Pređi na sadržaj

Luka Milovanov Georgijević

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Luka Milovanov Georgijević
Lični podaci
Datum rođenja1784.
Mesto rođenjaOsat kod Srebrenice, Osmansko carstvo
Datum smrti23. novembar 1828.(1828-11-23) (43/44 god.)
Mesto smrtiBudim, Austrijsko carstvo

Luka Milovanov Georgijević (Osat, 1784 — Budim, 23. novembar 1828)[1] bio je srpski književnik i filolog. Po obrazovanju i zanimanju bio je pravnik, filozof, pisac i učitelj.[2] Smatra se prvim dečijim piscem.[3]

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u Bosni, u nahiji srebrničkoj, a u knežini Osatu oko 1784. Osat je predeo istočno od Srebrenice, omeđen Drinom i planinama Čauš, Pribićevac i Neslopac.[4] Posle dve godine od njegovog rođenja, otac Milovan prelazi c porodicom u Srem, gde se nastanio najpre u Čereviću, a potom u Vinkovcima. Ovde je Luka izučio gimnaziju, u Segedinu filozofiju a u Pešti prava. Još znamo da je 1810. kad je pisao svoje važno delo, bio učitelj srpske škole u Pešti.[5] Odlazeći često Rusima u Irmu, gde je podignuta kapela nad grobom velike ruske kneginje, koja je bila udata za Palatina Kraljevine Ugarske, Luka je jedne noći ogluveo. Pošto je podučavao Ruse, izgubio je taj posao i počeo je da pije. Pošto nije imao posla, Luka je pisao akte advokatima i prevodio je knjige za budimskog pravoslavnog vladiku Dionisija Popovića. Počeo je da gubi vid i u strašnoj sirotinji preminuo je 23. novembra 1828. godine. Pri kraju života su mu pomagale tri Srpkinje, od kojih se Marija Popović (jedna od njih) kasnije udala za pesnika Simu Milutinovića.[6]

Naučni i književni rad[uredi | uredi izvor]

Naslovna strana knjige Opit nastavlenja k srbskoj sličnorečnosti i slogomjerju ili prosodii (1833)

C Vukom Karadžićem se upoznao u Budimu 1814. Vuk opisuje Luku da je bio rasta srednjega, više riđ nego crnomanjast, vrlo šaljiv, i do smrti pošten čovek. Spis Luke Milovanova Georgijevića — Opit nastavljenja k srbskoj sličnorečnosti i slogomjerju ili prosodii — bio je 1810. gotov i podnesen cenzoru u Budimu.[7] Cenzor je odlučio da se novi pravopis zameni uobičajenim; Luka nije hteo da to učini, i spis je preživeo u rukopisu pisca. Srpkinja udata za Simu Milutinovića je predala spis Vuku Karadžiću. Tek 1833. u Beču ga izdaje Vuk Karadžić. Luka nije ispitivao glasove fiziološki, ali je čitao Dobrovskog i mađarske radove Revaija. On je preteča moderne srpske ćirilice u kojoj je do kraja ispoštovao Adelungovo pravilo Piši kao što govoriš.[3] Izrađujući spis, on je prvo stao kod slova (pismena) kao kod prve prepreke. On je u pravopisu želeo jednostavnost. Po tome je i postupao, radujući se unapred ispravkama i dopunama. Ako se — govoraše Luka — među književnicima utvrdi jednakost u pitanju slova, lakše će se doći do gramatike koja je onda bila potrebna. Kad bi bilo gramatike, bilo bi reda i doslednosti, te bi se znalo kako ko piše: ili srpski ili slovenski. Jednim slovom, jedan spisatelj ne bi se usudio inače, nego po pravilima one Pismenice, koju imamo, to jest za sad čisto slovenski pisati. Luka nalazi da se ni to ne radi tačno. On, pak, hoće da piše „prostim mojim materinim jezikom“, te zato i u pismena dira, verujući da će se tako pitanje, koje je već postavljeno, brže raspraviti, a može biti da će ko, izazvan time, i Gramatiku srpskoga jezika napisati. On traži odlučnost i doslednost. Posle toga dolazi na red pitanje o pismenima. Pošto je dotadašnji pravopis nepravilan, to je Luka dugovetnim razmislivanjem i mnogim c učenim ljudima o tom razgovaranjem za pravilo našao načela koja odmah i izlaže. Utvrdivši da su pismena samo najprostiji znaci glasova, Luki nije bilo teško, po tom načelu, da izbaci iz azbuke sva ona pismena čiji se glasovi ne čuju. Na taj način Luka dolazi do zaključka da za srpski jezik treba trideset pismena za toliko zvukova.[1] Prekrasno i znamenito čislo, veli on. Samo je kod zvukova i i j bio u nedoumici, jer mu se činilo da je j polovina od k te ga, zato, treba i pisati polovinom znaka: i. Malo docnije je i u tom pogledu izišao na pravi put, i u njegovim rukopisima nalazimo j kao potpun i zaseban zvuk i znak pozajmljen iz latinice. Time je potpuno stao na najnaprednije gledište pravopisno, kao što je i inače u svemu bio od najnaprednijih Srba svoga doba.[8] U tom jedinom njegovom delu, prepoznajemo teoretičara versifikacije i pesnika, a tek posle nekog ko radi na reformi ortografije. Luka je u predgovoru Opita naglasio da piče narodnim jezikom.[4]

Bio je prijatelj i istomišljenik Save Mrkalja, koji ga pominje u svojoj čuvenoj knjizi o "debelom jer".[9]

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Smatra se prvim piscem za decu.[10] Pesme Luke Milovanova su prvi poznati stihovi srpske književnosti za decu. One se nalaze na početku razvoja poezije za decu u Srbiji. Pune su topline, želje, radosti darivanja koja autor pruža svojoj deci u svečanim trenucima (na pr. za Novu godinu ili neki praznik). Pesme opisuju umanjene predmete i bića koji odgovaraju autorovom gledištu o dečjem viđenju okoline i sveta. Na taj način se približava deci, stvara toplu prisnu atmosferu, praznično svetlo. Osećanja i misli su izražena pojmovima iz stvarnog sveta: cvećem, igrom, lutkom, pticom, knjigom. U pesmi Na knjižicu za novoljetni dar svaka strofa se završava hipokorističkim rečima: igrica, ptičica, ribica itd.[11] Ova pesma se smatra prosvetiteljskom poveljom i zaveštanje. Druga pesma je Mojoj djeci na majales nastale 1810. godine i taj datum se smatra za datum rađanja srpske književnosti za decu.[2]

  • Юnostь slaveno-serbskagõ normalnagõ učilišta Peštanskagõ : soobraznõ prilѣžanїю i uspehú črez° prevoe tečenїe učilištnoe vo učenїi pokazannomú, razrędstvovana dne 11-gõ m(ѣsę)ca travnę 1808. / Lúkoю Geõrgїevičem° Učit. pom. učil. - [Pešta : Srpska škola, 1808] (V° Búdinѣ gradѣ : Pismenł Vseúčilišta Vengerskagõ). - [3] str. ; 26 cm
  • Na knjižicu za novoljetni dar, pesma / Luka Milovanov
  • Mojoj djeci na majales, pesma, 1811.
  • Opit nastavljenja k srbskoj sličnorečnosti i slogomjerju ili prosodii, 1833. objavio Vuk Karadžić, pobratim autorov - knjigu je napisao 1810. godine, ali je nije uspeo za života da izda.[1]
  • Prve srpske pesme za decu

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Milisavac, Živan, ur. (1984). Jugoslovenski književni leksikon (2. izd.). Novi Sad: Matica srpska. str. 507—508. 
  2. ^ a b Petrović, Tihomir (2008). Istorija srpske književnosti za decu. Novi Sad: Zmajeve dečje igre. str. 86—90. 
  3. ^ a b „Luka Milovanov Georgijević”. Riznica srpska. Arhivirano iz originala 17. 01. 2021. g. Pristupljeno 19. 3. 2021. 
  4. ^ a b Mićić, Radovan (2000). Luka Milovanov Georgijević. Novi Sad: Nevkoš. str. 32—50. 
  5. ^ „Luka Milovanov Georgijević - Vukova senka ili retka dragocenost iz prošlosti”. Srpski legat. Pristupljeno 19. 3. 2021. 
  6. ^ „Luka Milovanov Georgijević – osnivač srpske prozodije u senci Vuka S. Karadžića”. Punjeni paprikas. Pristupljeno 22. 3. 2021. 
  7. ^ Godina 1811. u Srpskoj književnosti. - U: Prosvetni glasnik, 1. mart 1911.
  8. ^ Istorija srpske književnosti / sastavio Jovan Grčić. - 2., popravljeno i dopunjeno izd., sa sto i četiri slike. - Novi Sad : Knjižara i štamparija Braće M. Popovića, [1906]. - IX, 367 str. : ilustr. ; 24 cm
  9. ^ Sava Mrkalj: "Salo debeloga era libo azbukoprotres", Budim 1810.
  10. ^ Azbučnik blagoglasnosti : (pisci za decu - od Zaharije Orfelina do naših dana) / Svetozar Malešev. - Novi Sad : Zmajeve dečje igre, 1998 (Novi Sad : "Stojkov"). - 80 str. : ilustr. ; 23 cm. - (Biblioteka Zmaj ; knj. 11)
  11. ^ Zapisi o književnosti za decu III : pojave, žanrovi, recepcija / Slobodan Ž. Marković. - Beograd : Beogradska knjiga, 2003 (Beograd : Radunić). - Str: 27-28; 21 cm. - (Biblioteka Putevi saznanja ; knj. 1)

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Andra Gavrilović: Znameniti Srbi 19. veka

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Лука_Милованов_Георгијевић&oldid=27619671”