Lisip

Kupidon zateže luk - rimska kopija

Lisip (grč. Λύσιππος) je vajar iz poznog klasičnog perioda (4. vek pre nove ere) u umetnosti stare Grčke. Nasledio je slavnog Polikleta.

Lisip je bio lični vajar Aleksandra Velikog. Jedna Lisipova skulptura Aleksandra danas stoji u Luvru u Francuskoj. Lisip se smatra velikim vajarem, koji je zajedno sa Skopasom i Prakistelom nagovestio dolazak helenističke ere.

Od njegovih originalnih dela u bronzi nije ništa sačuvano; tek nekoliko kasnijih kopija odnosno replika pruža mogućnost da se oceni značenje ovog veoma plodnog majstora. Kao dvorski vajar Aleksandra Velikog izradio je niz Aleksandrovih portreta (jedan od najboljih je tzv. Herma Azara — danas u Parizu, Luvr); često ga, u okviru orijentalnih koncepcija, prikazuje kao Zevsa, a katkad i u kompozicijama sa više figura (zajedno s Leoharom izradio je grupu Aleksandar Veliki u lovu). Poznati su bili i drugi njegovi portreti (Aleksandrove vojskovođe, Sokrat, Ezop), zatim statue olimpijskih pobednika i likovi iz grčkih mitova — Zevs, Posejdon, Ares, Eros, Kairos, Muze, Herakle (12 njegovih junačkih dela).

Na početku svog umetničkog rada pod uticajem Polikleta i Skopasa, Lisip se kasnije razvio u prvom redu kao portretista koji uspeva da dâ istančanu psihološku karakterizaciju prikazanih likova. Po tradiciji, on je za Polikleta tvrdio da ljude prikazuje onakvima kakvi jesu, a za sebe je govorio da ih prikazuje onako kako ih vidi. Taj svoj princip primenjuje i kod statua bogova, čijim fizionomijama daje sasvim individualne karakteristike. Kod proporcija ljudskih likova Lisip je počeo primenjivati novi kanon (Apoksiomen). U odnosu na Polikletove figure atleta Lisipovi likovi su mnogo vitkiji i elastičniji u pokretu; u tome, verovatno, leži elegancija koju kod njega ističu već antički književni izvori. U razvoju starogrčke skulpture njegovo je delo značajno i zbog toga, što trodimenzionalnost plastike za njega postaje element kompozicije.

Biografija

Lisip je rođen u Sikionu u drugoj polovini 4. veka oko 390. p. n. e. Postao je službeni vajar vladajuće Makedonske dinastije u Grčkoj i pratio je osvajanja Aleksandra Velikog. Delovao je na najvećem području na kojemu je ikad delovao jedan antički vajar– od Peloponeza, Makedonije do Akarnanije. Okružen brojnim sinovima i učenicima posvuda je nametnuo svoj izraz. Vodio je škole Argos i Sikijon. Prema Pliniju Starijem, autor je preko 1500 dela, sva u bronzi.

Bio je posljednji veliki vajar grčke umetnosti. Odmah nakon njegove smrti njegovi sledbenici otvaraju školu na Rodu gde teže nadmašiti svog učitelja, ako ne veštinom, onda veličinom. Haret iz Linda stvara bronzanu skulpturu Kolosa na ulazu u luku, visoku 32 m – jedno od 7. svetskih čuda.

Literarna legenda o Lisipu

Svaki pokušaj da se okarakteriše delo starogrčkog majstora Lisipa je u velikoj meri subjektivan. Potreba za korišćenjem ponekad sumnjivog materijala u pogledu njegove pouzdanosti, daje takvim karakterizacijama vrednost samo manje ili više verovatnih hipoteza.

Istoričar antičke umetnosti ima čudnu „prednost” u odnosu na istraživača razvoja umetničkog stvaralaštva u savremenom dobu: vrlo malo zna o stvarnom životu umetnika epohe koja ga zanima. U stvari, suviše se lako zanosimo određenim pojedinostima iz života izuzetnih nosilaca umetničke misli, zaboravljajući pri tom da ovaj spoljašnji život, u suštini, nema mnogo zajedničkog sa životom koji je umetnik kao takav živeo, i koji je vredan analize. Istina, kaže se da su okolnosti spoljašnje prirode uticale na umetnika u jednom ili drugom pravcu, postavljajući ga pred određene zadatke ili lišavajući ga mogućnosti daljeg razvoja. Ali, takva objašnjenja su veštačka, kao da je splet ovih okolnosti mogao da zaustavi i promeni tok evolucije jednog stvaralačkog genija. U stvari, spoljašnje okolnosti su uvek bile formirane na način koji je bio neophodan za umetnikov rad, a samo površan odnos prema zadacima velikog genija može dovesti do tvrdnje da bi njegov umetnički razvoj u drukčijim okolnostima išao drugačije. Fatalna nužnost vlada nad genijem, i, kao svoju najvišu tvorevinu, Priroda ga okružuje svime što mu je potrebno, bilo doprinoseći njegovom uspehu, bilo uređujući mu put sa teškoćama da ih savlada, ili ga gurajući u ponor ka nemogućem; nemilosrdno mu preseca životnu nit kada je uspeo da iskaže sve što je imao da kaže, sprečavajući ga da se pretvori u običnog smrtnika, „stvorenog da živi, da se plodi i umire”. Sredstva uticaja koje koristi Priroda u odnosu na svoje izabranike su tek malo zanimljiva, bitan je rezultat, tok razvoja, koji je geniju sudbinom namenjen i koji ga je doveo do nebeskih visina njegovog umetničkog pogleda na svet.

Za istoričara antičke umetnosti nema iskušenja da se zanese sitnicama ličnog života umetnika — jer takvih podataka obično nema. S pravom, Helen je u umetniku, kao ličnosti, video samo zanatliju koji je radio u nezavidnom okruženju, i zanimao ga je tek onoliko koliko je stvarao. Ime umetnika za nas, dakle, nema mnogo veze sa ovim ili onim Grkom koji je u to vreme živeo pod takvim i takvim uslovima — za nas je to samo simbol stvaralačke sile koja je delovala u određenom pravcu i zavisno od toga, na količinu energije koja mu je svojstvena, koja je bila eksponent duha svog vremena u opipljivim oblicima ili tvorac večnih ideja.

Lisipovo ime je okruženo slavom genija čije delo ima svetski značaj. Ovo ime pokriva ceo svet pojava, njegov život je stvorio čitav svet tada novih ideja. Njegovo značenje razumeli su savremenici, a razumeli su ga i epigoni; možda maglovito, ali svest o sveobuhvatnoj moći Lisipovog genija prodirala je duboko u duše najboljih predstavnika kasnijih epoha helenske kulture. Obasuli su njegovo ime legendama koje su trebale da objasne određene karakteristike njegovog stvaralaštva, u njemu su videli dovršetak svega čemu je plastična umetnost prethodnih vekova težila, ocenjujući značaj pojedinih velikih vajara sa stanovišta Lisipove umetnosti, odnosno koliko verno su podražavali umetničkim tehnikama velikog majstora. Ove priče i legende su sudovi sa usana umetnika koji su navikli da ne govore i izražavaju se rečima, već u oblicima koje prenose ljubitelji praznih ali zvonkih fraza, pisci modernih rima ili naučnici njegovog dela koji nisu razumeli pitanja čisto umetničke prirode i ona druga zabeležena manje-više savesno preko kazivanja ili negde pročitana.

Ove legende i priče, ovi sudovi i definicije, ipak će utrti put za utvrđivanje dela koje je stvorio Lisip, za identifikaciju među masom kopija kasnijih vremena onih tipova koji sežu do dleta najvećeg umetnika, ili makar nastala pod njegovim neposrednim uticajem. Moguće je, čak i verovatno, da će se pogrešiti ako se među dela Lisipa ubroje i skulpture koje ne pripadaju njemu lično, a koje su nastale samo u krugu njegovih najbližih saradnika. Takve greške će nauka u budućnosti ispravljati, ali predstava koja se danas može skicirati o umetničkom stvaralaštvu velikog genija teško da je daleko od istine. Lisip je suviše svetla ličnost da bi ostala u nejasnoj tami, njegova senka se definitivno širi na umetničko stvaralaštvo kasnijih epoha.

Lisipova delatnost obuhvata čitavu drugu polovinu 4. veka pre nove ere i time se veže za epohu najvećeg istorijskog značaja, sa dobom raspada celokupnog antičkog klasičnog kulturnog sveta i dobom stvaranja nove helenističke kulture. Peloponeski rat, koji je otrgnuo kormilo iz ruku Atine, doveo je celu Heladu na ivicu uništenja. Stravična razaranja nastala u skoro tridesetogodišnjoj borbi između Atine i Sparte, dva velika rivala i pretendenta na hegemoniju nad helenskim svetom, proširila su se na sve oblasti privrednog života, i dalje, dok neprekidni sporovi i ratovi nisu davali predaha nesrećnom narodu Helade. Stravična borba, koja je potpuno iscrpla glavne nosioce klasične helenske kulture, lišila ih je sposobnosti za novo stvaralačko delovanje na polju izgradnje države, sve što su preduzimali različiti grčki narodi u tom bratoubilačkom ratu nije imalo ploda. Istina, ponekad se javljaju ličnosti, inspirisane velikim idealizmom, koje su maštale o vraćanju starog sjaja, ali poleđina medalje — surova stvarnost — pokazuje potpunu inerciju mase, nesposobne da se uzdigne iznad sloja uzanih ličnih interesa. Takvo stanje u zemlji nije moglo doprineti razvoju monumentalne umetnosti, kao što je to bilo u velikoj klasičnoj eri 5. veka; oni najbolji su se povukli iz politike i radije su se bavili svojim ličnim poslovima. Na takvom tlu, u svim manifestacijama duhovnog života društva, razvija se individualizam, koji nije mogao a da ne utiče na razvoj likovne umetnosti.

Bezizlaznost situacije naterala je vođe grčkih gradova-država da usmere svoj pogled ka istoku, a persijski kralj je diktirao uslove mira helenskim državama, koje su vek ranije izašle kao pobednice iz borbe sa Azijom. U haosu koji je nastao, činilo se da je azijska sila jedina sila sposobna da vlada svetom. Najbolji grčki umetnici takođe su polagali nade u Istok, ovde je otvorena nova arena za njihove aktivnosti. Najistaknutiji grčki arhitekti i vajari bili su u službi poluvarvarskog kralja Mausola u Halikarnasu, radeći na izgradnji njegovog luksuznog Mauzoleja. Ali Istok je takođe propao; drevna persijska država je zastarela i samo zahvaljujući potpunoj nemoći Grčke zadržala je vodeću ulogu. Antičkom svetu je bila potrebna jaka vlast, i tako se spremio teren za nastanak nove, moćne državne jedinice, da na ruševinama starog sveta stvori novu kulturu.

Zadatak ujedinjenja drevnih kulturnih zemalja pao je na sudbinu Makedonije i sjajno ga je izvršio Aleksandar Makedonski. Tako je novi „helenistički” svet zamenio stari helenski, tako je stvorena nova kultura u kojoj su se svi održivi elementi prošlih vremena mogli sa novom snagom razvijati, a dve suprotnosti — Istok i Zapad — koje se međusobno oplođuju, vodili su čovečanstvo do novog procvata.

Novi svet, nastao iz kombinacije isuviše istančanog, čak i nazadnog helenizma sa potomcima stare istočnjačke kulture, neuporedivo je bliži savremenom čovečanstvu od klasične Helade. On je u sebi razvio one elemente koji su doveli do pobede hrišćanstva, koje je dovelo do izražaja psihičke snage čoveka, koje nisu imale vremena da sazrevaju na čistom, svežem vazduhu helenskog sveta i potom se formirale u mistični sumrak srednjovekovnih crkava.

Mikelanđelo, taj najveći renesansni genije, koji je u svojim delima oličavao neumornu unutrašnju borbu savremenog čoveka-mistika, težnju ka svetlosti, je osetio tu unutrašnju srodnost sa helenizmom. Ako je Laokoon izazvao njegovo oduševljenje, ako je antički helenistički torzo njime reinkarniran u statuu svetog Mateja, ako je jedan broj njegovih dela usko vezan sa helenističkom umetnošću, onda to nije slučajno. Savremeni čovek je rođen u helenizmu, u ličnosti Mikelanđela dostigao je puni razvoj svojih stvaralačkih moći; a sada se nejasno ali definitivno seća svog zavičaja na dalekim obalama Egejskog mora.

Lisip je preživeo ovu eru, ali s njom nije povezan samo njegov neumetnički život. Poput Mikelanđela, oličavao je njenu unutrašnju suštinu; savremenom istoričaru je drag ne samo kao poslednji nosilac helenske umetnosti, već i kao tvorac novog helenističkog umetničkog pogleda na svet. I stoga je njegovo ime samo simbol „kao more, koje ima svoje ime među ljudima i na kartama, a u stvarnosti ono je širina, kretanje i dubina” (Rilke. „Roden”).

Za Lisipa se kaže da je rođen u Sikionu, u malom gradu u blizini Argosa, i tamo, u Sikionu, radio kao skromni šegrt zanatlija u jednoj od velikih umetničkih radionica slavnog antičkog grada. Sikion i Argos bi mogli da se ponose svojom umetničkom prošlošću. Tu su krajem 6. veka, radili veliki majstori: Aristokle i Agelad, Poliklet, tvorac ideala ljudske figure druge polovine 5. veka, svi oni pripadaju argivskoj školi. Škola ovih velikih umetnika predstavljala je strogu umetničku tradiciju iz koje je proizašlo više od jedne „klasične” statue. Dragocena bronza je bila omiljeni materijal ove škole, njena obrada, osjećaj za ovaj materijal ušao je u krv i meso mladog majstora. Odbacivanje velike klasične prošlosti moglo bi uništiti individualnu kreativnost manje bistrog umetničkog uma od onog koji je predstavljao Lisip. Istina, on se trudio i učio ništa bolje ni gore od drugih, a možda je čak i verodostojna njegova izreka da je učenik Dorifora od Polikleta; ali nije mogao da se zadovolji tim već prevaziđenim klasičnim zadacima koji su mu bili dodeljeni. Vreme idealnih smirenih formi, kulta čovekove lepote kao takve je prošlo, a taj nervozni trepet koji je bio rezultat visoke diferencijacije kulturnog čoveka tražio je nove ideale i predstave u kojima bi našao odjek svog novog „ja”. Objektivno lepo nije odgovaralo subjektivnom razmišljanju tog složenog mentalnog mehanizma koji je bio taj novi helenistički čovek. A Lisip je bio potpuno čovek novog vremena, kombinujući elemente raspadanja i ponovnog rađanja.

Iz daleka se čuo glas koji je zvučao možda čudno u tihoj klasičnoj atmosferi Sikiona; bio je to glas genijalnog parijana Skopasa, koji je već stvarao svoje nove vajarske predstave, ispunjene strašću i patnjom. Mladi genije kao da je slušao ovaj glas. Jednog dana, kaže legenda, mladi Lisip se obratio časnom slikaru Eupompu sa pitanjem na kog od velikih majstora treba da se ugleda. Pokazujući na gomilu ljudi, Eupomp je odgovorio: „Ne na umetnička dela, već na samu prirodu.” Legenda je uobičajenog tipa i možda sadrži zrnce istine. Šta je podstaklo Lisipa da u takvom slučaju postavi takvo pitanje, kada je svakom od njegovih drugova bilo jasno kakvim uzorima treba da se sledi? U ovoj legendi kao da se oseća da su se sumnje uvukle u dušu genija u razvoju čak i kada je čvrsta ruka tradicije pokušala da ga dovede do određenog cilja. Ne znamo šta je dalje bilo, kako je Lisip otišao u svet, kako je bio potpuno prožet duhom nove ere. Moguće je da je bliska budućnost bila ispunjena patnjom i razočaranjem, da su se trenuci očaja smenjivali sa trenucima velike radosti. Ali došao je odlučujući trenutak za Lisipa. Kao što je Mikelanđelo na svom putu morao da sretne Julija II, tako ni Lisip nije mogao da pobegne od Aleksandra Velikog. Sudbina ih je vezala. Lisip je postao „dvorski umetnik”, međutim, ne u smislu te reči, kako se to obično shvata. Aleksandrov portret nam može pokazati šta je Lisip bio za Aleksandra.

Aleksandar je negovao prijateljstvo sa velikim umetnikom, kao što Julije II nije mogao da se rastane od Mikelanđela. Kažu da je kralj dozvolio samo jednom vajaru — Lisipu, da napravi njegov portret; kažu da mu je Lisip poklonio statuetu koja prikazuje Herkula kako se gosti u krugu olimpskih bogova i da je ta statueta pratila osvajača sveta u svim njegovim pohodima, te da su čak i oči umirućeg cara bile uprte u ovu statuu.

Nije iznenađujuće što su naslednici velikog Makedonca odlikovali Lisipa jednako visoko kao naslednici Julija II, Mikelanđela. Radio je za Kasandra, sina Antipatrovog, i za Seleuka, kralja Sirije. Ali ne znamo detalje. Karakteristično je samo da je Kasandar naručio od Lisipa dizajn posuda za vino od grožđa koje se uzgajalo na njegovim posedima. Možda bi u ovome trebalo videti koliko su nedorasli kraljevi toga vremena razumeli velikog genija i usput se prisetiti uloge Leonarda na milanskom dvoru.

Kako legenda zbori, Lisip je umro od gladi u dubokoj starosti, jer nije mogao da prestane da radi na svojoj poslednjoj statui. Rezultat njegovog života bio je ogroman broj dela, od kojih bi svako, prema Pliniju, moglo da ga učini slavnim umetnikom.

To je sve što je poznato o samom životu ovog izuzetnog umetnika. Međutim, čisto umetničku i kreativnu biografiju majstora će nam dati njegova dela. Kako je jedan duhoviti savremeni pisac, na poziv da napiše svoju autobiografiju, napisao nekoliko redova i priložio spisak svojih dela, uz napomenu da se njegova prava biografija može iščitati samo iz njih, tako je i Lisipov umetnički razvoj za nas sledljiv samo na plastičnim formama koje je on stvorio, razumljiv samo na jeziku kojim je i sam veliki genije izražavao svoja unutrašnja iskustva.

U antici je bilo poznato oko 1500 Lisipovih statua; za toliki broj saznajemo iz anegdote da je Lisip od plaćanja svake statue odvajao po jedan crvenac, a posle njegove smrti ih se kod njega našlo 1500. Ali do nas je došao samo srazmerno neznatan broj njegovih dela u pominjanjima ili opisima antičkih autora i verovatno nikada nećemo shvatiti ličnost majstora u celini. Osvrćući se na pojedinačna dela, u antičkim izvorima, prvo nalazimo pominjanje nekoliko skulptura Zevsa iz njegove ruke. Najpoznatija među njima je bila kolosalna bronzana statua u Tarentu, druga po veličini statua poznata u antici. „Izvanredno je”, piše Plinije, „da njegov Zevs može, kako kažu, da se kreće jednom nogom; stabilnost figure je tako izračunata da je nijedna oluja ne može srušiti”. O tome je majstor posebno razmišljao, jer je na izvesnoj udaljenosti, na mestu gde je trebalo da se razbije sila vetra, postavio stub. Iz tog razloga, a takođe i zbog njegove veličine i teškoće transporta, Fabije Verukoz ga nije dirao kada je odatle uzeo statuu Herkula, koji danas stoji na Kapitolu u Rimu. Iz ove priče je jasno da je Lisip posedovao sva dostignuća tehnike svog vremena, tako da se ni rimski poluvarvarski osvajači, koji nisu oklevali da opljačkaju antičke kulturne centre, nisu mogli odlučiti da prevezu statuu koja je bila u potpunosti povezana sa strukturama oko nje. Druge Zevsove statue stajale su u Sikionu, u Argosu i Megari. U Korintu je stajala Lisipova bronzana statua Posejdona. Statua boga sunca Helija na kolima bila je veoma poznata. Antički pisci pominju i statue Dionisa, Satira i Erosa; ova poslednja je stajala u Tespiji u Beotiji, u drevnom hramu boga ljubavi, u kome se već nalazila statua slavnog Praksitela.

Sve do poslednjih epoha antičkog sveta, statua Kairosa koja se nalazila u hramu u Sikionu, bila je veoma popularna, a potom je preneta u Carigrad. Ovo božanstvo je bilo prikazano kao mladić sa krilima na nogama. U jednom epigramu dat je dijalog između statue i posmatrača: — „Zašto imaš krila na nogama?” — „Letim brzinom vetra.” — „Zašto imaš britvu u ruci?” — „Da pokažem ljudima da je povoljan događaj oštriji od oštrice britve.” — „Zašto imaš kosu počešljanu preko čela?” — „Tako da ko god mi priđe može da je dohvati. — „Dobro, za ime Zevsa, ali zašto si ćelav na potiljku?” — „Da me niko ne zgrabi, jer me je moj brzi let već odneo. Takvi opisi — još ih ima nekoliko — daju nam neku predstavu o ovoj Lisipovoj statui. Lik Kairosa je stajao na kugli, u rukama je držao britvu i vagu, duga kosa mu prekrivala čelo, na potiljku kratke šiške. Zanimljivo je primetiti alegorijski element koji u ovom slučaju dolazi do izražaja.

Od predstava bogova tu su i statue Apolona i Hermesa, koji su činili jednu grupu. Ona je ilustrovala široko rasprostranjeni mit o Hermesovom pronalasku lire, koju je na kraju ustupio Apolonu. Ova grupa je stajala na Helikonu.

Od mitskih heroja, Herkula je Lisip prikazao u brojnim statuama. Kolosalna figura je prikazivala junaka kako se odmara nakon čišćenja tezgi Augeja. Opisi vizantijskih pisaca kasnijih vremena i reprodukcije vizantijskih radova na reljefu daju nam samo opštu predstavu o ovoj statui. Umoran posle posla, junak sede na najbližu korpu, pokrivši je lavljom kožom; leva ruka je bila naslonjena laktom na nogu, savijenu u kolenu, i podupirala glavu, duboko spuštenu u znak svesti o svojoj nevolji. Dimenzije statue su bile kolosalne: sama potkolenica je bila veličine odrasle osobe. Statua je prvo podignuta u Tarentumu; međutim, rimski general Fabije Maksim, nakon što je osvojio grad, prevezao ju je u Rim, gde je bila smeštena na Kapitol. Kasnije, kada su, posle prenosa prestonice carstva u Carigrad mnogi gradovi morali da izgube svoje umetničko blago da bi ukrasili novu prestonicu, Lisipov Herkules je prevezen u Carigrad i postavljen na hipodrom; ovde je stajao do 1202. godine, kada su ga latinski krstaši uništili. Ove varvare je više privukla masa metala nego umetnička vrednost statue.

Niz statua koje su prikazivale Herkulove podvige takođe je preneto u Rim; prvobitno su pravljene za grad Alisiju u Akarnaniji. Od ostalih predstava junaka, tu je i čuvena statueta u posedu Aleksandra Makedonskog. Pesnik Nonije Vindek, ljubitelj umetnosti, koji je živeo krajem prvog veka nove ere, ponosno je opevao kao jedno od najlepših dela svoje zbirke, statuetu Herakla u bronzi, ne više od jedne stope, sa natpisom od Lisipa. Nonije Vindeks je rekao da ju je Lisip dao Aleksandru Velikom kao stoni ukras; stoga je nazvana „Herkules epitrapezija”. Aleksandar je posebno cenio ovu figuricu i nikada se nije rastajao od nje. Ona je kasnije izgleda bila u posedu prvo Hanibala, a zatim Sule. Junak je prikazan kako sedi na kamenu pokrivenom lavljom kožom; oslanjajući se levom rukom na toljagu i držeći čašu u desnoj ruci i uzdignutog pogleda; očigledno, dakle, lik Herkula među bogovima, koji počiva posle teških podviga zemaljskog života. Iako je figurina zbirke Nonija Vindeksa možda bila kopija, a ne original, njen detaljan opis je posebno dragocen jer je, na osnovu nje bilo moguće utvrditi ponavljanja istog tipa među mermernim skulpturama koje su došle do našeg vremena.

Kao kod mnogih istaknutih grčkih majstora, tako i kod Lisipa statue pobednika zauzimaju istaknuto mesto. Ovaj fenomen se objašnjava ne samo činjenicom da se nacionalne olimpijske igre zapravo mogu smatrati ujedinjujućim centrima helenizma, već i posebnim zadacima koji se postavljaju umetnicima. Nije portret date ličnosti u većini slučajeva bio od značaja, već prilika da se prikaže lični ideal mladalačke lepote i postave novi problemi u prikazivanju figure koja miruje ili je u pokretu.

U vezi sa Lisipom, pominje se niz statua pobednika olimpijskih igara, a pored toga, kao njegovo delo slovi i neimenovana statua sportiste, koja treba da posluži kao polazna osnova za razumevanje Lisipovog dela. Plinije ovu statuu naziva jednostavno „Apoksiomen”, odnosno mladić koji se naličijem češlja čisti od praha palestre. Jasno je da je identitet prikazane osobe malo zanimao i Plinija i njegov izvor; gledali su na ovu figuru samo sa umetničke tačke gledišta. Kao i mnoga druga Lisipova dela, i ovu statuu je preneo u Rim zapovednik cara Avgusta Agripe i ona je bila postavljena ispred luksuznih kupatila koje je ovaj nedavno bio sagradio. Tiberije, zanesen lepotom figure, naredio je da je se prenese u njegove odaje u palati; ali kada se to pročulo u senatu digla se nezamisliva buka. Narod je tražio da se statua vrati na prvobitno mesto, gde je dugo stajala pred svima. Car je morao da popusti, a statua je vraćena na staro mesto ispred Agripinog kupatila. Ova priča, u čiju se istinitost ne može sumnjati, u velikoj meri oslikava popularnost umetnika i njegovog klasičnog dela u kasnijim vremenima. Konačno, Lisip se pokazao kao jedan od najistaknutijih portretista svog vremena. Već je pomenut njegov slavni portret Aleksandra Velikog. Samo je Lisip, prema Plutarhu, mogao u svom portretu da prenese velikog Makedonca ne samo kao heroja, već i kao čoveka; samo u Lisipovim predstavama dolazi do izražaja kombinacija raznih elemenata koja je bila toliko karakteristična za Aleksandra: čudan nagib glave, „vlažnost” očiju, ali u isto vreme hrabri, skoro „lavovski” karakter makedonskog kralja. Lisip je prikazao Aleksandra ne samo u pojedinačnim statuama, već i u grupnim. Jednu grupu je činilo 25 figura; Aleksandar je ovde bio među svojim konjanicima u bici na reci Graniku. Iz Diona u Makedoniji, gde je prvobitno bila ova grupa, komandant Metel, koji je pobedio makedonskog kralja Perseja, prebacio je grupu u Rim. U drugoj grupi, Aleksandar je prikazan u lovu, tokom kojeg ga je general Krater spasio od lava. Od lica bliskih Aleksandru, Lisip je portretisao Seleuka, ali nema detaljnijih podataka o ovom portretu. Dalje, antički pisci izveštavaju o portretima prilično idealnog karaktera osoba koje su davno umrle: sedam mudraca, basnoslovca Ezopa, Sokrata i sikjonske pesnikinje Praksile.

Za neke od statua nije poznato kojoj su nameni služile, niti da li su pripadale većim kompozicijama; pa se, na primer, pominje lik svirača na fruli, verovatno menade, predstave životinja i kvadrige. Veliku slavu uživale su figure pasa, prelepog konja, kasnije pod Konstantinom Velikim prevezenog u Carigrad kog su latinski krstaši uništili 1202. godine, i lik lava, koji je Agripa preneo iz Lampsaka u Rim. Na kraju, veliki firentinski vajar Giberti pripoveda da je u njegovo vreme u Sijeni pronađena statua sa Lisipovim natpisom, ali ju je masa uništila kao tvorevinu đavola. Tema statue je ostala nepoznata, Tiberti samo pominje delfina kod nogu prikazane figure.

Pripovesti antičkih pisaca svedoče o izuzetnoj raznovrsnosti dela sikjonskog majstora. Ponavlja se samo u jednom pogledu: sve nama poznate statue napravljene su od bronze. Lisip je, dakle, ostao veran tradiciji argosko-sikionske škole. Ali što se tiče samih tema i predstava, može se reći da se Lisip dokazao na svim poljima, od svečanih predstava bogova do portreta, ne odričući se primenjene umetnosti, na primer, vinskim posudama koje je napravio za Kasandra. Među navedenim delima ima i tema koje do tada nisu prikazane u grčkoj umetnosti. Alegorija kakva se pojavljuje u statui Kairosa, sa atributima zasnovanim na duhovitim poređenjima i simbolima, ranije se nije pojavila u grčkoj umetnosti. U takvim figurama se manifestuje duh nove ere, koja počinje sa Aleksandrom i Lisipom. O pitanjima koja se postavljaju u vezi sa ovim statuama moći ćemo da procenimo samo ispitivanjem onih spomenika koji bi nam mogli dati pravu predstavu o Lisipovom delu. U vezi s njima, može se koristiti umetničku karakterizaciju koju su dali antički pisci.

Dela:

• Kupidon zateže luk - postoje mnoge kopije, najbolja je u Britanskom muzeju.
• Agias - poznat nam sa mermerne kopije iz Delfa.
• Umorni Herkules - koji se nalazio u kupatilima Karakale. Sačuvana je mermerna kopija.
• Aproksimenos - takođe poznat samo sa rimske mermerne kopije

Galerija

• 
  Aristotel, rimska kopija originala iz 330. p. n. e. Nacionalni muzej, Rim.
• 
  Aleksandar Veliki, rimska kopija visine 68 cm Luvr, Pariz.
• 
  Mladić odvezuje sandalu (Hermes), rimska mramorna kopija visine 1,61 m, Luvr, Pariz.
• 
  Silen uspavljuje Dionisa, Vatikanski muzej, Rim.
• 
  Hermes iz Atalante, Arheološki muzej, Atena.
• 
  Farneški Herkul, rimska mramorna kopija iz palate Farnese, Rim.
• 
  Detalj Apoksiomena s ispruženim rukama.
• 
  Atleta Aghijas, rimska mramorna kopija, arheološki muzej u Delfima.

Spoljašnje veze

• Lysippos biography - an Essay Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. avgust 2017)
• Online Gallery of Lysippos works