Klasicizam

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Za drugu upotrebu, pogledajte stranicu Klasicizam (muzika).
Veliko pozorište u Varšavi

Klasicizam je umetnički pravac koji je nastao u Francuskoj na kraljevskom dvoru „Kralja sunca“, Luja XIV, odakle se proširuje. Prva faza se naziva „barokni klasicizam“ zbog upotrebe baroknih elemenata u njemu. Ovo se doba svrstava još u barokno doba. Posle njega dolazi rokoko koji se odvraća do neke mere od klasicizma.[1][2][3] Novi nastup klasicizma je donela Francuska revolucija.

Parlament u Beču
Crkva La Madlene u Parizu

Činjenica je da se od 18. veka moglo očekivati jedno revolucionarno vreme i francuska je buržoazija bila u svom progresivnom kretanju, vidimo kako ona ima svoje društvene političke ciljeve i mišljenje koje je, kao i mišljenje antičke ideologije, pružalo građanstvu slobode. Celokupna umetnost, i rimska i grčka postala je ideal umetnosti buržoazije. “Lepota se ne nalazi u prirodi, već su je stvorili Grci”. Umetnici je trebalo da zadovolje težnju buržoazije u antičkom, rimskom i grčkom svetu. Takve se ideje rasprostiru po celoj Evropi.

Klasicizam se trudi da se odvoji od baroka[4][5][6] i rokokoa i da postane umereniji i jednostavniji. U doba Napoleona Bonaparte se naziva ampir koji je preuzimao elemente iz antičke Grčke i renesanse i davao je naglaske na razum i razumljivost u stvaranju. U njemu se smatra da se pojedinac mora podvrgavati društvu.

Klasicizam je u najvećem zamahu u doba apsolutističkih monarhija u Evropi. Podržavale su se klasične forme koje su bile inspirisane uzorima iz antike.

Karakterizovao se filozofskim razmatranjima o idealima i o istinama, lepoti i ljubavi, kao i težnjom vernog saobražavanja raznih karakternih crta čoveka (heroj, lopov, prevarant...), već kakvi god da su.

Klasicizmom se u francuskoj i engleskoj literaturi naziva neoklasicizam.[7] Klasicizam se razvija u prvoj polovini 19. veka, a u narodnim sredinama i mnogo kasnije.

Arhitektura klasicizma[uredi | uredi izvor]

Zamak u parku u Varšavi

Arhitektonski objekti su jednostavni sa pojednostavljenom dekoracijom, imaju trouglaste štitove, ravne i čiste linije, upotrebljavaju stilske antičke stupove u arhitekturi i grade se objekti kao banke, uredi, bolnice, pozorišta, dok se ne grade sakralni objekti u ovo doba. Tipični su francuski parkovi koji se karakterišu simetričnim stazama, alejama, vodoskocima i u kojim se stabla šišaju u geometrijskim formama. Sve se odlikuje strogim redom i čvrstim pravilima.

U klasicističkoj arhitekturi 16. veka je italijanski arhitekta Andrea Paladio (1508—1580) razvijao paladionizam u kome se trudi za ustanovljavanjem proporcija građevina i njenih elemenata, a izraz je dostojanstven i hladan. Ovaj pravac je prenesen u druge zemlje Evrope (Francuska, Engleska, Holandija i Nemačka- u jednom delu).

Slikarstvo[uredi | uredi izvor]

Nikola Pusen, Autoportret (1650), Luvr, Pariz
Nikola Pusen, Arkadijski pastiri (Les Bergers d’Arcadie)

Slično kao i u arhitekturi i slikarstvo se zasniva na proporciji i kompozicijskim kanonima. Osnov slikarske kompozicije je jasno razdvajanje slikarske površine i uprednošćavanje kompozicionih linija.[8]

Klasicizam se u slikarstvu formirao u prvoj polovini 17. veka. Poznati slikari klasicizma bili su Klod Žele zvani Klod Loren (1600—1682), koji je slikao velike kompozicije po uzoru na antiku i renesansu, prirodne ambijente sa blještavom svetlošću, kao i Nikola Pusen (1594—1665) koji je bio najistaknutiji slikar 17. veka i čiji je ideal sklad oblika i strogost kompozicije. Pored ovog klasicizma razvijao se i akademski klasicizam.

U 19. veku se klasicizam u potpunosti iživeo i preko pokušaja restauracije klasicizma i pojedinih značajnih pojava (Engr) postao je reakcionarni pravac. Žan Dominik Engr (1780—1867), savremenik i protivnik Ežena Delakroe (1798—1863) koji je imao naprednija shvatanja, i za razliku od njega Dominik Engr je težio za istorijskim slikarstvom i istorijskim motivima i bio je slikar i aktova kao i portreta, odnosno u oblasti koju je uskoro zamenila fotografska kamera.

Filozofija[uredi | uredi izvor]

Filozofski smer klasicizma je bio racionalizam, i kao primer mišljenja i shvatanja može biti citat Renea Dekarta:[9][10][11] " Mislim, dakle postojim“.

Književnost[uredi | uredi izvor]

Gajila je stroga estetska pravila, tražila je tačnost i razumljivost kao i jasnoću, te podvlačila važnost i značaj intelekta, neizbežnost društvenog reda i držala se čvrstih moralnih principa. Odobravala je vladavinu i moć vladara.

Kult istinitog treba da bude i osnovni princip književnog dela, jer je istina jedina razumna forma lepote. A istina - to je priroda. (Dragiša Živković)

Priroda je bila jako bitna, ali prvo je trebalo urediti je, osloboditi od svega što bi je činilo ne tako posebnom, idealizovati je, a onda je prikazati. Za razliku od baroka, u klasicizmu nije dovoljna genijalnost, već i znanje.

Za klasicizam su tipični i saloni koji se pojavljuju i koji formiraju mišljenja, a nikle su i akademije koje su gajili jezik i preciznost forme.

Literarna forma se deli na tri pravca:

Predstavnici[uredi | uredi izvor]

U svetu predstavnici su bili Nikola Boalo, Kornej, Molijer, Gothold Efraim Lesing i Gete, La Fonten, a u Srbiji Lukijan Mušicki.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „What is Rococo?”. Victoria and Albert Museum. Pristupljeno 20. 10. 2018. 
  2. ^ „Rococo style (design) - Britannica Online Encyclopedia”. Britannica.com. Pristupljeno 24. 4. 2012. 
  3. ^ Gauvin Alexander Bailey, The Spiritual Rococo: Decor and Divinity from the Salons of Paris to the Missions of Patagonia (Farnham: Ashgate, 2014).
  4. ^ „About the Baroque Period - Music of the Baroque”. www.baroque.org. Pristupljeno 26. 10. 2022. 
  5. ^ Heal, Bridget (1. 12. 2011). „'Better Papist than Calvinist': Art and Identity in Later Lutheran Germany”. German History. German History Society. 29 (4): 584—609. doi:10.1093/gerhis/ghr066 Slobodan pristup. 
  6. ^ Robert Hudson Vincent, Vincent, Robert Hudson (2019). „Baroco: The Logic of English Baroque Poetics”. Modern Language Quarterly. 80 (3): 233—259. S2CID 202373825. doi:10.1215/00267929-7569598.  Modern Language Quarterly, Volume 80, Issue 3 (September 2019)
  7. ^ Johnson, James William (1969). „What Was Neo-Classicism?”. Journal of British Studies. 9: 49—70. JSTOR 175167. 
  8. ^ Larsen, Michael (mart 1978). „Italian Renaissance Painting by John Hale”. Journal of the Royal Society of Arts. 126: 243—244. JSTOR 41372753. 
  9. ^ Gillespie, Michael Allen (1994). „Chapter One: Descartes and the Deceiver God”. Nihilism Before Nietzsche. Chicago: University of Chicago Press. str. 1—32, 263—64. ISBN 978-0226293479. „Caton argues persuasively that Descartes uses the phrase genius malignus for deus deceptor to avoid the charge of blasphemy.” 
  10. ^ „No. 3151: Descartes”. www.uh.edu. Pristupljeno 13. 03. 2023. 
  11. ^ „Rene Descartes | Encyclopedia.com”. www.encyclopedia.com. Pristupljeno 13. 03. 2023. 
  12. ^ Bakogianni, Anastasia (2012). „Theatre of the Condemned. Classical Tragedy on Greek Prison Islands by G. VAN STEEN”. The Journal of Hellenic Studies. 132: 294—296. JSTOR 41722362. doi:10.1017/S0075426912001140. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • PSN ČS Akademia vied, Praha 1962.
  • Istorija umetnosti, HW Janson, Beograd 1982.
  • Kallendorf, Craig (2007). A Companion to the Classical Tradition. Blackwell Publishing. Pristupljeno 6. 5. 2012. 
  • Fleming, John; Honour, Hugh; Pevsner, Nikolaus (1986). Dictionary of architecture (3 izd.). Penguin Books Ltd. ISBN 978-0-14-051013-3. 
  • Watkin, David (2005). A History of Western Architecture (4 izd.). Watson-Guptill Publications. ISBN 978-0-8230-2277-9. 
  • Summerson, John (1980). The Classical Language of Architecture. Thames and Hudson Ltd. ISBN 978-0-500-20177-0. 
  • Barkan, Leonard. Unearthing the Past: Archaeology and Aesthetics in the Making of Renaissance Culture. Yale University Press, 1999).
  • Cook, William W., and Tatum, James. African American Writers and Classical Tradition. University of Chicago Press, 2010.
  • Kuzmanović, Zorica; Mihajlović, Vladimir D. (2015). „Roman Emperors and Identity Constructions in Modern Serbia”. Identities: Global Studies in Culture and Power. 22 (4): 416—432. 
  • Walker, Lewis. Shakespeare and the Classical Tradition: An Annotated Bibliography 1961–1991. Routledge, 2002.
  • Schiller, J. C. Friedrich, On the Aesthetic Education of Man: In a Series of Letters, ed. and trans. by Wilkinson, Elizabeth M. and L. A. Willoughby, Clarendon Press, 1967.
  • Amrine, F, Zucker, F. J., and Wheeler, H. (Eds.), Goethe and the Sciences: A Reappraisal, BSPS, D. Reidel, 1987. ISBN 90-277-2265-X.
  • Bishop, Paul & R. H. Stephenson, Friedrich Nietzsche and Weimar Classicism, Camden House, 2004. ISBN 1-57113-280-5..
  • —, "Goethe's Late Verse", in The Literature of German Romanticism, ed. by Dennis F. Mahoney, Vol. 8 of The Camden House History of German Literature, Rochester, N. Y., 2004.
  • Borchmeyer, Dieter, Weimarer Klassik: Portrait einer Epoche, Weinheim, 1994. ISBN 3-89547-112-7..
  • Buschmeier, Matthias; Kauffmann, Kai: Einführung in die Literatur des Sturm und Drang und der Weimarer Klassik, Darmstadt, 2010.
  • Cassirer, Ernst, Goethe und die geschichtliche Welt, Berlin, 1932.
  • Daum, Andreas W., "Social Relations, Shared Practices, and Emotions: Alexander von Humboldt’s Excursion into Literary Classicism and the Challenges to Science around 1800", in Journal of Modern History 91 (March 2019), 1–37.
  • Ellis, John, Schiller's Kalliasbriefe and the Study of his Aesthetic Theory, The Hague, 1970.
  • Kerry, S., Schiller's Writings on Aesthetics, Manchester, 1961.
  • Nisbet, H. B., Goethe and the Scientific Tradition, Leeds, 1972. ISBN 0-85457-050-0..
  • Martin, Nicholas, Nietzsche and Schiller: Untimely Aesthetics, Clarendon Press, 1996. ISBN 0-19-815913-7..
  • Reemtsma, Jan Philipp, "Der Liebe Maskentanz": Aufsätze zum Werk Christoph Martin Wielands, 1999. ISBN 3-251-00453-0..
  • Stephenson, R. H., "The Cultural Theory of Weimar Classicism in the light of Coleridge's Doctrine of Aesthetic Knowledge", in Goethe 2000, ed. by Paul Bishop and R. H. Stephenson, Leeds, 2000.
  • —, "Die ästhetische Gegenwärtigkeit des Vergangenen: Goethes 'Maximen und Reflexionen' über Geschichte und Gesellschaft, Erkenntnis und Erziehung", Goethe-Jahrbuch, 114, 1997, 101–12; 382–84.
  • —, 'Goethe's Prose Style: Making Sense of Sense', Publications of the English Goethe Society, 66, 1996, 31–41.
  • —, Goethe's Conception of Knowledge and Science, Edinburgh, 1995. ISBN 0-7486-0538-X..
  • Wilkinson, Elizabeth M. and L. A. Willoughby, "'The Whole Man' in Schiller's theory of Culture and Society", in Essays in German Language, Culture and Society, ed. Prawer et al., London, 1969, 177–210.
  • —, Goethe, Poet and Thinker, London, 1972.
  • Willoughby, L. A., The Classical Age of German Literature 1748–1805, New York, 1966.
  • Matthew Arnold, Culture and Anarchy and other writings Ed. Stefan Collini. Cambridge: Cambridge University Press, 1993.
  • David A. Boruchoff, "The Three Greatest Inventions of Modern Times: An Idea and Its Public." In: Entangled Knowledge: Scientific Discourses and Cultural Difference. Ed. Klaus Hock and Gesa Mackenthun. Münster and New York: Waxmann, 2012, pp. 133–63. ISBN 978-3-8309-2729-7.
  • Joseph Cropsey (ed.), Ancients and Moderns: Essays on the Tradition of Political Philosophy in Honor of Leo Strauss, New York, Basic Books, 1964. ISBN 0-465-00326-5..
  • Joan DeJean, Ancients against Moderns: Culture Wars and the Making of a Fin de Siècle, Chicago: University Of Chicago Press, 1997. ISBN 978-0-226-14138-1..
  • Joseph M. Levine, The Battle of the Books: History and Literature in the Augustan Age, Ithaca: Cornell University Press, 1991.
  • Jean-Jacques Rousseau, Politics and the Arts: Letter to M. D'Alembert on the Theatre, translated and with an introduction by Allan Bloom. Cornell: Cornell University Press, 1960.
  • Levent Yılmaz, Le temps moderne: Variations sur les Anciens et les contemporains, Paris: Editions Gallimard, 2004.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Klasicizam na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Класицизам&oldid=27773484”