Likovna kritika

Majmuni kao sudije umetnosti, 1889. Gabrijel fon Maks.

Likovna kritika je disciplina kojom se bave likovni kritičari. Likovnu kritiku (ili umetničku kritiku kako ona se takođe naziva) pišu istoričari umetnosti, umetnici, književnici, novinari i dr. Ona je način vrednovanja i tumačenja pojava, ličnosti i dela u oblasti likovnih i vizuelnih umetnosti. Likovni kritičar raspravlja specifične probleme forme, nastanka, sadržaja i značenja radova likovnih i vizuelnih umetnika. Pojmovi likovna kritika i likovni kritičar nastali su u periodu modernizma kada je postalo neophodno objektivno tumačenje dela likovnih umetnosti korišćenjem preciznih instrumenata i merila ocenjivanja pojava u tadašnjem stvaralaštvu. Likovni kritičari imaju svoju asocijaciju, u UNESKO-u (UNESCO) to je nevladina organizacija pod nazivom Međunarodno udruženje likovnih kritičara AICA koji ima oko 76 nacionalnih sekcija i politički nesvrstano odeljenje za izbegla i prognana lica.

Vrste

Likovna kritika je proces kojim se opisuju, analiziraju, tumače i prosuđuju umetnička dela likovnih i vizuelnih umetnosti. Ona se razlikuje od umetničke esejistike po njenoj užoj disciplinarnoj nadležnosti. Likovna kritika može biti podeljena po predmetu razmatranja, a ne samo metodologije (kroz analizu njene filozofije - metakritike); na primer, kritika arhitekture, kritika vizuelnih umetnosti, kritika performansa, pozorišna kritika, muzička kritika, kritika vizuelnih medija: fotografije, filma, televizije, književna kritika.

Ona se može podeliti na dva osnovna tipa. Postoji akademska kritika koja se objavljuje kao naučni rad u stručnim časopisima. To su većinom eseji i studije o likovnoj i vizuelnoj umetnosti. Tu je i kritika namenjena novinskim čitaocima. (Ona se često naziva „osvt“ ili kritika u užem smislu) koja se obraća široj javnosti posredstvom dnevne i nedeljne štampe, televizije i radija. Akademska likovna kritika je analitičnija i studioznija od novinske, a novinarska je usredsređenija na običnog čitača, svakodnevnog posetioca izložbi ili ljubitelja umetnosti i izbegava detaljnije objašnjavanje dela, stvaralaštva ili umetnika u svom tekstu.

Istorija

Iako se katkada smatra da je likovna kritika nastala u isto vreme kada i umetnost, danas poznati oblik je dobila tek u 18. veku; prvi pisac koji je stekao reputaciju likovnog kritičara bio je La Font de Saint-Jen (La Font de Saint-Ienn) koji je od 1737. godine pisao o parizkim umetničkim Salonima.

Osamnaestovekovnom francuskom pisacu Deniju Didrou se obično pripisuje pronalazak moderne likovne kritike. Didro je pišući o Salonu iz 1765. prikazao jedan od prvih pokušaja da se rečima uhvati smisao umetnosti. Prema istoričaru umetnosti Tomasu E. Krou (Thomas E. Crow): „Kada Didro započne umetničku kritiku tada je on na vrhu prve generacije onih profesionalnih pisaca koji su izneli svoje opise i presude savremenog slikarstva i skulpture. Interesovanje za takvim komentarima bilo je izazvano tadašnjim romanima kreativnih intuicija koje se redovno odnose na slobodne, javne izložbe najnovije umetnosti.“

Dominantna figura u 19. veku likovne kritika bio je francuski pesnik Šarl Bodler (Charles Baudelaire) (za koga neki istoričari likovne kritike smatraju da je njen pravi rodonačelnik), čiji je je prvo objavljeno delo bio kritički prikaz Salona 1845, koji je privukao pažnju zbog svog hrabrog istupa u zaštiti novog umetničkog stvaralaštva. Mnoga od njegovih kritičnih mišljenja bili su poput romana u svoje vreme, uključujući i njegova zastupanje metnika Delakroa (Delacroix) i Kourbea (Courbet). Kada je Maneova (Manet) čuvena „Olimpija“ iz 1865, zapravo portret- akt jedne kurtizane, izazvao skandal zbog flagrantnog realizma, Bodler je snažno podržao svog prijatelja.

Članovi Blumsburi grupe (Bloomsbury Group) Rodžer Fraj (Roger Fry) i Klajv Bel (Clive Bell) bili su zapaženi engleski likovni kritičari s početka 20. veka. Fraj je doveo postimpresionizam u zemlju, a Bel je bio jedan od osnivača formalističkog pristupa delu. Herbert Rid (Herbert Read) je zastupao savremene britanske umetnike kao što su Pol Neš (Paul Nash), Ben Nikolson (Ben Nicholson), Henri Mur i Barbara Hepvort (Barbara Hepworth). U SAD, Kliment Grinberg Clement Greenberg bio je prvo ime kao likovni kritičar sa esejem 'Avangarda i kič', prvi put objavljen u časopisu Partizanski pregled (Partisan Review) 1939. godine.

Literatura

• 1963. Lionelo Venturi, Istorija umetničke kritike, Kultura, Beograd (prvo izdanje 1936.)

Ka savremenoj likovnoj kritici

Kao i u slučaju Bodlera u 19. veku, pesnik-kritičar kao fenomen se pojavljuje još jednom u 20, kada je francuski pesnik Apoliner (Apollinaire) postao vodeći kritičar kubizma. Kasnije, francuski pisac i heroj pokreta otpora Andre Malro (André Malraux) piše opširno o umetnosti, i odlazi daleko izvan granica njegove rodne Evrope. Interesantno je da on misli da je prethodnica modernizma u Latinskoj Americi, da leži u meksičkim muralistima (Orozko, Orozco, Rivera, Rivera i Sikeiros, Siqueiros) do čega je došao posle putovanja u Buenos Ajres 1958. Nakon posete ateljeima nekoliko argentinskih umetnika u društvu mladog direktora Muzeja savremene umetnosti u Buenos Ajresu Rafaela Skuira (Rafael Squirru), Malro objavljuje da nove avangarde počivaju u argentinskim pokretima nove umetnosti.

U SAD 1940-ih nije bilo samo nekoliko galerije (poput „Umetnost ovog veka“), već i nekoliko kritičara koji su bili spremni da prate rad njujorške avangarde. Bilo je i nekoliko umetnika s književnom pozadinom, među kojima su Robert Madervel (Robert Motherwel) i Barnet Njumen (Barnett Newman) koji su takođe radili i kao kritičari.

Čudna osoba za koju se misli da je imala najviše veze sa promocije novog slikarskog stila bila je „njujorški trockista“, Kliment Grinberg (Clement Greenberg). Dok je bio likovni kritičar u „Partizanskom pregledu“ i „Naciji“, on je postao rani zagovornik apstraktnog ekspresionizma. Umetnika Roberta Madervela (Robert Motherwell), na vrhuncu karijere, Grinberg je priključio u promovisanju stila koji je tada odgovarao političkoj klimi intelektualno buntovne ere. Grinberg je izmislio apstraktni ekspresionizam i Džeksona Poloka (Jackson Pollock) posebno kao ovaploćenje estetske vrednosti tog stila. On je podržao Polokov rad na formalistički osnovama kao jednostavno najbolju sliku svoga vrema i kulminaciju umetnosti u tradiciji koja ide unazad od kubizma i Sezana do Monea, u kojoj slika postaje sve „čistija“ i koncentrisanija u onome što joj je „bilo neophodno“ da se izradi kao znak na ravnini površine platna.

Polokov rad je polarizovao kritičare. Tako je Harold Rozenberg (Harold Rosenberg) govorio o transformaciji slika u egzistencijalnu dramu, u kojoj „ono što se desilo na platnu nije bila slika, već događaj“. „Veliki trenutak došao kada je odlučeno da boje“ same slikaju, a „gest na platnu je bio gest oslobađanja od vrednosti - političkih, estetskih i moralnih...“

Majer Šapiro (Meyer Shapiro) i Lio Stajnberg (Leo Steinberg) takođe su bili važni istoričari umetnosti i likovni kritičari posleratnog perioda, koji su podržali apstraktni ekspresionizam. Tokom prve polovine šezdesetih godina mlađi likovni kritičari Majkl Frid (Michael Fried), Rozalind Kraus (Rosalind Krauss) i Robert Hjuz (Robert Hughes) dali su značajan uvid u kritične dijalekte koji su nastavili da se šire oko apstraktnog ekspresionizma.

Likovni kritičari danas ocenjuju dela ne samo u štampanim medijima, novinama ili u časopisima koji su specijalizovani za umetnosti, već i na internetu, na televiziji i na radiju, kao i u muzejima i galerijama. Mnogi kritičari su zaposleni na univerzitetima ili rade kao umetnički edukatori u muzejima. Likovni kritičari si i kuratori izložbi i često su angažovani da pišu predgovore za izložbene kataloge.

Od kritike u tekstu do kritike na delu

Sa pojavom konceptualne umetnosti likovna kritika je doživela korenitu transformaciju želeći da ostane u čvrstim vezama sa promenom u polju nove umetničke prakse. Poput umetnika i kritičar počinje da piše „u prvom licu“, dakle da se poistovećuje sa sopstvenim tekstom dajući mu sasim subjektivni, autorski značaj.

Osamdesete godine, ili postmoderna paradigma, još jednom je izazvala promene u jeziku i ciljevima likovne i vizuelne kritike koja je gotovo postala sastavni deo te umetnisti. Po Bonitu Olivi (Achille Bonito Oliva) kritičar je čak postao predvodnik umetničkih pokreta, njihov promoter i zvanični oficijeni zastupnik. Od tada kritičar dobija eksluzivnopravo da inauguriše stilske obrasce i da u njih stavlja, kao primere, umetnike istih ili sličnih estetičkih nazora. Po oovoj koncepciji, estetički senzibilititi umetnika i kritičara se potpuno pokapaju, kao nikada do data u istoriji. Stoga nije iznenađujuće da su umetnici, jednim delom, preuzeli ulogu kritičara, odn. da su postali kuratori sopstenih ili izložbi drugih autora. Na ovaj način likovna kritika je počela da se marginalizuje i da se poništava njeno mesto i značaj u umetničkom sistemu.

Tokom osamdesetih i devedesetih godina 20. veka otišlo se još dalje - kritičare sve više zamenjuju faundrejzeri (prikupljači fondova), trgovci i kolekcionari koji u dotadašnjoj, a posebno u tradicionalnoj kritici nisu više videli korist, šta više - doživljavali su je kao smetnju koju treba izbegavati ili čak i eliminisati. (U ovome se skoro i ispelo. Posledica je da kritika danas više nema ni približnu ulogu koju je imala od nastanka i koju je gradila kroz vlastitu povest.) Ovo dokazuje da je kritika definitivno izgubila nekadašnju neprikosnovenu ulogu presuditelja vrednosti umetničkog dela pa polako gradi novi strategiju - sa uobičajene pasivne pozicije „kritike u tekstu“ brzo prelazi na aktivniji položaj „kritike na delu“. Ova aktuelna izmena u likovnoj kritici uvela nas je sada u jednu novu fazu koja je danas na sceni i po kojoj se ona još uvek prepoznaje makar u svom najelemetarnije obliku. Moguće da joj je opstanak u sistemu umetnosti ovom promenom produžen.

Literatura

• 2010. Ješa Denegri, Kritika u tekstu i kritika na delu, Treći program, br. 145, pp. 284–292, Radio Beograd, Beograd

Srpska likovna kritika

Osnovu istoriju i strukturu likovne kritike kod Srba izneo je Lazar Trifunović. On je u Srpsko likovnoj kritici naveo povesni niz primera koji su obeleži njena glavna poglavlja od njenih najranijih dana s početka 19. veka do šezdesetih godina 20. veka. Na njen početak stavio je i prvu polemiku koja se vodila oko „Pravoslavnosti živopisa“ između Mihaila Valtrovića i Đorđa Krstića, s jedne strane i Đorđa Maletića i Steve Todorovića s druge. Tu se zapravo radilo o estetičkim diskusijama oko realizma i romantizma u našoj umetnosti, odnosno o tome šta je u tom trenutku, osamdesetih godina 19. veka. u slikarstvu bilo savremenije.

Polemički žar u kritici podstaknut je i početkom 20. veka kada se vodila teška borba između tradicionalista (akademičara i realista) i modernista (impresionista i ekspresionista). Učenim, obrazovanim i tolerantnim Miloju Vasiću i Bogdanu Popoviću suprotstavljali su se užurbani mladi umetnici i likovni kritičari koje su predvodili Nadežda Petrović, Moša Pijade, Dimitrije Mitrinović i dr. Između dva svetska rata, u mirnijim tonovim, u likovnoj kritici su diskutovana pitanja značaja i vrednosti modernizma u usponu u Srbiji. Prva pera zastupnika novih stislkih obrazaca bili su Rastko Petrović, Sava Popović, Dragan Aleksi, a kasnije im se priključuju Milan Kašanin, Branko Popović, Mihailo Petrov i dr.

Posle Drugog svetskog rata, do 1950. godine neprikosnovena je bila kritika koja je zastupala postulate socijalističkog realizma. Na sreću, taj kratki period brzo je zamenjen energičnim prodorom mladih koje su u likovnoj kritici predvodili Miodrag B. Protić, Momčilo Stevanović, Marko Čelebonović, a od mlađih Zoran Markuš, Zoran Pavlović, Đorđe Kadijević, Slobodan Ristić, itd.

Do korenite promene i u srpskoj likovnoj kritici došlo je sedamdesetih godina. Vodeći kritičar tog vremena bio je Ješa Denegri, a drugi protagonosti su bili Biljana Tomi, Bojana Pejić, Jasna Tijadović itd. I osamdesete su sa novom umetnošću dovele i nove kritičare i tumače aktuelnih promena, poput, Jovana Despotovića i Lidije Marenik, potom pristižu Jasmina Čubrilo i Darka Radosavljević. Na prelaz između dva veka na scenu, više kao teoretičari nego kao kritičari, potpuno u duhu umetnosti koja se više nezadovoljava standardnim kritičkim tumačenjima, stupaju Dejan Sretenović, Branislav Dimitrijević, Stevan Vuković i dr., i u najnovije vremene Nikola Dedić.

Izvori

• 1967. Lazar Trifunović, Srpska likovna kritika, SKZ, Beograd
• 1980-1981. Ideje srpske umetničke kritike i teorije 1900-1950, 1-3,, priredio Miodrag B. Protić, Muzej savremene umetnosti, Beograd
• 1983. Vladimir Rozić, Likovna kritika u Beogradu između dva rata (1918-1941), Jugoslavija, Beograd
• 1998. Jovan Despotović, Obnova umetnosti, obnova kritike: kritika umetnosti osamdesetih, pp. 117–139, u Umetnost na kraju veka I, Clio, Beograd

Vidi još

• Kritika
• Umetnost
• Istorija umetnosti

Spoljašnje veze

• Our critics' advice - The Guardian July 8, 2008.
• Judgment and Contemporary Art Criticism conference, reading room, and bibliography.
• Formalist Art Criticism and the Politics of Meaning Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. februar 2011)