Lačinski koridor

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Lačinski koridor između Jermenije i Nagorno-Karabaha (teritorija NKAO u vreme raspada SSSR-a označena je crvenom bojom)

Lačinski koridor (jerm. Լաչինի միջանցք, azer. Laçın dəhlizi) jeste planinski prolaz na putu Jerevan—Goris—Stepanakert i predstavlja najkraću vezu između Jermenije i Nagorno-Karabaha. Tokom Prvog rata za Nagorno-Karabah (1988—1994), došao je pod kontrolu Republike Arcah. Njegova dužina je 6 km.[1]

Prema administrativno-teritorijalnoj podeli nepriznate Republike Arcah, nalazi se u Kašataskom rejonu, a prema administrativno-teritorijalnoj podeli Republike Azerbejdžan, koja ga je kontrolisala do maja 1992. godine, nalazi se u Lačinskom rejonu.

Za Jermene, koridor ima dvostruki značaj: s jedne strane, otvorio je put za snabdevanje regiona (i vojske), a sa političke tačke gledišta, on predstavlja „pupčanu vrpcu” koja ujedinjuje Arcah sa maticom Jermenijom.

Posle Drugog rata u Nagorno-Karabahu iz 2020, koji se završio primirjem uz posredovanje Rusije, Lačinski koridor postaće jedina veza između Jermenije i Nagorno-Karabaha. Da bi osigurali bezbedan prevoz ljudi i robe, prema sporazumu o primirju, ruski mirovnjaci su raspoređeni na koridor na početni petogodišnji mandat.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Od 15. do 17. veka, ovde je postojalo jermensko Kašatagsko melikstvo (kneževstvo). Početkom 17. veka, persijski šah Abas I Veliki naselio je kurdska plemena na teritoriji između Arcaha i Sjunika u cilju slabljenja jermenskih melika.[2]

Početkom decembra 1918. godine, nakon što je na zahtev Britanaca Andranik Ozanijan zaustavio ofanzivu na Karabah, preduzetu u cilju podrške lokalnim jermenskim partizanima, lokalni muslimanski odredi uništili su Arar, Spitakašen i Petrosašen, tri preostala jermenska sela između Nagorno-Karabaha i Zangezura, podelivši tako dve planinske oblasti[3]. 1923. godine[4] [5] u Lačinskom koridoru formiran je Crveni Kurdistan koji je postojao do 1929. godine, a od dela Nagorno-Karabaha naseljenog Jermenima [6] formirana je Nagornokarabaška Autonomna Oblast. Odluka o formiranju ove dve administrativne jedinice doneta je istog dana - 7. jula 1923. godine.[7]

Budući da je Nagornokarabaška Autonomna Oblast sa svih strana bila okružena teritorijom Azerbejdžanske SSR, Nagornokarabašku Republiku, koja je proglašena 1991. godine u granicama NKAO, je teritorija Azerbejdžana u početku odvajala od Jermenije.

17. maja 1992. godine, uz minimalne gubitke za obe zaraćene strane, jermenske snage su zauzele grad Lačin. Put koji je bio zatvoren više od dve godine, zatim je ponovo otvoren, uspostavljajući vezu između Nagorno-Karabaha i Jermenije, što je otvorilo mogućnosti za vojnu i humanitarnu pomoć.[8] U oktobru 1992. Azerbejdžan je započeo neuspešnu vojnu operaciju za povratak kontrole nad Lačinskim koridorom.

Lačinski koridor je bio jedan od pomoćnih pravaca, pored glavnog pravca preko Vardenisa, kojim su jermenske oružane snage krenule u bitku za zauzimanje Kelbadžara.[9]

Pitanje prisustva granice između NKAO i Jermenske SSR[uredi | uredi izvor]

Postoje suprotna gledišta oko pitanja da li su teritorije NKAO i Jermenske SSR ikada došle u kontakt u modernoj istoriji.

Neki autori se drže stanovišta da su tokom dvadesetih godina teritorije NKAO i Jermenske SSR bile u kontaktu. Pravni naučnik Tim Potije veruje da su teritorije Jermenije i NKAO bile u kontaktu u jednoj tački od jula 1923. godine do stvaranja Crvenog Kurdistana.[10] Američki istoričar Odri Alštad i švedski politikolog Svante Kornel, specijalista za Kavkaz, pozivaju se na 1. tom Velike sovjetske enciklopedije (VSE) za 1926. godinu (1. izdanje), uključujući i tamo postavljenu mapu. Po njihovom mišljenju, na ovoj mapi NKAO i Jermenska SSR imaju zajedničku granicu, ali objavljivanjem ove enciklopedije 1930. godine granice su promenjene.[11] [12] Mišljenje Alštada zasniva se na ruskom istoričaru Viktoru Šnirelmanu, koji je pisao o postojanju zajedničke granice između Autonomne oblasti Nagorno-Karabah i Jermenske SSR do 1930-ih.[13]

Istovremeno, većina autora (na primer, Ronald Grigor Suni, Robert Hevsen, Thomas de Val, itd.) mišljenja je da Autonomna oblast Nagorno-Karabah, formirana 1923. godine, nije imala zajedničku granicu sa Jermenijom.[14] [15] [16] [17] [18] [19] Prema novinaru i stručnjaku za Kavkaz Tomasu de Valu, na mapi su se granice stvorene autonomne oblasti približile granicama Jermenije, ali ih nisu dodirnule - između njih je ležala azerbejdžanska oblast Lačin.[20] Atlas SSSR-a, objavljen 1928. godine, kaže: „Granice oblasti sa svih strana predstavljaju različita područja koja su deo Azerbejdžanske SSR“.[21]

Pored stanovišta odsustva granice između autonomne i susedne savezne republike, istraživači ne zanemaruju ni položaj druge administrativno-teritorijalne jedinice - Crvenog Kurdistana. Ova oblast, koja je postojala od 1923. do 1929. godine, obuhvatala je sadašnje rejone Kelbadžar, Lačin i Kubatli.[22] Prema naredbi Centralnog izvršnog komiteta Azerbejdžana od 6. avgusta 1923. godine o formiranju tri nove oblasti, Kurdistan je imao neprekidnu granicu sa NKAO sa istoka.[23] Robert Hevsen ističe da je region Kurdistan ispunio teritorijalni prostor između Nagorno-Karabaha i Jermenije[24], a Dejvid Makdonald, da je kurdska teritorija bila stisnuta između Jermenije i autonomne oblasti Nagorno-Karabah.[25] Prema filozofu i politikologu Arturu Cucijevu, NKAO je imao položaj enklave, stvorena je kurdistanska oblast između NKAO i Jermenije i verovatno je inicijalni projekat podrazumevao spajanje granica dva dela kurdskog Zangezura između Jermenije i NKAO.[26] Američki istraživač i stručnjak za Kavkaz Harun Jilmaz primećuje da se kurdsko područje, gde je formiran Crveni Kurdistan, nalazilo na zapadnom kraju azerbejdžanske regije Nagorno-Karabah, a granica između Azerbejdžana i Jermenske SSR prolazila je istočnim delom Zangezurskih planina i zapadno od NKAO.[27] Prema američkom diplomati Filipu Remleru, u skladu sa sovjetskom ideologijom, prava Kurda na etničke granice bila bi prekršena ukoliko bi teritorije njihovog prebivališta, Lačin i Kelbadžar, bile uključene u NKAO ili Jermensku SSR.[28] Ipak, kurdistanska oblast definitivno ukinuta 1930. godine i sovjetske vlasti su deportovale veći deo kurdskog stanovništva u Kazahstan.

Karte iz 1920-ih sa granicama NKAO, Azerbejdžanske i Jermenske SSR
NKAO na karti Azerbejdžanske SSR iz VSE. T. 1, 1926. g. NKAO na karti Jermenske SSR iz VSE. T. 3, 1926. g. NKAO na karti ZSFSR iz Atlasa SSSR, 1928. g. NKAO na karti Azerbejdžanske SSR iz Atlasa SSSR, 1928. g.

Pregovori o statusu koridora[uredi | uredi izvor]

Lačinski koridor

Prisustvo kopnene veze između Jermenije i Nagorno-Karabaha jedan je od glavnih uslova koje je Jermenija postavila u pregovorima.[29] Jermenska strana na Lačinski koridor gleda kao na strateško područje, koje ne bi trebalo da bude podložno nikakvoj kontroli Azerbejdžana.[30] Azerbejdžan sa svoje strane insistira na oslobađanju Lačina paralelno sa ostalim okupiranim teritorijama. Počev od 1997. godine, strane su se složile da pitanje Lačina razmatraju odvojeno.[29] Da bi se rešio problem Lačinskog koridora, izneti su predlozi za istovremeno stvaranje posebnog režima pod međunarodnom zaštitom na ovoj teritoriji i u rejonu Megri, kao i predlozi za razmenu teritorija.[30]

Pitanje potencijalnih granica Lačinskog koridora ostaje kontroverzno.[31] Prema stručnjacima iz Ministarstva odbrane Jermenije, Lačinski koridor trebalo bi da ima širinu od 60 km, što bi uključivalo deo Kubatlija, kako bi se sprečilo artiljerijsko granatiranje puta.[32] Međutim, ovaj stereotip je već dugo zastareo.[33] Azerbejdžansko moderno oružje poništava ove proračune.[32]

Plan Gobla[uredi | uredi izvor]

Plan je dobio ime po Paulu Goblu, bivšem zaposlenom američkog Stejt departmenta, koji je 1992. godine izneo ideju da se problem Karabaha reši razmenom teritorija. Prema ovom planu, Azerbejdžanu je ponuđen koridor kroz megrijsku oblast Jermenije, povezujući ga sa Nahčevanom, u zamenu za Lačinski koridor između Nagorno-Karabaha i Jermenije. O ovom planu se razgovaralo na sastanku Hajdara Alijeva i Roberta Kočarjana u Vašingtonu aprila 1999. godine. Plan su odbili predstavnici azerbejdžanske elite. Zbog neslaganja po ovom pitanju, Vafa Guluzade, ministar spoljnih poslova Tofik Zulfugarov i šef predsedničke administracije Eldar Namazov podneli su ostavke. Za Jermeniju bi gubitak Megrija značio gubitak granice sa Iranom, što je izazvalo mnogo kontroverzi u zemlji.[34]

Ostala rešenja[uredi | uredi izvor]

Početkom jula 1992. godine Rusija je u okviru posredovanja predložila plan za rešavanje sukoba, u okviru kojeg bi put Agdam—Stepanakert—Šuši—Lačin—Goris dobio poseban pravni status, odnosno predloženo je stvaranje „puta mira i poverenja“. U skladu sa ovim planom, azerbejdžansko rukovodstvo je 9. jula 1992. izdalo naredbu da zaustavi uspešnu ofanzivu trupa. Međutim, Jermenija nije bila zadovoljna ovim planom.[35]

U novembru-decembru 1997. godine, kopredsedavajući Minske grupe OEBS-a izneli su niz predloga za rešavanje konflikta oko Nagorno-Karabaha, među kojima je, radi povezivanja Nagorno-Karabaha i spoljnog sveta, Azerbejdžanu predloženo da zakup zone Lačinskog koridora preda OEBS-u, a kontrolu nad njim trebalo je da uspostavi OEBS, „u saradnji i interakciji“ sa vlastima NK. Azerbejdžan je odbacio ove predloge na osnovu nacionalnih interesa i međunarodnog prava.[36] Sredinom juna 2002, azerbejdžanski predsednik Hajdar Alijev objavio je da su takozvani „pariski principi“, čiju suštinu učesnici nisu obelodanili, predlog za razmenu Megrija za Lačin. Predsednik Jermenije Robert Kočarjan opovrgao je ove izjave, ali je odbio da otkrije detalje ovih principa.[37]

Mapa Lačinskog koridora nakon sporazuma o prekidu vatre u Nagorno-Karabahu 2020. godine

Sporazum o prekidu vatre u Nagorno-Karabahu od 10. novembra 2020.[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Sporazum o prekidu vatre u Nagorno-Karabahu 2020.

Predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev, premijer Republike Jermenije Nikol Pašinjan i predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin potpisali su 9. novembra 2020. godine trilateralnu izjavu o prekidu vatre u zoni sukoba oko Nagorno-Karabaha. Izjava govori o potpunom prekidu vatre i svim vojnim akcijama.

Jedna od tačaka sporazuma kaže da će Jermenija vratiti Lačinski rejon Republici Azerbejdžan do 1. decembra 2020. godine. Lačinski koridor (širine 5 km), koji će obezbediti vezu Nagorno-Karabaha sa Jermenijom i istovremeno neće uticati na grad Šuši, ostaje pod kontrolom mirovnog kontingenta Ruske Federacije.[38]

U naredne tri godine nakon potpisivanja izjave, Azerbejdžan i Jermenija utvrdiće plan za izgradnju nove trase duž Lačinskog koridora, obezbeđujući komunikaciju između Nagorno-Karabaha i Jermenije, sa naknadnom preraspodelom ruskog mirovnog kontingenta radi zaštite ove rute.[38]

Republika Azerbejdžan garantuje bezbednost saobraćaja duž lačinskog koridora građana, vozila i robe u oba smera.[38]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Uhlig M.A. The Karabakh war / World Policy Journal, Vol. 10, No. 4 (Winter, 1993/1994), pp. 47-52 Published by: Duke University Press Since May 1992, however, it has taken on grim strategic importance as the «Lachin Corridor» — a key military link between Armenia and the mountain territory of Nagorno- Karabakh, where ethnic war has raged since that Armenian-dominated enclave declared its desire to secede from Turkish-speaking Azerbaijan in 1988. At the now-deserted border town of Lachin, which gives the corridor its name, the distance between Armenia and Nagorno- Karabakh is a mere six kilometer
  2. ^ Voйnы pamяti: mifы, identičnostь i politika v Zakavkazьe. M.: Akademkniga. Pod red. Alaeva L. B. str. 199. 
  3. ^ The Republic of Armenia: The first year, 1918-1919. 1. University of California Press. str. 89. 
  4. ^ Krasnый Kurdistan: Geopolitičeskiй aspektы sozdaniя i uprazdneniя. 21-й vek. str. 115—136. 
  5. ^ Armenia: A Historical Atlas. University of Chicago Press. str. 242. 
  6. ^ Razvitie sovetskoй gosudarstvennosti v Azerbaйdžane. M.: Gosudarstvennoe izdatelьstvo юridičeskoй literaturы. str. 89. 
  7. ^ Harun Yilmaz (05 Aug 2014 Vol. 47, No. 5). „The Rise of Red Kurdistan”. Iranian Studies: 799–822. 
  8. ^ Uhlig M.A. The Karabakh war / World Policy Journal, Vol. 10, No. 4 (Winter, 1993/1994), p. 47-52 Published by: Duke University Press As a result of a new offensive last spring, the corridor to Armenia that was first opened at Lachin has now been extended the full length of the enclave, permitting free passage of military and humanitarian aid from Armenia. But while Armenian logistical support remains important — Karabakh’s military helicopters, for example, return to Armenian airfields for protection when not in use — Armenia has generally avoided di- rect involvement in the fighting, and the conduct of the war is controlled by Kara- bakh leaders, who have become increasingly independent of their ethnic kin outside the battle zone
  9. ^ Žirohov M. A. Semena raspada: voйnы i konfliktы na territorii bыvšego SSSR. — S.-P., 2012. — S. 269 — 688 s. 
  10. ^ Conflict in Nagorno-Karabakh, Abkhazia and South Ossetia: A Legal Appraisal. Kluwer Law International. str. 5. 
  11. ^ The Azerbaijani Turks. Stanford University. str. 127. 
  12. ^ Svante Kornell. «Konflikt v Nagornom Karabahe: dinamika i perspektivы rešeniя».
  13. ^ Šnirelьman. Voйnы pamяti. 
  14. ^ Armenia and Azerbaijan: Thinking a way out of Karabakh”. Middle East Policy, Vol. VII, No. 1: 145—176. 
  15. ^ Armenia: A Historical Atlas. University of Chicago Press. str. 242. 
  16. ^ Černый Sad. Armeniя i Azerbaйdžan meždu mirom i voйnoй. M.: ROSSPЭN. str. 162—163. 
  17. ^ Atlas эtnopolitičeskoй istorii Kavkaza (1774—2004). M.: Evropa. str. 66. 
  18. ^ Armяne. M.: Nauka. str. 70. 
  19. ^ Uti possidetis v self-determination: the lessons of the post-soviet practice, Farhad S. Mirzayev, University of Leicester, 2014, p.19
  20. ^ The Caucasus: An Introduction. Oxford University Press. str. 105. 
  21. ^ Atlas Soюza Sovetskih Socialističeskiй Respublik. M.: Izd. CIK SSSR. . str. 92. 
  22. ^ Krasnый Kurdistan: Geopolitičeskiй aspektы sozdaniя i uprazdneniя. 21-й vek. str. 115—136. 
  23. ^ K istorii obrazovaniя Nagorno-Karabahskoй avtonomnoй oblasti Azerbaйdžanskoй SSR. 1918— 1925: Dokumentы i materialы. Azernešr. str. 174. 
  24. ^ Armenia: A Historical Atlas. University of Chicago Press. str. 242. 
  25. ^ A Modern History of the Kurds. I.B.Tauris & Co. str. 492. 
  26. ^ Atlas эtnopolitičeskoй istorii Kavkaza (1774—2004). M.: Evropa. str. 66. 
  27. ^ „The Rise of Red Kurdistan”. Iranian Studies: 799–822. 
  28. ^ Chained to the Caucasus: Peacemaking in Karabakh, 1987–2012. International Peace Institute. str. 10—11. 
  29. ^ a b Nagornый Karabah: Plan ustanovleniя mira. Doklad No167 Evropa. — International Crisis Group, 11 oktяbrя 2005. — S. 26—27. 
  30. ^ a b Cuciev A. A. Atlas эtnopolitičeskoй istorii Kavkaza (1774—2004). — M.: Evropa, 2007. — S. 91. 
  31. ^ Ali Abasov, Arutюn Hačatrяn. Variantы rešeniя Karabahskogo konflikta: ideя i realьnostь. — B.: Eni Nesil, 2002. — S. 24—25. 
  32. ^ a b Nagornый Karabah: Plan ustanovleniя mira. Doklad No167 Evropa. — International Crisis Group, 11 oktяbrя 2005. — S. 26—27. 
  33. ^ Conciliation Resources. Obsuždenie usloviй dostupa i bezopasnosti: Scenarii koridorov i peredviženiя v Lačine i za ego predelami. — Яnvarь 2015. — S. 6. 
  34. ^ Tomas de Vaal. Černый Sad. Armeniя i Azerbaйdžan meždu mirom i voйnoй.. — M.: ROSSPЭN, 2014. — S. 310—312. 
  35. ^ Arif Yunusov. Karabakh: Past and Present. — Baku, 2005. — S. 44. 
  36. ^ Ali Abasov, Arutюn Hačatrяn. Variantы rešeniя Karabahskogo konflikta: ideя i realьnostь. — B.: Eni Nesil, 2002. — S. 20. 
  37. ^ Ali Abasov, Arutюn Hačatrяn. Variantы rešeniя Karabahskogo konflikta: ideя i realьnostь. — B.: Eni Nesil, 2002. — S. 22. 
  38. ^ a b v „Zaяvlenie Prezidenta Azerbaйdžanskoй Respubliki, Premьer-ministra Respubliki Armeniя i Prezidenta Rossiйskoй Federacii”. Prezident Rossii (na jeziku: ruski). Pristupljeno 10. 11. 2020. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лачински_коридор&oldid=26916047”