Književnost renesanse
| Renesansa |
|---|
 |
| Teme |
| Regioni |
Kniževnost renesanse je specifična po tome što je za vreme ove epohe književnost stvarana na narodnom jeziku, za razliku od humanizma gde je postojala doza nastojanja ka učenosti, što znači da je humanizam obuhvatao samo one koji su živeli u gradovima i učene.
Renesansa je šira i znatno otvorenija od humanizma. Osim što su dela pisana na narodnom jeziku, u njima je predstavljen običan život i čovek u njemu. Iskazivane su čovekove neskrivene emocije. Od slovenskih zemalja najviše se osetila u Poljskoj.
Ovaj period u kulturi i umetnosti Evrope bio je zastupljen od 14. veka do kraja 16. veka. Već od kraja 13. veka u radovima vodećih umetnika, u stavovima pojedinih filozofa, ali i u načinu života zapažaju se značajne promene. Postojanje i umetničko stvaralaštvo počinju da se, i u sadržajima i u formama, opiru religijskim shvatanjima. Ističe se ljudsko dostojanstvo, ukazuje se na originalnost i neponovljivost individualnog postojanja, pa se čoveku daje povlašćeno mesto u svetu, kao i sloboda da upravlja svojim životom, da neposredno i stvaralački iskazuje osećanja i razmišljanja.[1]
Humanističke i renesansne ideje su potekle iz Italije, kada su počeli da se oslobađaju prvi gradovi od apsolutističke vlasti feudalaca i crkve i pojavom prve građanske klase, a vremenom su te ideje i pravci počeli da se šire i na druge vodeće evropske zemlje.[2] Na razvoj ovih pravaca su uticali i pronalasci u oblasti nauke i tehnike.
Glavna obeležja književnosti humanizma i renesanse jesu:
- inspirisanost delima antičke književnosti;
- upotreba narodnog jezika (praćena uticajima poetike usmene književnosti);
- izražavanje ličnih i intimnih osećanja;
- snažno ispoljavanje ljubavnog zanosa, posebno u poeziji;
- slikovitost pesničkog jezika;
- ispoljavanje artističkog umeća u oblikovanju tema i motiva;
- prisustvo motiva iz antičke tradicije, naročito iz grčke i rimske mitologije;
- nastojanje autora da odabranu tematiku prikazuju na uverljiv način;
- dočaravanje duha vremena i doba, povremeno čak i aktuelnih dešavanja;
- motivisanost postupaka i gledišta likova snažnim osećanjima;
- prisustvo moralne dimenzije, koja često sadrži i jasnu pouku;
- prikazivanje i tumačenje složenih emocija;
- nastojanje da se odabrana tematika prikazuje na uverljiv način.[3]
Predstavnici humanizma i renesanse:
Italija:
- Dante Aligijeri (1256 — 1321) „Božanstvena komedija“.
- Frančesko Petrarka (1304 — 1374) „Kanconijer“
- Đovani Bokačo (1313 — 1375) „Dekameron“
Španija:
- Migel de Servantes (1547 — 1616) „Don Kihot“
Engleska:
- Vilijam Šekspir (1564 — 1616)
Dubrovnik:
- Marin Držić (oko 1508 — 1567) „Novela od Stanca“ i „Dundo Maroje“
| KNjIŽEVNOST |
