Kiparski konflikt

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kiparski konflikt, takođe poznat kao Kiparski spor, ili Kiparsko pitanje, je tekući spor između rukovodstva zajednice grčkih Kiprana u južnom delu Kipra i zajednice turskih Kiprana, koja se nalazi na severu.

Prvobitno, sa okupacijom ostrva od strane Britanske imperije od Otomanskog carstva 1878. godine i naknadnom aneksijom 1914. godine, „Kiparski spor“ odnosio se na opšte sukobe između grčkih i turskih ostrvljana.[1][2]

Međutim, trenutne međunarodne komplikacije spora protežu se izvan granica samog ostrva i uključuju moći garantora po Ciriškom i Londonskom sporazumu (Grčka i Turska i u manjoj meri Ujedinjeno Kraljevstvo), Ujedinjene nacije i Evropsku uniju. Sada nepostojeća Čehoslovačka i Istočni blok prethodno su se takođe politički mešali.[3]

Problem je ušao u svoju sadašnju fazu nakon turske invazije na Kipar 1974. godine, i okupacije severne trećine Kipra. Iako je invaziju pokrenuo kiparski državni udar 1974. godine, turske snage su odbile da odu nakon što je uspostavljena legitimna vlada. Rukovodstvo turskih Kiprana je kasnije proglasilo nezavisnost dela ostrva pod nazivom Turska Republika Severni Kipar, iako je samo Turska priznala legalnost tog poteza, dok i dalje postoji široko međunarodno protivljenje nezavisnosti Severnog Kipra. Prema Evropskom sudu za ljudska prava, Severni Kipar treba da se smatra marionetskom državom pod efektivnom turskom okupacijom i legitimno pripada Kipru.[4][5][6] Rezolucija 550 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija potvrđuje takav stav.

Kao rezultat toga što su se dve zajednice i zemlje garantora obavezale na pronalaženje mirnog rešenja spora, Ujedinjene nacije održavaju tampon zonu (poznatu kao „Zelena linija“) kako bi izbegle bilo kakve dalje tenzije i neprijateljstva među zajednicama. Ova zona razdvaja južne oblasti Republike Kipar (pretežno naseljene grčkim Kipranima), od severnih oblasti (gde žive turski Kiprani i doseljenici Turci). Tokom 2010-ih godina došlo je do otopljavanja odnosa između grčkih i turskih Kiprana, a razgovori su zvanično obnovljeni početkom 2014. Pregovori Kran-Montana pobudili su nadu u dugoročno rešenje, ali su na kraju zastali.[7][8] Pregovori predvođeni UN-om 2021. su takođe propali.[9]

Istorijska pozadina pre 1960.[uredi | uredi izvor]

Istorijska karta Kipra osmanskog admirala, geografa i kartografa Pirija Reisa

Ostrvo Kipar je prvi put naseljeno 9000. godine pre nove ere, dolaskom poljoprivrednih zajednica koja su gradila okrugle kuće sa podovima od teraca. Gradovi su prvi put izgrađeni tokom bronzanog doba i stanovnici su imali svoj eteokiparski jezik do oko 4. veka pre nove ere.[10] Ostrvo je bilo deo Hetitskog carstva kao delom Ugaritskog kraljevstva[11] tokom kasnog bronzanog doba sve do dolaska dva talasa naseljavanja grčkog naroda.

Grčko prisustvo na ostrvu trajalo je još od dolaska Mikenaca oko 1400. godine pre nove ere, kada su grobnice počele da dobijaju oblik dugih dromosa.[12] Grčko stanovništvo Kipra preživelo je višestruke osvajače, uključujući egipatsku i persijsku vlast. U 4. veku pre nove ere, Kipar je osvojio Aleksandar Veliki, a zatim je vladao Ptolemejski Egipat do 58. p. n. e., kada je uključen u Rimsko carstvo. Prilikom podele Rimskog carstva oko 4. veka nove ere, ostrvo je dodeljeno Vizantijskom carstvu sa pretežno grčkim jezikom.

Rimska vlast na Kipru prekinuta je 649. godine, kada su arapske vojske Omejadskog kalifata izvršile invaziju na ostrvo. Borbe oko ostrva između muslimana i Rimljana trajale su sve dok se 668. godine zaraćene strane nisu složile da Kipar postane kondominijum. Ovakav oblik zajedničkog upravljanja je trajao skoro 300 godina, sve dok vizantijska vojska nije osvojila ostrvo oko 965. godine. Kipar će ostati administrativna jedinica - tema Vizantijskog carstva do kasnog 12. veka.

Nakon okupacije od strane vitezova templara i vladavine Isaka Komnina, ostrvo je 1192. godine došlo pod vlast dinastije Lizinjan, koja je uspostavila Kraljevinu Kipar. U februaru 1489. zauzela ga je Mletačka republika.[traži se izvor] Između septembra 1570. i avgusta 1571. godine osvaja ga Osmansko carstvo,[traži se izvor] započinjući tri veka turske vladavine nad Kiprom.

Počev od ranog 19. veka, etnički Grci na ostrvu nastojali su da okončaju otomansku vladavinu i ujedine Kipar sa Grčkom. Ujedinjeno Kraljevstvo je preuzelo administrativnu kontrolu nad ostrvom 1878. godine, kako bi sprečilo da otomanski posedi potpadnu pod rusku kontrolu nakon Kiparske konvencije, što je dovelo do toga da je sve glasniji poziv na uniju sa Grčkom (enosis).[traži se izvor] Prema uslovima sporazuma postignutog između Britanije i Otomanskog carstva,[traži se izvor] ostrvo je ostalo osmanska teritorija.

Hrišćanska većina ostrva koja govori grčki pozdravila je dolazak Britanaca,[traži se izvor] kao priliku da iznesu svoje zahteve za uniju sa Grčkom.

Kada je Otomansko carstvo ušlo u Prvi svetski rat na strani centralnih sila, Britanija se odrekla sporazuma, odbacila sve turske pretenzije na Kipar i proglasila ostrvo britanskom kolonijom. 1915. Britanija je ponudila Kipar Konstantinu I Grčkom pod uslovom da se Grčka uključi u rat na strani Britanaca, što je on odbio.[13]

1918-1955.[uredi | uredi izvor]

Demonstracije grčkih Kiprana 1930-ih u korist Enosisa (unije) sa Grčkom

Pod britanskom vlašću početkom 20. veka, Kipar je izbegao sukobe i zločine koji su se dešavali negde drugde između Grka i Turaka tokom grčko-turskog rata i razmene stanovništva 1923. između Grčke i Turske . U međuvremenu, turski Kiprani su se dosledno protivili ideji unije sa Grčkom.

1925. Britanija je Kipar proglasila krunskom kolonijom. U godinama koje su usledile nastavila se odlučnost grčkih Kiprana da ostvare uniju. Godine 1931. to je dovelo do otvorene pobune. Neredi su rezultirali smrću šest civila, ranjavanjem nekoliko i paljenjem zgrade britanske vlade u Nikoziji. U mesecima koji su usledili, oko 2.000 ljudi osuđeno je za zločine u vezi sa borbom za uniju sa Grčkom. Britanija je reagovala uvođenjem oštrih ograničenja. Na ostrvo su poslata vojna pojačanja, a ustav je suspendovan.[14][15] Formirana je posebna rezervna policija koju su činili samo turski Kiprani, uvedena su ograničenja štampe[16][17] i zabranjene su političke partije. Prognana su dva biskupa i još osam istaknutih građana koji su bili direktno umešani u sukob.[18] Opštinski izbori su obustavljeni, a do 1943. godine sve opštinske službenike je postavljala vlada.[traži se izvor] Guverneru je pomagao Izvršni savet, a dve godine kasnije osnovan je Savetodavni savet; oba saveta su se sastojala samo od imenovanih lica i bila su ograničena na savetovanje samo o domaćim pitanjima. Pored toga, bilo je zabranjeno javno isticanje grčkih ili turskih zastava ili likova grčkih ili turskih heroja.[traži se izvor]

Borba za uniju je zaustavljena tokom Drugog svetskog rata. Britanska vlada je 1946. objavila planove da pozove Kiprane da formiraju Konsultativnu skupštinu kako bi raspravljali o novom ustavu. Britanci su takođe dozvolili povratak prognanika iz 1931. godine.[19]

Do 1954. godine brojne turske kopnene institucije bile su aktivne po pitanju Kipra, kao što su Nacionalna federacija studenata, Komitet za odbranu turskih prava na Kipru, Organizacija za dobrobit izbeglica iz Trakije i Kiparsko tursko udruženje.[traži se izvor] Iznad svega, turski sindikati su trebali da pripreme pravu klimu za glavni turski cilj, podelu ostrva (taksim) na grčki i turski deo, čime bi britansko vojno prisustvo i postrojenja na ostrvu zadržali netaknutim. U to vreme je osnovana i specijalna paravojna organizacija turskih Kiprana, Turska organizacija otpora (TMT), koja je trebalo da deluje kao protivteža grčkoj Nacionalnoj organizaciji kiparskih boraca, EOKA.[20]


U međuvremenu, 16. avgusta 1954, grčki predstavnik u UN-u je zvanično zatražio da se primeni pravo na samoopredeljenje naroda Kipra.[21] Turska je odbacila ideju o uniji Kipra i Grčke. Zajednica turkih Kiprana protivila se pokretu grčkih Kiprana, pošto su pod britanskom vlašću status i identitet manjine turkih Kiprana bili zaštićeni. Identifikacija turkih Kiprana sa Turskom je postala jača kao odgovor na otvoreni grčki nacionalizam grčkih Kiprana, a nakon 1954. turska vlada se sve više uključivala. U kasno leto i ranu jesen 1954. problem Kipra se intenzivirao. Na Kipru je kolonijalna vlada zapretila izdavačima buntovne literature do dve godine zatvora.[22] U decembru je Generalna skupština UN objavila odluku „da se ovaj problem za sada ne razmatra, jer se ne čini prikladnim usvojiti rezoluciju o pitanju Kipra“. Reakcija na neuspeh u UN bila je trenutna i nasilna, što je rezultiralo najgorim neredima na Kipru od 1931. godine.[traži se izvor]

Kampanja EOKA i stvaranje TMT-a, 1955–1959.[uredi | uredi izvor]

Grafit „TAKSIM“ (podela) na zidu u Nikoziji kasnih 1950-ih

U januaru 1955. Grivas je osnovao Nacionalnu organizaciju kiparskih boraca (Ethniki Organosis Kyprion Agoniston – EOKA). 1. aprila 1955. EOKA je započela oružanu kampanju protiv britanske vlasti u koordinisanoj seriji napada na policijske, vojne i druge vladine objekte u Nikoziji, Famagusti, Larnaki i Limasolu. To je rezultiralo smrću 387 britanskih vojnika i osoblja[23] i nekih grčkih Kiprana osumnjičenih za saradnju.[24] Kao rezultat toga, jedan broj grčkih Kiprana počeo je da napušta policiju. Ovo, međutim, nije uticalo na kolonijalne policijske snage pošto su one već stvorile rezervne snage isključivo turskih Kiprana za borbu protiv paravojnih formacija EOKA. Istovremeno, to je dovelo do tenzija između zajednica kiparskih Grka i Turaka. Turska organizacija otpora (Türk Mukavemet Teşkilatı 1957, TMT), koja je već bila formirana da zaštiti turske Kiprane od EOKA, je preduzela akciju. Kao odgovor na rastuću potražnju za unijom, jedan broj turskih Kiprana je postao uveren da bi jedini način da zaštite svoje interese i identitet stanovništva u slučaju unije bio podela ostrva – politika poznata kao taksim („pregrada“ na turskom pozajmljeno od Taqsīm (تقسیم) na arapskom) – na grčki sektor na jugu i turski sektor na severu.

Kipar je stekao nezavisnost 16. avgusta 1960. godine.

Nezavisnost, ustavni slom i razgovori među zajednicama, 1960–1974.[uredi | uredi izvor]

Predsednik Republike Kipar, arhiepiskop Makarios III (levo) i potpredsednik dr Fazil Kučuk (desno)

Ustav Kipra je usamljen među ustavima sveta”.[25] U kratkom vremenskom periodu počeli su da se javljaju prvi sporovi između dve zajednice. Pitanja spora uključivala su oporezivanje i stvaranje posebnih opština. Zbog zakonodavnog sistema veta, to je u mnogim slučajevima rezultiralo blokadom u komunalnoj i državnoj politici.

Kriza 1963–1964.[uredi | uredi izvor]

Nakon kolapsa partnerske vlade, administracija koju su vodili grčki Kiprani priznata je kao legitimna vlada Republike Kipar u fazi debata u Njujorku u februaru 1964.[26] Zajedničke snage primirja su držale liniju sve dok mirovne snage Ujedinjenih nacija nisu formirane nakon Rezolucije 186 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, donete 4. marta 1964. godine.

Mirotvorni napori, 1964–1974.[uredi | uredi izvor]

Dana 21. aprila 1967. godine, državni udar u Grčkoj doveo je na vlast vojnu administraciju. Samo nekoliko meseci kasnije, u novembru 1967, Kipar je bio svedok najžešćih sukoba među zajednicama od 1964. Odgovarajući na veliki napad na sela turskih Kiprana na jugu ostrva, u kojem je poginulo 27 ljudi, Turska je bombardovala snage grčkih Kiprana i izgleda da se spremala za intervenciju. Grčka je bila prinuđena na kapitulaciju. Nakon međunarodne intervencije, Grčka je pristala da opozove generala Georgiosa Grivasa, komandanta Nacionalne garde i bivšeg vođu EOKA, i smanji svoje snage na ostrvu. Iskoristivši slabost grčkih Kiprana, turski Kiprani su 28. decembra 1967. proglasili svoju privremenu upravu. Makarios je odmah proglasio novu administraciju nelegalnom. Ipak, desila se velika promena. Nadbiskup je, zajedno sa većinom drugih kiparskih Grka, počeo da prihvata da kiparski Turci moraju da imaju određeni stepen političke autonomije. Takođe se shvatilo da je ujedinjenje Grčke i Kipra neostvarivo u datim okolnostima.

U maju 1968. počeli su razgovori između dve strane pod pokroviteljstvom Dobre usluge generalnog sekretara UN. Neobično je da razgovori nisu održani između predsednika Makariosa i potpredsednika Kučuka. Umesto toga, vodili su ih predsednici opštinskih veća Glafkos Klerides i Rauf Denktaš. Opet, napravljen je mali napredak. Tokom prve runde pregovora, koja je trajala do avgusta 1968, turski Kiprani su bili spremni da naprave nekoliko ustupaka u vezi sa ustavnim pitanjima, ali je Makarios odbio da im zauzvrat da veću autonomiju. Druga runda razgovora, koja je bila fokusirana na lokalnu upravu, bila je podjednako neuspešna. U decembru 1969. počela je treća runda razgovora. Ovog puta su se fokusirali na ustavna pitanja. I opet je bilo malo napretka i kada su okončani u septembru 1970. generalni sekretar je okrivio obe strane za nedostatak pomeranja u pregovorima. Četvrta i poslednja runda razgovora takođe je bila fokusirana na ustavna pitanja, ali opet nije uspela da napravi veliki napredak pre nego što su bili primorani da se završe 1974. godine.

1974. Grčki državni udar i turska invazija[uredi | uredi izvor]

Druga runda razgovora održana je 8. avgusta, ovog puta sa predstavnicima Kipra. Turski Kiprani, uz podršku Turske, zahtevali su geografsko odvajanje od kiparskih Grka; što je Makarios odbio, jer je bio privržen unitarnoj državi. Turska je 14. avgusta zahtevala da Grčka prihvati saveznu državu Kipar, što bi dovelo do toga da kiparski Turci – koji čine 18% stanovništva i 10% vlasništva nad zemljom – dobiju 34% ostrva. Pregovori su okončani kada je Turska odbila Kleridesov zahtev za 36 do 48 sati da konsultuje kiparsku i grčku vladu. Za nekoliko sati, Turska je pokrenula drugu ofanzivu.[traži se izvor] Turska je kontrolisala 36%[27] ostrva do trenutka poslednjeg prekida vatre 16. avgusta 1974. godine. Područje između boraca postalo je tampon zona pod upravom Ujedinjenih nacija ili „zelena linija“.[28]

Grčki puč i turska invazija rezultirali su hiljadama kiparskih žrtava. Vlada Kipra je saopštila da obezbeđuje 200.000 izbeglica.[29] 160.000[27] grčkih Kiprana koji žive u severnom regionu pod turskom okupacijom pobeglo je pred turskim snagama ili su iseljeni[traži se izvor]; činili su 82% stanovništva regiona. Ujedinjene nacije su odobrile dobrovoljno preseljenje preostalih 51.000 turskih Kiprana na jugu u severnu oblast; mnogi su pobegli u britanska područja i čekali dozvolu da migriraju u područje pod turskom kontrolom.

Podeljeno ostrvo 1974–1997.[uredi | uredi izvor]

„Zelena linija“ u Nikoziji, na Kipru

1975–1979.[uredi | uredi izvor]

1979. godine ABC plan su predstavile SAD, kao predlog za trajno rešenje kiparskog problema. Projektovao je dvozajedničku dvozonsku federaciju sa jakom centralnom vladom. Prvo ga je odbio lider grčkih Kiprana Spiros Kiprijanu, a kasnije Turska.[30][31]

Proglašenje nezavisnosti turskih Kiprana[uredi | uredi izvor]

U maju 1983. godine, napor Havijera Peresa de Kueljara, tada generalnog sekretara UN, propao je nakon što je Generalna skupština Ujedinjenih nacija donela rezoluciju kojom se pozivaju na povlačenje sve okupacione snage sa Kipra. Turski Kiprani su bili besni zbog rezolucije, preteći da će proglasiti nezavisnost u znak odmazde. Uprkos tome, Perez de Kueljar je u avgustu dao dvema stranama set predloga na razmatranje koji su zahtevali rotirajuće predsedništvo, uspostavljanje dvodomne skupštine na isti način kao što je prethodno predloženo i zastupljenost 60:40 u centralnoj izvršnoj vlasti. U zamenu za povećanu zastupljenost u centralnoj vladi, turski Kiprani bi predali 8–13 odsto zemlje u svom posedu. I Kiprijanu i Denktaš su prihvatili predloge. Međutim, 15. novembra 1983. turski Kiprani su iskoristili postizbornu političku nestabilnost u Turskoj i jednostrano proglasili nezavisnost. U roku od nekoliko dana Savet bezbednosti je doneo rezoluciju br. 541 (13-1 glas: protiv samo Pakistan) stavljajući do znanja da neće prihvatiti novu državu i da je ta odluka poremetila napore za postizanje rešenja. Denktaš je ovo negirao. U pismu kojim je generalnog sekretara obavestio o odluci, on je insistirao da taj potez garantuje da će svako buduće rešenje biti zaista federalno po prirodi. Iako je Turska ubrzo priznala "Tursku Republiku Severni Kipar" (TRSK), ostatak međunarodne zajednice osudio je taj potez. Savet bezbednosti je usvojio još jednu rezoluciju, br. 550[32] (13-1 glas: ponovo se samo Pakistan protivio) kojom se osuđuje „navodna razmena ambasadora između Turske i rukovodstva turskih Kiprana”.

"Skup ideja"[uredi | uredi izvor]

U avgustu 1988, Perez de Kueljar je pozvao dve strane da se sastanu sa njim u Ženevi. Tamo su se dva lidera – Georgios Vasiliou i Rauf Denktaš – složila da napuste Nacrt okvirnog sporazuma i da se vrate na sporazume na visokom nivou iz 1977. i 1979. godine. Međutim, razgovori su posustali kada su grčki Kiprani objavili svoju nameru da podnesu zahtev za članstvo u Evropskoj zajednici (EZ, kasnije EU), čemu se oštro protive kiparski Turci i Turska. Ipak, juna 1989. de Kueljar je dvema zajednicama poklonio „Skup ideja“. Denktaš ih je brzo odbacio pošto se ne samo protivio odredbama, već je takođe tvrdio da generalni sekretar UN nema pravo da iznosi formalne predloge dvema stranama. Dve strane su se ponovo srele, u Njujorku, februara 1990. godine. Međutim, razgovori su opet kratko trajali. Ovog puta Denktaš je zahtevao da grčki Kiprani priznaju postojanje dva naroda na Kipru i osnovno pravo kiparskih Turaka na samoopredeljenje.

Dana 4. jula 1990. Kipar je zvanično podneo zahtev za pridruživanje EZ. Kiparski Turci i Turska, koji su podneli zahtev za članstvo 1987. godine, bili su ogorčeni. Denktaš je tvrdio da se Kipar može pridružiti Zajednici samo u isto vreme kada i Turska i prekinuo je sve razgovore sa zvaničnicima UN. Ipak, u septembru 1990. godine, države članice EZ su se jednoglasno složile da podnesu kiparsku prijavu komisiji na formalno razmatranje. Kao odmazdu, Turska i TRSK (Turska republika Severni Kipar) potpisale su zajedničku deklaraciju o ukidanju pasoške kontrole i uvođenju carinske unije samo nekoliko nedelja kasnije. Neustrašiv, Havijer Perez de Kueljar nastavio je potragu za rešenjem tokom 1991. Nije napredovao. U svom poslednjem izveštaju Savetu bezbednosti, predstavljenom u oktobru 1991. u skladu sa Rezolucijom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija 716, on je za neuspeh pregovora okrivio Denktaša, ističući zahtev lidera turskih Kiprana da dve zajednice treba da imaju jednak suverenitet i pravo na secesiju.

Dana 3. aprila 1992, Butros Butros-Gali, novi generalni sekretar UN, predstavio je Savetu bezbednosti okvirni plan za stvaranje dvozonalne federacije sa dve zajednice koja bi zabranila svaki oblik podele, secesije ili ujedinjenja sa drugom državom. Dok su grčki Kiprani prihvatili Skup ideja kao osnovu za pregovore, Denktaš je ponovo kritikovao generalnog sekretara UN zbog prekoračenja ovlašćenja. Kada se na kraju ipak vratio za sto, lider turskih Kiprana požalio se da predlozi nisu uspeli da priznaju njegovu zajednicu. U novembru, Gali je prekinuo razgovore. Sada je odlučio da zauzme drugačiji pristup i pokušao je da ohrabri dve strane da pokažu dobru volju prihvatanjem osam Mera za izgradnju poverenja. To je uključivalo smanjenje vojnih snaga na ostrvu, prebacivanje Varoše pod direktnu kontrolu UN, smanjenje ograničenja u kontaktima između dve strane, sprovođenje popisa stanovništva širom ostrva i sprovođenje studija izvodljivosti u vezi sa rešenjem. Savet bezbednosti je podržao pristup.

Generalni sekretar je 24. maja 1993. zvanično predstavio dvema stranama svoje Mere za izgradnju poverenja. Denktaš, iako je prihvatao neke od predloga, nije bio spreman da pristane na paket u celini. U međuvremenu, Evropska komisija je 30. juna vratila svoje mišljenje o kiparskoj aplikaciji za članstvo. Iako je ta odluka dala glasnu podršku slučaju za kiparsko članstvo, uzdržala se od otvaranja puta za hitne pregovore. Komisija je navela da smatra da bi to pitanje trebalo ponovo razmotriti u januaru 1995. godine, uzimajući u obzir "stavove koje je svaka strana usvojila u razgovorima". Nekoliko meseci kasnije, u decembru 1993, Glafkos Klerides je predložio demilitarizaciju Kipra. Denktaš je odbacio tu ideju, ali je sledećeg meseca najavio da će u principu biti voljan da prihvati Mere za izgradnju poverenja. Ubrzo su počeli bliski razgovori. U martu 1994, UN su dvema stranama predstavile nacrt dokumenta u kojem su predložene mere detaljnije navedene. Klerides je rekao da bi bio spreman da prihvati dokument ako Denktaš to uradi, ali je lider turskih Kiprana to odbio uz obrazloženje da bi to poremetilo ravnotežu snaga na ostrvu. Još jednom, Gali nije imao drugog izbora osim da za još jedan krah pregovora svali krivicu na stranu kiparskih Turaka. Denktaš bi bio spreman da prihvati obostrano dogovorene izmene, ali je Klerides odbio da pregovara o bilo kakvim daljim izmenama martovskih predloga. Dalje predloge koje je izneo generalni sekretar u pokušaju da se izađe sa mrtve tačke, obe strane su odbacile.

Zastoj i pravne bitke, 1994–1997.[uredi | uredi izvor]

Na Evropskom savetu na Krfu, održanom 24-25. juna 1994, EU je zvanično potvrdila da će Kipar biti uključen u sledeću fazu proširenja Unije. Dve nedelje kasnije, 5. jula, Evropski sud pravde uveo je ograničenja na izvoz robe sa Severnog Kipra u Evropsku uniju. Ubrzo nakon toga, u decembru, odnosi između EU i Turske dodatno su narušeni kada je Grčka blokirala konačnu implementaciju carinske unije. Kao rezultat toga, razgovori su ostali potpuno blokirani tokom 1995. i 1996. godine.

U decembru 1996. godine, Evropski sud za ljudska prava doneo je značajnu presudu kojom je proglašeno da je Turska okupatorska sila na Kipru. Slučaj – Loizidou protiv Turske – odnosio se na Titinu Loizidou, izbeglicu iz Kerineje, za koju je ocenjeno da joj je Turska nezakonito uskratila kontrolu nad njenom imovinom. Slučaj je takođe imao ozbiljne finansijske implikacije pošto je Sud kasnije odlučio da Turska treba gospođi Loizidou da isplati 825.000 američkih dolara kao kompenzaciju za gubitak korišćenja njene imovine. Ankara je odbacila presudu kao politički motivisanu.

Posle dvadeset godina razgovora, rešenje je izgledalo kao daleko. Međutim, osnovni parametri naseljavanja su do sada bili međunarodno usaglašeni. Kipar bi bio dvozonalna, dvozajednička federacija. Takođe se očekivalo rešenje koje će rešiti sledeća pitanja:

  • Ustavni okvir
  • Teritorijalna prilagođavanja
  • Povratak imovine vlasnicima pre 1974. godine i/ili isplata kompenzacije
  • Povratak raseljenih lica
  • Demilitarizacija Kipra
  • Prava boravka/repatrijacije turskih doseljenika
  • Budući mirovni aranžmani

Incidenti avgusta 1996.[uredi | uredi izvor]

U avgustu 1996. godine, izbeglice grčkih Kiprana demonstrirale su motociklističkim protestom u Derineji protiv turske okupacije Kipra. „Marš motociklista“ je uključio 2000 biciklista iz evropskih zemalja, a organizovao ga je Savez motociklista Kipra.[33] Miting je išao od Berlina do Kerineje (grada na Severnom Kipru) u znak sećanja na dvadeset drugu godinu Kipra kao podeljene zemlje i imao je za cilj da pređe granicu mirnim putem. Zahtev demonstranata bio je potpuno povlačenje turskih trupa i povratak kiparskih izbeglica u njihove domove i imanja. Među njima je bio i Tasos Isak koji je na smrt pretučen.[34]

Još jednog čoveka, Solomosa Solomua, turske trupe su ubile tokom istih protesta 14. avgusta 1996.[35] Usledila je istraga vlasti Republike Kipar, a osumnjičeni su imenovani. Pokrenuti su međunarodni pravni postupci, a za obojicom su raspisane poternice Interpola.[36] Tokom demonstracija 14. avgusta 1996. turske snage su takođe ranile dva britanska vojnika iz Kraljevske artiljerije 39. puka.

Raketna kriza[uredi | uredi izvor]

Situacija se još jednom pogoršala početkom 1997. godine kada su grčki Kiprani objavili da nameravaju da kupe protivvazdušni raketni sistem S-300 ruske proizvodnje.[37] Ubrzo nakon toga, počela je raketna kriza na Kipru.[38] Kriza je praktično okončana u decembru 1998. odlukom kiparske vlade da prebaci S-300 na Krit, u zamenu za alternativno oružje iz Grčke.

Pristupanje EU i proces nagodbe, 1997 – danas[uredi | uredi izvor]

Republika Kipar (zeleno), Turska republika Severni Kipar (narandžasto), Turska (crveno), Grčka (plavo)

1997. godine promenili su se osnovni parametri Kiparskog spora. Odluka Evropske unije da otvori pristupne pregovore sa Republikom Kipar stvorila je novi katalizator za rešenje. Među onima koji su podržali taj potez izneo se argument da Turska ne može imati veto na pridruživanje Kipra i da će pregovori ohrabriti sve strane da budu umerenije. Međutim, protivnici tog poteza su tvrdili da bi ta odluka uklonila podsticaj grčkim Kipranima da postignu nagodbu. Umesto toga, čekali bi dok ne postanu članovi, a zatim bi iskoristili ovu snagu da poguraju nagodbu pod njihovim uslovima. U odgovoru na odluku, Rauf Denktaš je najavio da više neće prihvatati federaciju kao osnovu za nagodbu. U budućnosti bi bio spreman da pregovara samo na osnovu konfederalnog rešenja. U decembru 1999. tenzije između Turske i Evropske unije su se donekle ublažile nakon što je EU odlučila da Tursku proglasi kandidatom za članstvo u EU, što je odluka doneta na Evropskom savetu u Helsinkiju. Istovremeno je u Njujorku počela nova runda pregovora. Ovo je kratko trajalo. Do sledećeg leta su se prekinuli. Tenzije su ponovo počele da rastu kako se sukob Turske i Evropske unije nadvio oko pristupanja ostrva.

Možda shvatajući ozbiljnost situacije i potezom koji je iznenadio posmatrače, Rauf Denktaš je 8. novembra 2001. pisao Glafkosu Kleridesu i predložio sastanak. Ponuda je prihvaćena. Nakon nekoliko neformalnih sastanaka između njih dvojice u novembru i decembru 2001, novi mirovni proces je započeo pod pokroviteljstvom UN 14. januara 2002. Na početku je naveden cilj dvojice lidera bio da pokušaju da postignu dogovor do početka juna te godine. Međutim, pregovori su ubrzo zašli u ćorsokak. U pokušaju da izađe iz ćorsokaka, Kofi Anan, generalni sekretar UN posetio je ostrvo u maju te godine. Uprkos tome, dogovor nije postignut. Posle letnje pauze, Anan se te jeseni ponovo sastao sa dvojicom lidera, prvo u Parizu, a zatim u Njujorku. Kao rezultat kontinuiranog neuspeha u postizanju sporazuma, Savet bezbednosti se složio da generalni sekretar predstavi dvema stranama plan rešenja. To bi predstavljalo osnovu za dalje pregovore. Prvobitnu verziju mirovnog plana UN je dvema stranama predstavio Anan 11. novembra 2002. Nešto manje od mesec dana kasnije, nakon izmena koje su podnele dve strane, revidiran je (Anan II). Nadalo se da će ovaj plan biti usaglašen između dve strane na marginama Evropskog saveta, koji je održan u Kopenhagenu 13. decembra. Međutim, Rauf Denktaš, koji se oporavljao od teške operacije srca, odbio je da prisustvuje. Nakon što je Grčka zapretila da će staviti veto na ceo proces proširenja ukoliko Kipar ne bude uključen u prvu rundu pristupanja,[39] EU je bila prinuđena da potvrdi da će Kipar pristupiti EU 1. maja 2004, zajedno sa Maltom i osam drugih država iz centralne i istočne Evrope.

Kontrolni punkt sever-jug otvoren je od 2003. godine

Iako se očekivalo da se razgovori neće moći nastaviti, razgovori su nastavljeni početkom januara 2003. Nakon toga, dalja revizija (Anan III) izvršena je u februaru 2003, kada je Anan ponovo posetio ostrvo. Tokom boravka on je takođe pozvao dve strane da se ponovo sastanu sa njim sledećeg meseca u Hagu, gde bi očekivao njihov odgovor da li su spremni da plan iznesu na referendum. Dok je strana kiparskih Grka, koju je sada predvodio Tasos Papadopulos, pristala na to, Rauf Denktaš je odbio da dozvoli glasanje. Mirovni pregovori su propali. Mesec dana kasnije, 16. aprila 2003, Kipar je zvanično potpisao Ugovor o pristupanju EU na ceremoniji u Atini.

Tokom ostatka godine nije bilo napora da se pregovori ponovo pokrenu. Umesto toga, pažnja je usmerena na izbore turskih Kiprana, gde se očekivalo da će pobediti umerene stranke za rešenje. Na kraju, skupština je bila ravnomerno podeljena. Formirana je koaliciona administracija, koja je tradicionalno zauzela liniju koju je usvojio Rauf Denktaš. To je Turskoj otvorilo put da izvrši pritisak na nove razgovore. Nakon sastanka Redžepa Tajipa Erdogana i Kofija Anana u Švajcarskoj, lideri dve strane pozvani su u Njujork. Tamo su se dogovorili da započnu novi pregovarački proces zasnovan na dve faze: prva faza, koja bi uključivala samo kiparske Grke i Turke, koja se održava na ostrvu i druga faza, koja bi takođe uključivala Grčku i Tursku, koja bi se održavala na drugim mestima. Posle mesec dana pregovora na Kipru, razgovori su prebačeni u Burgenštok, u Švajcarskoj. Lider turskih Kiprana Rauf Denktaš potpuno je odbacio plan i odbio da prisustvuje ovim razgovorima. Njegov sin Serdar Denktaš i Mehmet Ali Talat su prisustvovali umesto njega. Tamo je predstavljena četvrta verzija plana. Ovo je kratko trajalo. Nakon konačnih prilagođavanja, peta i konačna verzija Plana predstavljena je dvema stranama 31. marta 2004. godine.

Plan UN za naseljavanje (Ananov plan)[uredi | uredi izvor]

Predložena zastava Ujedinjene Republike Kipar
Bivši generalni sekretar UN Kofi Anan bio je tvorac Ananovog plana

Prema konačnim predlozima, Republika Kipar bi postala Ujedinjena Kiparska Republika. To bi bila labava federacija sastavljena od dve komponente. Konstitutivna država turskih Kiprana na severu obuhvatala bi oko 28,5% ostrva, a južna država grčkih Kiprana bi se sastojala od preostalih 71,5%. Svaki deo bi imao svoj parlament. Postojao bi i dvodomni parlament na saveznom nivou. U Zastupničkom domu kiparski Turci bi imali 25 odsto mesta. Senat bi se sastojao od jednakih delova pripadnika svake etničke grupe. Izvršnu vlast bi imao predsednički savet. Predsedavanje ovim savetom bi se rotiralo između zajednica. Svaka zajednica bi takođe imala pravo veta na sve zakone.

Jedan od najkontroverznijih elemenata plana odnosio se na imovinu. Tokom vojne intervencije/invazije Turske 1974. godine, mnogi grčki Kiprani (koji su posedovali 70% zemlje i imovine na severu) bili su primorani da napuste svoje domove. (Hiljade turskih Kiprana takođe je bilo primorano da napusti svoje domove na jugu.) Od tada je pitanje restitucije njihove imovine centralni zahtev grčkih Kiprana. Međutim, turski Kiprani tvrde da bi potpuni povratak sve imovine grčkih Kiprana njihovim prvobitnim vlasnicima bio nespojiv sa funkcionisanjem dvozonalnog federalnog naselja. Oni su tvrdili da treba ponuditi kompenzaciju. Ananov plan je pokušao da premosti ovu podelu. U određenim oblastima, kao što su Morfu i Famagusta, koje bi bile vraćene pod kontrolu grčkih Kiprana, izbeglice bi dobile nazad svu svoju imovinu u skladu sa vremenskim rasporedom. U drugim oblastima, kao što su Kerineja i poluostrvo Karpas, koje bi ostale pod kontrolom turskih Kiprana, bio bi im vraćen deo njihove zemlje i dobili bi nadoknadu za ostalo. Sva zemlja i imovina (koja nije korišćena za bogosluženje) koja pripada preduzećima i institucijama, uključujući Crkvu, najvećeg vlasnika imovine na ostrvu, bila bi eksproprisana. Dok su mnogi grčki Kiprani smatrali da su ove odredbe same po sebi neprihvatljive, mnogi drugi su negodovali zbog činjenice da je plan predviđao da svi zahtevi za odštetu određene zajednice budu ispunjeni od njihove sopstvene strane. Ovo se smatralo nepravednim jer se od Turske ne bi tražilo da doprinosi bilo kakvim sredstvima za kompenzaciju.

Osim imovinskog pitanja, bilo je mnogo drugih delova plana koji su izazvali kontroverzu. Na primer, sporazum je predviđao postepeno smanjenje broja grčkih i turskih trupa na ostrvu. Posle šest godina, broj vojnika iz svake zemlje bio bi ograničen na 6.000. Ovo bi palo na 600 nakon 19 godina. Nakon toga, cilj bi bio da se pokuša postići puna demilitarizacija, proces za koji su se mnogi nadali da će biti omogućen pristupanjem Turske Evropskoj uniji. Sporazum je takođe zadržao na snazi Ugovor o garanciji – sastavni deo ustava iz 1960. koji je Velikoj Britaniji, Grčkoj i Turskoj dao pravo da vojno intervenišu u ostrvskim poslovima. Mnogi kiparski Grci su bili zabrinuti da bi nastavak prava na intervenciju Turskoj dao preveliko pravo glasa u budućnosti ostrva. Međutim, većina turskih Kiprana smatrala je da je neophodno stalno tursko vojno prisustvo da bi se osigurala njihova bezbednost. Još jedan element plana kome su se grčki Kiprani protivili je da je plan omogućio da mnogi turski državljani koji su dovedeni na ostrvo ostanu. (Tačan broj ovih turskih "doseljenika" je veoma sporan. Neki tvrde da je ta cifra od 40.000 do 150.000. Na njih se gleda kao na naseljenike koji su ilegalno dovedeni na ostrvo u suprotnosti sa međunarodnim pravom. Međutim, dok su mnogi prihvatili zabrinutost grčkih Kiprana po ovom pitanju, postojao je rašireno osećanje da bi bilo nerealno – i pravno i moralno problematično – nasilno udaljiti svakog od ovih doseljenika, posebno pošto su mnogi od njih rođeni i odrasli na ostrvu.)

Referendumi, 24. april 2004.[uredi | uredi izvor]

Prema uslovima plana, Ananov plan bi stupio na snagu samo ako ga prihvate dve zajednice na istovremenim referendumima. Oni su određeni za 24. april 2004. U nedeljama koje su usledile vodila se intenzivna kampanja u obe zajednice. Međutim, uprkos protivljenju Raufa Denktaša, koji je bojkotovao pregovore u Švajcarskoj, ubrzo je postalo jasno da će turski Kiprani glasati za sporazum. Mišljenje grčkih Kiprana bilo je u velikoj meri protiv plana. Tasos Papadopulos, predsednik Kipra, u govoru održanom 7. aprila pozvao je grčke Kiprane da odbace plan. Njegov glavni koalicioni partner AKEL, jedna od najvećih partija na ostrvu, odlučio je da odbije plan povinujući se željama većine stranačke baze. Podršku planu dalo je rukovodstvo Demokratskog skupa (DISI), glavne desničarske stranke, uprkos protivljenju plana od strane većine stranačkih sledbenika, i Ujedinjene demokrate, mala stranka levog centra koju predvodi Georgios Vasiliju, bivši predsednik. Glafkos Klerides, koji se sada povukao iz politike, takođe je podržao plan. Istaknuti članovi DISI-a koji nisu podržali Ananov plan odvojili su se od stranke i otvoreno su vodili kampanju protiv njega. Crkva grčkih Kiprana se takođe protivila planu u skladu sa stavovima većine javnog mnjenja.

Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države su bile za plan. Turska je signalizirala svoju podršku planu. Grčka vlada odlučila je da ostane neutralna. Međutim, Rusija je bila uznemirena pokušajem Britanije i SAD da unesu rezoluciju u Savet bezbednosti UN koja podržava plan i iskoristila je svoj veto da blokira taj potez. To je učinjeno jer su verovali da će rezolucija obezbediti spoljni uticaj na unutrašnju debatu, što nisu smatrali poštenim.[40]

Na referendumu 24. aprila turski Kiprani su podržali plan sa razlikom od skoro dva prema jedan. Međutim, grčki Kiprani su odlučno glasali protiv plana, sa razlikom od oko tri prema jedan.

Kiparski spor nakon referenduma[uredi | uredi izvor]

Zajednici turskih Kiprana je 2004. godine dodeljen „status posmatrača“ u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope (PSSE), kao deo kiparske delegacije. Od tada su dva predstavnika turskih Kiprana iz PSSE izabrana u Skupštinu Severnog Kipra.[41][42]

Dana 1. maja 2004, nedelju dana nakon referenduma, Kipar se pridružio Evropskoj uniji. Pod uslovima pristupanja celo ostrvo se smatra članom Evropske unije. Međutim, odredbe acquis communautaire, skupa zakona EU, suspendovane su na Severnom Kipru.

Ataturkov trg, Severna Nikozija 2006.

Nakon referenduma, juna 2004. godine, zajednica turskih Kiprana, uprkos protivljenju kiparske vlade, promenjena je u „Država turskih Kiprana“ u Organizaciji islamske saradnje, čiji je posmatrač od 1979. godine.[43]

Uprkos početnim nadama da će novi proces izmene odbačenog plana početi do jeseni, veći deo ostatka 2004. je zauzet diskusijama o predlogu Evropske unije da se otvori direktna trgovina sa turskim Kipranima i obezbedi 259.000.000 evra u fondovima da im pomogne da unaprede svoju infrastrukturu. Ovo je izazvalo značajnu debatu. Grčki Kiprani su izjavili da ne može biti direktne trgovine preko luka i aerodroma na Severnom Kipru jer su one nepriznate i da bi turski Kiprani trebalo da koriste objekte grčkih Kiprana na jugu koji su međunarodno priznati. Istovremeno, pažnja se okrenula i pitanju početka budućeg članstva Turske u Evropskoj uniji. Na Evropskom savetu održanom 17. decembra 2004, i uprkos ranijim pretnjama grčkih Kiprana da će uvesti veto, Turskoj je odobren datum za početak formalnih pregovora o članstvu pod uslovom da potpiše protokol kojim se carinska unija proširuje na nove članice EU, uključujući Kipar. Pod pretpostavkom da je to učinjeno, formalni pregovori o članstvu bi počeli 3. oktobra 2005.

Nakon poraza plana UN na referendumu, nije bilo pokušaja da se ponovo započnu pregovori između dve strane. Iako su obe strane ponovo potvrdile svoju posvećenost kontinuiranim naporima za postizanje sporazuma, generalni sekretar UN nije bio voljan da ponovo pokrene proces sve dok ne bude siguran da će novi pregovori dovesti do sveobuhvatnog rešenja zasnovanog na planu koji je izneo 2004. godine. U tom cilju, on je zatražio od grčkih Kiprana da dostave pisanu listu promena koje bi želeli da se unesu u sporazum. Ovo je odbio predsednik Tasos Papadopulos uz obrazloženje da se od nijedne strane ne treba očekivati da iznese svoje zahteve pre pregovora. UN su strahovale da bi došlo do još jednog otvorenog procesa koji bi mogao da se vuče u nedogled.

U oktobru 2012. godine, Severni Kipar je postao zemlja „posmatrač“ Organizacije za ekonomsku saradnju pod nazivom „Država turskih Kiprana“.

Prema Stratisu Eftimiju, iako je poražen, referendum je imao formativni uticaj na zajednicu grčkih Kiprana[44] koji su smatrali da je ponovno ujedinjenje stvarnost koja se može ostvariti, a to je podrilo nacionalističku borbu i ideje vojne odbrane. Prema Eftimiju, od referenduma je preovladao fenomen izbegavanja nacrta, a budžet za odbranu se pretvorio u trivijalan iznos.

Formula jedan i spor oko Kipra[uredi | uredi izvor]

Izlaganje na podijumu posle trke Formule 1 i Velike nagrade Turske 2006. izazvalo je kontroverzu, kada je pobednik Felipe Masa primio trofej od Mehmeta Ali Talata, koji je nazvan „predsednik Turske Republike Severni Kipar“. Vlada Republike Kipar podnela je zvaničnu žalbu Međunarodnoj automobilskoj federeaciji (FIA). Nakon istrage incidenta, FIA je 19. septembra 2006. kaznila organizatore Grand Pri-a sa 5 miliona dolara.[45] Turska motosportska federacija (TOSFED) i organizatori Velike nagrade Turske (MSO) pristali su da plate polovinu sume do žalbe koju će predati Međunarodnom apelacionom sudu FIA, 7. novembra 2006.[46] TOSFED je insistirao da taj potez nije bio planiran i da Mehmet Ali Talat zaista odgovara kriterijumima FIA za predstavljanje na podijumu kao figura svetskog statusa. U želji da popravi svoju nepristrasnost u međunarodnoj politici, FIA je ostala na svom stavu zahtevajući povlačenje žalbe.[47]

Izbori u Republici Kipar 2008.[uredi | uredi izvor]

Otvaranje ulice Ledra u aprilu 2008.

Na predsedničkim izborima 2008. godine, Papadopulosa je pobedio kandidat AKEL-a Dimitris Hristofijas, koji je obećao da će odmah ponovo pokrenuti pregovore o ponovnom ujedinjenju.[48] Govoreći o rezultatu izbora, Mehmet Ali Talat je rekao da će „ovaj predstojeći period biti period u kome će problem Kipra moći da se reši u razumnom roku – uprkos svim poteškoćama – pod uslovom da postoji volja”.[49] Hristofijas je održao svoj prvi sastanak kao predsednik sa liderom turskih Kiprana 21. marta 2008. u tampon zoni UN u Nikoziji.[50] Na sastanku su se dvojica lidera složili da pokrenu novu rundu "suštinskih" pregovora o ponovnom ujedinjenju i da ponovo otvore Ulicu Ledra, koja je presečena na dva dela od nasilja među zajednicama 1960-ih i koja je postala simbol podele ostrva.[51] Dana 3. aprila 2008, nakon što su barijere uklonjene, prelaz u ulici Ledra ponovo je otvoren u prisustvu zvaničnika grčkih i turskih Kiprana.[52]

Pregovori i tripartitni sastanci 2008–2012.[uredi | uredi izvor]

Prvi sastanak tehničkih komiteta zakazan je za 18. april 2008.[53] Talat i Hristofijas su se sastali 7. maja 2008.[54] i dogovorili da se redovno sastaju kako bi razmotrili dosadašnji napredak u razgovorima.[55] Drugi formalni samit održan je 23. maja 2008. kako bi se razmotrio napredak postignut u tehničkim komitetima.[56] Na sastanku 1. jula 2008. dvojica lidera su se načelno složila oko koncepta jedinstvenog državljanstva i jedinstvenog suvereniteta[57] i odlučili da vrlo brzo započnu direktne pregovore o ponovnom ujedinjenju;[58] istog datuma, bivši ministar inostranih poslova Australije Aleksandar Dauner imenovan je za novog izaslanika UN za Kipar.[59] Hristofijas i Talat su se dogovorili da se ponovo sastanu 25. jula 2008. radi konačne revizije pripremnih radova pre nego što počnu stvarni pregovori.[60] Očekivalo se da će Hristofijas predložiti rotirajuće predsedništvo ujedinjene kiparske države.[61] Talat je izjavio da očekuje da će oni odrediti datum za početak pregovora u septembru, i ponovio da neće pristati na ukidanje uloge garanta Turske i Grčke,[62][63] s tim da će plan ponovnog ujedinjenja biti stavljen na referendume u oba zajednice nakon pregovora.[64]

U decembru 2008, atinski socijalistički dnevni list To Vima opisao je „krizu“ u odnosima između Hristofijasa i Talata, pri čemu su turski Kiprani počeli otvoreno da govore o labavoj „konfederaciji“,[65] ideji kojoj se južna Nikozija oštro protivi. Tenzije su dodatno pogoršane turskim uznemiravanjem kiparskih brodova koji se bave istraživanjem nafte u Ekskluzivnoj ekonomskoj zoni ostrva.

Talat je 29. aprila 2009. izjavio da ako Apelacioni sud Engleske i Velsa donese odluku u istom duhu kao i odluka Evropskog suda pravde onda će pregovarački proces na Kipru biti oštećen[66] na takav način da više nikada neće biti popravljen.[67] 

Dana 31. januara 2010, generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki-Mun stigao je na Kipar kako bi ubrzao pregovore u cilju ponovnog ujedinjenja zemlje.[68] Očekivalo se da će izbor nacionaliste Derviša Eroglua iz Partije nacionalnog jedinstva za predsednika na Severnom Kipru zakomplikovati pregovore o ponovnom ujedinjenju;[69] međutim, Eroglu je izjavio da je sada takođe za saveznu državu, što je promena u odnosu na njegove prethodne stavove.[70]

Od 2010. do 2012. održan je niz od pet tripartitnih sastanaka, na kojima su Ki-Mun, Hristofijas i Eroglu pregovarali, ali bez ikakvog dogovora o glavnim pitanjima.[71] Tog meseca su održani 100. pregovori od aprila 2008. bez ikakvog dogovora o glavnim pitanjima – zastoj koji se nastavio tokom narednih godinu i po dana uprkos ponovnom pokušaju da se Kipar ujedini i preuzme predsedavanje EU 2012.[72]

Pregovori su počeli da propadaju 2012. godine, a Ban Ki-Mun je izjavio da „nema dovoljno napretka u ključnim pitanjima pregovora o ponovnom ujedinjenju za sazivanje međunarodne konferencije“.[73]  Specijalni savetnik generalnog sekretara Aleksandar Dauner je dalje prokomentarisao da „ako lideri grčkih i turskih Kiprana ne mogu da se dogovore jedni sa drugima o modelu ujedinjenog Kipra, onda ih Ujedinjene nacije ne mogu naterati“.[74]  Eroglu je izjavio da su zajednički komiteti sa stranom grčkih Kiprana osnovani za preduzimanje mera za izgradnju poverenja u septembru te godine, ali su pregovori prekinuti početkom 2013. zbog promene vlasti u zajednici grčkih Kiprana na Kipru.[75]  Dana 11. februara 2014, Aleksandar Dauner, specijalni savetnik generalnog sekretara UN, podneo je ostavku.[76] Lideri kiparskih Grka i Turaka objavili su zajedničko saopštenje.[77][78]

Obnovljeni razgovori 2014.[uredi | uredi izvor]

Pregovarač grčkih Kiprana Andreas Mavrojanis i turski podsekretar spoljnih poslova Feridun Sinirlioglu, u Ankari, u okviru pregovora o Kipru 2014.

U februaru 2014, obnovljeni pregovori za rešavanje kiparskog spora počeli su nakon nekoliko godina toplih odnosa između severa i juga. Dana 11. februara 2014. godine, lideri zajednica kiparskih Grka i Turaka, Nikos Anastasijades i Derviš Eroglu, objavili su zajedničku deklaraciju.[79]

Vlade i Grčke i Turske izrazile su podršku obnovi mirovnih pregovora.[80] Deklaraciju je pozdravila i Evropska unija.[81]

Arhiepiskop Hrizostom je 13. februara 2014. dao Anastasijadisu podršku Zajedničkoj deklaraciji.[82]

Dana 14. februara 2014, pregovarač grčkih Kiprana Andreas Mavrojanis i pregovarač turskih Kiprana Kudret Ozersaj održali su svoj prvi sastanak i dogovorili se da posete Grčku, odnosno Tursku.[83]

Reakcije među političkim partijama grčkih Kiprana bile su različite. Opoziciona partija AKEL se izjasnila da podržava deklaraciju.[80] Međutim, Nikolas Papadopulos, lider DIKO-a, glavnog partnera Anastasijadisovoj partiji DISI u vladajućoj koaliciji, usprotivio se deklaraciji, a izvršni komitet DIKO-a je 21. februara glasao da preporuči Centralnom komitetu stranke da se stranka povuče iz koalicije od 4. marta.[84] DIKO je 27. februara odlučio da napusti koalicionu vladu, uz obrazloženje da je Zajednička deklaracija priznala poseban suverenitet turskim Kipranima.[85]

Dana 15. maja 2015, na prvom pregovaračkom sastanku Akindži-Anastasijadis, Severni Kipar je ukinuo vize za grčke Kiprane, a Anastasijadis je predstavio mape 28 minskih polja na severu, u blizini planinskog regiona Pentadaktilos.[86]

Razgovori 2015–2017.[uredi | uredi izvor]

Predsednik Republike Kipar Nikos Anastasijadis i predsednik Severnog Kipra Mustafa Akindži sastali su se prvi put i ponovo započeli mirovne pregovore 12. maja 2015. godine. Dana 7. jula 2017. godine, pregovori pod pokroviteljstvom UN-a, koji su vođeni u švajcarskim Alpima prethodnih 10 dana, prekinuti su nakon što su propali.[87] Pregovori o Kipru u Kran Montani završeni su bez sporazuma o miru i ponovnom ujedinjenju.[88]

Dana 1. oktobra 2017. bivši britanski ministar spoljnih poslova Džek Strou izjavio je da bi samo podeljeno ostrvo dovelo do kraja spora između kiparskih Turaka i Grka.[89] Ministar turskih Kiprana je 2. oktobra rekao da je federacija na ostrvu nemoguća.[90]

Krajem 2017, Business Monitor International, deo Fitch Ratings-a, smanjio je svoju procenu novog sporazuma o ujedinjenju Kipra sa slabe na izuzetno udaljenu.[91][92]

2018. do danas[uredi | uredi izvor]

U junu 2018. godine, u pokušaju da ubrza pregovore, generalni sekretar UN Antonio Guteres imenovao je Džejn Hol Lut za svog novog savetnika za Kipar. Njena misija je bila da konsultuje dvojicu kiparskih lidera, Nikosa Anastasijadesa i Mustafu Akindžija, i tri strane garantora (Grčku, Tursku i Ujedinjeno Kraljevstvo) kako bi utvrdila da li postoje povoljni uslovi za nastavak pregovora u organizaciji UN i, ako postoje, da se pripremi sveobuhvatni „zadatak“. Lut je sprovela prvi krug konsultacija u septembru 2018, drugi u oktobru 2018, treći u januaru 2019, i četvrti i poslednji krug 7. aprila 2019, i otkrila da su obe strane naizgled udaljenije.[93]

Dana 12. novembra 2018. otvoreni su kontrolni punkt Derinija na istočnoj obali ostrva i kontrolni punkt Lefka-Aplikli 52 km zapadno od Nikozije, što je dovelo do devet prelaznih tačaka duž 180 km duge tampon zone.[94]

Grčka i Turska su 5. februara 2019. izjavile da žele da smanje tenzije kroz dijalog, uključujući i spor oko Kipra. Međutim, još jedan spor oko istraživanja nafte i gasa u vodama ekskluzivne ekonomske zone Kipra između različitih strana ih sprečava da obnove razgovore.[95][96]

Dana 25. novembra 2019. Guteres, Anastasijadis i Akindži okupili su se na neformalnoj večeri u Berlinu i razgovarali o narednim koracima po pitanju Kipra. Međutim, nisu mogli da se dogovore o „zadacima“ za ponovno pokretanje faznih i smislenih pregovora o Kipru.[97]

Dana 20. januara 2020., specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija za Kipar rekao je da „postoji sve veći skepticizam u pogledu toga da li je ponovno ujedinjenje još uvek moguće“ pošto su pregovori zaglavili u ćorsokaku.[98]

U februaru 2020. godine, Mustafa Akindži, predsednik Severnog Kipra, rekao je u intervjuu za The Guardian da ako pokušaji ponovnog ujedinjenja na Kipru propadnu, onda će severni Kipar postati sve više zavisan od Turske i da bi na kraju mogao da bude progutan, kao turska provincija, dodajući da bi izgledi za aneksiju u stilu Krima bili "užasni". Turski zvaničnici su ga osudili. Premijer kiparskih Turaka Ersin Tatar kritikovao je Akindžija.[99]

2020. godine nije viđen napredak u pregovorima o jedinstvu Kipra. Nikos Rolandis (ministar inostranih poslova Kipra 1978–1983 i ministar trgovine 1998–2003) rekao je da je političko rešenje spora oko Kipra za sada gotovo nemoguće.[100] Premijer Ersin Tatar, koji podržava rešenje o dve države, pobedio je na predsedničkim izborima na severnom Kipru 2020.[101]

Od izbora Ersina Tatara, i Turska i turski Kiprani insistiraju da je rešenje sa dve države jedina opcija. Grčka, Kipar, EU i Ujedinjene nacije podržavaju federaciju kao jedino rešenje koje je dovelo do zamrzavanja pregovora od 2020.

Tatar je 30. januara 2022. precizirao da se o suverenoj jednakosti i ravnopravnom međunarodnom statusu turskih Kiprana ne može pregovarati.[102][103][104][105]

U novembru 2022. Savet turkofonih država prihvatio je Severni Kipar kao državu posmatrača. Kiparska vlada osudila je ovu akciju.[106] Evropska unija je to takođe osudila i "izrazila snažnu podršku principu teritorijalnog integriteta i Povelji UN".[107]

Mišljenje o rešenjima[uredi | uredi izvor]

Stručnjaci za mir sugerišu da se rešenje za sukob na Kipru može naći samo uključivanjem društva na širokoj osnovi, pošto su političke elite sukob tretirale kao izvor moći i resursa.[108]

Ponovno ujedinjenje Kipra[uredi | uredi izvor]

U zvaničnom saopštenju Bele kuće od 8. juna 2016, američki potpredsednik Džo Bajden i turski premijer Binali Jildirim ponovo su potvrdili snažnu podršku „sporazumu koji ponovo ujedinjuje ostrvo kao dvozonsku, dvozajedničku federaciju“.[109]

Rešenje sa dve države[uredi | uredi izvor]

Turska je često izražavala svoju podršku rešenju o dve države, posebno od strane turskog predsednika Redžepa Tajipa Erdogana tokom njegove posete Severnom Kipru 2020.[101] Brojni posmatrači sugerišu da je podela najbolje rešenje.

Ankete[uredi | uredi izvor]

U aprilu 2009. godine, anketa koju je sprovela CyBC je pokazala da većina grčkih Kiprana podržava podelu.[110]

U istraživanju javnog mnjenja iz 2010. godine, 84% grčkih Kiprana i 70% turskih Kiprana pretpostavilo je da: „druga strana nikada ne bi prihvatila stvarne kompromise i ustupke koji su potrebni za pravedno i održivo rešenje“.[111]

Prema anketi koju je sproveo Gezici u januaru 2020, rešenje o dve države imalo je stopu podrške od 81,3% među turskim Kipranima.[112]

U anketi javnog mnjenja koju je u maju 2021. sproveo CyBC, 36% kiparskih Grka smatra da je najbolje rešenje za kiparski problem dvozonalna dvozajednička federacija, 19% - unitarna država, a 4% - dve odvojene države. [113]

U istraživanju javnog mnjenja koje je sproveo Cypronetwork među grčkim Kipranima 2022. godine, 36% je izjavilo da je najbolje rešenje za kiparski problem dvozonalna federacija sa dve zajednice, 18% je navelo da su dve odvojene države najbolja opcija, 19% je preferiralo „unitarnu državu“, a 13% je bilo za status kvo.[114]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Anthony Eden, "Memoirs, Full Circle, Cassell, London 1960
  2. ^ Jenkins, Jolyon. „UK's murky role in Cyprus crisis”. BBC Radio 4's Document. 
  3. ^ Koura, Jan (januar 2021). Kedourie, Helen; Kelly, Saul, ur. „Czechoslovakia and the 'Cyprus issue' in the years 1960–1974: Secret arms deals, espionage, and the Cold War in the Middle East”. Middle Eastern Studies. Taylor & Francis. 57 (4): 516—533. ISSN 0026-3206. LCCN 65009869. OCLC 875122033. S2CID 234260226. doi:10.1080/00263206.2020.1860944. 
  4. ^ Milano, Enrico (2006). Unlawful Territorial Situations in International Law: Reconciling Effectiveness, Legality And Legitimacy. Martinus Nijhoff Publishers. str. 146. ISBN 978-9004149397. 
  5. ^ Terry.D., Gill (2016). Yearbook of International Humanitarian Law 2015. Springer. str. 58. ISBN 9789462651418. 
  6. ^ „Cyprus's Military Balance: Greek and Turkish Forces in Comparison - Balkanalysis”. www.balkanalysis.com. Arhivirano iz originala 13. 01. 2018. g. Pristupljeno 11. 1. 2017. 
  7. ^ Cyprus Mail 11 Feb 2014 Joint Declaration
  8. ^ Xypolia, Ilia (29. 6. 2017). „Are the Cyprus reunification talks doomed to fail again?”. The Conversation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 5. 7. 2017. 
  9. ^ Psaropoulos, John. „Cyprus' reunification: What next after failed talks?”. www.aljazeera.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2023-01-24. 
  10. ^ Linguist List – Description of Eteocypriot „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala 25. 12. 2009. g. Pristupljeno 27. 04. 2023. . Retrieved 4 May 2011.
  11. ^ Thomas, Carol G.; Conant, C. (2005). The Trojan War. Greenwood Publishing Group. str. 121–122. ISBN 9780313325267. 
  12. ^ „Burial practices on Late Bronze Age Cyprus”. [The British Museum]. februar 2009. 
  13. ^ Tribune, International Herald (22. 10. 2015). „1915: Greece Declines Cyprus Offer”. IHT Retrospective Blog (na jeziku: engleski). Pristupljeno 22. 2. 2019. 
  14. ^ „England sends troops to end Cyprus revolt”. St. Petersburg Times. 23. 10. 1931. Pristupljeno 17. 6. 2010. 
  15. ^ „Cyprus”. Hansard. 259. 12. 11. 1931. Arhivirano iz originala 10. 08. 2022. g. Pristupljeno 17. 6. 2010. 
  16. ^ „Cyprus (Press Restrictions)”. Hansard. Arhivirano iz originala 10. 08. 2022. g. Pristupljeno 17. 6. 2010. 
  17. ^ „Cyprus (Newspapers)”. Hansard. Arhivirano iz originala 07. 04. 2022. g. Pristupljeno 17. 6. 2010. 
  18. ^ „Cyprus (exiles)”. Hansard. 260. 25. 11. 1931. Arhivirano iz originala 10. 08. 2022. g. Pristupljeno 17. 6. 2010. 
  19. ^ Holland, Robert F. (1998). Britain and the revolt in Cyprus, 1954–1959. Oxford University Press. str. 14. ISBN 978-0-19-820538-8. 
  20. ^ Hür, Ayşe (27. 7. 2008). „Othello'nun güzel ülkesi Kıbrıs”. Taraf (na jeziku: turski). Arhivirano iz originala 2. 9. 2008. g. Pristupljeno 27. 7. 2008. 
  21. ^ Richmond, O.; Ker-Lindsay, J. (19. 4. 2001). The Work of the UN in Cyprus: Promoting Peace and Development (na jeziku: engleski). Springer. str. 9. ISBN 978-0-230-28739-6. 
  22. ^ „Cypriots on spot”. The Pittsburgh Press. 24. 11. 1956. str. 4. Pristupljeno 17. 6. 2010. 
  23. ^ UK casualties of war Arhivirano 25 jul 2011 na sajtu Wayback Machine UK army personnel killed by Greek Cypriot EOKA militant organisation
  24. ^ „britishcyprusmemorial.org”. britishcyprusmemorial.org. Pristupljeno 2022-03-18. 
  25. ^ „Report Submitted By Cyprus – Recent Political History And Developments”. Humanrights.coe.int. Arhivirano iz originala 25. 1. 2009. g. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  26. ^ "UNFICYP: a living fossil of the Cold War". Cyprus-Mail, 9 March 2014
  27. ^ a b Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Cyprus (22. 2. 2005). „Memorandum by the Ministry of Foreign Affairs of the Republic of Cyprus regarding the Foreign Affairs Committee of the United Kingdom Parliament Report on Cyprus”. Arhivirano iz originala 14. 6. 2007. g. Pristupljeno 18. 10. 2006. 
  28. ^ „About the Buffer Zone”. United Nations Peacekeeping Force in Cyprus. 20. 11. 2015. Pristupljeno 30. 3. 2021. 
  29. ^ „Cyprus – Refugees and Social Reconstruction”. Countrystudies.us. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  30. ^ Kordoni 2016, str. 28.
  31. ^ Michael 2015, str. 229.
  32. ^ „Security Council resolution 220 (1966) on Cyprus”. Arhivirano iz originala 6. 5. 2012. g. Pristupljeno 14. 2. 2014. 
  33. ^ Efthymiou, Stratis Andreas (2019). „Nationalism, Militarism and Masculinity After the Construction of the Border”. Nationalism, Militarism and Masculinity in Post-Conflict Cyprus. Springer International. str. 23—53. ISBN 978-3-030-14701-3. S2CID 198621467. doi:10.1007/978-3-030-14702-0_2. 
  34. ^ „Antenna News in English 130896”. www.hri.org. 
  35. ^ „1 killed, 11 wounded as Turks shoot at Greek Cypriots armed with stones”. Associated Press. 15. 8. 1996. Pristupljeno 29. 10. 2007. 
  36. ^ Christou, Jean (11. 11. 1997). „Denktash 'minister' on Interpol list over Solomou killing”. Cyprus Mail. Pristupljeno 4. 7. 2012. 
  37. ^ Efthymiou, Stratis Andreas (30. 9. 2016). „Militarism in post-war Cyprus: the development of the ideology of defence” (PDF). Defence Studies (na jeziku: engleski). 16 (4): 408—426. ISSN 1470-2436. S2CID 157301069. doi:10.1080/14702436.2016.1229126. 
  38. ^ Efthymiou, Stratis Andreas (2019). „Cypriot Energy: Nationalism, Militarism and Masculinity on the Maritime Boundaries”. Nationalism, Militarism and Masculinity in Post-Conflict Cyprus. Springer International. str. 217—236. ISBN 978-3-030-14701-3. S2CID 198635065. doi:10.1007/978-3-030-14702-0_7. 
  39. ^ „Page 6” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 04. 11. 2021. g. Pristupljeno 27. 04. 2023. 
  40. ^ ✓http://www.un.org/News/Press/docs/2004/sc8066.doc.htm UN Security Council Press Release SC / 8066]
  41. ^ Ker-Lindsay, James (25. 10. 2012). The Foreign Policy of Counter Secession: Preventing the Recognition of Contested States. OUP Oxford. str. 149. ISBN 978-0-19-969839-4. 
  42. ^ Today's Zaman 2005–2007: CTP Özdil Nami; UBP Huseyin Ozgurgun
  43. ^ Ker-Lindsay, James (25. 10. 2012). The Foreign Policy of Counter Secession: Preventing the Recognition of Contested States. OUP Oxford. str. 141. ISBN 978-0-19-969839-4. 
  44. ^ Efthymiou, Stratis (2019). Nationalism, Militarism and Masculinity in Post-Conflict Cyprus. Cham: Palgrave Macmillan. ISBN 978-3-030-14702-0. 
  45. ^ "Turks fined only $5m*, GrandPrix.com, 19 September 2006
  46. ^ „F1 News > Turks to appeal”. Grandprix.com. 11. 10. 2006. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  47. ^ „Turkey asks to withdraw fine appeal”. Autoracingsport.com. 24. 10. 2006. Arhivirano iz originala 26. 06. 2009. g. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  48. ^ „Christofias wins Cyprus presidency”. CNN. 24. 2. 2008. Arhivirano iz originala 29. 2. 2008. g. Pristupljeno 25. 2. 2008. 
  49. ^ „President Talat's Statement on 25 February 2008 on the Results of the Greek Cypriot Elections”. TRNC Presidency website. 27. 2. 2008. Pristupljeno 27. 2. 2008. 
  50. ^ „Cyprus leaders begin peace talks”. BBC News. 21. 3. 2008. 
  51. ^ Morgan, Tabitha (21. 3. 2008). „Cyprus peace back on the agenda”. BBC News. 
  52. ^ "Ledra Street crossing opens in Cyprus". International Herald Tribune. Associated Press. 3 April 2008.
  53. ^ „Greek Cypriot, Turkish Cypriot negotiators to meet Friday”. SETimes.com. 17. 4. 2008. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  54. ^ „UN welcomes Cyprus reunification efforts as the committees meet”. Hürriyet. 18. 4. 2008. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  55. ^ „Turkish-Greek Cypriot leaders to meet on May 23”. Hürriyet. 8. 5. 2008. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  56. ^ „Nächster Zypern-Gipfel am 23. Mai”. Die Presse. 8. 5. 2008. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  57. ^ „Turkish Cypriot, Greek Cypriot leaders agree on single sovereignty, citizenship”. SETimes.com. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  58. ^ „/ World – Cyprus leaders to start peace talks”Neophodna novčana pretplata. Financial Times. 2. 7. 2008. Arhivirano iz originala 10. 12. 2022. g. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  59. ^ „Europe – Downer appointed as UN Cyprus envoy”. Al Jazeera English. 1. 7. 2008. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  60. ^ „Cypriot leaders meet to discuss key issues for reunification talks”. People's Daily. 2. 7. 2008. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  61. ^ „Christofias to propose rotating presidency in Cyprus”. SETimes.com. 23. 7. 2008. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  62. ^ „Talks for Cyprus solution expected to start in September”. People's Daily. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  63. ^ „Talat says Cyprus reunification talks will start in September”. SETimes.com. 24. 7. 2008. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  64. ^ „Cyprus sets date for peace talks”. BBC News. 25. 7. 2008. Pristupljeno 22. 3. 2009. 
  65. ^ Κρίση στις σχέσεις Χριστόφια και Ταλάτ [Crisis in relations between Christofias and Talat]. To Vima (na jeziku: grčki). 30. 11. 2008. Pristupljeno 1. 12. 2008. 
  66. ^ "President of Turkish Cyprus Talat holds three and a half hour meeting with political party leaders regard Orams case". Arhivirano 6 jun 2013 na sajtu Wayback Machine
  67. ^ [1] "Müzakere sürecinin bir daha düzeltilmesi mümkün olmayan bir şekilde zedeleneceği uyarısında bulunuldu" means "in such a way that it will never be repaired once more in English. Arhivirano 6 jun 2013 na sajtu Wayback Machine Hence, the expression in BRTK Turkish web site is missing some parts in BRTK English web site. Translation to English is corrected in Wikipedia.
  68. ^ "Ban holds talks with rival Cyprus leaders". The Hindu. 1 February 2010.
  69. ^ Vogel, Toby (19. 4. 2010). „Nationalist wins northern Cyprus election”. European Voice. 
  70. ^ „Neuer Präsident Nordzyperns für Bundesstaat” [New president of Northern Cyprus for federal state]. Der Standard (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2. 4. 2016. 
  71. ^ „UN chief worried about talks”. InCyprus. Arhivirano iz originala 26. 9. 2011. g. Pristupljeno 2. 4. 2016. 
  72. ^ „Turkish FM hopes for Cyprus reunification referendum in early 2012”. Trend. 9. 7. 2011. Pristupljeno 2. 4. 2016. 
  73. ^ UN News Center 21 April 2012
  74. ^ UNFICYP official website Arhivirano 8 avgust 2014 na sajtu Wayback Machine 27 April 2012
  75. ^ Cyprus Mail 2 February 2014
  76. ^ "Downer steps down". Cyprus Mail. 11 February 2014.
  77. ^ Cyprus Mail 11 Feb 2014 Joint Declaration
  78. ^ „Turkish Cypriot, Greek Cypriot parties set up committees”. WorldBulletin. Pristupljeno 4. 10. 2012. 
  79. ^ „Joint Declaration: final version as agreed between the two leaders”. Cyprus Mail. 11. 2. 2014. 
  80. ^ a b Morley, Nathan (11. 2. 2014). „Cyprus peace talks resume after two-year break”. Deutsche Welle. Pristupljeno 23. 2. 2014. 
  81. ^ „Big expectations as Cyprus peace talks restart”. EUobserver. Brussels. 11. 2. 2014. Pristupljeno 23. 2. 2014. 
  82. ^ „Anastasiades secures Archbishop's backing”. Cyprus Mail. 13. 2. 2014. 
  83. ^ Evripidou, Stefanos (15. 2. 2014). „Direct access to guarantors”. Cyprus Mail. 
  84. ^ Psillides, Constantinos (23. 2. 2014). „All eyes on DIKO's next move”. Cyprus Mail. Pristupljeno 23. 2. 2014. 
  85. ^ Cyprus Mail 27 February 2014
  86. ^ „Turkish Cypriot Authorities Lift Visa Requirements for Greek Cypriots”. Latin American Herald Tribune. Arhivirano iz originala 14. 4. 2016. g. Pristupljeno 2. 4. 2016. 
  87. ^ Smith, Helena (7. 7. 2017). „Cyprus reunification talks collapse amid angry scenes”. The Guardian. 
  88. ^ „Cyprus talks end without a peace and reunification deal”. BBC News. 7. 7. 2017. Pristupljeno 24. 3. 2020. 
  89. ^ „Only a partitioned island will bring the dispute between Turkish and Greek Cypriots to an end”. The Independent. 1. 10. 2017. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  90. ^ „Turkish Cypriot FM says federation on island impossible”. 6. 10. 2017. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  91. ^ Morelli, Vincent L. (15. 4. 2019). „Cyprus: Reunification Proving Elusive” (PDF). Congressional Research Service. str. 41. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  92. ^ „Fitch Business Group Sees Almost No Hope for Cyprus Unity”. The National Herald. 28. 9. 2017. Arhivirano iz originala 25. 3. 2020. g. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  93. ^ Morelli, Vincent L. (15. 4. 2019). „Cyprus: Reunification Proving Elusive” (PDF). Congressional Research Service. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  94. ^ „Lefka and Dherynia crossing points are now open”. Kathimerini. 12. 11. 2018. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  95. ^ „Greece, Turkey vow to defuse tensions through dialogue”. Euractiv (na jeziku: engleski). 6. 2. 2019. Pristupljeno 1. 7. 2019. 
  96. ^ „Tensions ratchet up in Cyprus gas dispute”. Asia Times (na jeziku: engleski). jul 2019. Pristupljeno 1. 7. 2019. 
  97. ^ „No movement expected on peace talks until after April 2020”. Financial Mirror. 26. 11. 2019. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  98. ^ „February Alerts and January Trends 2020”. www.crisisgroup.org. 31. 1. 2020. 
  99. ^ "Top Turkish officials slam Turkish Cypriot leader for remarks". Hürriyet.
  100. ^ „No Cyprus Unity Talks Breakthrough Seen This Year”. The National Herald. 6. 1. 2020. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  101. ^ a b „Erdogan visits Northern Cyprus, calls for two-state solution for island”. Reuters. 15. 11. 2020. 
  102. ^ „Tatar insists on sovereign equality to start Cyprus talks”. Phile News. 30. 1. 2022. Arhivirano iz originala 31. 01. 2022. g. Pristupljeno 31. 1. 2022. 
  103. ^ „Tatar says he's ready for an informal dialogue”. Cyprus-mail. 30. 1. 2022. Pristupljeno 31. 1. 2022. 
  104. ^ „E. Tatar: First recognition of sovereign equality, then negotiation”. Worldstockmarket. 30. 1. 2022. Pristupljeno 31. 1. 2022. 
  105. ^ „Incendiary statements of Tatars: Varosia belongs to the pseudo-state – 'The federation is out of time'”. Fourals. 30. 1. 2022. Arhivirano iz originala 21. 09. 2022. g. Pristupljeno 31. 1. 2022. 
  106. ^ „'Observer status' at Turkic States for north is 'meaningless', foreign ministry says”. 11. 11. 2022. 
  107. ^ „Cyprus: Statement of the Spokesperson on the observer status for Turkish Cypriot secessionist entity in Organisation of Turkic States”. 12. 11. 2022. 
  108. ^ Birte Vogel; Oliver Richmond (april 2013). Enabling civil society in conflict resolution (PDF). ISBN 978-82-7288-509-9. Arhivirano iz originala (PDF) 4. 3. 2014. g. Pristupljeno 17. 1. 2014. 
  109. ^ „Readout of Vice President Biden's Call with Prime Minister Binali Yildirim of Turkey” (Saopštenje). Washington, D.C. 8. 6. 2016. Pristupljeno 19. 5. 2018. 
  110. ^ Charalambous, Loucas (5. 2. 2017). „Why the majority want partition”. Cyprus Mail. 
  111. ^ „Cyprus 2015 Initiative: Solving the Cyprus Problem: Hopes and Fears; 2011”. UNDP. str. 38. Arhivirano iz originala 25. 03. 2020. g. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  112. ^ „Gezici Poll firm revealed survey results: Tatar is leading”. Gundem Kibris, 20.01.2020. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  113. ^ „Στήθος με στήθος ΔΗΣΥ-ΑΚΕΛ, μάχες για τέταρτη θέση και είσοδο στη Βουλή”. ΡΕΠΟΡΤΕΡ. Pristupljeno 15. 6. 2021. 
  114. ^ „Majority of Cypriots feel 'anxious, dissatisfied and angry' – poll”. Pristupljeno 18. 11. 2022. 

Izvori[uredi | uredi izvor]

Zvanične publikacije i izvori[uredi | uredi izvor]

Додатна литература[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кипарски_конфликт&oldid=27698996”