Pređi na sadržaj

Konstantin Diogen

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe pogledajte stranicu Konstantin Diogen (sin Romana IV).
Konstantin Diogen
Lični podaci
Datum rođenja10. vek
Mesto rođenja, Vizantijsko carstvo
Datum smrti1032.
Mesto smrtiKonstantinopolj , Vizantijsko carstvo
Porodica
Supružnikanonimna
DecaRoman IV Diogen
Vojna karijera
Službaoko 1014—1029.
VojskaVizantijsko carstvo
Činstrateg i duks
Učešće u ratovimaUstanak komitopula, rat protiv Jovana Vladislava, rat protiv Servona, invazija Pečenega

Konstantin Diogen (grčki: Κωνσταντῖνος Διογένης; umro 1032) je bio vizantijski vojskovođa iz 11. veka. Učestvovao je u Vasilijevoj reokupaciji Balkana nakon čega je postavljen za upravnika (stratega) teme Sirmijum. Vršio je i funkcije duksa Bugarske i stratega Soluna. Zbog optužbi za sklapanje zavere protiv cara Romana III pao je u nemilost. Izvršio je samoubistvo 1032. godine kako bi izbegao torturu. Konstantin Diogen je bio otac kasnijeg cizantijskog cara Romana IV Diogena.

Ustanak komitopula[uredi | uredi izvor]

Ustanak komitopula (976–1018)

Konstantin Diogen je prvi poznati pripadnik znamenite vizantijske kapadokijske porodice Diogen koja je igrala značajnu ulogu u političkom životu Vizantije 11. veka[1]. Karijeru je započeo u službi vizantijskog cara Vasilija II (976-1025) kao zapovednik zapadne tagme u poslednjim godinama ustanka komitopula[1]. Učestvovao je u odlučujućoj bici na Belasici (29. jul 1014. godine) u kojoj je Samuilova vojska doživela konačan poraz[2]. Samuilo je umro ubrzo nakon poraza kod Belasice. Nasledio ga je sin Gavrilo Radomir koji je preko nekog jednorukog Romeja poslao poruku caru Vasiliju kojom je obećavao svoju potčinjenost i pokornost[3]. Vasilije je posumnjao u pismo i poslao je vojsku u oblast Moglena. Na njenom čelu nalazili su se Nićifor Ksifija i Konstantin Diogen koji je tada već zauzimao položaja stratega Soluna na kome je zamenio preminulog Teofilakta Votanijata[4]. Diogen je sa vojskom opljačkao zemlju i opseo grad Moglen. Vizantijska vojska uspela je da probije zidine grada nakon čega se stanovništvo predalo. U Moglenu je uhvaćen i kavhan Dometijan koji je bio veoma blizak caru Gavrilu Radomiru. Uhvaćen je i „arhont“ (poglavar oblasti u ovom slučaju) Ilica i mnoge druge velmože. Car naredi da se tvrđava zapali[5]. Ubrzo je osvojena i tvrđava Enotija.

Rat protiv Jovana Vladislava[uredi | uredi izvor]

Vizantijsko carstvo nakon Vasilijeve reokupacije Balkana

U kasnu jesen 1016. godine, Vasilije je pokrenuo pohod ka Sofiji. Skoro tri meseca proveo je u neuspešnoj opsadi Pernike nakon čega je u proleće 1017. godine osvojio tvrđavu Longon (severno od Kostura). Odatle je uputio Davida Arijanita i Konstantina Diogena u Pelagonijske ravnice (koja je većim delom bila u sastavu države Jovana Vladislava). Diogen i Arijanit zarobili su veliki broj neprijatelja u svom pohodu na Pelagoniju[6]. Jovan je za to vreme pokušavao sklopiti savez sa Pečenezima, ali, kako mu to nije uspelo, u povratku je opsadom zauzeo tvrđavu Setinu gde su se nalazili Samuilovi dvorci. Diogen je u međuvremenu postavljen za zapovednika tagme Shola zapada i, sa odredom vojnika iz Solunske teme, poslat je na Vladislava. Jovan Vladislav mu je postavio zasedu, ali se pred mnoštvom neprijatelja morao povući. Diogen je za njima krenuo u poteru i, u sukobu je ubio mnogo, a zarobio preko 200 teško naoružanih vojnika, konje i prtljag Jovana Vladislava i njegovog nećaka[7]. Jovan Vladislav je nakon ovog poraza preduzeo opsadu Drača prilikom koje je i poginuo 1018. godine.

Upravnik Sirmijuma[uredi | uredi izvor]

Država Sermona, Diogenovog prethodnika

Mali broj oblasnih gospodara pružao je otpor Vasiliju; većina mu je otvarala kapije. Vasilije je dostojanstvenike koji su prešli na njegovu stranu velikodušno nagrađivao. Hrvatska plemena mirno su priznala vizantijsku vrhovnu vlast. Otpor je pružao Sermon, makedonski namesnik Sirmijuma (kasna jesen 1018). Konstantin Diogen je postavljen za arhonta i određen za komandanta vizantijske vojske koja je ratovala oko Sirmijuma. Diogen je grad zauzeo na prevaru. Pozvao je Sermona na sastanak na reci Savi. Sermonovu pratnju je, po dogovoru, činilo trojica sluga. Na sastanku je Diogen izvadio nož i ubio Sermona[8]. Sermonova udovica otvorila je Diogenu kapije grada, a za uzvrat je poslata u Carigrad gde se udala za nekog vizantijskog velikodostojnika. Diogen je postavljen da upravlja novoosvojenom oblašću[9].

Na pečatu Konstantina Diogena, upravnik Sirmijuma tituliše se kao strateg Srbije. Problem postojanja teme Srbije nakon Vasilijeve reokupacije Balkana veoma je složen. U izvorima se čak tri puta spominju zapovednici Srbije sa rangom stratega. Strateg Srbije pominje se i na dva pečata čija je autentičnost nesumnjiva. Prvi je pripadao Konstantinu, duksu Soluna, Bugarske i Srbije, a drugi Konstantinu Diogenu. Treća indicija povezana je sa izvesnim Ljutovidom, strategom Srbije i Zahumlja; istorijskom ličnošću iz prve polovine 11. veka, inače zahumskim knezom. Postoje dva objašnjenja. Prvo je da je tema Sirmijum bila poznata i pod imenom Srbija, a druga je da je u Raškoj postojao vizantijski vojni garnizon pod zapovedništvom duksa Bugarske koji stoga svoju titulaturu unosi u Srbiju[10].

Poslednje godine i smrt[uredi | uredi izvor]

Diogen je 1022. ili 1025. godine zamenio Arijanita na mestu duksa Bugarske. Pečenezi su sledeće, 1026. godine preduzeli invaziju Balkana. Diogen je zaustavio njihov napad. Tokom vladavine Romana III Argira (1028-1034), Diogen je napustio položaj stratega Sirmija jer je dobio položaj upravnika Soluna. Oženio se anonimnom ćerkom Vasilija Argira. Međutim, 1029. godine optužen je za zaveru sa porfirogenitom Teodorom protiv novog cara. Pao je u nemilost i postavljen je za upravnika maloazijske teme Trakesion. Ubrzo je lišen svih javnih funkcija, opozvan u Carigrad, uhapšen, sproveden kroz glavnu carigradsku ulicu i primoran na povlačenje u manastir[11][12]. Teodora i Diogen su nastavili da kuju zavere protiv cara. Nameravali su da iskoriste zauzetost cara ratovanjem na istoku (1032) da izvrše državni udar. Zavera je otkrivena, a Diogen je pozvan na odgovornost i podvrgnut je ispitivanju od strane evnuha Jovana Orfanotrofa. Kako bi izbegao torturu, izvršio je samoubistvo bacivši se sa zidina[13].

Sin Konstantina Diogena, Roman, kasnije će vladati kao car (1068–1071)[14][15].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Kazhdan 1991, str. 627.
  2. ^ Stephenson 2000, str. 71.
  3. ^ Vizantijski izvori 3. str. 113.
  4. ^ Vizantijski izvori 3. str. 114.
  5. ^ Vizantijski izvori 3. str. 115.
  6. ^ Vizantijski izvori 3. str. 120.
  7. ^ Vizantijski izvori 3. str. 122-123
  8. ^ Istorija srpskog naroda 1. str. 173-4
  9. ^ Vizantijski izvori, tom 3. str. 139-140
  10. ^ Istorija srpskog naroda 1. str. 172-174
  11. ^ PmbZ, Konstantinos Diogenes (#24045).
  12. ^ Garland 1999, str. 161–162
  13. ^ Garland 1999, str. 162.
  14. ^ Guilland 1967, str. 449.
  15. ^ Norwich 1993, str. 344

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Константин_Диоген&oldid=27436529”