Katedrala u Remsu

Spoljašnjost katedrale Notr-Dam u Remsu.

Notr-Dam u Remsu je katedrala grada Remsa koji se nalazi istočno od Pariza. U katedrali Notr-Dam u Remsu je krunisano 25 francuskih kraljeva od Luja VIII 1223. do Šarla X 1825, dok je 1429. u prisustvu Jovanke Orleanke krunisan Šarl VII. Gradnja je započeta 1211. pod pokroviteljstvom nadbiskupa Remsa, a katedrala je trebalo da zameni prethodnu crkvu koja je izgorela u požaru 1210. Radove su nadgledali četiri različita arhitekta (majstora). Glavni radovi su trajali oko 80 godina, dok su se nadgradnje i dekorativni radovi odvijali tokom narednih vekova.

Katedrala je dugačka 149 m, a unutrašnja dužina je 139 m i zauzima površinu od 6.650 m². Na katedrali se nalazi 2.230 statua. Kule na zapadnoj strani građevine su visoke po 81 metar, dok je transept visok 61 metar.

Gradnja tako velike katedrale je predstavljala opterećenje za građane jer je gradnja finansirana od poreza. Naime, sveštenstvo katedrale je davalo oproštajnice onima koji su pomagali fond za izgradnju, što je bio deo agresivne kampanje za skupljanje novca koju su građani odbacili. Godine 1223. došlo je do zastoja u gradnji kad su građani napali nadbiskupovu palatu i naterali nadbiskupa i sveštenstvo da beže. Ovaj slučaj je razrešen intervencijom pape i kralja koji je žestoko kaznio pobunjenike.

Istočna strana zgrade sa pet kapela je skoro iste visine kao i transept što daje katedrali kompaktnost koja se retko sreće. Ovo jedinstvo je naglašeno upotrebom istih prozora u bočnom krilu zgrade i na svešteničkom spratu, kao i upotrebom rozeta na zapadnoj fasadi i portalima. Raskošno bogatstvo oblika ukrašava građevinu. Zgrada deluje zdepastije spolja nego u unutrašnjosti zbog tornjeva zapadne fasade koji nisu završeni već je izgrađen samo prvi sprat kula. Zapadna strana katedrale se sastoji od tri portala koja su okružena lukovima sa skulpturama, rozetama i dva kule. Tri portala sa šiljatim lukovima duboko su usečena u zid i deo iznad arhivolti i same arhivolte šiljatog luka dekorisani su prekrasnim figurama. Cela katedrala je opasana fino ukrašenim nosećim konstrukcijama. Katedrala je vrlo bogata skulpturalnim ukrasom: sveci i apostoli su smešteni na ulazima, šiljati luk nad portalom sadrži figure anđela, dok je prostor iznad vrata između lukova portala prikazuje biblijske scene. Čuvena je skulptura anđela sa ove katedrale. Od bogatih vitraža koji su prvobitno krasili zgradu je sačuvan deo dok je drugi deo sačinjen u 20. veku. Zbog skulptura koje krase katedralu naročito na spoljašnjosti i izuzetnim vitražima, katedrala Notr-Dam u Remsu je jedno od umetničkih remek-dela francuske gotike.

Katedrala u Remsu je značajno oštećena u Drugom svetskom ratu, a naročito tokom Prvog svetskog rata kad su nemački vojnici osvojili i opljačkali Rems. Nemačka vojska je zauzela uzvišenja oko grada, odakle je tokom 4 godine bombardovala grad, pri čemu su oštećene mnoge zgrade, pa i katedrala. U Remsu je 1945. godine u štabu savezničke vojske Nemačka potpisala bezuslovnu kapitulaciju. Katedrala je kompletno restaurisana u periodu od 1918. do 1937. Godine 1991. uvrštena je u UNESKOvu listu svetske kulturne baštine.

Bogorodičina katedrala u Remsu (Notre–Dame de Reims), remek delo gotičke umetnosti, gde su se kraljevi Francuske krunisali, je jedan od prvih spomenika registrovan u UNESCO-v spisak svetske baštine. Svake godine je obiđe više od milion posetilaca. 2011. Katedrala obeležava svoj osamstoti rođendan. Katedrala je bila centar crkvinog kompleksa i predstavljala je Nebeski Jerusalim za ljude srednjeg veka, takođe je bila centar i simbol arhiepiskopske moći, kao nadbiskupija za nekoliko eparhija severne Francuske. Građena između 1211. i 1516. u skladu sa arhitektonskim programom sa ogromnim umetničim bogatstvom, katedrala Remsa je preživela kao jedan od najlepših primera gotičke umetnosti. Sa sjajnim fasadom nejednakih dimenzija, njenu unutrašnjost karakteriše izrazita vertikalnost, bogatstvo plastike i izuzetan kvalitet gradnje.

U ovoj katedrali se čuva Remsko jevanđelje nad kojim su krunisani kraljevi, koje je donela Ana Kijevska udajom za Anrija I 1051. godine. Napisano je na crkveno-slovenskom jeziku ćirilicom i glagoljicom.

Gradnja

je najverovatnije započela 1211. i nastavila se kroz naredna tri veka, ali je ostala nedovršena: šiljci na kulama koji su prvobitno planirani, nikada nisu urađeni. Arhitektura je karakteristična za visoku gotiku i predstavlja ravnotežu između arhitekture zrele i evoluirane dekorativnosti pozne gotike. Građevina predstavlja klasiku tog doba kojoj su uspešni gragevinari ostali verni tokom decenija, očuvavši, najviše što su mogli, arhitektonsku viziju usvojenu na početku gradnje. Prvi sakralni objekat na ovom mestu je sagrađena na samom početku petog veka. Bila je to skromna građevina, koja je kasnije dograđivana i uvećavana, prvo za vreme Karolinga, a posle i početkom dvanaestog veka u stilu rane gotike. Stradala je u požaru 1210. godine i ubrzo zatim je potpuno sravnjena. Hor je građen od 1211—1241. Po opštem je verovanje, mada se neki istoričari i dalje spore oko toga da je gradnja nove katedrale započeta 1211, kamen temeljac je postavio arhiepiskom Obri od Humbera, 6. maja, na dan godišnjice od požara. Prva faza bila je izgradnja hora, transepta i zadnjeg raspona glavnog broda, što je završeno do 1241. Rad na zapadnoj fasadi nastavljen je u drugoj polovini trinaestog veka. Po stilu fasade, pošto arhivskih izvora nema, može se zaključiti da je portal završen oko 1270, a gornji delovi rozete do kraja trinaestog veka. Centralni delovi i oni na jugu sa galerijom kraljeva, koji su napravljeni iznad rozete, završeni su početkom XIV veka. Više od tehničke evolucije, gotika je značajno usavršila znanja o tehničkim karakteristikama materijala. Iako kamen dominira, katedrala ne bi postojala bez brojnih drugih materijala. Staklo je veoma mnogo korišćeno u stotinama kvadratnih metara vitraža na prozorima, međutim danas je gotovo svo staklo sa nižih prozora novo, pošto je originalno nestalo u vandalizmima i ratovima tokom 18. veka. Tokom reastauracije je otkriveno da su sve skulpture bile bojene svetlim bojama, kako bi zapale za oko i istakle realnizam u svakoj figuri. Iznenađujuce je da boja nikada nije obnavljana niti popravljana, jednostavno je puštena da izbledi, za razliku od sličnih spomenika, kao što je katedrala u Amienu.

Unutrašnjost

Unutrašnja elevacija je neverovatna za utisak vertikalne napetosti gornjeg potiska i relativne smanjenosti volumena i ima samo jednostrani prolaz. Podela na tri nivoa je tipična za arhitekturu 13. veka: velike arkade pri zemlji, triforijum i veliki, visoki prozori. U tri prolazne galerije, uobičajene za slična zdanja, imamo dve visine: parapetnom prolazu na vrhu okvirnih zidova sa prolazom pored baza visokih prozora, sredine i triforijuma, dodaju se unutrašnji prolazi kod osnova niskih prozora. Svaki od ovih prolaza omogućava obilazak okolo celog zdanja. Prozor. Sledeća arhitektonska posebnost je tačnost osnovnih tačaka leteći podupirača, gotovo istovetnost unutrašnjnjih oslonaca, kao i široka upotreba potpornih stubova. Iznad svega, tzv, remua prozor definiše arhitekturu katedrale. Ovaj prozor se sastoji iz dve lanete okružene sa šestodelnom rozetom. Konstrukcija ovog prozora je nezavisna od arhitekture koja je okružuje. Od Remsa, takozvano prozorsko postolje postaje, po prvi put u istoriji arhitekture, osnovni element građevine. Fasada. Ahitektonski plan za fasadu, na početku bio zamišljen da bude kao kod njenih prethodnika, katedrala u Nojonu, Parizu i Laonu, ali je radikalno promenjen između 1250. i 1260, dolaskom nove generacije graditelja, pa je sledstveno tome evoluirao u zrelije umetničko ostvarenje, a dimenzije fasade nikada nisu ujednačene. Portal prikazuje iluzionističku kompoziciju, gde su stroge linije kamuflirane svuda prisutnom skulpturom, dok se zabat izdvaja iz fasade kao monumentalni zaklon.

Skulptura

Ako gotička umetnost postiže, u katedrali u Remsu, jedno od nasavršenijih izraza, onda je to zahvaljujući i izuzetnoj upotrebi novih tehnika i harmonijskom jedinstvu arhitekture i skulpture. Bogatstvo ove skulpturalne grupe je daleko čuveno. Nikada pre umetnici nisu bili toliko uspešni u oživljavanju kamena. Slavni "Ange au Sourire" – Nasmejani anđeo, Sveti Josif i Sluga, su postali slobodni likovi. Iako statue izgledaju sada kao određeni unifikovani izraz srednjovekovne misli, ipak nije lako razumljivo koju poruku su nameravali da prenesu iz vajarstva sa tako kompleksnim scenama. Dalja hronologija ne može u potpunosti da objasni stlističku raznolikost skulptura, a takođe se mora uzeti u obzir i osobenost svakog umetnika, o kojima se tako malo zna.

Hristiforos

Prva skulptura je smeštena na desnom ramu južnog portala zapadne fasade. Veličanstvena monumentalna statua predstavlja šest proroka, a datovana je na 1215, na samom početku izgradnje. Ove skulpture veoma liče na one sa severnog portala transepta Katedrale u Šartru, međutim figure u Remsu imaju superiorniju fizičku lepotu, baš kao i pravi osećaj za pokret. Anđeli sa prve skulpture na chevet – u (naziva se još i Zračna kapela -Radiating Chapel, polukružna apsida na istoku, vezuje se isključivo za francusku gotiku) pokazuje drugačiji pristup. Sastoji se od anđela, ispod krovnog venca kapele, i svih skulptura sa fasade portala severnog dela transepta. Skulpture su precizno datovane na 1220. Stlovi variraju, a razlike u kvalitetu su velike, kao da su umetnici još uvek tražili svoj osobiti stil u vreme ranog perioda izgradnje. Anđeli su prikazani u prefinjenoj eleganciji, klasične lepote toga vremena, a drugi slični primeri se mogu pronaći na portalima zapadne fasade. Neki su prikazani sa diskretnom slobodom pokreta, što je bila novina za rani trinaesi vek. Portali na severnoj strani transepta. Statue stubovi sa centralnog portala – Portal Svetaca – držanje im je slično anđelima sa kapele, često puno drhtavih pokreta. Ono što izdvaja ove portale je zasigurno kvalitet reljefne skulpture na timpanonima, oslikavajući žive scena u pažljivim kompozicijama. Pravedno proslavljeno Uskrsnuće mrtvog na portalu Presude - levi portal - je dirljivo svedočenje umetničke osećajnosti, u prikazu akta i u pogledu pokreta. Na dnu scene su Apostoli, čije je raniji lik teško pronaći, pošto je bilo mnogo mogućih modela, jednostavno se nazivaju stlom 1200 ih, a mogući modeli su Šartr ili Mosana. Beau-Dieu – dobri Bog (Pastir bonus, Hrist) i skulpture sa gornjih delova transepta. Poredeći statue-stubove sa centralnog portala sa statuom Hrista na trimou, može se zapaziti velika razlika. Hrist je sigurno prvi izraz onoga što će postati veliki remua stil vajara sledeće generacije (1230—1245). Poštovanje prema prirodnom je prikazano na ovoj statui: veličanstvena dubina draperije, istovremeno smiren i čvrst, grandioznost tela, smirenost i rešenost na licu, dobro modelovano. Često ga porede sa Beau-Dieu iz Amiena, pa iako je ikonografija slična, stil i opšti utisak koji ostavlja, su dovoljno različiti da bi ih radio isti autor ili grupa. Moćni remua stil se vidi na Galeriji Kraljeva, na statui Adama i Eve i na onima koji prikazuju Crkvu i Sinagogu, u nivou rozete transepta.

Zapadna fasada

Veliki anđeli sa podupirača. Izranjajući iz zapadne fasade, veliki anđeli sa podupirača broda predstavljaju umetničku evoluciju tokom godina prve polovine trinaestog veka. Prvi urađeni delovi zapadne fasade, su rađeni u nekoliko potpuno različitih stilova. Jedna od najčuvenijih radionica u Remsu je bila takozvana "Antiquisant" radionica, pošto je njihov stil trpeo veliki uticaj od rimskih, čak i grčkih modela. Radionica je uradila izvanrednu grupu Čin božanske milosti na centralnom portalu: mala, čvrsta, „vlažnih“ nabora, jakih, realističnih tela primetnih ispod draperije, odajući poverenje, sa fizionomijom antike, smirenošću i bezvremenošću. Na fasadi se takođe može zapaziti uticaj iz Amiena. Na dva centarlna lika sa scena Uvođenja u Hram, na levoj strani centralnog portala, primećuje se identična draperija kao na transeptu, izrazi su nadmeni, kao udaljeni, jasna, čista, meka ženska lica. Radionica Remua (Remois). Brojni i višeformni umetnički eksperimenti za vreme gradnje, zajedno sa pretapanjem u sveže ideje, posebno pariske grupe. Razvoj će kulminirati u stvaranje pravog, raznovrsnog lokalnog stila. Od više veoma poznatih primera remua grupe, najpoznatiji je svakako "Ange au Sourire" – Nasmejani anđeo, na severnom portalu i predstavlja alter-ego centralnog portala. Napravljen veoma rano, oko 1260, vesnik je budućeg elegantnog stila: izduženo telo, savijeno u kuku, malom okruglom glavom sa kovrdžavom kosom i nedvosmislenim smeškom – nezamislivo za skulpturu prethodne generacije. Uvođenje Svetog Josifa u Hram, na centralnom portalu, je još jedno dostignuće ovog novog stila remua grupe. Kompleksni pokreti i prirodni izrazi stvaraju, od njegove raznolikosti i sveopšte harmonije, sam vrh skulpturalne umetnosti trinaestog veka. Na gornjim delovima portala, arhivoltama, fasadi i u nivou rozete, ima nekoliko primera sa spoljnim uticajima. Remua skulptori su ublažili pariski model i omekšali način Amiena. Od tada pa nadalje, nastavili bi sa tim smirenim stilom malo uzdržanog stava i nezavisnog izraza. Ovde je jedna specifična Remua karakteristika koju treba spomenuti: doslednost antičkom uticaju. Kao što se može videti, prisutan je na spoljnjem delu oltarske apside, tzv chevet-u, iz dvadesetih godina trinaestog veka i autoritativno izražen na portalima fasade iz 1240. Ovaj uticaje se takođe može videti u u određenim figurama na arhivoltama južnog portala fasade (1260—1270), kao i na velikim amđelima na zapadnim podupiračima broda. (1280).

Vitraži

Region Šampanja-Arden ima veoma bogato nasleđe stare staklarske proizvodnje. Iako je katedrala izgubila deo originalnih vitraža, i dalje ima neke izvaredne primerke gotičke umetnosti. Da bi očuvala ovo nasleđe, država je uložila kako u restauraciju očuvanih vitraža, kao i izradu novih, tamo gde su originali stradali. Svi novoizrađeni vitraži su urađeni kao replike originalima.

Rozete

Velike rozete su bile kulminacija bogate vitražne grupe Katedrale u Remsu. Vizuelno i liturgijski predstavljaju jedinstvo svih ovih radova. Dve rozete ostaju najveće dostignuće, kruna, posebno u bogatstvu svoje forme. Rozeta na severno delu transepta. Tema ove rozete je Stvaranje sveta. U središnjem okulusu predstavljen je Bog Otac, sjajna dvadesetčetiri medaljona u duplom vencu. Unutrašnji deo opisuje priču Adama i Eve, kao i Kaina i Avelja, dok spoljašnji prikazuju anđele i duše Stvaranja. Rađena je u „suvom“, ili „tvrdom“ stilu, kao suprotnost mekom malterskim radovima. Završena je oko 1240. Rozeta na zapadnoj fasadi. Ova rozeta je posvećena veličanju Bogorodice, zaštitnice Katedrale. Odvažan dizajn fine mreže stakla predstavlja jednu od najlepših dostignuća tog vremena, ujedinjujući ikonografske teme Uspenja i Velike gospoine, odlazak Marije na Nebo. U središnjem okulusu, Bogorodica je u poluležećem polužaju, a oslikava se trenutak kada ispušta poslednji dah, uz prisustvo apostola, u medaljonima unutrašnjeg venca. U sledećem vencu anđeli prate Mariju u njenim poslednjim trenucima. Starozavetni kraljevi i proroci u vrhu lancete, podsećaju da je dolazak Mesije odavno oglašen. Prikaz Hrista koji dočekuje dušu svoje majke, na umetku između lučnih krakova, upotpunjuje delo. Način na koji su figure urađene, stil sa velikim stepenom afektiranja, dozvoljava pretpostavku za datovanje rozete na drugu polovinu trinaestog veka.