Kolonizacija Bajmoka

Kolonizacija Bajmoka predstavlja jedan od poduhvata u koji se Subotica upustila 60ih godina 18. veka radi sticanja prestižnog statusa slobodnog kraljevskog grada. Za konačni rezultat je imao obrazovanje naselja Bajmoka sa vlastitim upravnim aparatom oličenim u vlastelinskom sudu.

Tok

Komorski savetnik Antal Kotman obišao je jula 1763. godine pustare kraljevske riznice (lat. cassa domestica) u Bačkoj i posetio i Suboticu. Savetovao je Gradskom magistratu da se salaši koji se nalaze na veoma udaljenim pustarama po mogućnosti koncentrišu pored državnog puta i da se tako obrazuju sela. Da bih privoleo Magistrat na ovaj poduhvat, s jedne strane ukazao je na troškove koji proističu od gazdovanja na tako udaljenim pustarama, a s druge na koristi koje bi grad imao od sela posredstvom prava na držanje krčmi. Članovi Magistrata, međutim, nisu s razumevanjem prihvatili ovaj predlog, nego su isticali svoje privilegije.

Kotman nije odustao od svog predloga, nego je 28. decembra iste godine podneo predstavku Ugarskoj dvorskoj komori, u kojoj je ukazao na činjenicu da je putovanje vojske u ovom kraju veoma otežano, s obzirom na to da se na liniji od Čonoplje do Segedina nalazi samo Subotica, dok na 5–6 milja južno i severno od nje nema nijednog naseljenog mesta. Stoga bi, misli on, trebalo narediti Subotici da na svojoj teritoriji, na udaljenosti od jedan ili jedan i po sat hoda, naseli dva mesta. Za naseljavanje je odabrao pustare Bajmok i Ludoš. Da bi ovo bilo izdvodljivo, trebalo bi rastereti grad svih vastelinskih nametimh, osim onih koji su mu već ranije određeni komorskim ugovorom.

Na osnovu Kotmanovog predloga 28. juna 1764. izdata je kraljevska naredba, sa čijim sadržajem je komorski administrator iz Sombora Pal Krušper upoznao Magistrat Subotice 2. februara 1765. godine. Naime, budući da sve do Segedina na severu i sve do Čonoplje na jugu nema nijednog mesta koje bi bilo pogodno za konak vojnika ili za zamenu zaprega, Subotica je dužna da radi olaškanja vojnog prevoza na udaljenosti od sat ili sat i po hoda na pustarama Bajmok i Ludoš koncentriše salaše pored državnog puta i pretvori ih u sela. Gradu je garantovano da neće trpiti nikakve štete od ovog poduhvata, niti će na njega biti razrezane veće dažbine. Stoga mu se naređuje da na proleće pristupi naseljavanju.

Magistrat Subotice je sa svoje strane uložio izvesne napore da se ova naredba povuče. Naime, istakao je da prema privilegijama iz 1743. nisu obavezni naseljavati 12 pustara. Međutim, izrazio je spremnost da i ubuduće bez zastoja daje prevoz i zapregu sve do Segedina, samo da ne mora u svom ataru graditi selo. Takođe je istakao da su sve pustare razdeljene među stanovnicima grada, tako da nema mesta za nove doseljenike. S druge strane, ceni da bi iseljavanje jednog dela meštana loše odrazilo ne samo po njih, nego i po razvoj samog grada.

Posle dužeg opiranja, Magistrat Subotice je novembra 1771. godine izaslala jednu komisiju u Bajmok, koja je premerila zemljište i započela izgradnju krčme, koja je završena već 24. decembra.

U leto naredne 1772. godine pristupilo se izgradnji i jedne kapele. Dok kapela nije izgrađena, bogosluženje je nedeljom i praznikom vršio jedan subotički franjevac pod šatorom.

Kraljevskom diplomom od 22. januara 1779. godine Subotica je dobila status slobodnog kraljevskog grada i nov naziv – Marija Tereziopolis. Prema članku 6, gradu se ostavlja u posed 13 pustara, uključujući Bajmok i Čantavir. Međutim, prema članu 5 iste diplime, grad ima obavezu da izvrši premeravanje pustara Bajmok i Čantavir, da ih kolonizuje, o vlastitom trošku podeli na sesije i tako pretvori u sela.

Bajmok je 1783. godine dobio pečat. Na pečatu se nalazi Sveti Petar iznad jednog pluga. U desnoj ruci drži ključeve raja, a kod leve noge mu je petao. Oko grba stoji natpis: Pečat sela Bajmak 1783 (lat. Sig. Poss. Baimak Anno 1783). Prema 2. tački diplome, Magistrat Subotice predstavljao je plemićki subjekt. Drugim rečima, imao je pravo i bio dužan da u svojim kmetovskim selima održava vlasteinske sudove. Tako se već 1785. godine se među spisima Magistrata Subotice sreće izvod prvog zapisnika vođenog 10. avgusta 1785. godine na zasedanju Vlastelinskog suda u Bajmoku kome je predsedavao Matija Rudić arendator sela.

Literatura

• Iványi, István (1886). Szabadka szabad királyi város története I. Szabadka.