Karaimi

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Karaimi
Karaimi u tradicionalnoj odeći, Krim, 19. vek
Ukupna populacija
≈ 3.000
Regioni sa značajnom populacijom
 Ukrajina (sa Krimom)1.196[1]
 Krim715[2]
 Izrael~500[3]
 Poljska346[4]
 Litvanija241[5]
 Rusija205[6]
Jezici
Karaimski, Litvanski, Poljski, Ruski
Religija
Karaitski judaizam, Hrišćanstvo
Srodne etničke grupe
Aškenazi, Sefardi, Mizrahi, Samarićani;
jezički srodni: Turkijski narodi

Karaimi, Krimski Karaiti ili Karaji (krimsko-karaimski: Kъrыmkъaraйlar jd. kъaraй – qaray; trakajsko-karaimski: jd. karaj, mn. karajlar; hebr. קראי מזרח אירופה; tur. Karaylar) su krimski Jevreji sledbenici karaitskog judaizma, upotrebljavaju karaimski jezik, koji pripada kipčačkoj grani turkijske porodice jezika. Žive u centralnoj i istočnoj Evropi, najviše na teritoriji bivšeg ruskog carstva, pre svega na Krimu i u Litvaniji. Karaimi je ruski, ukrajinski, litvanski i poljski naziv za pripadnike ove etničke grupe.

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Groblje blizu Feodosije (Krim)
Bivša karaimska sinagoga (kenesa) u Kijevu

Karaimi (na krimskotatarskom jeziku Karajlari) govornici turkijskog karaitskog jezika su živeli na Krimu vekovima. Njihovo poreklo je još uvek nerazjašnjeno. Neki ih smatraju potomcima karaitskih Jevreja koji su naselili Krim i prihvatili kipčački jezik. Drugi ih smatraju potomcima Hazara ili Kumana koji su prihvatili karaitski judaizam. Mnogi današnji Karaimi odbijaju etničko jevrejsko poreklo i identifikuju se sa Hazarima.[7] Specijalisti za hazarsku teoriju porekla Karaima,[8][9] su predložili sledeće:

  • Karaimski jezik pripada kipčačkoj grani turkijskih jezika, dok je hazarski jezik iz grane ogurskih jezika. Nema bliske srodnosti ovih dvaju turkijskih jezika;[10]
  • Prema navodima Hazarske Korespondencije, hazarski judaizam je najverovatnije oblik talmudskog judaizma.[11] U tradiciji karaitskog judaizma postoji samo jedna sveta knjiga Tanah i on ne priznaje Talmud;
  • Hazari su nestali u 11. veku. Prva pisanja o krimskim Karaimima datiraju s početka 14. veka.[12]

Sadašnji Karaimi opstaju uprkos identifikaciji sa Jevrejima, naglašavajući svoje „turkijsko poreklo” i tvrdeći da oni praktikuju „Mojsijevu religiju” koja je odvojena i drugačija od judaizma. Miler napominje da Kairami sa Krima nisu zagovarali postojanje posebnog identitita odvojenog od identiteta ostalih Jevreja sve do početka 19. veka. Zagovornici ovog odvajanja su Abraham Firkovič i Sima Babovič kako bi izbegli talas jakog antisemitizma.[13]

Još od doba Zlatne horde na ovamo, Karaimi su naseljavali sela širom Krima i oko Crnog mora. Za vreme Krimskog kanata, najveće zajednice Karaima su bile u gradovima: Čufut kale, Sudak, Feodosija i Bahčisaraj.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Srednji vek[uredi | uredi izvor]

Prema mnogim izvorima, viši staleži hazarskog društva prešli su na judaizam u 8. i 9. veku n.e. Opseg ovog prelaska nije poznat. Po propadanju hazarskog Kanata, grupa Hazara učesnika neuspelog ustanka se pridružila Mađarima u invaziji današnje Mađarske i tu se naselila na kraju 9. veka. Arheološki ostaci hazarskih naseobina pronađeni su u 20. veku u Transilvaniji (današnja Rumunija). Pronađeni su natpisi na kamenim pločama ove sadržine:[14] (prvi red) „Njegova vila (palata) je poznata”. (drugi red) „Juedi Kur Karait”.

Učenjaci su ovo uzeli kao dokaz da je bar deo Hazara pripadao karaitskoj grani judaizma.

Velika kneževina Litvanija i državna zajednica Poljske i Litvanije[uredi | uredi izvor]

Prema tradiciji Karaima,[15] Veliki Vojvoda kneževine Litvanije Vitold je preselio jednu grupu krimskih Karaima u Litvaniju. Tamo su nastavili da govore svojim jezikom, mada postoje suštinske razlike između jezika litvanskih i krimskih Karaima.[16] Litvanski Karaimi su se naselili prvo u Viljnus i Trakaj, a potom Biržaj, Pasvalis, Naujamestis i Upite.

Litvanski Karaimi su kasnije naselili teritoriju današnje Belorusije i Ukrajine, koje su bile pod Velikom kneževinom Litvanijom. Karaimske zajednice su se pojavile u Galiču i Kokizovu (blizu Lavova) u oblasti Galicija, a takođe i u Lucku i Deražnu u oblasti Volinija.[17][18][19] Jevreji (rabinisti i karaiti) su u Litvaniji imali određeni stepen autonomije, a na čelu im je bio Mihel Ezofovič Stariji.[20] Trakajski Karaimi su odbili da se pridržavaju pravila, navodeći postojanje razlika u veri. Kasnije su se svi Jevreji, uključujući i Karaime,[21] priklonili rabinskom „Veću četiri zemlje”[22] i postali deo sistema oporezivanja „Veća zemlje Litvanije” (1580–1646). Rabiniti koji su govorili jidiškim su smatrali turkojezične Karaime otpadnicima, koje treba držati u potčinjenom položaju. Karaimi su zbog toga bili nezadovoljni. Godine 1646, Karaimi su uspeli da izbace rabiniste iz Trakaja. Uprkos ovakvim tenzijama, 1680. godine lideri rabinitskih zajednica su odbranili Karajime sela Šati (blizu Trakaja) od krvne osvete. Predstavnici obeju grupa su potpisali sporazum 1714. godine kojim su se obavezali na poštovanje povlastica koje su uživale obe strane i rešavanje razmirica bez uključivanja nejevrejskih vlasti.

Prema tradicionalnim predanjima krimskih Karaima (nastalim u 20. veku u međuratnoj Poljskoj)[23] preci krimskih Karaima su bili zemljoradnici i članovi vojske, kako u Velikoj Kneževini Litvanije i Državnoj zajednici Poljske i Litvanije,[24] tako i u krimskom Kanatu. Prema istorijskim dokumentima Velike Kneževine Litvanije, glavno zanimanje Krimskih Karaima je bilo zelenaštvo.[25] Imali su neke privilegije, pa čak i bili oslobođeni od služenja vojske.[26] U Krimskom Kanatu, Karaimi su bili ugnjetavani jer su Jevreji, a jedna od zabrana je bila jahanje konja.[27]

Poznati karaimski učenjaci u Litvaniji su bili Isak ben Avram Trokijski (1543–1598), Jozef ben Mordekaj Malinovski, Zera ben Natan Trokijski, Salomon ben Aharon Trokijski, Ezra ben Nisan (umro 1666) i Josija ben Juda (umro posle 1658. godine). Neki Karaimi su bili jako bogati.

Za vreme državne zajednice Poljske i Litvanije, Karaimi su platili visoku cenu za vreme ustanka Hmeljnickog 1648. godine i rata između Rusije i državne zajednice Poljske i Litvanije između 1654–1667 godine. Mnogi gradovi su opljačkani i zapaljeni, među njima Deražne i Trakaj, gde je ostalo samo 30 porodica 1680. godine. Uništenje karaimskog naselja Deražne 1649. godine je opisano u poemi (i na hebrejskom i karaimskom) lidera zajednice Hazana Jozefa ben Ješua Ha-Mašbira.[28] Katolički misionari su radili na pokrštavanju lokalnih Karaima, mada nisu imali mnogo uspeha.

Rusko carstvo[uredi | uredi izvor]

Karaimska kenesa u Trakaju (današnja Litvanija)

Lideri Karaima 19. veka, kao što su Sima Bobovoč i Avram Frikovič, su bili glavna pokretačka snaga iza napora da se promeni položaj Karaima u pravnom sistemu Ruskog carstva. Frikovič je bio jako trvrdoglav u nameri da poveže Karaime sa Hazarima, te je bio optužen za lažiranje dokumenata i natpisa kojima je dokazivao svoje tvrdnje.[29]

Na kraju, vlada ruskog carstva je priznala Karaime kao jedan od turkijskih naroda, a ne deo jevrejskog naroda. Pošto je ocenjeno da Karaimi nisu odgovorni za smrt Isusa, bili su izuzeti od mnogih oštrih ograničenja postavljenih drugim Jevrejima. Imali su isti status kao i krimski Tatari. Srodni Krimčaci, sa sličnim etnolingvističkom pozadinom, sa tom razlikom što su oni rabinski judaisti, bili su obespravljeni usvajanjem antisemitskih zakona za vreme ruskog carstva.

Solomon Samojlovič Krim (1864-1936), krimski Karaim agronom, izabran je 1906. godine na zasedanju Prve Dume (1906–1907) za Kadet-a (Demokratske partije). Novembra 16. 1918. godine on postaje premijer kratkotrajnih krimskih ruskih liberala, antiseparatističke i antisovjetske vlade, koja je podržavala nemačku vojsku.[30]

Po pripajanju Krima ruskom carstvu glavni centar Karaja postaje grad Jevpatorija. Njihov status pod ruskom carskom vlašću im je omogućio dobar položaj i decenijama kasnije.

Era Holokausta[uredi | uredi izvor]

Godine 1934, predstavnici karaimske zajednice u Berlinu zatražili su od nacističkih vođa da isključe Karaime iz antisemitskih regulativa na osnovu njihovog statusa koji imaju u Rusiji, tvrdeći da su oni Rusi. Agencija za utvrđivanje porekla i porodice je ustanovila da se sa gledišta nemačkog zakona, Karaimi ne mogu smatrati Jevrejima. Pismo Kancelarije za istraživanje srodstva Rajha (nem. Reichsstelle für Sippenforschung) zvanično naredio:

Karaitska sekta se ne može smatrati jevrejskom verskom zajednicom na osnovu paragrafa 2, tačke 2 prvog zakona o sticanju državljanstva. Međutim, ne može se utvrditi da su Karaimi u celini krvno povezana grupa, jer se rasna kategorizacija pojedinca ne može odrediti bez njegovog ličnog porekla i rasnih karakteristika…[31]

Ova presuda je postavila temelj za dalje postupanje nacista prema karaimskoj zajednici u istočnoj Evropi. U isto vreme su Nacisti imali mnogo rezervi prema Karaimima. SS Obergrupenfirer Berger Gotlob napisao je novembra 24. 1944. godine sledeće:

„Njihova mojskijevska religija je nedobrodošla. Međutim, na osnovu rasne pripadnosti, jezika i religijskih dogmi ... diskriminacija Karaima je nedopustiva zbog njihovih srodnika (Berger je ovde mislio na krimske Tatare). No, kako ne bi narušavali jedinstvenu antijevrejsku orijentaciju nacija pod vođstvom Nemačke, preporučuje se ovoj maloj grupi mogućnost odvojenog postojanja (na primer, na zatvorenim gradilištima blizu radničkih bataljona)...”

Uprkos tome što su imali status izuzetih, grupe Karaima su masakrirane u ranim fazama rata. Nemački vojnici koji su tokom invazije naišli na Karaite u Rusiji (Operacija Barbarosa), ne znajući za njihov pravni položaj po nemačkom zakonu su ih napali. Njih 200 je ubijeno kod Babinog Jara. Saveznik Nemaca, Višijevska Francuska je počela da zahteva registraciju Karaima kao Jevreja, ali se sve završilo dobijanjem nejevrejskog statusa posle dobijanje naredbe od Berlina.[32]

Prilikom ispitivanja aškenaski rabini na Krimu, su Nemcima govorili da Karaimi nisu Jevreji, sa namerom da ih spasu subdine njihovih rabinskih sunarodnika.[33] Mnogi Karaimi su rizikovali živote krijući Jevreje tvrdeći da su Jevreji deo njihove zajednica.

Karaimsko groblje u Varšavi osnovano 1890. godine
Karaimsko groblje u Trakaju.
Karaimsko groblje u Bahčisaraju na Krimu.

U Viljnusu i Trakaju, nacisti su naterali karaimskog hakima Seraja Šapšala da napravi listu članova njegove zajednice. Iako je dao sve od sebe, nije uspeo da sačuva sve Karaime svoje zajednice.

Posleratni period[uredi | uredi izvor]

Nakon što su Sovjeti preuzeli Krim od nacističkih snaga 1944. godine, sovjetske vlasti prebrojale su 6.357 preostalih Karaima. Karaimi nisu bili podvrgnuti masovnoj deportaciji za razliku od krimskih Tatara, Grka, Jermena i drugih, za koje su sovjetske vlasti tvrdile da su sarađivali sa nacistima tokom okupacije nacističke Nemačke. Neki pojedinačni Karaimi su deportovani.

Asimilacija i emigracija su značajno smanjili broj članova karaimske zajednice. Nekoliko hiljada je preostalo u Litvaniji, Belorusiji, Ukrajini, Rusiji i Poljskoj. Male zajednice postoje u Izraelu, Turskoj, SAD i Ujedinjenom Kraljevstvu.

Geografska rasprostranjenost[uredi | uredi izvor]

Ime „krimski Karaiti” se često tumači kao nepravilno, pošto su mnoge grane ove zajednice pronašle put do raznih delova Evrope. Tokom vremena, neke od ovih zajednica su se širile u čitavom regionu, uključujući i Krim. Prema karaitskoj tradiciji, sve istočnoevropske karaitske zajednice su proizašle iz onih sa Krima,[34] ali neki moderni istoričari sumnjaju u krimsko poreklo litvanskih Karaima.[16][35] Ipak, njihovo ime, „Krimski Karaiti”, koristi se za turko-govorne Karaime, koji bi trebalo da potiču sa Krima, razlikujući ih od istorijskih aramejsko, hebrejsko i arapsko-govornih Karaita Levanta, Anatolije i Bliskog istoka. Za potrebe pisanja ovog članaka, termin „Krimski Karaiti”, „Karaimi” i „Karaji” se koriste naizmenično (za Krimske Karaite), dok se terminom „Karaiti” (bez prefiksa krimski) označava karaitska grana judaizma.

Litvanija[uredi | uredi izvor]

Kenesa u Viljnusu

Lokalne zajednice Karaima i dalje postoje u Litvaniji (gde su pre svega oko Panevežisa i Trakaja) i Poljskoj. Popis iz 1979. godine u SSSR-u je pokazao 3.300 Karaima. Kulturna zajednica Karaima Litvanije je osnovana 1988. godine.

Prema veb stranici litvanskih Karaima, Odsek za statistiku Litvanije je 1997. godine sproveo etnostatističko istraživanje pod nazivom „Karaimi u Litvaniji”. Odlučeno je da se ispitaju svi odrasli Karaimi i mešovite porodice u kojima je bar jedan od članova Karaim. Tokom anketiranja, na početku 1997. godine bilo je 257 osoba karaimske nacionalnosti, od kojih je 32 dece do 16 godina.

Religija[uredi | uredi izvor]

Davidova zvezda je sklonjena sa kupole trakajske kenese 1962. godine.[36] Nekoliko godina kasnije, zvezda je skinuta i sa gvozdene kapije[37]

Do 20. veka, Karaizam je bila jedina religija Karaima.[38] Tokom ruskog građanskog rata značajan broj Karaima je pobegao u Jugoslaviju, Čehoslovačku, Poljsku i Mađarsku, a potom u Francusku i Nemačku.[39][40] Većina njih je prešla na hrišćanstvo.

Emancipacija krimskih Karaita u ruskom carstvu je izazvalo kulturnu asimilaciju, praćenu sekularizacijom. Ovaj proces je nastavljen širom SSSR-a dok su kenese bile zatvorene.[41]

Godine 1928. sekularni karaimski filolog Seraja Šapšal je izabran za hakama poljskih i litvanskih Karaima. Kao veliki pristalica teorije ruskog orijentaliste V. Grigorjeva o hazarskom poreklu krimskih Karaita, Šapšal stvara karaimsku religiju i istorijsku doktrinu o dejudaizaciji.[42]

Sredinom tridesetih godina, on je počeo da stvara teoriju koja opisuje altaj-turskijsko poreklo Karaima i paganske korene karaitskih religijskih učenja (obožavanje svetog hrasta, politeizam, gde je vrhovni bog Tengri, žrtva). Šapšalova doktrina je i dalje tema kritičkog istraživanja i javne rasprave. Napravio je niz drugih promena u cilju turkifikacije Karaima i brisanja elemenata karaitskog judaizma iz njihove kulture i jezika.[43][44] On je izdao naređenje kojim se ukida učenje hebrejskog u karaitskim školama i zamenjuje imena jevrejskih praznika i meseci sa turkijskim ekvivalentima (tabela) .

Prema Šapšalu, Krimski Karaiti su bili pagani koji su usvojili Mojsijeve zakone, ali su nastavili da se pridržavaju svojih drevnih turskijskih verovanja. Osim toga, tvrdio je da su Karaiti vekovima poštovali Isusa i Muhameda kao proroke. U post-sovjetskom periodu, Šapšalova teorija o istoriji i poreklu je dalje razvijana u modernim karajlarskim publikacijama[45] (npr. „Legende krimskih Karaita”) i zvanično ju je usvojilo udruženje krimskih Karaima “Krыmkaraйlar”, kao jedini ispravan pogled na karaimsku prošlost i sadašnjost u 2000. godini.[46]

Evolucija krimsko-karaitskih imena praznika u 20. veku[uredi | uredi izvor]

Tradicionalna hebrejska imena (1915)[47][48] Drugo ime Moderna turskijska imena[49] Srpski prevod turkijskih imena.[50][51]
Pasha Hag ha-maca (Festival beskvasnog hleba) Timbil Čudži Beskvasni hleb («Timbil») festival
Omer Sefira
  • Brojanje Omera
San Baši Početak brojanja
Jarti San Sredina brojanja
Šavuot Hag Šavuot
  • Gozbe nedelje
 Aftalar Čudzi Gozbe nedelje
9. Tamuz Čom Hareviji (4. mesec posta) Burunhu Oruč Prvi post
7. Av Čom Hahamiši (5. mesec posta) Ortanči Oruč Sredina posta
10. Av Jom ha-Čurban
  • Dan uništenja (Solomonov hram).
  • Drugo ime: "Nedava"(prinošenje žrtvovane životinje)
 Kurban Žrtvovanje
Roš Hašana Jom Teru'ah Biru Kiuniu Dan rogova
Jom kipur bukvalno "Dan pomirenja" Bošatlih Kiuniu Dan pomirenja
Gedalija Čom Hašviji (7. mesec posta) izostavljeno
Sukot "Hag Ha Asif"
  • bukvalno "Tabernakul"
  • "Festival žetve"
 Alačih Čudzu ili Orak Toju Festival žetve
9. Tavet Čom Hasiri ((10. mesec posta)) Oruč Post
Purim "Sudbina". Kiniš trouglasti kolač sa sa filom .[52]
Ne smatra se praznikom Jil Baši Početak godine

Genetika[uredi | uredi izvor]

Leon Kul i Kevin Alan Bruk predvodili su prvu naučnu studiju krimskih Karaita koristeći genetsko testiranje Y hromozoma DNK i mitohondrijalnu DNK, a rezultati su pokazali da su krimski Karaiti zapravo delimično bliskoistočnog porekla i povezani sa potomcima rabinskih Jevreja.[53][54]

Kultura[uredi | uredi izvor]

Jezik[uredi | uredi izvor]

Karaimski jezik je kipčačko-turkijski jezik, srodan krimotatarskom, Armeno-kipčačkom i ostalim. Pored mnogo različitih uticaja na karaimski jezik, najraniji je uticaj arapskog, hebrejskog i persijskog, oni su prvi promenili izgled karaimskog rečnika. Kasnije, zbog značajnog poljskog, ruskog i ukrajinskog uticaja, mnoge slovenske i baltičke reči ušle su u jezik poljskih, litvanskih, ukrajinskih i ruskih Karaima. Hebrejski je ostao u upotrebi u liturgijske svrhe. Nakon okupacije Krima, Turski jezik se koristio za poslovne i upravljačke svrhe. Postoje tri različita dijalekta:

Poslednji pripada istočnoj grupi, dok su trakajski i galički deo zapadne grupe dijalekata. Trenutno samo mali broj Karaima govori karaimskim jezikom, oko 210 (72 koji govore krimskim,[1] 118 trakajskim i oko 20 galičkim dijalektom).

Kuhinja[uredi | uredi izvor]

Kibin

Najpoznatija hrana je Kibin, rusko ime Kibina (množina Kibin), karaimski naziv kibin (množina kibinlar). Kibinlar su pite od ukiseljenog testa u obliku polumeseca sa nadevom seckane govedine ili ovčetine, pečene u pećnici ili u papiru za pečenje. Drugi obroci koji su zajednički za krimske Karaite i Lipka Tatare su čeburek, pelmeni i šašlik (Najčešće se proizvode od ovčetine).[55]

Svečana jela kuvana za verske praznike i svadbe su:

  • Timbil je okrugli kolač pashe i bez kvasca,[56] umešen sa kremom i maslacem ili maslacem i jajima. Ime ovog praznika je Timbil Čidži[57],
  • Kvaltama je pita koja se pravi za praznik Šivut (Aftala Čudži[57]). To je pita od sireva, koja ima sedam slojeva koji simbolišu sedam nedelja posle pashe, četiri sloja kvasca, tri sira.
  • Svadbeni kolač je Kijovliuk (sa mladoženjine strane) i Kielinlik (sa mladine strane).

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b 1,196 Karaites in the Ukraine as a whole (including the Crimea) [ http://2001.ukrcensus.gov.ua/rus/results/nationality_population/nationality_popul1/select_51/?botton=cens_db&box=5.1W&k_t=00&p=50&rz=1_1&rz_b=2_1&n_page=3%29 Распределение населения по национальности и родному языку УКРАИНА Distribution of the population by nationality and mother tongue, Ukraine (Russian language version)]
  2. ^ Population in Autonomous Republic of the Crimea = 671, population in Sevastopol city council area = 44. 671+44 = 715. Распределение населения по национальности и родному языку, Автономная Республика Крым (Distribution of the population by nationality and mother tongue, Autonomous Republic of the Crimea )
    Распределение населения по национальности и родному языку, Г.Севастополь (горсовет) (Distribution of the population by nationality and mother tongue, Sevastopol city council)
  3. ^ The Karaites of Galicia : an ethnoreligious minority among the Ashkenazim, the Turks, and the Slavs, 1772-1945. Brill. 2008. ISBN 978-90-47-44288-2. 
  4. ^ Ludność. Stan i struktura demograficzno-społeczna.Narodowy Spis Powszechny Ludności i Mieszkań 2011.
  5. ^ „Gyventojai pagal tautybę, gimtąją kalbą ir tikybą” (PDF). Statistics Lithuania. Приступљено 9. 01. 2015. 
  6. ^ Russian Census 2010: Population by ethnicity Архивирано 2012-04-24 на сајту Wayback Machine (jezik: ruski)
  7. ^ Blady 113–130.
  8. ^ Golden 2007a, str. 9
  9. ^ Brook 2018, str. 104–105, 212–216
  10. ^ Erdal, Marsel (1999). „Hazarski jezik”. In: Golden et al., 1999:75–107
  11. ^ «...After the days of Bulan there arose one of his descendants, a king Obadiah by name, who reorganized the kingdom and established the Jewish religion properly and correctly. He built synagogues and yeshiva/yeshivot, brought in Jewish scholars, and rewarded them with gold and silver. … They explained to him the Bible, Mishnah, Talmud and the order of divine services. The King was a man who revered and loved the Torah. He was one of the true servants of God. May the Divine Spirit give him rest!…» Khazar Correspondence text
  12. ^ A. Harkavy, Altjudische Denkmaler aus der Krim, mitgetheilt von Abraham Firkowitsch, SPb., 1876.
  13. ^ Miller ___.
  14. ^ Vékony, Gábor (1997): Szkíthiától Hungáriáig: válogatott tanulmányok. [From Scythia to Hungary: Selected Studies] Szombathely: Életünk Szerk. Magyar Írók Szövetsége. Nyugat-magyarországi Csoport. Ser.: Életünk könyvek. str. 110
  15. ^ hebr. «…ובשנת 1218 תתקע"ח לאלף החמשי וויטולט דוכוס הגדול של ליטא ערך מלחמה על הטטארים והשיג באי קרים ונלחם וישב שבי ויקח עמו מקירים 483 משפחות קראים ויוליכם לליטא ויצו לבנות להם עיר ויקרא אותה טראק החדשה ויתן להם כתב חרות ושדות ואדמה ויושיבם בעיר ההיא 330 משפחות...…» ( «… At 1218 Vitold, Veliki Vojvoda Litvanije je zaratio sa Tatarima, stigao do Krima, borio se, zarobio i sa sobom odveo 483 karaimskih porodica, za koje je naložio izgradnju grada, nazvanog Trakaj i dao im slobodu, zemlju i sigurnost…») . Abraham Frikovič // Spomenici Jevreja na Krimu, pp. 252— Viljnus 1872 (hebr. ספר אבני זכרון המאסף רשימות המצבות על קברי בני ישראל בחצי האי קירים אשר אסף ורשם… כמהר״ר אברהם פירקאוויץ ירו׳ נר״ו.)
  16. ^ a b „Karaites of Crimea: History and Present-Day Situation in Community”. Arhivirano iz originala 04. 07. 2017. g. Pristupljeno 14. 04. 2016. 
  17. ^ Nosonovsky, M.; Shabarovsky, V. (2005). „Karaimskaя obщina XVI-XVIII vekov v Deražnom na Volыni”. Vestnik EUM. 9: 31—52. 
  18. ^ Šabarovsьkiй, V. V (Shabarovsky, V.V.) (2013). Karaimi Volinije. Lutsk: Tverdynya. 
  19. ^ Shapira, Dan; Lasker, Daniel, J. (2011). Poslednje generacije istočnoevropskih Karaima. Jerusalem: Ben-Zvi Institut i Centar za studije i kulturu poljskih Jevreja. 
  20. ^ Jews and Heretics in Catholic Poland – A Beleaguered Church in the Post-Reformation Era – by Magda Teter
  21. ^ «He-Avar» («He-Avar») Magazine, Petrograd, № 1, 1918
  22. ^ Jacob Mann, "Karaica", Texts and Studies in Jewish History and Literature, no. 11, Philadelphia, 1935; Jurgita Šiaučiūnaitė – Verbickienė, Žydai Lietuvos Didžiosios Kunigaikštystės visuomenėje: sambūvio aspektai, Vilnius, 2009; Idem, Ką rado Trakuose Žiliberas de Lanua, arba kas yra Trakų žydai, in Lietuvos istorijos studijos, no. 7, 1999.
  23. ^ Kizilov M. Ilьяš Karaimovič i Timofeй Hmelьnickiй: krovnaя mestь, kotoroй ne bыlo Arhivirano na sajtu Wayback Machine (26. april 2018), (M. Kizilov. Ilyash Karaimovich and Timofey Khmelnitsky: the blood feud that never took place) Institute of Oriental Studies of the Russian Academy of Sciences in publication Falьsifikaciя istoričeskih istočnikov i konstruirovanie эtnokratičeskih mifov Arhivirano 2013-01-27 na sajtu Wayback Machine.«Hačinaя priblizitelьno s mežvoennogo perioda i vplotь do naših dneй, karaimskie nacionalistы staraюtsя predstavitь mirnoe karaimskoe naselenie Vostočnoй Evropы v roli «neustrašimыh i hrabrыh voiteleй», čto edva li odobrili ih bogoboяznennыe istoričeskie predki, kotorыe bыli preimuщestvenno torgovcami i remeslennikami».
  24. ^ „Universitas Helsingiensis”. Pristupljeno 14. 04. 2016. 
  25. ^ Drevnie privilegii litovsko-volыnskih karaimov, izvlečennыe iz aktov zamka Luckogo 1791 g«No vniknuv v smыsl privilegii Vitolьda zamečaem, čto v drevnie vremena tamošnie Karaimы bolee vsego zanimalisь zaimodavstvom; da, i po sie vremя zažitočnыe lюdi эtogo obщestva ne ostavlяюt эtogo pribыlьnogo promыsla; i otdavaя svoi kapitalы v rost, v obespečenie ih berut u svoih dolžnikov v arendnoe soderžanie melьnicы, korčmы, a čaщe vsego ssudяt pod zaklad dvižimogo imuщestva».
  26. ^ Drevnie privilegii litovsko-volыnskih karaimov, izvlečennыe iz aktov zamka Luckogo 1791 g«V sledstvie togo oni bili čelom ego Korolevskoй milosti, čto izdavna eщe pri Velikom Knяze Vitolьde i pri Sigizmunde i pri otce našem Korole Kazimire ego milosti, židы [Trockie] (i.e Karaite Jews) nikogda na voйnu ne haživali i ne posыlali».
  27. ^ P. S. Pallas Bemerkungen auf einer Reise in die Südlichen Statthalterschaften des Russischen Reichs (1799–1801)
  28. ^ Nosonovsky, M. (2011). „The Karaite Community in Derażne and its Leader Hazzan Joseph ben Yeshu'ah”. Eastern European Karaites in the Last Generations: 17—35. 
  29. ^ Harkavy, Albert. "Altjudische Denkmaller aus der Krim mitgetheilt von Abraham Firkowitsch, 1839–1872." In Memoires de l’Academie Imperiale de St.-Peterboug, VIIe Serie, 24, 1877; reprinted Wiesbaden, 1969.
  30. ^ Fisher, Alan W. (1978). The Crimean Tatars. Hoover Press. str. 264. ISBN 978-0-8179-6662-1. Pristupljeno 08. 11. 2009. 
  31. ^ YIVO archives, Berlin Collection, Occ E, 3, Box 100, letter dated January 5, 1939.
  32. ^ Semi passim.
  33. ^ Blady, str. 125–126
  34. ^ The Karaite Encyclopedia by Nathan Schur (Frankfurt, 1995) Arhivirano 2007-12-28 na sajtu Wayback Machine
  35. ^ Ahiezer, G. and Shapira, D. 2001.'Karaites in Lithuania and in Volhynia-Galicia until the Eighteenth Century' [Hebrew]. Peamin 89: 19–60
  36. ^ "...its cupola was originally surmounted by a shield of David, but the removal of this emblem was ordered some ten years ago by the local hakham [i.e. Szapszał] as smacking too much of traditional Judaism. The offending symbol, however, still remains on the iron gate, from which it could hardly be removed without causing a conspicuous blemish...”Published in : ISRAEL COHEN, Vilna, Philadelphia (1943). str. 463–464
  37. ^ Seraphim, Peter Heinz. Das Judentum im Osteuropäischen Raum, 1938 "...126. Das Wappen der Karaimen am Eingang zu ihrer "Kenessa" in Troki bei Wilna..."
  38. ^ Katehizis, osnovы Karaimskogo zakona. Rukovodstvo po obučeniю Zakonu-Božiю Karaimskogo юnošestva. — SPb., 1890.
  39. ^ Album «Archive of the Dmitri Penbeck’s family» – compiled by V. Penbek — Simferopol-Slippery Rock, 2004. — C. 24
  40. ^ Kropotov V. S. Voennыe tradicii krыmskih karaimov — Simferopolь, 2004. — C. 75
  41. ^ Kizilov, Mikhail. „Karaites and Karaism: Recent Developments”. paper presented at the CESNUR 2003 Conference, Vilnius, Lithuania. Pristupljeno 14. 04. 2016. 
  42. ^ Roman Freund «Karaites and Dejudaization» (Acta Universitas Stockholmiensis. 1991. – №30).
  43. ^ M. Kizilov, «Novыe materialы k biografii Šapšala»// Materialы devяtoй meždunarodnoй konferencii po iudaike (2002), s. 255—273.
  44. ^ E.g compare the Trakai kenassa gate in 1932 [1] and today File:Trakai Kenesa.JPG
  45. ^ „A. Malgin. Evrei ili tюrki. Novыe эlementы v identičnosti karaimov i krыmčakov v sovremennom Krыmu [Jews or Turks. New elements in the identity of the Karaites and Krypchaks in modern Crimea] (2002)”. Arhivirano iz originala 23. 05. 2013. g. Pristupljeno 11. 09. 2017. 
  46. ^ «Popыtki pripisatь krыmskim karaimam čuždыe эtnos i religiю, smešenie эtničeskih krыmskih karaimov s karaimami po religii, iskaženie istorii — oskorblяюt nacionalьnыe čuvstva i sozdaюt predposыlki dlя nacionalьnыh i religioznыh konfliktov.» («Attempts to attribute the Crimean Karaites alien ethnicity and religion, mixing ethnic Crimean Karaites with the Karaites on religion, the distortion of history – offend the national feelings and create the conditions for national and religious conflicts») Karai (krыmskie karaimы). Istoriя, kulьtura, svяtыni. — Simferopolь, 2000.
  47. ^ KARAIMSKIЙ KATIHIZIS VKRATCE/ Sost. M. Я. Firkovič. — Melitopolь:1915g( Karaite Catechism briefly/ M.J Firchovich. – Melitopol 1915 )
  48. ^ THE BRIEF CATECHISM -THE INSTRUCTIONS for basic education of karaite children in the Law of God and the brief history of karaism //Y B. Shamash(Translation from Russian of KRATKIЙ KATIHIZIS/ Sost. Я. B. ŠAMAŠ)
  49. ^ «Lithuanian Karaim Calendar» Arhivirano 2008-03-28 na sajtu Wayback Machine
  50. ^ Karaimsko-russko-polьskiй slovarь / N. A. Baskakov, A. Zaйončkovskiй, S. Š. Šapšal, 1974,
  51. ^ „Karaimskie prazdniki.”. Pristupljeno 14. 04. 2016. 
  52. ^ „Narodы Rossii - Nacionalьnaя kuhnя krыmskih karaimov (karaev)”. Pristupljeno 11. 09. 2017. 
  53. ^ Kevin Alan Brook, Leon Kull, and Adam J. Levin, "The Genetic Signatures of East European Karaites," August 28, 2013, [2]
  54. ^ Kevin Alan Brook, "The Genetics of Crimean Karaites," Karadeniz Araştırmaları №42 (Summer 2014): pp. 69–84, pdf
  55. ^ Virtual Karaim Museum Arhivirano 2013-04-14 na sajtu Archive.today
  56. ^ «Lietuvos karaimai: Religija: Šventės».» Архивирано 2011-10-09 на сајту Wayback Machine
  57. ^ a b „Šapšalov kalendar”. Karaitski narodi Rusije. Pristupljeno 11. 9. 2017. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Šabarovsьkiй, V. V (Shabarovsky, V.V.) (2013). Karaimi Volinije. Lutsk: Tverdynya. 
  • Ben-Tzvi, Yitzhak. The Exiled and the Redeemed. Philadelphia: Jewish Publication Society, 1957.
  • Blady, Ken. Jewish Communities in Exotic Places. Northvale, N.J.: Jason Aronson Inc., (2000). str. 115–130.
  • Brook, Kevin Alan (2018). The Jews of Khazaria (3rd izd.). Rowman & Littlefield Publishers, Inc. 
  • Friedman, Philip. "The Karaites under Nazi Rule". On the Tracks of Tyranny. London, 1960.
  • Green, W.P. "Nazi Racial Policy Towards the Karaites", Soviet Jewish Affairs 8,2 (1978). str. 36.–44
  • Golden, Peter B. (2007a). „Khazar Studies: Achievements and Perspectives”. Ur.: Golden, Peter B.; Ben-Shammai, Haggai; Róna-Tas, András. The World of the Khazars: New Perspectives. Handbook of Oriental Studies. 17. BRILL. str. 7—57. ISBN 978-9-004-16042-2. Pristupljeno 13. 02. 2013. 
  • Karaite Judaism: Introduction to Karaite Studies. Edited by M. Polliack. Leiden: Brill Publishers, 2004, 657–708.
  • Kizilov, Mikhail. Karaites Through the Travelers' Eyes: Ethnic History, Traditional Culture and Everyday Life of the Crimean Karaites According to the Descriptions of the Travelers. Qirqisani Center, 2003.
  • Kizilov, Mikhail. "Faithful Unto Death: Language, Tradition, and the Disappearance of the East European Karaite Communities," East European Jewish Affairs 36:1 (2006): 73–93.
  • Krymskiye karaimy: istoricheskaya territoriya: etnokul'tura. Edited by V.S. Kropotov, V.Yu. Ormeli, A. Yu. Polkanova. Simferpol': Dolya, 2005
  • Miller, Philip. Karaite Separatism in 19th Century Russia. HUC Press, 1993.
  • Semi, Emanuela T. "The Image of the Karaites in Nazi and Vichy France Documents," Jewish Journal of Sociology 33:2 (December ). (1990). str. 81.–94.
  • Shapira, Dan. "Remarks on Avraham Firkowicz and the Hebrew Mejelis 'Document'." Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae 59:2 (2006): 131–180.
  • Shapira, Dan. "A Jewish Pan-Turkist: Seraya Szapszał (Şapşaloğlu) and His Work 'Qırım Qaray Türkleri'," Acta Orientalia Academiae Scientiarum Hungaricae 58:4 (2005): 349–380.
  • Shapira, Dan. Avraham Firkowicz in Istanbul (1830–1832). Paving the Way for Turkic Nationalism. Ankara: KaraM, 2003.
  • Shapshal, S. M.: Karaimy SSSR v otnoshenii etnicheskom: karaimy na sluzhbe u krymskich chanov. Simferopol', 2004
  • Zajączkowski, Ananiasz. Karaims in Poland: History, Language, Folklore, Science. Panistwowe Wydawn, 1961.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Караими&oldid=26895642”