Jedna drevna kineska enciklopedija deli životinje na: „a) one koje pripadaju Caru, b) mirišljave, c) pripitomljene, d) male svinje, e) sirene, f) čudovišta, g) pse na slobodi, h) one koje su uključene u ovu klasifikaciju, i) koje se uzbuđuju kao ludaci, j) bezbrojne, k) nacrtane tankom kičicom od kamilje dlake, l) et cetera, m) koje su slomile krčag, n) koje iz daljine liče na muve.
Mislim da iz ovoga možete naslutiti, bar približno, količinu informacija koju unose u „Enciklopediju mrtvih” oni koji su uzeli na sebe težak i hvale dostojan zadatak da zabeleže - bez sumnje objektivno i nepristrasno - najviše što se može zabeležiti o onima koji su završili svoj zemaljski put i uputili se ka večnom trajanju. (Jer oni veruju u čudo biblijskog uskrsnuća, i ovom golemom kartotekom samo pripremaju dolazak tog časa. Tako će svak moći da pronađe ne samo svoje bližnje nego, u prvom redu, svoju sopstvenu zaboravljenu prošlost. Ovaj će registar tada biti velika riznica sećanja i jedinstven dokaz uskrsnuća). Očigledno, za njih nema razlike, kada je u pitanju život, između nekog banijskog trgovca i njegove žene, između seoskog popa (a to je bio moj pradeda) i seoskog zvonara, nekog Ćuka, čije je ime takođe zapisano u knjizi o kojoj govorim. Jedini uslov - to sam odmah shvatila, jer mi je izgleda ta misao došla još pre nego što sam i uspela da je proverim - da bi se ušlo u „Enciklopediju mrtvih” jeste da onaj čije je ime tu zapisano ne bude zastupljen ni u jednoj drugoj enciklopediji. ...„Enciklopedija mrtvih” je delo neke sekte ili verske organiѕacije koja je u svom demokratskom programu istakla egalitarističku viziju sveta mrtvih - bez sumnje isnpiraisanu nekom od biblijskih postavki - a sa namerom da se ispravi ljudska nepravda i da se svim Božijim stvorenjima da jednako mesto u večnosti.
