Kretjen de Troa

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Kretjen de Troa
Datum rođenja1135.
Mesto rođenjaTroa
Datum smrti1180.
Mesto smrtiFlandrija

Kretjen de Troa (franc. Chretien de Troyes) je bio francuski srednjovekovni pisac i prvi koji je izašao iz tame anonimnosti.

Biografija[uredi | uredi izvor]

O njegovom životu se malo zna. Pretpostavlja se da je rođen 1135. godine, a književno je bio aktivan od oko 1160. do 1190. godine. Imao je solidno obrazovanje, bavio se prevođenjem i prerađivanjem latinskih tekstova, najviše Ovidija. Bio je čest gost dvorova Marije Šampanjske i grofa Filipa Flandrijskog.[1][2][3] Kao što je predložio Urban T. Holms III, Kretjenovo ime, što doslovno znači „Hrišćanin iz Troa“, moglo bi da bude pseudonim za jevrejskog preobraćenog iz judaizma u hrišćanstvo, poznatog i kao Crestien li Gois.[4][5]

Romani[uredi | uredi izvor]

Kretjen de Troa je najpoznatiji u istoriji književnosti kao pisac romana u stihovima čija je tematika pretežno vezana za krug legendi o keltskom kralju Arturu i Tristanu i Izoldi. Ove legende su počele da se šire u Francuskoj u prvoj polovini 12. veka, a Troa je najzaslužniji za njihovo uvođenje u francusku književnost.

Kretjenova dela uključuju pet glavnih pesama u rimovanim osmosložnim dvostihovima. Četiri od njih su potpune: Erek i Enide (oko 1170); Kližes (oko 1176); Iva, vitez lava; i Lanselot, vitez od kola, poslednja dva su napisana istovremeno između 1177. i 1181. Iva se generalno smatra Kretjenovim najmajstorijim delom.[6] Poslednja romansa koja se obično pripisuje Kretjenu, Perseval, Priča o gralu, napisana je između 1181. i 1190. godine, ali je ostala nedovršena. Posvećena je Filipu, grofu od Flandrije, za koga je Kretjen možda bio vezan u poslednjim godinama života. Završio je samo 9.000 redova dela, ali su četiri naslednika različitih talenata dodala 54.000 dodatnih redova u ono što je poznato kao Četiri nastavka.[7] Slično, poslednjih hiljadu redova Lanselota napisao je Godefra de Lenji, očigledno u dogovoru sa Kretjenom.[8] U slučaju Persevala, jedan nastavljač kaže da je pesnikova smrt sprečila da završi delo; u slučaju Lanselota nije naveden razlog. Ovo nije zaustavilo spekulacije da Kretjen nije odobravao Lanselotovu preljubničku temu (u kom slučaju izgleda malo verovatno da je on izmislio Lanselota).

Postoji i nekoliko manjih dela, od kojih se sva ne mogu sa sigurnošću pripisati Kretjenu. Filomela je jedina sačuvana od četiri njegove pesme zasnovane na Ovidijevim Metamorfozama.[9] Dve kratke lirske šansone na temu ljubavi su takođe vrlo verovatno njegove, ali je pripisivanje pobožne romanse Guillaume d'Angleterre njemu sada u velikoj meri pod sumnjom.[10][11] Takođe je sugerisano da bi Kretjen mogao biti autor dve kratke romanse u stihu pod nazivom Le Chevalier à l'épée i La Mule sans frein, ali ova teorija nije našla veliku podršku.[11][12][13] Kretjen navodi svoje tretmane Ovidija u uvodu Kližesa, gde takođe pominje svoje delo o kralju Marku i Izoldi. Ovo poslednje je verovatno povezano sa legendom o Tristanu i Izoldi, iako Tristan nije imenovan. Kretjenovo gledište na Tristana nije očuvano, iako u uvodu Kližesa, Kretjen sam kaže da njegov tretman prema Tristanu nije bio dobro prihvaćen, što verovatno objašnjava zašto nije opstao. Kretjenova dela su napisana na narodnom starofrancuskom jeziku, iako su obeležen karakteristikama regionalnog šampenoaskog dijalekta (koji je još uvek prilično sličan „standardnom“ francuskom u Parizu).

Izgubljeni prvenac[uredi | uredi izvor]

Posle prevoda i prerada Ovidija, ovaj obrazovani dvorski pisac, napisao je nekoliko romana od kojih nisu svi sačuvani. Zna se da je napisao jednu povest o Tristanu i Izoldi, ali je ona izgubljena.

Erek i Enida[uredi | uredi izvor]

Drugi Kretjenov roman, Erek i Enida (franc. Erec et Enide), iako, kao i drugi njegovi romani, kurtoazan po opštem duhu, nije tipičan. Žena (Enida) igra podređenu ulogu. Roman tretira problem bračne ljubavi i zadovoljstava bračnog života s jedne strane, a sa druge, vršenja viteških dužnosti. Ako žena i prijatnosti koje ona pruža mogu u izvesnim trenucima učiniti da viteza obuzme antiviteško raspoloženje, uzvišenost karaktera supružnika i njihova međusobna ljubav mogu da usklade te dve prividno suprotne težnje. Enida je posumnjala u Erekovo viteštvo, a on u njenu ljubav, ali posle zajedničkih iskušenja u borbama u kojima Enida prati svog muža, oni se pokazuju dostojni jedno drugog. Ovaj kurtoazni roman u isti mah je i slavljenje bračne ljubavi.

Kližes[uredi | uredi izvor]

Roman Kližes (franc. Cliges) ima dva jasno odvojena dela. U prvom delu se pričaju doživljaji mladog carigradskog kneza Aleksandra koji dolazi na dvor kralja Artura i tamo se zaljubljuje u lepu Soredamor. Nazvan je i „antitristan“, jer se u njegovom drugom delu, u kome se priča o Aleksandrovom sinu Kližesu, Alis ženi devojkom (Fenice) s kojom se njegov sinovac, mladi junak Kližes, voli. Nasuprot Izoldi ona odbija svaki kompromis i deljenje tela i duše između muža i ljubavnika. U ovom romanu žena ima veoma aktivnu ulogu, sve glavne inicijative su u njenim rukama.

Lanselot ili vitez s kolicima[uredi | uredi izvor]

Po nalogu Marije Šampanjske Kretjen piše roman Lanselot ili vitez s kolicima (franc. Lancelot ou le chevalier a la charette), čiji je predmet ljubav viteza Lanselota prema kraljici Ginevri (Genievre), Arturovoj ženi. U ovom romanu Kretjen ljubav dovodi do paroksizma, potčinjenost dami ide do bezumnog robovanja, a njen kult prevazilazi najvatrenije obožavanje religioznih vrednosti. Osnovni motiv romana je izbavljenje iz ropstva otete kraljice u kome Lanselot učestvuje zajedno sa drugim vitezovima. Nadimak sadržan u naslovu potiče od junakovog penjanja na kolica koja vozi jedan kepec. Izgubivši konja, primoran je da se posluži tim „nedostojnim“ prevoznim sredstvom kako bi što pre došao do kraljice koja i sama gaji vatrenu ljubav prema svom obožavaocu. Ali, pošto je i za trenutak oklevao da, protivno viteškom ponosu, to uradi, Lanselot navlači na sebe kraljičin gnev. Kretjen, u dotadašnjim romanima apologeta čiste bračne ljubavi, u ovom romanu pravi iskorak u drugu tematiku, što nije odgovaralo njegovim sklonostima. Roman je nastavio da dorađuje jedan Kretjenov učenik.

Iven ili Vitez s lavom[uredi | uredi izvor]

I u romanu Iven ili Vitez s lavom (franc. Ivain ou Le Chevalier au Lion) Kretjen tretira jedan vrlo star motiv: zadobijanje ljubavi udovice pobeđenog ratnika. Kao u Ereku i Enidi opevana je bračna ljubav, samo što u ovom romanu junak zapostavlja ženu u korist viteških pustolovina. Hrabrim i korisnim podvizima Iven ipak ponovo zadobija naklonost svoje supruge Laudine. Zanimljiv je i jedan realistični detalj, dat kroz opis tkačkih radnica koje rade u bedi i poniženju, što pokazuje da Kretjen bio svestan i naličja tadašnjeg života. Drugi naslov romana dat je po vernom lavu koga je Iven spasao od zmije i koji ga svuda prati.

Priča o Gralu[uredi | uredi izvor]

Pričom o Gralu ili romanom Perseval, kako se češće naziva, Kretjen potpuno prelazi u područje mistike. Ovim delom započeo je ciklus o svetom Gralu i o njegovom traženju, punom mistične simbolike. Ovozemljske težnje junaka prelaze u drugi plan u korist nadzemaljskih, a lik idealnog viteza dobija još jednu, novu, spiritualnu dimenziju. Perseval na kraju ne dolazi do cilja, jer ni on nije potpuno čist (u hrišćanskom shvatanju čistote od greha), ali on čitaocu pokazuje model religiozno i moralno oplemenjenog i produhovljenog viteza. Ovaj nedovršeni roman nastavio je, između ostalih, Rober de Baron, a kasnije se javljaju i prozne prerade.

Opšte odlike[uredi | uredi izvor]

Kretjenovi romani su mešavina zanimljivog, pustolovnog, fantastičnog i misterioznog, sa velikim interesovanjem za čoveka, njegovu sudbinu i ljudske odnose. Iako stil nije lišen banalnosti, on ima lakoće u dobrom smislu, ima otmenosti i skladnosti. Kretjen de Troa poseduje snažnu uobrazilju, smisao za posmatranje i za realnost, pa su neki likovi iz njegovih romana postali univerzalni tipovi svetske književnosti: Iven, Lanselot, Goven, Perseval.

Prijem Kretjenovog dela[uredi | uredi izvor]

Uspeh Kretjena de Troa bio je ogroman. Pisci, muzičari i drugi umetnici inspirisali su se njegovim delom, a već od 13. veka često je prevođen u evropskim zemljama.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Four Arthurian Romances”. gutenberg.org. Pristupljeno 29. 3. 2007. 
  2. ^ „Chrétien de Troyes”. agora.qc.ca. Pristupljeno 20. 1. 2019. 
  3. ^ „Background Information on Chrétien de Troyes's Le Chevalier de la Charrette”. princeton.edu. Pristupljeno 20. 1. 2019. 
  4. ^ Farina, William (10. 1. 2014). Chretien de Troyes and the Dawn of Arthurian Romance. ISBN 9780786457946. 
  5. ^ Raphael Levy (1956). „The Motivation of Perceval and the Authorship of Philomena”. PMLA. Cambridge University Press. 71 (4): 853—862.  Nepoznati parametar |doe= ignorisan (pomoć)
  6. ^ Chrétien; Cline, Ruth Harwood (1975). Yvain: or, The knight with the lion (na jeziku: engleski). Athens: University of Georgia Press. ISBN 0820303275. 
  7. ^ Grigsby, John L. (1991). „Continuations of Perceval”. Ur.: Norris J. Lacy. The New Arthurian Encyclopedia. New York: Garland. str. 99-100. ISBN 0-8240-4377-4. 
  8. ^ Troyes, Chrétien de (1988). Arthurian Romances. Prevod: D.D.R. Owen. Everyman's Library. ISBN 0-460-87389-X. 
  9. ^ Lacy, Norris J.; Grimbert, Joan Tasker (2008). A Companion to Chrétien de Troyes. books.goole.ca. ISBN 9781843841616. Pristupljeno 20. 1. 2019. 
  10. ^ Frappier, Jean (1974) [1959]. „Chrétien de Troyes”. Ur.: Loomis, Roger Sherman. Arthurian Literature in the Middle Ages: A Collaborative History. Oxford: Clarendon Press. str. 159. ISBN 0198115881. 
  11. ^ a b Owen, D. D. R. (trans.) (1987). Chrétien de Troyes Arthurian RomancesNeophodna slobodna registracija. London: Dent. str. x. ISBN 0460116983. 
  12. ^ Arthur, Ross G., ur. (1996). Three Arthurian Romances: Poems from Medieval France. London: Everyman. str. 211. ISBN 0460875779. 
  13. ^ Johnston, R. C.; Owen, D. D. R., ur. (1972). Two Old French Gauvain Romances. Edinburgh: Scottish Academic Press. str. 23–26. ISBN 0701118717. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Francuska književnost, knjiga prva, u okviru Edicije strane književnosti, Izdavačko preduzeće „Nolit“, Beograd, 1976.
  • M. Altieri, Les Romans de Chrétien de Troyes: Leur perspective proverbiale et gnomique (1976, A G Nizet, Paris).
  • Jean Frappier, "Chrétien de Troyes" in Arthurian Literature in the Middle Ages, Roger S. Loomis (ed.). . Clarendon Press: Oxford University. 1959. ISBN 978-0-19-811588-5. 
  • Jean Frappier, Chrétien de Troyes: The Man and His Work. Translated by Raymond J. Cormier. Athens, Ohio: Ohio University Press, 1982.
  • Idris Llewelyn Foster, "Gereint, Owein and Peredur" in Arthurian Literature in the Middle Ages, Roger S. Loomis (ed.). Clarendon Press: Oxford University. 1959.
  • K. Sarah-Jane Murray, "A Preface to Chretien de Troyes," Syracuse University Press. 2008. ISBN 978-0-8156-3160-6.
  • Gerald Seaman, "Signs of a New Literary Paradigm: The 'Christian' Figures in Chrétien de Troyes," in: Nominalism and Literary Discourse, ed. Hugo Keiper, Christoph Bode, and Richard Utz. . Amsterdam: Rodopi. 1997. pp. 87–109. .
  • Albert W. Thompson, "The Additions to Chrétien's Perceval" in Arthurian Literature in the Middle Ages, Roger S. Loomis (ed.). Clarendon Press: Oxford University. 1959
  • Karl D. Uitti (1995). Chrétien de Troyes Revisited. Twain: New York. ISBN 978-0-8057-4307-4. 

This article incorporates material from an essay by W. W. Comfort, published in 1914.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Kretjen de Troa na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кретјен_де_Троа&oldid=27556130”