Karl Brjulov

Karl Brjulov
Autoportret slikara (1848)
Lični podaci
Puno ime	Karl Pavlovič Brjulov
Datum rođenja	(1799-12-12)12. decembar 1799.
Mesto rođenja	Petrograd, Ruska Imperija
Datum smrti	11. jun 1852.(1852-06-11) (52 god.)
Mesto smrti	Mancijana, Papska država
Državljanstvo	Ruska Imperija
Obrazovanje	Imperijalna akademija umetnosti
Zanimanje	slikar
Umetnički rad
Polje	slikarstvo
Pravac	Romantizam
Najvažnija dela	Poslednji dan Pompeje
Nagrade	Zlatna medalja Imperijalne akademije umetnoste (1821)

Karl Pavlovič Brjulov (rus. Карл Па́влович Брюлло́в; Petrograd, 12. decembar 1799 — Mancijana, 11. jun 1852), oslovljavan od strane prijatelja kao Karlo Veliki, bio je ruski slikar. Smatra se za ključnog umetnika u prelazu iz neoklasicizma u romantizam.

Biografija

Rođen je u porodici akademika, drvorezbara i gravera Pavla Ivanoviča Brijulova (1760—1833) koji je bio hugenotskog porekla. Od ranih godina Brjulov je osećao privlačnost ka Italiji. Uprkos obrazovanju na Imperijalnoj akademiji umetnosti (1809–1821), Brjulov nikada nije u potpunosti prihvatio neoklasični stil koji su predavali njegovi mentori, a koji je takođe promovisao njegov brat Aleksandar Brjulov. Nakon što se istakao kao perspektivan i maštovit student i završio školovanje, otišao je iz Rusije u Rim gde je radio do 1835. godine kao portretista i žanrovski slikar, mada je umetničku popularnost stekao kada je počeo da se bavi istorijskim slikarstvom.

Njegovo najpoznatije delo Poslednji dan Pompeje (1830–1833), je monumentalna kompozicija koju su Puškin i Gogolj upoređivali sa najboljim delima Rubensa i van Dajka. Slika je stvorila senzaciju u Italiji i postavilo Brjulova kao jednog od najboljih evropskih slikara svog vremena. Po završetku ovog posla, trijumfalno se vratio u rusku prestonicu, gde je stekao mnogo prijatelja među plemstvom elitom ruskog društva i stekao visok položaj na Imperijalnoj akademiji umetnosti.

On se spominje kroz jednu anegdotu u eseju Lava Tolstoja Zašto se muškarci zaglupljuju? a kasnije i u knjizi istog autora Šta je umetnost?.

Dok je predavao na akademiji (1836–1848) razvio je stil portreta koji je kombinovao neoklasičnu jednostavnost sa romantičarskim tendencijama.

Tokom rada na plafonu Katedrale Svetog Isaka, njegovo zdravlje se naglo pogoršalo. Po savetu svojih lekara, Brjulov je 1849. napustio Rusiju i poslednje tri godine života proveo u Italiji. Umro je u selu Mancijana blizu Rima i sahranjen je na tamošnjem groblju.

Karakteristike

Brjulov opus je vrhunac poznog ruskog romantizma, perioda kada je osećaj harmonične celovitosti i lepote sveta zamenjen osećanjem tragedije i konflikta ljudskog života. U prvom planu njegovih istorijskih slika nije borba individualnog heroja, kao u klasicizmu, već sudbina širih ljudskih masa. U svom ključnom delu Poslednji dan Pompeje Brjulov je kreirao kombinaciju dramske akcije, romantičarske svetlosne efekte i skulpturalnu plastičnost figura. Slika je donela umetniku veliku slavu u Rusiji i Evropi.

Izvanredan majstor ceremonijalnih i kamernih portreta, Brjulov je u svojoj umetnosti evoluirao od radosnih prikaza života u svojim ranim delima do zamršenog psihologizma svojih kasnijih dela, anticipirajući tako dostignuća umetnika poput Ilje Rjepina u drugoj polovini 19. stoleća. Brjulov je imao veliki uticaj na ruske umetnike, među kojima je imao mnogo sledbenika i imitatora.

Galerija

• 
  Italijansko jutro, 1823.
• 
  Italijanski dan, 1827.
• 
  Devojka, bere grožđe u blizini Napulja, 1827.
• 
  San devojke pre svitanja , 1830-1833
• 
  Ćerke Paćini, 1832.
• 
  Poslednji dan Pompeje, 1833.
• 
  Proročica Svetlana, 1836.
• 
  Portret Sofije Andrejevne Bobrinskaje (Šuvalova), 1849.

Literatura

• Gray, Rosalind P.; Gray, Rosalind P.; Blakesley, Rosalind Polly (2000). Russian Genre Painting in the Nineteenth Century (na jeziku: engleski). Clarendon Press. str. 106. ISBN 978-0-19-820875-4.