Konstantin Jireček

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Konstantin Jireček
Konstantin Jireček, češki istoričar
Lični podaci
Datum rođenja(1854-07-24)24. jul 1854.
Mesto rođenjaBeč, Austrijsko carstvo
Datum smrti10. januar 1918.(1918-01-10) (63 god.)
Mesto smrtiBeč, Austrougarska
Naučni rad
Poljeistorija
UčeniciJovan Radonić
Stanoje Stanojević
Vladimir Ćorović
Poznat po„Istorija bugarskog naroda”
„Istorija Srba”

Konstantin Jozef Jireček (češ. Konstantin Josef Jireček; Beč, 24. jul 1854 — Beč, 10. januar 1918) bio je češki istoričar i univerzitetski profesor. Svoj rad je posvetio izučavanju do tada malo poznate prošlosti balkanskih država i naroda, naročito Bugara i Srba.

Za poziv istoričara, prema porodičnoj tradiciji Jirečeka i Šafarika se opredelio i spremao još od rane mladosti. U nauku ga je uveo Đuro Daničić. Kao gimnazijalac i student je objavio niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda. U Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju. Doktorskom disertacijom „Istorija bugarskog naroda” (1876) stekao je svetsku slavu.

Posebno ga je zanimalo arhivsko istraživanje. Izučavao je i prikupljao izvornu građu u dalmatinskim arhivima, naročito Dubrovnika, na čije je bogatstvo prvi skrenuo pažnju, kao i po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji.

U periodu 1879—1884. unapredio je prosvetnu politiku u obnovljenoj Bugarskoj, obavljajući više dužnosti u Ministarstvu prosvete te zemlje.

Na Univerzitetu u Pragu radio je kao docent za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope (1878—1879) i kao profesor opšte istorije, s posebnim akcentom na istoriju Slovena i istoriju Balkana (1884—1893). Na Univerzitetu u Beču, gde je na inicijativu Vatroslava Jagića vodio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama (1893—1918), između ostalih, studenti su mi bili poznati srpski istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović.

Njegovo životno delo „Istorija Srba”, o političkoj i kulturnoj prošlosti Srba do 1537, rezultat višedecenijskih istraživanja, započeo je 1901, ali zbog obaveza, bolesti i prerane smrti nije uspeo da završi i objedini. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, dovršili su ga i dopunili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.

Poreklo i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Rođen je 24. jula 1854. u Beču, od majke Božene, ćerke velikog slaviste i začetnika srpske književne istorije Pavla Josifa Šafarika i oca Josifa, istoričara književnosti. Stric Hermenegild mu je bio istoričar prava. Obe roditeljske porodice su pored širokih naučnih interesovanja bile i dubokih slovenskih osećanja, posebno su ih zanimali Južni Sloveni.[1]

Još kao dečak, zbog velike brzine razmišljanja i znanja, važio je za „čudo od deteta”. Osnovnu školu i gimnaziju je završio privatno.[1] Kao slabunjavo, jedino muško dete u porodici, čuvan i zaklanjan, u detinjstvu je bio usamljen, povučen u sebe i okružen odraslima.[1]

Još u ranoj mladosti se opredelio i spremao za budući poziv. Nije slučajno veoma rano pokazao interesovanje za malo poznatu prošlost balkanskih naroda i država. U tom pravcu usmeravala ga je porodična tradicija, a u nauku ga je uveo Đuro Daničić, čuveni srpski filolog, kod koga je učio osnovnu školu.[2]

Kao đak starijih razreda gimnazije objavio je niz prikaza iz književnosti južnoslovenskih naroda, a 1872. je objavio „Bibliografiju moderne bugarske literature (1806—1870)”, i ako je te godine tek počeo da studira.[1]

Na Univerzitetu u Pragu je studirao istoriju, geografiju i filologiju (1872—1875). Profesori na univerzitetu su imali slab uticaj na pravac i način njegovog rada, jer je on na studije došao kao već oformljena ličnost, sa tačno određenim planom rada. Tokom studija je izrađivao pregledne referate o delima iz južnoslovenske književnosti.[3]

Kao student je izdao „Tipik svetog Save za manastir Studenicu” (1874). Iste godine je posetio majčinog brata od strica Janka Šafarika u Beogradu. Tom prilikom je obišao dobar deo Srbije, na osnovu čega je iduće godine objavio putopis, u listu „Osvĕta”, kome je ostao veran saradnik. Nakon obilaska Srbije, pokazao je veće interesovanje za bugarsku istoriju, koja je do tada bila manje proučavana od srpske.[3]

Istorija bugarskog naroda (Odesa 1878)

Sa iznenađenjem i pohvalama primljena mu je doktorska disertacija „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dejini naroda bulhareskeho), objavljena 1876, kada je imao samo 22 godine. Iste godine je disertaciju preveo i objavio na nemačkom jeziku pod naslovom Geschichte der Bulgaren.[3] Drugo izdanje na ruskom jeziku je sam ispravio i dopunio. Istoriju bugarskog naroda je za srpski jezik priredio Milan Savić i objavio u listu „Zastava”, krajem 1876. i početkom 1877, a naredne godine i kao zasebnu knjigu pod naslovom „Istorija bugarskog naroda do propasti države mu”.[3]

Obimnom habilitacionom studijom „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Heerstraße von Belgrad nach Konstantinopel und die Balkanpässe), koju je izradio 1877. godine, stekao je zvanje docenta za geografiju i istoriju jugoistočne Evrope Univerziteta u Pragu.[4] Predavanja je počeo da drži zimskog semestra 1878/79, ali nije bio zadovoljan atmosferom, zbog političkih polemika između Čeha i Nemaca, kao i oko autentičnosti Kraledvorskog rukopisa Jozefa Linda i Zelenogorskog rukopisa Vaclava Hanka, pa su mu putovanja i studije u dalmatinskim arhivima bila uteha.[5]

U Dubrovačkom arhivu[uredi | uredi izvor]

U skladu za zahtevima predmeta koji je izučavao, Jireček je nastavio istorijsko-geografska istraživanja, ali u njegovom radu nastala prekretnica kada je počeo da izučava izvornu građu u arhivima primorskih gradova, naročito Dubrovnika. Prvi je skrenuo pažnju na bogastvo Dubrovačkog arhiva.[4] Pored proučavanja odluka veća, pisama i uputstava on je sistematski ispisivao građu serija nastalih iz poslovnih odnosa. Studija iz 1879. „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) bila je prvi značajni plod rada u Dubrovačkom arhivu. Jedno od značajnijih otkrića u Dubrovačkom arhivu bio je ugovor koji je Stefan Prvovenčani sklopio s Dubrovnikom (1215—1219).[5] Građa iz arhiva poslužila mu je i za iscrpnu raspravu „Srpski car Uroš, kralj Vukašin i Dubrovčani”, kojom je neposredno doprineo pobedi kritičkog pravca u srpskoj istoriografiji.

Rad u Bugarskoj[uredi | uredi izvor]

Rad na Univerzitetu u Pragu prekinuo je odlaskom u Bugarsku, gde je na inicijativu Marina Drinova pozvan da pomogne u postavljanju temelja prosvetne politike zemlje.[5] Postavljen je za generalnog sekretara Ministarstva prosvete (1879—1881), zatim ministra prosvete (1881—1882) i predsednika Prosvetnog saveta do 1884.[2]

Mada je kasnije svoj život i rad u Bugarskoj smatrao izgubljenim vremenom, ipak je uspeo da proširi svoja znanja o Balkanskom poluostrvu, koja su mu koristila u daljem naučnom radu. Osim toga, svojim radom je doprineo podizanju bugarske prosvete, posebno podizanjem i otvaranjem osnovnih i srednjih škola, po planovima koje je on izradio.[6]

Mada je došlo do kratkog zastoja u njegovim arhivskim istraživanjima, za vreme godišnjih odmora je putovao po Kneževini Bugarskoj i Istočnoj Rumeliji, proučavao starine i prikupljao građu.[2] Iz ovog doba je njegov dnevnik koji danas ima izvornu vrednost. Izvornu vrednost imaju i njegovi putopisi Cesty po Bulharsku (1888).

Bojeći se da će potpuno zapustiti arhivski rad, jer je izgubio vezu sa društvenim i naučnim životom u Evropi, a osećajući se nelagodno i zbog stava Bugara prema strancima u državnoj službi, ali i zbog političke nesigurnosti, posebno zbog sukoba oko Istočne Rumelije, odlučio je da napusti Bugarsku.[7]

Profesor u Pragu i Beču[uredi | uredi izvor]

Univerzitetsku karijeru nastavio je 1884. u Pragu, kao profesor za opštu istoriju, s posebnim akcentom na istoriju Slovena i istoriju Balkana.[2] Međutim, ponovo se nije dobro osećao na ovom mestu, posebno zbog rasprava oko Kraledvorskog, Zelenogorskog rukopisa, gde su veliki udarci padali upravo po njegovom ocu, koji je 1888. umro. Nije bio zadovoljan ni đacima, koji nisu pokazivali interesovanje za njegova predavanja iz istorije, pa je utehu nalazio u kabinetskim istraživanjima i putovanjima, te obrađivanju i objavljivanju radova na osnovu građe koju je doneo iz Bugarskoj, a zatim se vratio ispitivanju zapadnog Balkana, te istoriji Srba i Dubrovnika. [8]

Na poziv Vatroslava Jagića je prešao na Univerzitetu u Beču, gde je prihvatio novoformiranu katedru za slovensku filologiju i nauku o starinama,[2] Predavanja je počeo da drži od letnjeg semestra 1893.[9] Kod njega su se školovali poznati istoričari Jovan Radonić, Stanoje Stanojević i Vladimir Ćorović.

Dalji naučni rad[uredi | uredi izvor]

Jirečeku je, međutim, više odgovarao istraživački i arhivski rad. U Dubrovačkom arhivu sistematski je sakupljao građu za okolne zemlje, ali se odužio i ovom gradu. Pisao je o dubrovačkoj književnosti, dubrovačkoj kancelariji, granicama,[2] a krcata podacima je i njegova akademska beseda „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (1899). Istraživanjem u arhivama primorskih gradova priredio je i zbirku dokumenata pod nazivom „Spomenici srpski” (1890), kojom je dopunio izdanja Franca Miklošiča i Mede Pucića. Pojava drugog izdanja Dušanovog zakonika koje je priredio Stojan Novaković podstakla je Jirečeka da napiše studiju Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stefan Dušan (1900).

Velike serije Dubrovačkog arhiva su posle pada Dubrovačke republike pod austrijsku vlast prenete u državni arhiv u Beču. Na njegov predlog, veći deo građe je 1895. vraćen u Dubrovnik.[10][a]

Iz ovog svakako najplodnijeg perioda njegovog stvaralaštva izdvajaju se dela o daljoj prošlosti Balkana: Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja i Romani u gradovima Dalmacije tokom srednjeg veka. U vreme stvaranja albanske države objavio je nekoliko radova o gradovima Draču, Skadru i Valoni, a u pregledu „Albanija u prošlosti” (1914) obradio je period turske vlasti na toj teritoriji. Zajedno sa Milanom Šuflajem i Lajošem Talocijem priredio je izdanje Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia I–II izdato 1913.

Istorija Srba[uredi | uredi izvor]

Naslovna strana prve knjige Geschichte der Serben (1911)

Dugogodišnji rad i raznovrsne studije omogućile su Jirečeku da sintetički obradi dalju prošlost Srba. Prihvatajući 1901. poziv da za kolekciju „Opšta istorija država” (nem. Allgemeine Staatengeschichte) napiše „Istoriju Srba” (nem. Geschichte der Serben), Jireček je dobio priliku da zaokruži svoj višedecenijski rad i životno delo. Prva knjiga, koja opisuje period do Maričke bitke pojavila se tek 1911.

Drugu knjigu, period do 1537. nije uspeo da dovrši. Uporedo na delu „Istorija Srba”, radio je na delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien). Zbog mnogobrojnih obaveza, bolesti i prerane smrti, ni ovaj poduhvat nije uspeo da privede kraju. Na osnovu njegovih rukopisa i arhivskih ispisa, oba dela su završili Vatroslav Jagić i Jovan Radonić.[2] „Istoriju Srba” je odmah preveo Jovan Radonić, uz nekoliko manjih dopuna i ispravki u odnosu na nemački original.[11]

Drugo izdanje (1952) Jovan Radonić je dopunio novijom bibliografijom. I u kasnijim mnogobrojnim izdanjima unošene su izvesne prepravke i popravke.

Ovim delom Jireček je doprineo pobedi kritičke škole u srpskoj istorijskoj nauci. Zbog skučenog prostora na koji ga je obavezao izdavač, Jireček se mimo svoje želje pretežno ograničio na političku istoriju. Zato je u delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” pisao o privredi, društvu i unutrašnjem uređenju. Zbog nagomilanih obaveza i bolesti rad na ovim delima se odužio. Prva knjiga istorije Srba pojavila se 1911. a prva knjiga Države i društva u srednjovekovnoj Srbiji u izdanju Bečke akademije nauka 1912. godine. Smrt je sprečila Jirečeka da završi rad na ovim sintezama. Delo „Istorija Srba” doveo je do 1537. godine, a delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” do 1459. godine, iako je hteo da obradi srpsku prošlost sve do novijih vremena.

Kao najbolji poznavalac srednjovekovne prošlosti balkanskih naroda, Jireček je srpsku istoriju stavio u kontekst međunarodnih zbivanja. Svi balkanski narodi i države dobili su odgovarajući prostor u „Istoriji Srba”.

Za prelomne trenutke srpske prošlosti uzeo je Maričku bitku (1371) i smrt Pavla Bakića (1537), poslednjeg srpskog titularnog despota u južnoj Ugarskoj. Maričku bitku kao prelomnu tačku nije prihvatio Vladimir Ćorović, ali je ona opšte prihvaćena u savremenoj istoriografiji. Maričkom bitkom završava se prvi tom „Istorije srpskog naroda ”u izdanju Srpske književne zadruge. Smrt Pavla Bakića je hronološka odrednica formalne a ne suštinske prirode, čak kada se uzme u obzir da je nakon pada Budima 1541. teritorija srpske države ostala vek i po u dubokoj unutrašnjosti evropskog dela Osmanskog carstva.

Jovan Radonić je 1952. priredio drugo izdanje podelivši istoriju Srba na dve knjige: političku istoriju do 1537. i kulturnu istoriju do iste godine. Prema tome, kao druga knjiga „Istorije Srba” objavljeno je delo „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji”. Radonićeve dopune označene su uglastim zagradama.

„Istorija Srba” se sastoji od pet većih celina:

  • Predslovensko doba;
  • Sloveni naseljavaju Ilirik;
  • Srbi u ranijem Srednjem veku;
  • Srbija velika sila na Balkanu poluostrvu pod potomcima Stefana Nemanje;
  • Srednjovekovna Srbija u borbi protiv Turaka (1371—1459).

U drugom sintetičkom delu „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” ne drži se hronološke, već tematske podele:

  • Period Nemanjića (1171—1371)
  • Unutrašnje prilike u doba despota oko 1389—1459.

Prevod Jovana Radonića ima izvornu vrednost originala. Po odobrenju Jirečeka Radonić je knjigu prevodio u toku štampanja sa tek otisnutih tabaka. Jireček je ne samo pregledao srpski prevod, nego ga je i poredio rečenicu po rečenicu sa originalom.

U predgovoru „Istorije Srba” Jireček ističe nekoliko saznanja. Od doseljenja Srbi su bili i ostali znatan narod na Balkanskom poluostrvu. Njihova prošlost povezana je sa Vizantijom i Osmanlijama. Kao verne pristalice pravoslavne crkve i njen najistureniji deo na severozapadu, Srbi su se graničili sa rimskom crkvom i patarenskom sektom u Bosni. Propast srpske države imao je za posledicu i etničke promene. Seobe na sever i severozapad znatno su oslabile srpski element u unutrašnjosti poluostrva, u današnjoj Staroj Srbiji.

Kritike dela Istorija Srba[uredi | uredi izvor]

Po mišljenju Stojana Novakovića i Nikole Radojčića Jireček nije grupisao gradivo oko ključnih zbivanja, jer je autoru nedostajala je razvojna nit, ideja vodilja.

Podstaknut Jiričekovim delom, Stojan Novaković sakupio čitav niz svojih refleksija o srpskoj srednjovekovnoj prošlosti u zasebnoj raspravi „Nekoliko težih pitanja srpske istorije” (franc. Les problèmes serbes) (1913) u kojoj je iskazao drugačije viđenje naše prošlosti.[11] To je u osnovi pozitivna kritika „Istorije Srba”, ali ona otkriva različit pristup dvojice najpoznatijih istraživača srpske prošlosti. Analizirajući političku istoriju Srba u srednjem veku i pokušavajući da odgovori na pitanje zbog čega Srbi i Hrvati nisu pokušali da formiraju čvršću narodnu zajednicu, konstatujući da nikada nije postojalo jedinstvo kulture, ni religije, koja nije bila jedinstvena od srednjeg veka, poručujući da je neophodno razumeti greške iz prošlosti, te da se treba okrenuti budućnosti i slediti pozitivne primere velikih naroda i civilizacija.[12]

Nikola Radojčić je o ovom delu napisao:

Breme konstatovanih činjenica pritiskuje njegovo istorijsko razlaganje, jer one nisu raspoređene i klasificirane osnovnim shvatanjem čitave serije događaja i celokupnog razvoja.

Glavni nedostatak po njemu je bio Jirečekov neodlučan stav u pogledu otvorenih istorijskih pitanja, ostavljajući čitaocu da o spornim pitanjima razmišlja kako hoće. Kod stranih kritičara, međutim, delo nije imalo zamerki, jer su u njemu po prvi put imali prilike da se iz pouzdanih izvora obaveste o istoriji Srba, posebno s obzirom na to da su dotadašnji izvori o ekonomskom stanju srednjovekovne Srbije bili netačni.[11]

Rade Mihaljčić ističe da Jireček nadmoćno vladao činjenicama, ali i da se u sintezi nije mogao osloboditi pojedinosti. „Istoriju Srba” odlikuje skladan raspored materije u okviru manjih hronoloških ili tematskih celina i bogatstvo obaveštenja na malom prostoru. Nastalo iz pera izrazitog predstavnika pozitivnog u nauci, ovo delo se i danas prima se velikim respektom.

U intervjuu datom Večernjim novostima u decembru 2013. godine vizantolog Vlada Stanković je izjavio sledeće: „Mada u svoje vreme izuzetan naučnik, deo češke i slovenske duhovne elite, Jireček je takođe bio jedan od službenika lojalnih Austrougarskoj monarhiji. Njegove knjige o istoriji bugarskog, a zatim srpskog naroda su imale i politički cilj, da upoznaju donosioce važnih političkih odluka u Beču, sa tim narodima, kako bi se u hegemonističkom smislu mogli prema njima postaviti na pravi način. ’Istorija Srba’ je objavljena najpre nemačkom jeziku, u vreme kada je Austrougarska imala velike perspektive prema Balkanu i Srbiji, sa otvorenim pitanjem Srba, kao „problematičnog” naroda, koji je živeo na širem prostoru te imperije, a koji još uvek nije napisao, ni shvatio sopstvenu istoriju, zbog čega nije mogao da formuliše jasnu politiku. Ovo njegovo delo je još uvek glavni važeći udžbenik za srpsku nacionalnu istoriju srednjeg veka, s obzirom da domaću savremeno pisanu istoriju do sada niko nije napisao. Stanoje Stanojević, Stojan Novaković i Vladimir Ćorović su poslednji pokušali da zaokruže istoriju Srba.”[13]

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Izabran je za člana Bečke akademije 31. maja 1899. U pristupnoj besedi Die Bedeutung von Ragusa in der HaIidelsgesehiehte des Mittelalters predstavio je suštinu svojih znanja o Dubrovniku, njegovoj prošlosti i povezanosti sa Vizantijom i Mletačkom republikom.[14]

Bio je počasni član Matice srpske,[2] dopisni član Srpskog učenog društva od 18/30. juna 1878, počasni član Srpske kraljevske akademije (SUD) od 15/27. novembra 1892 i dopisnik Akademije društvenih nauka, od 25. januara/6. februara 1894.[15]

Bio je saradnik „Glasnika” Zemaljskog muzeja u Sarajevu i „Glasnika” SUD.[2]

Dela[uredi | uredi izvor]

Autor je mnogobrojnih dela o istoriji južnoslovenskih naroda:

  • „Bibliografija moderne bugarske književnosti (1806—1870)” (bug. Книгопис на новобългарската книжнина 1806–1870) (1872);
  • „Istorija bugarskog naroda” (češ. Dějiny národa bulharského) (1876);
  • „Trgovački putevi i rudnici Srbije i Bosne u srednjem veku” (nem. Die Handelstrassen und Bergwerke van Serbien und Bosnien wiihrellld des MittelaIters) (1879);
  • „Putovanja kroz Bugarsku” (češ. Cesty po Bulharsku) (1888);
  • „Kneževina Bugarska” (nem. Das fürstenthum Bulgarien) (1891);
  • „Hrišćanski element u topografskoj nomenklaturi balkanskih zemalja” (nem. Das christliche Element in der topographischen Nomenklatur der Balkanländer) (1897);
  • „Vojna cesta od Beograda za Carigrad i balkanski klanci” (nem. Die Heerstraße von Belgrad nach Konstantinopel und die Balkanpässe) (1897);
  • „Romani u dalmatinskim gradovima u srednjem veku” (nem. Die Romanen in den Städten Dalmatiens während des Mittelalters) (1898—99);
  • „Važnost Dubrovnika u trgovačkoj istoriji srednjeg veka” (nem. Die Bedeutung von Ragusa in der Handelsgeschichte des Mittelalters) (1899);
  • „Zakonik srpskog cara Stefana Dušana” (nem. Das Gesetzbuch des serbischen Caren Stephan Dušan) (1899);
  • „Knjiga statua grada Duborvnika 1272” (lat. Liber statutorum civitatis Ragusii compositus anno 1272) (1904), u saradnji s Valtazarom Bogišićem;
  • Jireček, Constantin (1911). Geschichte der Serben. 1. Gotha: Perthes. 
  • Jireček, Constantin (1918). Geschichte der Serben. 2. Gotha: Perthes. 
  • „Država i društvo u srednjovekovnoj Srbiji” (nem. Staat und Gesellschaft im mittelalterlichen Serbien I–IV) (1912—1919);
  • Thallóczy, Ludovicus; Jireček, Constantinus; Sufflay, Emilianus, ur. (1913). Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia. 1. Vindobonae: Typis Adolphi Holzhausen. 
  • Thallóczy, Ludovicus; Jireček, Constantinus; Sufflay, Emilianus, ur. (1918). Acta et diplomata res Albaniae mediae aetatis illustrantia. 2. Vindobonae: Typis Adolphi Holzhausen. 
  • „Skadar i njegovo okruženje u srednjem veku” (nem. Skutari und sein Gebiet im Mittelalter) (1916).

Napomena[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Veći deo građe iz Dubrovačkog arhiva je zatim 1915. prebačena u Grac, a na osnovu sporazuma Vlade Republike Austrije i Kraljevine SHS iz 1920. je ponovo vraćen u Dubrovnik.[10]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Radojčić 1923, str. 198.
  2. ^ a b v g d đ e ž z Mihaljčić 2009, str. 410.
  3. ^ a b v g Radojčić 1923, str. 199.
  4. ^ a b Mihaljčić 2009, str. 409.
  5. ^ a b v Radojčić 1923, str. 200.
  6. ^ Radojčić 1923, str. 201.
  7. ^ Radojčić 1923, str. 201–2.
  8. ^ Radojčić 1923, str. 204.
  9. ^ Radojčić 1923, str. 206.
  10. ^ a b Vučetić & Rudić 2007, str. 350.
  11. ^ a b v Radojčić 1923, str. 214.
  12. ^ Vojvodić 2004, str. 179.
  13. ^ Subašić 2013.
  14. ^ Radojčić 1923, str. 210.
  15. ^ Nikić, Žujović & Radojčić-Kostić 2007, str. 118.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Konstantin Jireček na Vikimedijinoj ostavi.

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Константин_Јиречек&oldid=26060304”