Kontekstualizam

Kontekstualizam opisuje spektar stanovišta u filozofiji, koje ističu kontekst u kome se vrši izricanje ili pripisivanje znanja, i tvrdi da, u nekim važnim aspektima izricanje ili pripisivanje znanja može biti shvaćeno samo u odnosu na taj određeni kontekst. Kontekstualistička stanovišta tvrde da važni filozofski izrazi, kao što su „zna da P”, „ima razloga za A”, pa čak i „biti istinit” ili „biti u pravu” imaju smisla samo u odnosu na određeni kontekst. Neki filozofi smatraju da kontekstualna zavisnost istinosnih uslova saznajnih tvrdnji može voditi u relativizam; ipak, kontekstualistički stavovi postaju sve popularniji u filozofiji.

Epistemologija

U epistemologiji, kontekstualisti smatraju da je izraz „znanje” kontekstualno osetljiv. Kontekstualno osetljivi izrazi su oni koji „izražavaju različite iskaze u različitim kontekstima upotrebe”. Na primer, neki termini koji se nedvosmisleno smatraju kontekstualno osetljivim su indeksikali, kao što su „ja”, „ovde” i „sada”. Dok reč „ja” ima stalni jezički smisao u svim kontekstima upotrebe, na koga se taj izraz odnosi varira u zavisnosti od konteksta. Na sličan način, epistemički kontekstualisti tvrde da je reč „znanje” kontekstualno osetljiv, izražavajući različita značenja u različitim kontekstima.

Kontekstualizam je zasnovan, delom, sa ciljem da odgovori na skeptički paradoks, koji ima sledeći oblik:

1. Ne znam da nisam deo skeptičkog scenarija H (npr. „Ne znam da nisam mozak u posudi”)
2. Ako ne znam da H nije slučaj, onda ne znam ni svakodnevni iskaz O (npr. „Znam da imam ruke”)
3. Dakle, ne znam da O.

Kontekstualističko rešenje ne poriče nijednu premisu, niti tvrdi da zaključak ne sledi logički iz njih, već povezuje istinosnu vrednost iskaza (3) sa odgovarajućim kontekstom, i tvrdi da možemo odbaciti iskaz (3) u određenom kontekstu—kao što je svakodnevni konverzacioni kontekst—gde ispunjavamo epistemičke standarde za ispravno pripisano znanje.

Osnovni princip kontekstualističke epistemologije, bez obzira za koju teoriju znanja je vezana, jeste da su pripisivanja znanja kontekstualno osetljiva. To znači da istinosne vrednosti saznajnih tvrdnji zavise od konteksta pripisivanja znanja. Konteksti u kojima su standardi za pripisivanje znanja izuzetno visoki—npr. skeptički kontekst—čine iskaze kao što su „Znam da imam ruke” neistinitim. Međutim, ako istu tu tvrdnju izričemo u svakodnevnom kontekstu—npr. u kafiću sa prijateljima, gde važe niži epistemički standardi, ta tvrdnja će biti istinita, a njena negacija će biti neistinita. Čini se, dakle, da jedino kada se upuštamo u filozofska razmatranja o skepticizmu utičemo na gubitak (prethodnog) znanja. Međutim, kada napustimo skeptički kontekst mi ponovo istinito možemo tvrditi da znamo.

Kada pripisujemo znanje nekome, kontekst u kome koristimo termin "znanje" definiše standarde u odnosu na koje se vrši pripisivanje (ili odricanje) znanja. Ako ga koristimo u svakodnevnim konverzacionim kontekstima, većina naših tvrdnji da znamo je, po mišljenju kontekstualista, istinita, uprkos skeptikovim pokušajima da pokaže kako mi znamo vrlo malo, ili gotovo ništa. Ali, ako se termin „znanje” koristi u konktekstima u kojima se raspravlja o skeptičkim hipotezama, gotovo svako pripisivanje znanja biće pogrešno. Kontekstualisti koristite ovo da bi objasnili zašto skeptički argumenti mogu biti ubedljivi, ali u isto vreme brane ispravnost naših uobičajenih zahteva za istinitim pripisivanjima znanja. Važno je napomenuti da ova teorija ne dozvoljava da neko može imati znanje u nekom trenutku, a u nekom drugom ne, jer to ne bi bio zadovoljavajući epistemološki odgovor. Ono što kontekstualizam tvrdi je da u jednom kontekstu saznajna tvrdnja može biti istinita, a u kontekstima sa višim standardima za pripisivanje znanja ista ta tvrdnja može biti neistinita.

Ono što varira u zavisnosti od konteksta jeste koliko dobra epistemička pozicija subjekta mora biti bi mu se moglo pripisati znanje. Kontekstualizam u epistemologiji je semantička teza o tome kako termin "znanje" funkcioniše u običnom jeziku. Epistemolozi kombinuju kontekstualizam sa različitim teorijama znanja radi rešavanja važnih epistemoloških pitanja, kao što su skepticizam, Getijeov problem, i paradoks lutrije.

Kontekstualističke teorije znanja su postale izuzetno popularne krajem 20. veka, posebno u odgovorima na pitanje skepticizma. Neki od najznačajnijih savremenih kontekstualista su Majkl Blom-Tillman, Majkl Vilijams, Stjuart Koen, Kit Dirouz, Dejvid Luis i Gejl Stajn.