Konstantin Rokosovski

konstantin rokosovski
Konstantin Rokosovski 1945. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1896-12-21)21. decembar 1896.
Mesto rođenja	Varšava ili Velikije Luki, Ruska Imperija
Datum smrti	3. avgust 1968.(1968-08-03) (71 god.)
Mesto smrti	Moskva, SSSR
Profesija	vojno lice
Delovanje
Član KPSS od	1919.
Učešće u ratovima	Veliki otadžbinski rat
Služba	Sovjetska armija 1914 — 1968.
Čin	Maršal Sovjetskog Saveza Maršal Poljske
Heroj
Heroj SSSR od	1944. 1945.
Odlikovanja	Heroj Sovjetskog Saveza Heroj Sovjetskog Saveza Orden pobede Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Lenjina Orden Oktobarske revolucije Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden crvene zastave Orden Suvorova prvog stepena Orden Kutuzova prvog stepena

Konstantin Konstantinovič Rokosovski (rus. Константин Константинович Рокоссовский; Varšava ili Velikije Luki, 21. decembar 1896 — Moskva, 3. avgust 1968) je bio sovjetski vojskovođa u Drugom svetskom ratu.

Poreklo

Rodno mesto Konstantina Rokosovskog je i do danas nepoznato iako neki izvori navode ili Varšavu ili Velikije Luki. Ako je teorija o rođenju u Rusiji tačna, onda su se njegovi roditelji preselili u Varšavu i zato je njegovo mesto rođenja nepoznato. Međutim od podataka se zna da je njegova porodica poljskog porekla i da je bila plave krvi, ali njegov otac je radio kao službenik na železnici.

Vojna karijera

Rokosovski se u Prvom svetskom ratu borio u carskoj vojsci, ali se u Ruskoj revoluciji 1917. borio na strani boljševika. Komunističkoj partiji pridružio se 1917, a iste godine je krenuo na Vojnu akademiju gde se specijalizovao za tenkovsko ratovanje.

Velika čistka, suđenje, tortura i rehabilitacija

Rokosovski je držao visoke komandne dužnosti do 1937, kada je stradao u Staljinovoj Velikoj čistki i optužen da je bio poljski špijun. Njegova podrška novim metodama maršala Tuhačevskog je možda pravi razlog za njegov sukob sa tradicionalnijim oficirima poput Semjona Buđonija, koji su se i dalje zalagali za konjičku taktiku, i čija neslaganja sa Tuhačevskim su započela Veliku čistku u Crvenoj armiji, u kojoj su pogubljeni Tuhačevski i mnogi drugi. Rokosovski je, međutim, preživeo.

Postoje navodi da je izbegao sudbinu brojnih drugih oficira koji su stradali u čistki tako što je sudu dokazao da je oficir za koga je optužba tvrdila da ga je prokazao ubijen još 1920. tokom građanskog rata. Tokom mučenja i ispitivanja je izgubio devet zuba, polomljena su mu tri rebra, prsti na nogama su mu zdrobljeni čekićem a svi nokti na rukama su mu iščupani kleštima. Po Aleksandru Solženjicinu, prošao je kroz dva lažna streljanja tokom kojih su ljudi oko njega zaista bili streljani.

U svom čuvenom „tajnom govoru“ 1956, Nikita Hruščov, je o temi čistki rekao, pomenuvši Rokosovskog: „dovoljno je reći da oni od njih koji su uspeli da prežive, uprkos surovim torturama kojima su bili podvrgnuti u zatvorima, su se od prvih ratnih dana pokazali kao prave patriote, i herojski se borili za slavu otadžbine“.

Nakon suđenja, Rokosovski je poslat u Zatvor Kresti u Lenjingradu, gde je ostao sve dok 22. marta 1940. nije pušten bez ikakvog objašnjenja.

Semjon Timošenko, je imenovan za Narodnog komesara za odbranu Sovjetskog Saveza nakon debakla u Zimskom ratu, i suočio se sa očajničkim nedostatkom iskusnih oficira koji bi popunili komandne dužnosti brzo rastuće sovjetske armije. Stoga je vratio Rokosovskog na komandnu dužnost, postavivši ga u komandu 5. konjičkog korpusa, u činu pukovnika. Nakon toga, 5. konjički korpus je učestvovao u okupaciji Besarabije, i Rokosovski je ubrzo unapređen u čin general-majora i data mu je komanda nad 9. mehanizovanim korpusom pod Kipronosom u Kijevskoj vojnoj oblasti, koja je po izbijanju neprijateljstava sa Nemačkom preimenovana u Jugozapadni front.

Drugi svetski rat

Rokosovski (desno) u Berlinu, 1945. sa Žukovim i Bernardom Montgomerijem.

Rokosovski na sojvetskoj poštanskoj marki iz 1976.

Kada je Nemačka napala Sovjetski Savez u junu 1941, Rokosovski je služio kao komandir 9. mehanizovanog korpusa i njegova komanda je učestvovala u bici za Dubno—ranom sovjetskom kontranapadu koji je završen uništenjem većeg dela sovjetskih snaga koje su učestvovale od strane fon Rundštetove Grupe armija Jug u Ukrajini. Kako je kontranapad napredovao, nemački otpor je postajao sve čvršći; Kipronos, komandir Jugozapadnog fronta je prvo izdao naređenje da se ofanzivne operacije prekinu, a zatim se raspravljao sa načelnikom generalštaba, Žukovim, kada je Žukov insistirao da se kontranapad nastavi. Kao rezultat ovoga, komanda Rokosovskog je dobila niz međusobno suprotstavljenih naređenja, i po izjavi general-potpukovnika D. I. Rjabiševa, Rokosovski „nije pokazao ambivalentnost u vezi sa kontraofanzivom“, i rešio je spor odbivši direktno naređenje, izjavivši: „Još jednom smo primili naređenje da izvršimio kontranapad. Međutim, neprijatelj nas je brojčano nadjačao do te mere, da preuzimam ličnu odgovornost naređenjem da se kontraofanziva zaustavi i da se neprijatelj sačeka na pripremljenim odbrambenim položajima“.

Uprkos ovoj neposlušnosti, Timošenko je doveo Rokosovskog u Smolensk u julu, u pokušaju da se spreči pad grada tokom bitke za Smolensk. Dat mu je nezavidan zadatak da zakrpi ostatke zapadnog fronta generala D. G. Pavlova, koji se raspao pod težinom napada Grupe armija Centar Vermahta tokom bitke za Bjalistok-Minsk. Sa ograničenim snagama koje su brojale 90 tenkova, dva streljačka puka, četiri artiljerijska puka, i elemente 38. streljačke divizije, Rokosovski je bio zaslužan za otupljivanje napada snaga feldmaršala fon Boka - 7. oklopne, 17. oklopne i 20. motorizovane divizije kod Vjazme omogućivši brojnim sovjetskim vojnicima da napuste okruženje.

U septembru 1941, Staljin je lično postavio Rokosovskog za komandanta 16. armije, koja je bila prva sovjetska armija sačinjena u potpunosti od vojnika koji su služili u štrafbatovima (sovjetski kazneni bataljoni); Staljin je naravno smatrao da je Rokosovski, bivši obeščašćeni zatočenik u gulagu koji je jedva preživeo zatočeništvo, savršeni kandidat da predvodi brutalne kaznene jedinice, otišavši toliko daleko da je „šaljivo“ prokomentarisao nedostajuće nokte Rokosovskog (iščupane od strane NKVD mučitelja) na sastanku na kome mu je dodeljena komanda. Armiji kojom je Rokosovski komandovao je naređeno da brani prilaze Moskvi, i on je sada bio pod direktnom komandom generala Žukova, svog nekadašnjeg potčinjenog. 16. armija (kasnije preimenovana u 11. gardijsku armiju) je igrala ključnu ulogu u bici za Moskvu kada je bila postavljena duž glavne ose nemačkog napredovanja duž auto-puta Volokolamsk, koji je bio centralna tačka ogorčenih borbi tokom nemačke zimske ofanzive 1941 (Operacija Tajfun), kao i tokom ruskog kontranapada 1941/42, koji je usledio. 18. novembra, tokom očajničkih poslednjih pokušaja Vermahta da opkoli Moskvu tokom 1941, general Rokosovski i njegovi vojnici su bili pod žestokim pritiskom Hepnerove 4. pancer grupe. Rokosovski je tražio od svog direktnog nadređenog, Žukova, odobrenje za povlačenje 16. armije na povoljnije pozicije. Žukov je kategorički odbio. Rokosovski je tada zaobišao Žukova, i razgovarao direktno sa maršalom Borisom Šapošnikovim, koji je sada bio načelnik generalštaba umesto Žukova; razmotrivši situaciju, Šapošnikov je odmah naredio povlačenje. Kada je Žukov ovo čuo, reagovao je odmah. Poništio je naređenje svog nadređenog i naredio Rokosovskom da zadrži položaje. Ubrzo potom, snage Rokosovskog su potisnute u stranu, i 3. i 4. pancer grupa su zauzele strateški važne položaje severno od Moskve. Međutim, ovo je označilo krajnju tačku nemačkog napredovanja prema Moskvi. Za vreme trajanja operacije Tajfun, 16. armija generala Rokosovskog je istrpela glavne udare tokom nemačkih pokušaja da zauzmu Moskvu.

U martu 1942, Rokosovski je teško povređen nakon eksplozije granate. Proveo je dva meseca u bolnici u Moskvi, a zatim je premešten na Brijanski front kako bi ponovo preuzeo komandu nad 16. armijom. Komandovao je desnim krilom sovjetskih snaga dok su se one povlačile pred Nemcima ka Donu i Staljingradu u leto 1942. Tokom bitke za Staljingrad, Rokosovski je komandovao Donskim frontom i vodio je severno krilo sovjetskog kontranapada u kome je opkoljena Paulusova 6. armija, i izvojevana odlučujuća pobeda na Istočnom frontu.

1943, nakon što je postao komandant Sovjetskog centralnog fronta, Rokosovski je uspešno sproveo defanzivne operacije u okolini Kurska, i zatim vodio kontranapad na zapad od Kurska, u kome je slomljena poslednja nemačka velika ofanziva na Istočnom frontu, i sovjetskim armijama omogućeno napredovanje prema Kijevu. Centralni front je tada preimenovan u 1. beloruski front, kojim je Rokosovski komandovao tokom sovjetskog napredovanja kroz Belorusku SSR i u Poljsku.

U čuvenom incidentu 1944. tokom planiranja operacije Bagration, Rokosovski se nije složio sa Staljinom, koji je u skladu sa sovjetskom ratnom praksom zahtevao jednu tačku proboja kroz nemačke linije. Rokosovski se čvrsto držao svog stava o dve tačke proboja. Staljin je naredio Rokosovskom da „ode i porazmisli o tome“ tri puta, ali Rokosovski se svaki put vraćao i davao isti odgovor: „Dve tačke proboja, druže Staljine, dve tačke.“. Nakon trećeg puta Staljin je zaćutao, prišao Rokosovskom, i stavio ruku na njegovo rame. Usledio je napet trenutak dok je cela soba čekala da Staljin podere epolete sa ramena Rokosovskog; umesto toga, Staljin je rekao „Tvoja uverenost govori o tvojoj čvrstoj proceni“, i naredio da napad bude sproveden po planu koji je izneo Rokosovski. Bitka je dobijena, i reputacija Rokosovskog je osigurana. Nakon što su zdrobile nemačku Grupu armija centar u Belorusiji, armije Rokosovskog su izbile na istočnu obalu Visle suprotno od Varšave sredinom 1944. Zbog ovih pobeda, Rokosovski je stekao čin Maršala Sovjetskog Saveza. Staljin je jednom rekao: „Nemam Suvorova, ali Rokosovski je moj Bagration."

Dok su se snage Rokosovskog nalazile na Visli, izbio je Varšavski ustanak (avgust - oktobar, 1944), koji je organizovala Armija krajova po naređenjima poljske vlade u egzilu u Londonu. Rokosovski nije naredio slanje pojačanja ustanicima. Sovjetska pomoć je bila ograničena na snabdevanje iz vazduha. Postojale su brojne špekulacije o ličnim stavovima Rokosovskog u vezi sa ovom odlukom. On sam je uvek tvrdio da bi, kako su njegove linije komunikacija bile previše rastegnute a nemački pritisak na severno krilo se gomilao, prebacivanje snaga u Varšavu bilo pogubno.

U novembru 1944, Rokosovski je prebačen u 2. beloruski front, koji je napredovao u Istočnu Prusku a onda preko severne poljske do ušća Odre kod Ščećina. Krajem aprila se povezao sa britanskim feldmaršalom Bernardom Montgomerijem u severnoj Nemačkoj, dok su snage Žukova i Konjeva osvajale Berlin. Postoje stavovi da mu nije dopušteno da on zauzme Berlin zato što je bio Poljak; ovo je izneo Antoni Bevor, autor knjige Berlin: The Downfall 1945.

Za zasluge tokom Drugog svetskog rata, 30. marta 1945. godine Rokosovski je odlikovan Ordenom Pobede.

Politička karijera

Rokosovski je 1949. postao poljski ministar odbrane i vicepremijer iste države 1952. Rokosovski se odrekao obeju pozicija 1956. nakon nacionalističkih nemira u Poznanju.

U novembru iste godine Rokosovski je postao zamenik ministra odbrane Sovjetskog Saveza. Godine 1957. postao je komandant Zakavkaske vojnog okruga, ali je nakon samo nekoliko meseci pozvan da bude zamenik ministra odbrane Sovjetskog Saveza.

Rokosovski je preminuo u avgustu 1968. u 72. godini života, a sahranjen je u Kremlju.

Literatura

• Sphar (1997). Stalin's lieutenants: a study of command under duress. ISBN 978-0-89141-564-0. 
• Helen Rappaport (1999). Joseph Stalin: a biographical companion. ISBN 978-1-57607-208-0. 
• Pleshikov (2006). Stalin's Folly. ISBN 978-0-618-77361-9. 
• Lieutenant General D.I. Rjabyshev. On the role of the 8th Mechanized Corps in the June 1941 counteroffensive mounted by the South-Western Front. Arhivirano iz originala 12. 08. 2011. g. Pristupljeno 08. 07. 2012. 
• Kirchubel, Robert (2007). Operation Barbarossa 1941 (3): Army Group Center. Osprey Publishing. ISBN 978-1-84603-107-6. 
• Bellamy, Chris (2007). „18”. Absolute War. London: Panmacmillan. ISBN 978-0-330-51004-2. 

Spoljašnje veze

• Govor Rokosovskog na Kongresu narodnog jedinstva u Poljskoj (decembar 1949)