodenovom muzeju 1951.[4] Ipak, njeno delo je bilo slabo poznato sve do 1980. kada su se pojavile njene razne biografije i film o njoj u kojem su glavne uloge igrali Izabela Ađani i Žerar Depardje.[4]

Galerija skulptura[uredi | uredi izvor]

  • Mala plemkinja, 1892-1896.
    Mala plemkinja, 1892-1896.
  • Poverenice
    Poverenice
  • Sakuntala, poznata kao Vertumno i Pomona, 1905.
    Sakuntala, poznata kao Vertumno i Pomona, 1905.
  • Brbljivice, 1894.
    Brbljivice, 1894.
  • Glava razbojnika, 1892-1896.
    Glava razbojnika, 1892-1896.
  • Bista Ogista Rodena, 1892.
    Bista Ogista Rodena, 1892.
  • Kloto, 1893.
    Kloto, 1893.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g „Camille Claudel”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  2. ^ a b v g d đ e ž z i j „CAMILLE CLAUDEL (8 DECEMBER 1864 – 19 OCTOBER 1943) ARTIST, MUSE, & MYTH: HER LIFE THROUGH HER WORK”. VICTORIAN MUSINGS. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  3. ^ a b „Camille Claudel”. Artnet. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  4. ^ a b v g d đ e ž „Burnt by the sun”. A World to Win. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  5. ^ a b „1881-1885 : Her arrival in Paris and encounter with Auguste Rodin: a decisive turning point”. Musée Camille Claudel. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  6. ^ a b v „Camille Claudel”. National Museum of Women in the Arts. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  7. ^ a b v g Schuler, Ron. „Camille Claudel”. Ron Schuler's Parlour Tricks. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  8. ^ Tanasijević, Stefan. „Kamil Klodel - Valcer”. Artnit. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  9. ^ a b v g d „Claudel, The Age of Maturity”. Khan Academy. Pristupljeno 8. 3. 2019. 
  10. ^ „Kamij Klodel – život jedne umetnice”. Multimedijalni udžbenik. Pristupljeno 8. 3. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Prepiska[uredi | uredi izvor]

  • Camille Claudel, Correspondance, édition d'Anne Rivière et Bruno Gaudichon, Gallimard, Collection Art et Artistes, 2003

Na srpskom[uredi | uredi izvor]

  • Kasar, Žak, Slučaj Kamij Klodel, Beograd, Clio. 2011. ISBN 978-86-7102-349-8.
  • Severović, Milena, "Camille Claudel" u Miris ruže, Сремски Карловци, Бранково коло, 2004, стр. 55-62.

На француском[uredi | uredi izvor]

  • Odile Ayral-Clause, Camille Claudel: sa vie, Paris, Hazan, 2008.
  • Dominique Bona, Camille et Paul : la passion Claudel, Paris, Grasset. 2006. ISBN 978-2-246-70661-8.
  • Gérard Bouté, Camille Claudel : le miroir et la nuit : essai sur l'art de Camille Claudel, Paris, Éditions de l'Amateur [etc.]. 1995. ISBN 978-2-909225-05-0.
  • Michel Deveaux, Camille Claudel à Montdevergues, L'Harmattan, 2012.
  • Jean-Paul Morel, Camille Claudel. Une mise au tombeau, Bruxelles, Les Impressions Nouvelles. 2009. ISBN 9782874490743.
  • Reine-Marie Paris, Camille Claudel, 1864-1943, Paris, Gallimard. 1984. ISBN 978-2-07-011075-9.
  • Reine-Marie Paris, Chère Camille Claudel, éditions Economica. 2012. ISBN 978-2-7178-6440-3.
  • A. Rivière, B. Gaudichon, D. Ghanassia, Camille Claudel : catalogue raisonné : troisième édition augmentée, Paris : Societé nouvelle Adam Biro. 2001. ISBN 978-2-87660-325-7.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kamij Klodel na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Камиј_Клодел&oldid=26241566”