Pređi na sadržaj

Kanadska konfederacija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ovaj članak je deo serije
Kanadska konfederacija
Canadian Confederation
Konferencije
Ljudi
Povezano
Kanada Portal:Kanada

Kanadska konfederacija (engl. Canadian Confederation, fr. Confédération canadienne) je bio proces kojim su tri britanske severnoameričke provincije, provincija Kanada, Nova Škotska i Nju Bransvik, ujedinjene u jednu federaciju pod nazivom Dominion Kanade, 1. jula 1867. godine.[1][2] Nakon konfederacije, Kanada se sastojala od četiri provincije: Ontarija i Kvebeka, koji su bili odvojeni od Provincije Kanade, i provincija Nova Škotska i Nju Branzvik.[3] Tokom godina nakon Konfederacije, Kanada je doživela brojne teritorijalne promene i proširenja, što je rezultiralo trenutnim brojem od deset provincija i tri teritorije.

Terminologija[uredi | uredi izvor]

Kanada je federacija[4] a ne konfederativna asocijacija suverenih država, što znači „konfederacija“ u savremenoj političkoj teoriji. Ipak, često se smatra da je među decentralizovanijim svetskim federacijama.[5] Upotreba izraza konfederacija nastala je u provinciji Kanada da se odnosi na predloge koji su počeli 1850-ih da se ujedine sve britanske severnoameričke kolonije, za razliku od samo Zapadne Kanade (Ontario) i Istočne Kanade (Kvebek). Savremenicima Konfederacije, prefijks kon je ukazivao na jačanje centrističkog principa u poređenju sa američkom federacijom.[6]

U ovom kanadskom kontekstu, konfederacija ovde opisuje politički proces koji je ujedinio kolonije 1860-ih, događaje u vezi sa tim procesom, i naknadnu inkorporaciju drugih kolonija i teritorija.[7] Termin se sada često koristi da opiše Kanadu na apstraktan način, kao što je to u „Očevima Konfederacije ili Osnivači konfederacije“. Za provincije i teritorije koje su postale deo Kanade posle 1867. takođe se kaže da su se pridružile ili ušle u konfederaciju (ali ne i u Konfederaciju).[8] Termin se takođe koristi za podelu kanadske istorije na periode pre Konfederacije (tj. pre 1867) i periode posle Konfederacije (tj. posle 1867. godine).[9]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Kolonijalna organizacija[uredi | uredi izvor]

Sve bivše kolonije i teritorije koje su 1. jula 1867. postale uključene u Kanadsku konfederaciju, u početku su bile deo Nove Francuske, a nekada je njima vladala Francuska.[10] Nova Škotska je 1621. dodeljena ser Vilijamu Aleksandru poveljom Džejmsa VI.[traži se izvor] Ova tvrdnja je preklapala francuske pretenzije na Akadiju, i iako je škotska kolonija Nova Škotska bila kratkog veka, iz političkih razloga, sukobljeni imperijalni interesi Francuske i Velike Britanije iz 18. veka doveli su do duge i ogorčene borbe za kontrolu. Britanci su dobili današnju kopnenu Novu Škotsku „Ugovorom iz Utrehta 1713”. godine, a akadsko stanovništvo je proterano od strane Britanaca 1755. godine. Preimenovali su Akadiju u „Nova Škotska“, koja je uključivala i današnji Nju Branzvik.[10] Ostatak Nove Francuske Britanci su dobili kao rezultat poraza Nove Francuske u Sedmogodišnjem ratu, koji je okončan Pariskim ugovorom 1763. Od 1763. do 1791. godine, veći deo Nove Francuske postao je provincija Kvebek .[10] Međutim, 1769. današnje Ostrvo Princa Edvarda, koje je bilo deo Akadije, preimenovano je u „Ostrvo Svetog Jovana“ i organizovano kao posebna kolonija.[11] Preimenovano je u „Ostrvo princa Edvarda“ 1798. godine u čast princa Edvarda, vojvode od Kenta i Straterna.[11]

Kanadska teritorija na dan stupanja Konfederacije na snagu, 1867.

Prvi engleski pokušaj naseljavanja bio je u Njufaundlendu, koji će se pridružiti Konfederaciji do 1949. godine.[12] „Društvo smelih trgovaca” iz Bristola počelo je da naseljava Njufaundlend i Labrador u Kupers Kovu još 1610. godine, a Njufaundlend je takođe bio predmet francuskog kolonijalnog poduhvata.[13]

U jeku američke revolucije, oko 50.000 lojalista Ujedinjenog Kraljevstva pobeglo je u Britansku Severnu Ameriku.[10] Britanci su 1784. godine stvorili zasebnu provinciju Nju Brunsvik za lojaliste koji su se naselili u zapadnom delu Nove Škotske.[14] Dok je Nova Škotska (uključujući Nju Bransvik) primila nešto više od polovine novih iseljenika, mnogi lojalisti su se takođe naselili u provinciji Kvebek, koja je „Ustavnim aktom iz 1791.” godine podeljena na pretežno englesku Gornju Kanadu i pretežno francusku Donju Kanadu.[15] ] Ratom iz 1812. i „Ugovorom iz 1818.” ustanovljena je 49. paralela kao granica sa Sjedinjenim Državama od Velikih jezera do Stenovitih planina u zapadnoj Kanadi.[16]

Nakon pobune 1837. lord Daram je u svom izveštaju preporučio da se Gornja i Donja Kanada udruže i postanu provincija Kanada i nova provincija treba da ima svoju odgovornu vladu.[17] Kao rezultat Daramovog izveštaja, britanski parlament je doneo „Akt o uniji 1840.” godine, a 1841. je formirana provincija Kanada.[18] Nova provincija je podeljena na dva dela: Zapadna Kanada (bivša Gornja Kanada) i Istočna Kanada (bivša Donja Kanada).[18] Generalni guverner Lord Elgin je 1848. dodelio ministarsku odgovornost, prvo Novoj Škotskoj, a zatim Provinciji Kanadi. U narednim godinama, Britanci će proširiti odgovornu vlast na Ostrvo Princa Edvarda (1851), Nju Bransvik (1854) i Njufaundlend (1855).[19]

Područje koje čini današnju Britansku Kolumbiju je ostatak okruga Kolumbija kompanije „Hadson Bej Kompani” i „Distrikta Nova Kaledonija” nakon Ugovora iz Oregona. Pre pridruživanja Kanadi 1871. godine, Britanska Kolumbija se sastojala od zasebne kolonije Britanske Kolumbije (formirane 1858. u oblasti gde je kruna dala monopol kompaniji Hadson Bej) i kolonije ostrva Vankuver (formirana 1849) koja je činila zasebna krunska kolonija sve dok nije ujedinjena sa kolonijom Britanska Kolumbija 1866. godine.[20]

Ostatak današnje Kanade činili su Rupertova zemlja i severozapadna teritorija (obe su bile pod kontrolom kompanije Hadsonovog zaliva i prodate Kanadi 1870. godine) i Arktička ostrva, koja su bila pod direktnom britanskom kontrolom i postala deo Kanade 1880. godine.[21]

Rani pokušaji[uredi | uredi izvor]

Žorž Etjen Kartije

Ideju ujedinjenja izneo je 1839. lord Daram u svom Izveštaju o poslovima Britanske Severne Amerike,[22] koji je rezultirao „Aktom o uniji iz 1840.” Počevši od 1857, Džozef-Šarl Taše je predložio federaciju u nizu od 33 članaka objavljeni u Courrier du Canada.[23]

Godine 1859. Aleksandar Tilok Galt, Etjen Kartije i Džon Ros otputovali su u Veliku Britaniju da bi britanskom parlamentu predstavili projekat konfederacije britanskih kolonija. Taj predlog su londonske vlasti primile sa učtivom ravnodušnošću. Do 1864. godine postalo je jasno da je nastavak upravljanja provincijom Kanada u skladu sa odredbama „Akta o uniji iz 1840”. postao neizvodljiv. Stoga je formirana Velika koalicija partija u cilju reforme političkog sistema.[24]

Kolonijalne podele[uredi | uredi izvor]

Do 1867. Britanska Severna Amerika je bila spoj šest nezavisnih kolonija: Nova Škotska, Nju Bransvik, Provincija Kanada (u suštini uključujući južne delove Kvebeka i Ontarija), Njufaundlend, Ostrvo Princa Edvarda i Britanska Kolumbija. U početku su samo prve tri od gore navedenih kolonija osnovale Konfederaciju, druge su se pridružile kasnije, a 1949. Njufaundlend je postao poslednji koji se pridružio (ostatak moderne Kanade sastoji se od Rupertove zemlje i severozapadnih teritorija, u vlasništvu kompanije Hadson Bej a predate Kanadi 1870. godine zajedno sa arktičkim ostrvima pod britanskom vlašću).

Akt o Britanskoj Severnoj Americi 1867[uredi | uredi izvor]

Konfederacija Kanade je formirana 29. marta 1867. godine, kada je kraljica Viktorija dala kraljevsku saglasnost na Britanski zakon o Severnoj Americi. Ovaj akt, zvanično nazvan Britanski zakon o Severnoj Americi (BNAA), sastavljen je na činiocima unutrašnje politike, spoljne politike (pretnja američke invazije, smanjenje vojne podrške Ujedinjenom Kraljevstvu) i ekonomskih razmatranja (potreba za železnicom nakon završetka međunarodnog ugovora o režimu reciprociteta). Ujedinio je Provinciju Kanada sa kolonijama Nju Bransvik i Nova Škotska i stupio je na snagu 1. jula 1867. Tim aktom je ukinut Akt o uniji iz 1840. koji je prethodno ujedinio Gornju i Donju Kanadu. To je glavni ustavni dokument Kanade. Kanadska konfederacija je podeljena na dve odvojene provincije, koje su postale Ontario i Kvebek. 1. jul se sada svečano slavi kao Dan državnosti.

Iako je ABSA Kanadi dala više nezavisnosti nego što je imala ranije, uopšte joj nije dala potpunu nezavisnost od Ujedinjenog Kraljevstva. Spoljna politika je ostala u rukama Britanaca, Pravosudni komitet Državnog saveta ostao je najviši apelacioni sud Kanade, a Ustav se mogao menjati samo u Ujedinjenom Kraljevstvu. Postepeno, Kanada je stekla više nezavisnosti, zahvaljujući Ustavu iz 1982. (Kvebek nije ratifikovao ovaj ustav). Pre toga, svaka modifikacija BNAA bila je prerogativ Vestminsterskog parlamenta. Od tog vremena, kanadski ustav je menjan većinom u Parlamentu Kanade, podržan od kvalifikovane većine (a ponekad i jednoglasno) pokrajinskih zakonodavnih tela.[25].

„Očevi Konfederacije” odlučili su da novu zemlju nazovu Dominionom Kanade, odbacujući Kraljevinu i Konfederaciju između ostalih opcija. Među predlozima je bilo i ime „Dominion Borealija” (na latinskom „severna”) po analogiji sa imenom Australija (na latinskom „južna”).[26] U svetlu kanadske evolucije, izraz „konfederacija“ se najčešće smatra političkom manipulacijom Džona A. Makdonalda i drugih da podstaknu francusku Kanadu i pomorske provincije da učestvuju u diskusijama. Većina kolonijalnih vođa, plašeći se da će njima vladati stanovništvo centralne Kanade, nije želela jaku centralnu vladu. Makdonald nije imao nameru da od Kanade napravi konfederaciju i bio je spreman da podrži brojne kolonije van političke unije umesto da oslabi vladu centra, koju je predstavljao. Tako je Kanada postala federacija, a ne konfederacija kao na primer Švajcarska. U međuvremenu, utisak da je nova konfederalna Kanada bila ugovor između dve nacije osnivača i dominirao je političkim diskursom u Kvebeku skoro jedan vek.

Smatra se da je izabran oblik vladavine stvorio federaciju koja je sama po sebi kraljevina.[27][28][29] Makdonald je govorio o „osnivanju velike britanske monarhije“ i želeo je da se novostvorena zemlja nazove „Kraljevina Kanada“.[30] Iako je imala svog monarha u Londonu, kolonijalna kancelarija se suprotstavila kao „preuranjenom” i „pretencioznom” terminu „kraljevstvo”, jer se smatralo da bi mogao da se suprotstavi Sjedinjenim Državama. Termin dominion je izabran da ukaže na status Kanade kao samoupravne države Britanske imperije, prvi put kada je upotrebljen u vezi sa državom.

Put ka nezavisnosti[uredi | uredi izvor]

Tokom Američkog građanskog rata došlo je do zaoštravanja anglo-američkih odnosa. Britanska vlada, želeći da iskoristi građanske sukobe, pokušala je da obnovi svoj ekonomski i politički uticaj u bivšoj koloniji. Zauzvrat, severnoamerička vlada nije mogla da toleriše takav diplomatski napad, pa je u njenim krugovima počela burna diskusija o planu za invaziju na Kanadu kako bi se oslabile britanske pozicije u okrugu. Britanska vlada je 1846. godine odlučila da ukine poreske povlastice za kolonije, usled čega je kanadska privreda počela da trpi gubitke, i prešla na američke proizvode. Godine 1854. potpisan je zajednički američko-kanadski ugovor koji nakon isteka 1866. godine, nikada nije obnovljen. Sa gubitkom američkog i britanskog tržišta, pravljenje konfederacije je postalo neophodno za nastavak trgovine i pronalaženje tržišta za kanadsku industriju. Ovi faktori primorali su da se ozbiljno shvate ideja o federalizaciji Kanade.

Osnivači Konfederacije[uredi | uredi izvor]

Originalnim osnivačima Konfederacije se smatraju svi oni delegati koji su prisustvovali bilo kojoj od konferencija održanih u Šarlotaunu i Kvebeku 1864. godine, ili u Londonu, Ujedinjeno Kraljevstvo, 1866. godine, što je dovelo do osnivanja Konfederacije.[31]

Bilo je 36 originalnih osnivača Konfederacije. Hjuita Bernarda, koji je bio sekretar za evidenciju na konferenciji u Šarlotaunu, neki smatraju ocem Konfederacije.[32] Kasniji „Očevi“ koji su doveli druge provincije u Konfederaciju posle 1867. takođe se nazivaju „Očevima Konfederacije“. Na ovaj način, Amor De Kosmos, koji je bio ključan i u donošenju demokratije u Britansku Kolumbiju i u dovođenju svoje provincije u Konfederaciju, mnogi takođe smatraju ocem Konfederacije.[33] Takođe, Džoji Smallvud je sebe nazivao „Poslednjim ocem Konfederacije“, jer je pomogao da se Njufaundlend uvede u Konfederaciju 1949. godine.[34]

Ulazak u Konfederaciju[uredi | uredi izvor]

Datum Ime Prethodno
1. jul 1867.  Ontario Zapadna Kanada region provincije Kanade[N 1]
 Kvebek Istočna Kanada region provincije Kanade[N 1]
 Nova Škotska Provincija Nova Škotska
 Nju Bransvik Provincija Nju Brunsvik
15. jul 1870.  Manitoba Deo Rupertove zemlje[N 2][N 1]
 Severozapadne teritorije Sva Rupertova zemlja i Severozapadne teritorije, osim dela koja je postala provincija Manitoba[N 2]
20. jul 1871.  Britanska Kolumbija Ujedinjena kolonija Britanska Kolumbija
1. jul 1873.  Ostrvo Princa Edvarda Kolonija Ostrvo Princa Edvarda
13. jun, 1898.  Teritorija Jukona[N 3] Deo severozapadnih teritorija[N 2]
1. septembar 1905.  Saskačevan Deo severozapadnih teritorija
 Alberta Deo severozapadnih teritorija
31. mart 1949.  Njufaundlend[N 4] Dominion Njufaundlend
1. april 1999.  Nunavut Deo severozapadnih teritorija
  1. ^ a b v Kasnije je dobio dodatni deo od severozapadnih teritorija.
  2. ^ a b v U 1870. godini, Rupertova zemlja i severozapadna teritorija je bila pod kontrolom kompanije Hudson Bej , i oni su prebačeni u Dominion Kanade. Većina ovih zemalja je formirana u novu teritoriju pod nazivom Severozapadne teritorije, ali je region oko Fort Garija istovremeno uspostavljen kao provincija Manitoba „Zakon o Manitobi“ iz 1870. godine.
  3. ^ Preimenovana u Jukon 2003. godine (Library and Archives Canada. „Yukon Territory name change to Yukon” (PDF). Pristupljeno 14. 7. 2009. )
  4. ^ Preimenovan u Njufaundlend i Labrador 2001.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Constitution Act, 1867, s. 3
  2. ^ Martin 1995, str. 1.
  3. ^ Constitution Act, 1867, ss. 5 and 6.
  4. ^ „How Canadians Govern Themselves, 7th ed.”. Parliament of Canada. Arhivirano iz originala 5. 4. 2011. g. Pristupljeno 8. 5. 2012. 
  5. ^ „Collaborative Federalism in an era of globalization”. Pco-bcp.gc.ca. 22. 4. 1999. Arhivirano iz originala 15. 3. 2012. g. Pristupljeno 8. 5. 2012. 
  6. ^ Waite 1962, str. 37–38, footnote 6.
  7. ^ Canada. „Canadian Confederation”. How Canada came to be. Government of Canada. Pristupljeno 29. 6. 2011. 
  8. ^ Walker, Edward W. (1. 5. 2003). Dissolution: sovereignty and the breakup of the Soviet UnionNeophodna slobodna registracija. Rowman & Littlefield. str. 174. ISBN 978-0-7425-2453-8. 
  9. ^ Taylor, Martin Brook; Owram, Doug (17. 5. 1994). Canadian History: Beginnings to Confederation. University of Toronto Press. str. 13. ISBN 978-0-8020-6826-2. 
  10. ^ a b v g Dorin, Kaltemback & Rahal 2007, str. 14–17.
  11. ^ a b Semple 1996, str. 460.
  12. ^ Hayes 2006, str. 212.
  13. ^ Clarke, Sandra (1. 4. 2010). Newfoundland and Labrador English. Edinburgh University Press. str. 5. ISBN 978-0-7486-2617-5. 
  14. ^ Hayes 2006, str. 127.
  15. ^ Francis, R. D.; Jones, Richard; Smith, Donald B. (februar 2009). Journeys: A History of Canada. Cengage Learning. str. 105. ISBN 978-0-17-644244-6. 
  16. ^ Kemp, Roger L. (30. 5. 2010). Documents of American Democracy: A Collection of Essential Works. McFarland. str. 180. ISBN 978-0-7864-4210-2. 
  17. ^ Matthews, Geoffrey J.; Gentilcore, R. Louis (1987). Historical Atlas of Canada: The land transformed, 1800–1891. University of Toronto Press. str. 57. ISBN 978-0-8020-3447-2. 
  18. ^ a b Magocsi 1999, str. 552.
  19. ^ Careless 1963, str. 205.
  20. ^ Mercantile Library Association (San Francisco); Whitaker, Alfred Edward (1874). Catalogue of the library of the Mercantile library association of San Francisco. Francis & Valentine, printers. str. 106. 
  21. ^ Emmerson 2010, str. 73.
  22. ^ Kaufman, Will; Macpherson, Heidi Slettedahl (2005). Britain and the Americas: Culture, Politics, and History. ABC-CLIO. str. 822. ISBN 978-1-85109-431-8. 
  23. ^ Waite 1962, str. 40.
  24. ^ Waite 1962, str. 44.
  25. ^ „Aktы Konstitucii Kanadы”. Arhivirano iz originala 2007-02-07. g. Pristupljeno 2009-08-01.  Nepoznati parametar |deadlink= ignorisan [|dead-url= se preporučuje] (pomoć)
  26. ^ „The Origin and History of the Name Canada”. Arhivirano iz originala 07. 12. 2010. g. Pristupljeno 14. 03. 2022. 
  27. ^ Department of Canadian Heritage. „Ceremonial and Canadian Symbols Promotion > The crown in Canada”. Queen's Printer for Canada. Arhivirano iz originala 27. 08. 2011. g. Pristupljeno 19. 2. 2009. 
  28. ^ The Royal Household. „The Queen and the Commonwealth > Queen and Canada”. Queen's Printer. Pristupljeno 14. 5. 2009. 
  29. ^ „Heritage Saint John > Canadian Heraldry”. Heritage Resources of Saint John and New Brunswick Community College. Arhivirano iz originala 17. 6. 2011. g. Pristupljeno 3. 7. 2009. 
  30. ^ Farthing, John; Freedom Wears a Crown; Toronto, 1957
  31. ^ Malcolmson, Patrick; Myers, Richard (15. 8. 2009). The Canadian Regime: An Introduction to Parliamentary Government in Canada. University of Toronto Press. str. 7. ISBN 978-1-4426-0047-8. 
  32. ^ Harrison, Robert Alexander; Oliver, Peter; Osgoode Society for Canadian Legal History (1. 10. 2003). The conventional man: the diaries of Ontario Chief Justice Robert A. Harrison, 1856–1878Neophodna slobodna registracija. University of Toronto Press. str. 627. ISBN 978-0-8020-8842-0. 
  33. ^ Stanford, Frances (2002). Canada's Confederation. S&S Learning Materials. str. 44. ISBN 978-1-55035-708-0. 
  34. ^ McCreery, Christopher (2005). The Order of Canada: its origins, history, and development. University of Toronto Press. str. 168. ISBN 978-0-8020-3940-8. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Ostale informacije[uredi | uredi izvor]

  • Careless, J.M.C. "George Brown and Confederation," Manitoba Historical Society Transactions, Series 3, Number 26, 1969–70 online
  • Creighton, Donald Grant. The road to confederation: The emergence of Canada, 1863–1867 (1965) a standard history
  • Creighton, Donald Grant. The young politician. Vol. 1 (1952) vol 1 of biography of Macdonald
  • Gwyn, Richard. John A: The Man Who Made Us (2008) vol 1 of biography of Macdonald
  • Knox, Bruce A. "Conservative Imperialism 1858–1874: Bulwer Lytton, Lord Carnarvon, and Canadian Confederation." International History Review (1984) 6#3 pp: 333–357.
  • Martin, Ged. Britain and the origins of Canadian confederation, 1837–67 (UBC Press, 1995).
  • Martin, Ged, ed. The Causes of Canadian confederation (Acadiensis Press, 1990).
  • Moore, Christopher. 1867: How the Fathers Made a Deal (McClelland & Stewart, 2011)
  • Morton, William Lewis. The critical years: the union of British North America, 1857–1873 (McClelland & Stewart, 1964) a standard history
  • Smith, Andrew. British Businessmen and Canadian Confederation Constitution-Making in an Era of Anglo-Globalization (McGill-Queen's University Press, 2008)
  • Smith, Andrew. "Toryism, Classical Liberalism, and Capitalism: The Politics of Taxation and the Struggle for Canadian Confederation." Canadian Historical Review 89#1 (2008): 1–25.
  • Smith, Jennifer. "Canadian confederation and the influence of American federalism." Canadian Journal of Political Science 21#3 (1988): 443–464.
  • Smith, Peter J. "The Ideological Origins of Canadian Confederation". Canadian Journal of Political Science 1987. 20#1 pp : 3–29.
  • Vronsky, Peter. Ridgeway: The American Fenian Invasion and the 1866 Battle That Made Canada (Penguin Canada, 2011)
  • Waite, Peter B. The life and times of Confederation, 1864–1867: politics, newspapers, and the union of British North America (Robin Brass Studio, 2001).
  • White, Walter Leroy, and W. C. Soderlund. Canadian Confederation: A Decision-making Analysis (McGill-Queen's Press-MQUP, 1979)
  • Wilson, David A. Thomas D'Arcy McGee: The Extreme Moderate, 1857–1868. Vol. 2 (McGill-Queen's Press-MQUP, 2011)

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Канадска_конфедерација&oldid=27677997”