Pređi na sadržaj

Kafić

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Café de Flore, jedan od najstarijih kafea u Parizu
"Diskutovanje o ratu u parižanskom kafeu", The Illustrated London News 17. septembar 1870.

Kafić, kafana ili kafe (fr. café), ustanova je koja primarno služi kafu, pića na bazi kafe (kafa late, kapućino, espreso) i u zavisnosti od države alkoholna pića. Neki kafići služe i hladna pića kao što su ledena kafa i ledeni čaj, a u kontinentalnoj Evropi redovno se služe alkoholna pića. Ponekad se u njima može naći i neka hrana, poput laganih grickalica ili peciva.

Kafić je sličan barovima i restoranima, a mogu biti mali biznisi koje vodi vlasnik ili velike multinacionalne komanije kao što je Starbaks. Mnogi kafići na Bliskom istoku, Zapadnoj Aziji i imigrantskim delovima gradova na Zapadu nude i nargilu. Osim ovih, postoje i specijalizovani kafići poput espreso barova koji se specijalizuju samo za espreso i pića na osnovu espresoa.

Sa kulturne tačke, kafići služe kao centri društvene interakcije: kafić nudi mesto da se ljudi okupljaju, razgovaraju, čitaju, pišu i zabavljaju individualno ili u manjoj grupi. Od uvođenja vaj-faja, kafići su postali mesto gde ljudi dolaze da pristupe internetu sa njihovih laptopova i tableta. Sam kafić može služiti kao neformalni klub za njegove redovne posetioce.[1]

Etimologija[uredi | uredi izvor]

Reč kafa u različitim jezicima.[2]

Reč kafa u mnogim evropskim jezicima potiče od italijanske reči caffè,[3][4] koja se prvi put pojavljuje kao caveé u Veneciji 1570. godine[5] i nastala je od arapske reči qahwa (قهوة). Sam arapski termin qahwa je prvobitno označavao vrstu vina, ali nakon uvođenja zabrane vina u islamu, ovim terminom se nazivala kafa.[6] Znanje o kafi (biljci, plodu, piću koje se pravi od njega) je preneto u Evropu zbog kontakta sa Turcima, verovatno putem veničansko-osmanskog trgovačkog sporazuma.

Reč kafe kojom se označava ustanova koja služi kafu i ponekad hranu je preuzeta iz francuskog café.[7] The first café is believed to have opened in France in 1660.[3]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Pripovedač (medah) u kafiću u Osmanskom carstvu

Kafići su bili dosta popularni u Meki što je zabrinjavalo imame koji su ih posmatrali kao mesta gde se dešavaju politička okupljanja i pije. Zbog ovoga su bili zabranjeni muslimanima od 1512. do 1530. godine. Nakon ove zabrane prvi kafić je otvoren u Damasku 1530. godine,[8] a potom se javljaju u brojnim drugim gradovima poput Kaira. Osmanski hroničar Ibrahim Pečevi je pisao o otvaranju prvog kafića u Istanbulu:

Do 962. [odnosno 1555.] godine u visokom gradu pod božjom zaštitom, Konstantinopolju, kao i u Osmanskim zemljama generalno, kafa i kafići nisu postojali. Oko te godine, momak zvan Hakam iz Alepa i Šams iz Damaska su došli u grad i otvorili velike radnje u distriktu zvanom Tahtakale i počeli da služe kafu.[9]

Brojne priče spominju da se kafa u Istanbulu prvi put služila u "Kivinom Hanu" krajem 15. veka, ali nema nijedan istorijski dokaz da se to desilo.

U 17. veku francuski putnik i pisac Žan Šardin je ostavio opis jedne svene iz persijskog kafića koji je posetio:

Ljudi razgovaraju, jer se tu vesti razmenjuju i gde oni koje politika zanima kritikuju državu slobodno i bez straha, jer država ne osuđuje šta ljudi govore. Nevine igre ... koje su slične damama, školicama i šahu se igraju. Uz to mule, derviši i pesnici na smenu pričaju priče u stihu i prozi. Priče mula i derviša nose moralne pouke, ali se ne smatra skandaloznim ne obrati pažnja na njih. Niko nije primoran da prekine igru ili razgovor zbog njih. Mula će ustati u sredini i početi da pripoveda glasno ili derviš će ući odjednom i izgrditi pred okupljenima sujetan svet i materijalna dobra. Često se dešava da dvoje ili troje ljudi pričaju u isto vreme, jedan na jednoj strani, drugi nasuprot njemu i ponekad će jedan propovedati, a drugi pričati priče.[10]

Evropa[uredi | uredi izvor]

Kafić u Londonu, 17. vek

Tokom 17. veka kafa se prvi put pojavljuje u Evropi van Osmanskog carstva i novootvoreni kafići širom Evrope su postajali sve popularniji. Prvi kafići su se pojavili u Veneciji 1629. godine,[11] zbog trgovine između Mletačke republike i Osmanlija. Prvi kafić u Egneskoj je otvoren u Oksfordu 1650. godine[12] i osnovao ga je jevrej Jakob. Na mestu gde se nalazio taj kafić se danas nalazi kafe-bar Veliki kafe.[13] Jedan od kafića otvorenih u to vreme je i Queen's Lane Coffee House, osnovan 1654. godine, i radi i dan danas. U Londonu se prvi kafić otvara 1652. godine.[14][15]

Od 1670. do 1685. se pojavilo dosta kafića, a oni su postajali sve značajniji kao institucije zbog toga što su postali poznati kao mesta za debatu.[16] Do 1675. godine je bilo više od 3.000 kafića u Engleskoj.[17]

Prvi kafić u Parizu je otvoren 1672. godine, a najstariji koji i danas radi je Café Procope otvoren 1686.[18] Ovaj kafić je bio pogotovo popularan tokom Prosvetiteljastva 18. veka: Volter, Žan Žak Ruso i Deni Didro su često dolazili ovde da piju kafu, a smatra se da je ovaj kafić rodno mesto Didrove Enciklopedije. Bivši janjičar Kara Hamie je u 1667. godine otvorio prvi kafić u Bukureštu (tadašnjem glavnom gradu Vlaške) u samom centru grada gde se danas nalazi Narodna banka Rumunije.[19] U Americi je prvi kafić otvoren u Bostunu 1676. godine. [20]

Prvu kafeteriju u Beču je otvorio 1683. godine poljski migrant Jurij Franc Kulčicki i u njegovom kafiću se prvi put služila kafa sa mlekom. Danas u Beču jedna ulica nosi ime po njemu i tu se nalazi njegova statua. Međutim, kafa nije bila mnogo popularna sve do druge polovine 18. veka. Prvi registrovani kafić u Beču je otvorio Jermenski trgovac Johanes Teodat 1685. godine.[21][22]

Kafići su u Velikoj Britaniji postala mesta gde su se sklapali poslovi, razmenjivale novosti. Poznata kompanija Lojdova je nastala u Lojdovom kafiću koji je vodio Edvard Lojd u kom su se okupljali i radili ljudi koji su se bavili osiguranjem brodova. Do 1739. godine bilo je 551 kafića u Londonu i svaki je okupljao određenu vrstu klijenata u zavisnosti od poslova kojim su se bavili ili stavova koje su imali. Torijevci i vigovci su imali kafiće u kojima su se okupljali, kao i trgovci, advokati, prodavci knjiga, autori, dendiji koji su imali svoje. Antoan Fransoa Prevo beleži o kafićima u Engleskoj da su oni mesta „gde imaš pravo da čitaš sve novine za i protiv vlasti“ i „središta Engleske slobode“.[23]

Ženama je u nekim državama bilo zabranjeno da ulaze u kafiće, ali ovo nije bio čest slučaj u Evropi. U Nemačkoj su žene posećivale kafiće, ali im je ulaz u kafiće u Engleskoj i Francuskoj bio zabranjen.[24] Zabeleženo je da se Emili di Šatle oblačila kao muškarac da bi ušla u kafić u Parizu. [25]

Tokom 18. veka su otvoreni neki od najstarijirih kafića širom Italije, od kojih neki i danas rade: Caffè Florian u Veneciji, Antico Caffè Greco u Rimu, Caffè Pedrocchi u Padovi, Caffè dell'Ussero u Pizi, Caffè Fiorio u Torinu. Tokom Viktorijanskog perioda kafići su postali mesta za opuštanje bez alkohola, alternativa pabovima u koje su ljudi odlazili da odmaraju uz alkohol.[26] U 18. veku kafići u Dablinu su služili kao rani čitalački centri i kao rane biblioteke u koje su ljudi dolazili po knjige.[27]

Tokom 19. i 20. veka, kafići su bili mesta u kojima su se okupljali pisacpisci i umetnikumetnici širom Evrope.

Oblik[uredi | uredi izvor]

Kafići često služe i peciva ili neku drugu laganu hranu

Kafići mogu da imaju i baštu u kojoj se može sedeti, što je pogotovo često u evropskim kafićima. Jedan od osnovnih namena kafića kao mesta za komunikaciju i razmenu informacija je ponovo uspostavljena tokom 1990-ih i kasnije zbog uvođenja vaj-faja.[28] Širenje kafića po urbanim i ruralnim mestima je išlo parallno sa pojavom i rasprostiranjem pametnih telefona, laptopova i tableta.

Azija[uredi | uredi izvor]

Kafić u Damasku

Na Bliskom istoku, kafići (arap. مقهى maqha; قهوه خانه qahveh-khaneh; tur. kahvehane ili kırâthane) su služili kao bitna mesta u kojima su se okupljali muškarci. Oni su tu dolazili da piju kafu (obično arapsku) i čaj. Uz to su dolazili da slušaju muziku, čitaju knjige, igraju šah ili tavlu, a često i da puše nargilu.

Kafići se u Egiptu nazivaju 'ahwah /ʔhwa/, što je dijalektska verzija قَهْوة qahwah ("kafa")[29] U njima se često služi i čaj (shāy), a pogotovo su popularni biljni čajevi na bazi hibiskusa (karkadeh ili ennab). Ovakvi kafići se pojavljuju tokom 1850-ih godine i u njih su dolazili stariji muškarci. Početkom 20. veka postali su značajna mesta za političku i društvenu diskusiju.[29]

Kafić na Filipinima

U Indiji, kultura kafe se tek raširila u poslednjih 20 godina zbog veliki lanaca koji su dosta popularni u urbanim centrima. U kafićima se često vode i poslovni sastanci i okupljanja sa prijateljima.[30]

U Maleziji i Singaporu, tradicionalna mesta u kojima se služi doručak i kafa se zovu kopi tiam. Naziv je portmanto malajske reči za kafu (pozajmljene iz engleskog) i Min Nan dijalektske reči za prodavnicu (店; POJ: tiàm). Obično imaju skronu ponudu: jaja, tost, džem od kokosa, kafu, čaj i milo - čokoladno piće koje je veoma popularno u južnoj Aziji i Australiji. Singapur ima brojne kafiće i u poslednjih nekoliko godina je porasla njihova popularnost u urbanim centrima. Na Filipinima je Starbaks postao pogotovo popularan među srednjom i višom klasom.

Na Tajlandu, termin "café" ne označava ono što tradicionalno ljudi misle kada se to kaže, već je noćni restoran koji služi apkoholna pića tokom izvođenja komedije na bini. Ovakva mesta su cvetala tokom 1990-ih.[31]

Okeanija[uredi | uredi izvor]

U Australiji, kafić je poznat kao kao café (kafe). Nakon Drugog svetskog rata brojni italijanski migranti koji su dolazili u Australiju su doneli mašine za espreso, pogotovo tokom 1950-ih kada se širi popularnost ovog pića. U poslednjoj deceniji se povećala potražnja za lokalnim mestima u kojima se prži i servira kafa, pogotovo u Sidneju i Melburnu.

Espreso bar[uredi | uredi izvor]

Unutrašnjost espreso bara

Espreso bar je vrsta kafića koji je specializovan za napitke koji se prave od espresoa. Nastali su u Italiji, ali su se proširili širom sveta sa raznim poznatim brendovima poput Starbaksa. Tipačan espreso bar ima espreso aparat i vitrinu u kojoj se nalaze peciva i/ili sendviči. U tradicionalnom italijanskom espreso baru kupci naruče piće i piju ga stojeći, a ako žele da sednu i popiju ga u baru to se dodatno naplaćuje. U Italiji se naplaćuje i da se sedi u bašti, dok se u Sjedinjenim Američkim Državama može sedeti i raditi unutar kafića i u bašti besplatno.

U tradiionalnom espreso baru se suže razna peciva i deserti, a i pića kao što su kafe latelatea, kapućina, ali i čaja

Kafići u Srbiji[uredi | uredi izvor]

Zato što je Srbija bila deo Osmanskog carstva, na ovoj teritoriji se otvara prvi kafić u Evropi. U Beogradu na Dorćolu je tokom vladavine Sulejmana Veličanstvenog otvorio prvi kafić 1521. godine. Međutim, nema pouzdanih podataka kako se zvao i gde se nalazio.[32] Takođe, kafana je na Valkanu bila tradicionalna institucija u koju su ljudi dolazili da piju kafu, međutim vremenom je termin počeo da se koristi za ustanovu u kojoj se pije alkohol, a ne kafa.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Coffeehouse”. MerriamWebster. 21. 8. 2023. Pristupljeno 7. 4. 2012. 
  2. ^ „Blue Mountain Café vs Blue Mountain Coffee”. Jamaican Blue Mountain Coffee. Arhivirano iz originala 13. 1. 2013. g. Pristupljeno 10. 12. 2012. 
  3. ^ a b „Online Etymology Dictionary”. www.etymonline.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 1. 9. 2017. 
  4. ^ „Coffee definition and meaning – Collins English Dictionary”. www.collinsdictionary.com. Pristupljeno 15. 3. 2018. 
  5. ^ „CAFE : Etymologie de CAFE”. www.cnrtl.fr. Pristupljeno 15. 3. 2018. 
  6. ^ „etymologiebank.nl”. etymologiebank.nl. Pristupljeno 15. 3. 2018. 
  7. ^ „Café”. Simple English Wikipedia, the Free Encyclopedia (na jeziku: engleski). 21. 6. 2017. 
  8. ^ „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 29. 05. 2016. g. Pristupljeno 10. 11. 2018. 
  9. ^ Lewis 1963, str. 132
  10. ^ „Coffee – The Wine of Islam”. Superluminal.com. Pristupljeno 29. 5. 2011. 
  11. ^ Reich, Anna. „Coffee & Tea History in a Cup”. Herbarist. 76 (2010): 8—15. .
  12. ^ Timbs, John (1866). „Club Life of London, Volume II(of 2)”. 
  13. ^ Cowan, Brian (2006). „Pasqua Rosee”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/92862. Pristupljeno 29. 5. 2011.  (Subscription or UK public library membership required.)
  14. ^ Weinberg & Bealer 2002 harvnb greška: više ciljeva (3×): CITEREFWeinbergBealer2002 (help)
  15. ^ Wild, Anthony (2005). Coffee A Dark History. W. W. Norton & Company. str. page 90, page 154. ISBN 978-0-393-06071-3. 
  16. ^ „Internet History Sourcebooks”. Fordham.edu. Arhivirano iz originala 11. 10. 2013. g. Pristupljeno 15. 8. 2013. 
  17. ^ „JavaScript Detector”. Nestleprofessional.com. Arhivirano iz originala 1. 8. 2012. g. Pristupljeno 21. 9. 2010. 
  18. ^ „Le Procope – Paris – Brasserie”. Zenchef. Pristupljeno 15. 3. 2018. 
  19. ^ „Cafenele din Vechiul București (secolele XIX–XX) ('Coffeeshops from Old Bucharest (19th–20th centuries)')”. Historia.ro. 30. 3. 2000. Arhivirano iz originala 16. 01. 2013. g. Pristupljeno 1. 1. 2013. 
  20. ^ „America's First Coffeehouse”. Massachusetts Travel Journal. Arhivirano iz originala 27. 09. 2010. g. Pristupljeno 21. 9. 2010. 
  21. ^ Teply, Karl: Die Einführung des Kaffees in Wien. Verein für Geschichte der Stadt Wien, Wien 1980, Vol. 6. p. 104. cited in: Seibel, Anna Maria: Die Bedeutung der Griechen für das wirtschaftliche und kulturelle Leben in Wien. p. 94 online available under: Othes.univie.ac.at, pdf
  22. ^ Weinberg, Bennett Alan; Bealer, Bonnie K. (2002). The World of Caffeine: The Science and Culture of the World's Most Popular Drug. Routledge. str. page 77. ISBN 978-0-415-92722-2. 
  23. ^ Prévost, Abbé (1930) Adventures of a man of quality (translation of Séjour en Angleterre, v. 5 of Mémoires et aventures d'un homme de qualité qui s'est retiré du monde) G. Routledge & Sons, London, OCLC 396693
  24. ^ „Coffee History”. Arhivirano iz originala 15. 9. 2007. g. Pristupljeno 27. 10. 2007. 
  25. ^ „Gabrielle Emilie le Tonnelier de Breteuil du Chatelet – and Voltaire”. Arhivirano iz originala 18. 10. 2007. g. Pristupljeno 27. 10. 2007. 
  26. ^ Beatty-Kingston, William (1892). Intemperance: Its Causes and Its Remedies. JSTOR 60222729. 
  27. ^ Abbas, Hyder (februar 2014). „'A Fund of entertaining and useful Information': Coffee Houses, Early Public Libraries, and the Print Trade in Eighteenth-Century Dublin”. Library & Information History (na jeziku: engleski). Taylor & Francis, Ltd. 30 (1): 46. ISSN 1758-3489. S2CID 161212491. doi:10.1179/1758348913Z.00000000051. 
  28. ^ „Julius Briner Message Board”. Investorshub.advfn.com. Pristupljeno 21. 9. 2010. 
  29. ^ a b Alpion 2011, str. 48
  30. ^ „Middle-class India embraces coffee culture”. Asian Correspondent. 18. 2. 2013. Arhivirano iz originala 06. 09. 2013. g. Pristupljeno 15. 8. 2013. 
  31. ^ „40 ปี "ตำนานคาเฟ่" เมืองหลวง จากศูนย์รวมบันเทิงถึงยุคเสื่อม นักร้องต้องขายตัวแลกพวงมาลัย”. Manager Daily (na jeziku: thai). 30. 6. 2015. Arhivirano iz originala 21. 06. 2016. g. Pristupljeno 3. 4. 2018. 
  32. ^ Miladinović, Ivan. „Prva kafana u Evropi otvorena na Dorćolu”. Novosti. Pristupljeno 10. 11. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Alpion, Gëzim (2011). Encounters With Civilizations: From Alexander the Great to Mother Teresa. Transaction Publishers. str. 48. ISBN 978-1-4128-1831-5. Pristupljeno 1. 4. 2012. „[T]he drinking establishment began to be named after its newest beverage [i.e., coffee]. This is how qahwa (coffee shop) came into being in Egypt.” 
  • Beatty-Kingston, William (1892). Intemperance: Its Causes and Its Remedies. JSTOR 60222729. 
  • Weinberg, Bennett Alan; Bealer, Bonnie K. (2002). The World of Caffeine: The Science and Culture of the World's Most Popular Drug. Routledge. str. page 77. ISBN 978-0-415-92722-2. 
  • Wild, Anthony (2005). Coffee A Dark History. W. W. Norton & Company. str. page 154, page 90. ISBN 978-0-393-06071-3. 
  • Weinberg, Bennett Alan; Bealer, Bonnie K. (2002). The World of Caffeine: The Science and Culture of the World's Most Popular Drug. Routledge. ISBN 978-0-415-92722-2. 
  • Lewis, Bernard (1963). Istanbul and the Civilization of the Ottoman Empire. University of Oklahoma Press. str. 132. ISBN 978-0-8061-1060-8. 
  • Abbas, Hyder (2014). „'A Fund of entertaining and useful Information': Coffee Houses, Early Public Libraries, and the Print Trade in Eighteenth-Century Dublin”. Library & Information History. 30 (1): 41—61. S2CID 161212491. doi:10.1179/1758348913Z.00000000051. .
  • Marie-France Boyer; photographs by Eric Morin (1994) The French Café. London: Thames & Hudson
  • Brian Cowan (2005), The Social Life of Coffee: The Emergence of the British Coffeehouse, Yale University Press
  • Markman Ellis (2004), The Coffee House: a cultural history, Weidenfeld & Nicolson
  • Robert Hume "Percolating Society", Irish Examiner, 27 April 2017 p. 13
  • Oldenburg, Ray (1989). The Great Good Place: Cafes, Coffee Shops, Community Centers, General Stores, Bars, Hangouts, and How They Get You through the Day. New York: Parragon Books. ISBN 978-1-56924-681-8. 
  • Tom Standage. A History of the World in Six Glasses, Walker & Company. 2006. ISBN 978-0-8027-1447-3.
  • Ahmet Yaşar, "The Coffeehouses in Early Modern Istanbul: Public Space, Sociability and Surveillance", MA Thesis, Boğaziçi Üniversitesi, 2003. Library.boun.edu.tr
  • Ahmet Yaşar, "Osmanlı Şehir Mekânları: Kahvehane Literatürü / Ottoman Urban Spaces: An Evaluation of Literature on Coffeehouses", TALİD Türkiye Araştırmaları Literatür Dergisi, 6, 2005, 237–256. Talid.org
  • Antony Wild, Coffee, A Dark History, W. W. Norton & Company. . New York. ISBN 9780393060713.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć); Fourth Estate. . London. 2004. ISBN 978-1-84115-649-1.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Jaishikha Nautiyal (2016). „Aesthetic and Affective Experiences in Coffee Shops: A Deweyan Engagement with Ordinary Affects in Ordinary Spaces”. Education & Culture. 32 (2): 99—118. S2CID 151673265. doi:10.5703/educationculture.32.2.0099. .
Kafić na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кафић&oldid=27674860”