Pređi na sadržaj

Левијатан (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Levijatan
Žanrdrama
TvoracAndrej Zvjagincev
RežijaAndrej Zvjagincev
ScenarioAndrej Zvjagincev
Oleg Negin
ProducentAleksandar Rodnjanski
Sergej Melkumov
Glavne ulogeAleksej Serebrjakov
Elena Liadova
Vladimir Vdovičenkov
Roman Madianov
MuzikaAndrej Dergačev
Filip Glas
Direktor
fotografije		Mihail Kričman
Producentska
kuća		Fox[1]
DistributerNon-Stop Production[2]
Rusko ministarstvo kulture
Cinema Fund
RuArts Foundation
Godina2014.
Trajanje141 minuta[3]
ZemljaRusija
Jezikruski
Budžet3,4 miliona dolara
Zarada220 miliona RUB ( 7 miliona USD[4])
Veb-sajtwww.sonyclassics.com/leviathan/
IMDb veza

Levijatan (rus. Левиафан) je ruski dramski film iz 2014. reditelja Andreja Zvjaginceva.

Prema Zvjagincevu, inspirisala ga je priča o divljanju Marvina Hemejera 2004. kroz američki grad koristeći modifikovani buldožer. Sličan koncept je prilagođen ruskom okruženju.[5] Razvoj karaktera glavnog junaka je paralelan sa biblijskom figurom Jovom i pričom o Navutejevom vinogradu.[6]Producent Aleksandar Rodnjanski je rekao: „Bavi se nekim od najvažnijih društvenih pitanja savremene Rusije, a nikada ne postaje propoved umetnika ili javna izjava; to je priča o ljubavi i tragediji koju doživljavaju obični ljudi“.[7] Kritičari su primetili da je film zastrašujući,[8][9] koji se bavi čudnim stvarima sudbine, moći i novca.[8]

Film je izabran da se takmiči za Zlatnu palmu u glavnoj takmičarskoj sekciji na Filmskom festivalu u Kanu 2014. godine. Zvjagincev i Negin su dobili nagradu za najbolji scenario. Film je proglašen za najbolji film godine na BFI London Film Festivalu 2014. i 45. Međunarodnom filmskom festivalu u Indiji. Osvojio je nagradu za najbolji film na stranom jeziku na 72. dodeli Zlatnog globusa. i Asia Pacific Screen Award za najbolji igrani film u 2014. Takođe je nominovan za Oskara za najbolji film na stranom jeziku na 87. dodeli Oskara. Izabran je za 47. najveći film od 2000. u anketi kritičara BBC-a iz 2016. godine.

Zaplet[uredi | uredi izvor]

 Upozorenje: Slede detalji zapleta ili kompletan opis filma!

Radnja je smeštena u izmišljeni grad Pribrežni (snimljen u primorskom gradu Teriberka,[traži se izvor] Murmanska oblast), Rusija, a radnja prati tragični niz događaja koji utiču na Kolju (Aleksej Serebrjakov), usijanog automehaničara, njegovu drugu ženu Lilju. (Elena Ljadova) i njegovog sina tinejdžer Roma (Sergej Pohodjajev). Pokvareni gradonačelnik Vadim (Roman Madjanov) planira pravnu smicalicu da ekspropriše zemljište na kome je izgrađena Koljina kuća.

Gradonačelnik navodno planira da na Koljinom imanju izgradi telekomunikacioni jarbol, nudeći za odštetu jako potcenjenu sumu, iako Kolja veruje da je njegov pravi plan da izgradi vilu za sebe. Koljin dugogodišnji prijatelj Dima (Vladimir Vdovičenkov), oštar i uspešan advokat iz Moskve, pokušava da se bori protiv eksproprijacije kroz lokalni sudski sistem.

Tokom suđenja, Kolja je uhapšen jer je vikao na korumpirane policajce u policijskoj stanici. Kada suđenje presudi u korist gradonačelnika, Dima uspeva da ga natera da se povuče i obezbedi Koljino puštanje iz zatvora, preteći mu kompromitujućim dokumentima. Tokom Koljinog odsustva, Lilja se upušta u improvizovani seksualni susret sa Dimom.

Tokom izlaska sa Koljinim prijateljem Ivanom Stepaničem (Sergej Bačurski), Romin prijatelj svedoči kako Lilia i Dima imaju seks, a Kolja, saznavši za aferu, napada par. U međuvremenu, gradonačelnik Vadim posećuje svog prijatelja, episkopa lokalne Ruske pravoslavne crkve (Valerija Griško), radi duhovne utehe, koji mu govori da sva moć dolazi od Boga i ohrabruje ga da nasilno rešava svoje probleme. Nakon toga, Vadim i njegovi nasilnici otimaju Dimu i izvode lažno pogubljenje, savetujući mu da se vrati u Moskvu. Nakon toga Vadim nastavlja svoju akciju da ekspropriše Koljinu kuću. Poslednje pojavljivanje Dima pokazuje ga kako gleda kroz prozor voza, navodno na putu za Moskvu.

Lilja se vraća kući Kolji, ali je depresivna javnim otkrivanjem njene afere. Dok se porodica pakuje da se iseli, Roma uhvati Kolju i Lilju kako se seksaju u podrumu i beži iz kuće, srušivši se u suzama pored skeleta kita na obali. Vraća se kući kasno uveče, i izričito krivi Lilju za sve što u njihovim životima krene naopako.

Te noći Lilja ne može da spava i rano ujutro napušta kuću. Prikazana je kako sama hoda pored litica. Sledećeg jutra ne dolazi na posao i telefon joj je isključen. Njeno telo je otkriveno nekoliko dana kasnije. Žalosni Kolja počinje još više da pije i, susrevši se sa sveštenikom, pita zašto mu to Bog radi. Sveštenik, koji je pobožan čovek, citira iz biblijske knjige o Jovu i savetuje Kolju da je, kada je Jov prihvatio svoju sudbinu, od Boga nagrađen dugim i srećnim životom.

Sledećeg dana, Kolja je uhapšen. Policija tvrdi da ima dokaze da je silovao Lilju i ubio je udarcem u glavu, tupim predmetom. Dokazi protiv njega uključuju svedočenja njegovih i Lilinih sopstvenih prijatelja o pretnjama koje je uputio Lili i Dimi kada je otkrio njihovu aferu, kao io tome da je jedan od njegovih radničkih čekića oblikovan „slično“ rani na njenoj glavi. Kolja je osuđen za ubistvo i osuđen na petnaest godina strogog zatvora. Pošto nema porodice, Roma nevoljno pristaje da ga prihvate Koljini bivši prijatelji, kako bi izbegao da bude poslat u sirotište. Gradonačelnik Vadim tada dobija poziv da ga obaveštava o Koljinoj kazni, a on likuje i kaže da je Kolja dobio ono što je zaslužio jer je ustao protiv njega.

Na kraju, Koljina kuća je srušena i otkriven je projekat gradonačelnika Vadima: raskošna crkva za njegovog prijatelja episkopa. Film završava besedom episkopa, uz prisustvo gradonačelnika. Vladika veliča vrline istine Božije naspram svetske istine i kaže da dobre namere ne opravdavaju zla dela. On podstiče skupštinu da ne deluje silom ili lukavo, već da se uzda u Hrista.

Uloge[uredi | uredi izvor]

Glumac Uloga
Aleksej Serebrjakov Nikolaj Nikolajevič Sergejev, Lilijin muž i Romin otac
Elena Liadova Lilija Petrovna Sergejeva, Nikolajeva žena i Romova maćeha
Vladimir Vdovičenkov Dmitrij Mihajlovič Seleznjev, stari Nikolajev prijatelj, član Moskovske advokatske komore
Roman Madianov Vadim Sergejevič Šelevjat, Gradonačelnik grada Pribrežnog
Anna Ukolova Anžela Ivanovna Polivanova, prijateljica porodice Sergejev, Pavlova žena i Vitiina majka
Aleksej Rozin Pavel Sergejevič Polivanov , narednik saobraćajne policije, suprug Angele, otac Vitia
Sergej Pohodaev Romka sin Nikole
Platon Kamenev Vitia, sin Angele i Pavla
Sergej Bačurski Ivan Stepanovič Degtjarev, potpukovnik saobraćajne policije
Valerij Griško episkop
Vjačeslav Gončar Vozač Vasilija gradonačelnika
Alla Emintseva Tarasova , predsedavajući sudija
Margarita Šubina Goriunova tužilac
Dmitri Bikovski Tkachuk načelnik policije
Sergej Borisov vojni policajac/ratni profiter
Igor Savočkin operativna
Igor Sergeev islednik
Lesia ​​Kudriashova otac Vasilije sveštenik

Proizvodnja[uredi | uredi izvor]

Kada je Andrej Zvjagincev producirao kratki film u Sjedinjenim Državama, ispričana mu je priča o Marvinu Hemajeru. Bio je zadivljen ovom pričom i u početku je želeo da snimi svoj film u SAD, ali se onda predomislio. Scenario su napisali Zvjagincev i Oleg Negin i labavo je adaptiran na osnovu biblijskih priča o Jovu iz Uza i Samarijskom kralju Ahavi i noveli "Mihael Kolhas" Hajnriha fon Klajsta . Scenario ima više od petnaest likova, što je neobično mnogo za film Zvjaginceva.

Glavno snimanje je obavljeno u gradovima Kirovsk, Mončegorsk, Olenegorsk, blizu Murmanska na poluostrvu Kolja. Pripreme za snimanje počele su u maju 2013. Glavno snimanje je trajalo tri meseca od avgusta do oktobra iste godine. Snimanje spoljašnjih scena za Levijatan odvijalo se u gradu Teriberka na obali Barencovog mora.

Izdanje[uredi | uredi izvor]

Levijatan je premijerno prikazan na Filmskom festivalu u Kanu 2014, gde je prikazan 23. maja. Distribuiraju ga Sony Pictures Classics u Sjedinjenim Državama, Curzon Cinemas u Ujedinjenom Kraljevstvu i Palace Entertainment u Australiji i Novom Zelandu.

Muzika u filmu uključuje odlomak iz opere "Akhnaton" Filipa Glasa iz 1983. godine.

Kritički prijem[uredi | uredi izvor]

Piter Bredšo, koji je napisao punu recenziju sa pet zvezdica za The Guardian, dao je veliku pohvalu filmu. Bredšo je smatrao da je film „glumljen i režiran sa nepokolebljivom ambicijom“ i opisao film kao „zabranjujuće i zastrašujuće delo... film sa pravom veličinom“. Pronalazeći paralele sa Knjigom o Jovu, Njujork rivju of buks izjednačio je negativce sa „Sam Levijatanom“ i tri lika (koje igraju Vladimir Vdovičenkov, Aleksej Rožin i Ana Ukolova ) sa Jovovim prijateljima .

Na veb lokaciji agregatora recenzija Rotten Tomatoes, film ima ocenu odobravanja od 98% na osnovu 149 recenzija i prosečnu ocenu od 8,6/10. Kritički konsenzus veb-sajta glasi: „ Levijatan opravdava svoju titulu, nudeći otmenu, dobro osmišljenu društvenu satiru u odgovarajućem velikom obimu.  Na Metacritic-u, na osnovu 34 kritike, Levijatan ima prosečnu ocenu od 92 od 100, što ukazuje na „univerzalno priznanje“.

Kritika[uredi | uredi izvor]

Trideset pet procenata sredstava za Levijatan dolazi od ruskog Ministarstva kulture. Vladimir Medinski, tadašnji ministar kulture i konzervativni istoričar, priznao je da film prikazuje talentovane filmove, ali je rekao da mu se ne sviđa. Oštro je kritikovao njegov prikaz običnih Rusa kao psovki, ljudi koji piju votku, što ne prepoznaje iz njegovog iskustva kao Rusa ili „pravih Rusa“. Smatrao je čudnim što u filmu nema nijednog pozitivnog lika i nagoveštavao je da reditelj ne voli Ruse, već „slavu, crvene tepihe i statuete“. Ministarstvo kulture sada je predložilo smernice kojima bi se zabranili filmovi koji „prljaju“nacionalna kultura.  Zauzvrat, kada se pojavljivao na opozicionom TV kanalu Dožd, režisera Zvjaginceva je kritikovala novinarka Ksenija Sobčak zbog prihvatanja vladinih subvencija. Konkretno, Sobčak je pitala da li državno finansiranje nije imalo uticaja na sadržaj filma. U odgovoru, Zvjagincev je tvrdio da se uvek osećao potpuno nezavisnim od Ministarstva u pisanju i snimanju filma.

Vladimir Pozner , ruski novinar veteran, rekao je: „Sve što se smatra kritičnim prema Rusiji na bilo koji način automatski se smatra ili još jednim pokušajem Zapada da ocrni Rusiju i Istočnu pravoslavnu crkvu, ili je to delo neke vrste pete kolone Rusije - lobi koje Zapad plaća da rade svoj antiruski posao ili su jednostavno sami duboko antiruski nastrojeni."

Mitropolit Murmanski i Mončegorski Simon, eparhije u kojoj je film sniman, objavio je saopštenje nazivajući ga „poštenim“. Rekao je da je Levijatan pokrenuo važna pitanja o stanju u zemlji.

Priznanja[uredi | uredi izvor]

Dana 28. septembra 2014, objavljeno je da će Levijatan biti kandidat Rusije za Oskara za najbolji film na stranom jeziku na 87. dodeli Oskara. Ušao je u januarski uži izbor od devet filmova,  pre nego što je nominovan kasnije tog meseca.

Film je proglašen za najbolji film na dodeli nagrada Londonskog filmskog festivala 18. oktobra 2014, na ceremoniji na kojoj su glavne nagrade otišle u Rusiju, Ukrajinu i Siriju, tri zemlje u centru dugotrajnih sukoba. Svi pobednički filmski stvaraoci su rekli da se nadaju da bi kultura mogla pomoći da se povrati mir u njihovim zemljama.  Bio je nominovan i osvojio je nagradu za najbolji film na stranom jeziku na 72. dodeli nagrade Zlatni globus. Film je proglašen za najbolji film 45. Međunarodnog filmskog festivala u Indiji .

Nakon dodele Zlatnog globusa, Levijatan je procurio na internetu među nekim drugim filmovima nominovanim za Oskara 2015. Dana 12. januara na internetu se pojavio veb-sajt „Hvala, filmski stvaraoci Levijatana” koji podstiče korisnike društvenih medija da daju bilo koji iznos u znak zahvalnosti filmskim stvaraocima.  Aleksandar Rodnjanski, Levijatanov producent, podržao je inicijativu Slavinog Smirnova (autora veb stranice i nezavisnog digitalnog producenta) i zatražio da se novac prebaci u dobrotvorni fond Podari Zhizn koji drže glumice Čulpan Hamatova i Dina Korzun

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ "Leviathan (2014)". Box Office Mojo. Internet Movie Database. Retrieved 8 March 2015.
  2. ^ Felperin, Leslie (22 May 2016). "'Leviathan': Cannes Review". The Hollywood Reporter. Retrieved 14 December 2016.
  3. ^ "LEVIATHAN (15)". British Board of Film Classification. 17 October 2014. Retrieved 24 November 2014.
  4. ^ Rizov, Vadim. ""A Little Person Against the Government Machine": Andrey Zvyagintsev on Leviathan". Filmmaker Magazine. Retrieved 11 August 2021.
  5. ^ Potemkin, A. (2016). „Nanotechnology industry cannot exist without exact nanometer standard”. Nanoindustry Russia (3): 8—13. ISSN 1993-8578. doi:10.22184/1993-8578.2016.65.3.8.13. 
  6. ^ Hundley, Richard (1999). „Past RMAs, Future Transformations: What Can History Tell Us About Transforming the U.S. Military?”. doi:10.7249/rb7108. 
  7. ^ Hristova, Maria (oktobar 2020). „Corruption as Shared Culpability: Religion, Family, and Society in Andrey Zvyagintsev's Leviathan (2014)”. Journal of Religion & Film. 24 (2). ISSN 1092-1311. doi:10.32873/uno.dc.jrf.24.2.001. 
  8. ^ a b Bradshaw, Peter Nicholas, (born 19 June 1962), film critic, The Guardian, since 1999, Oxford University Press, 2007-12-01, Pristupljeno 2022-03-10 
  9. ^ Savarese, Ralph James (2021). „Touching This Leviathan by Peter Wayne Moe”. Leviathan. 23 (3): 121—124. ISSN 1750-1849. doi:10.1353/lvn.2021.0038. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Левијатан_(филм)&oldid=27785276”