Маклура
| Maklura | |
|---|---|
| |
| Stablo maklure u Parku heroja u Somboru. | |
| Naučna klasifikacija | |
| Carstvo: | |
| Divizija: | |
| Klasa: | |
| Red: | |
| Porodica: | |
| Rod: | |
| Vrsta: | M. pomifera
|
| Binomno ime | |
| Maclura pomifera (Raf.) Schneid.
| |
| |
| Areal je gotovo potpuno vezan za Teksas. | |
Maklura (Maclura pomifera) je dobila ime po američkom geologu Vilijamu Makluru (William Maclure, 1763—1840). Ime vrste je složenica od latinskih reči pōmum — „plod” i ferō — „nositi”; čest je i sinonim Maclura aurantiaca Nutt. (lat. aurantius — „поморанџа”). У Северној Америци је зову трновити осиџ или осиџ поморанџа, тај назив је настао од имена индијанског племена Осиџ блиском племену Сијукс (фр. Sioux). Naši narodni nazivi, pored najčešćeg — maklura su i divlja pomorandža[1] i ređe drvo mozak zbog vijugave teksture ploda. U Evropu je uneta 1818. godine i od tada se uspešno uzgaja[2][3][4].
Areal[uredi | uredi izvor]
Potiče iz Severne Amerike (Teksas i mali delovi Arkanzasa i Oklahome), gde raste u rečnim dolinama na aluvijalnim staništima[4].
Opis vrste[uredi | uredi izvor]
Listopadno drvo ili visoki žbun visine do 20 m i prsnog prečnika 50—90 cm. Habitus je kuglast, sa izrazito širokom krunom. Deblo je kratko, sive do svetlosmeđe boje sa uzdužno izbrazdanom korom. Izdanci su tanki, žutosive ili zelenosive boje sa trnovima u pazuhu listova. Trnovi su pojedinačni, pri vrhu smeđi i sjajni, dugi 1 do 2 cm, iste boje kao izdanak. Pupoljci su sitni, okrugli do jajasti, prekriveni crvenkastosmeđim sjajnim ljuspama.
Listovi su prosti, neizmenični, eliptično-jajasti i kožasti, dužine od 6 do 12 cm, sa lica sjajan, celog oboda, u pramenovima po 3—4.
Cvetovi su neupadljivim, visećim, zelenim cvastima, muške su okruglaste duge do 2 cm, ženske glavičaste sa dugim končastim stubićima. Vrsta je dvodoma, cveta od aprila do juna.
Debljanjem cvetnog omotača i vretena cvasti obrazuje se krupan skupni plod sličan pomorandži — skup koštunica. Mesnati omotač pojedinih koštunica međusobno srasta i daje plod prečnika 7 do 15 cm, žuto-zelene ili zelene boje sa hrapavom, valovitom, izboranom na sitna polja podeljenom površinom. Svako polje predstavlja pojedinačan plod sa po jednim semenom. Svi delovi biljke, a naročito plod sadrže lepljivi mlečni sok, koji u prisustvu vazduha pocrni. Plodovi dozrevaju u septembru—oktobru, odmah opadaju i tokom zime se razlažu[3]. Seme sa endokarpom dugo je 10 mm, široko 3,5—6,5 mm, jajastog oblika, boje kosti i glatke teksture, bez sjaja. Seme bez endosperma; embrion je krupan, laktastog tipa i skoro potpuno ispunjava seme. Korenak se nalazi ispod duže i tuplje ivice. Klijanje nadzemno. U jednom plodu može biti i do 200 semena[5].
Bioekološke karakteristike[uredi | uredi izvor]
Maklura je pionirska vrsta, vrlo otporna na nepovoljne uslove sredine i kao takva preživela je glacijaciju. Postoji pretpostavka da je plod maklure bio hrana mamuta i da su oni pomagali rasejavanju semena maklure hraneći se njome[6]. Prosečne godišnje temperature, u prirodnom arealu ove vrste, kreću se u rasponu od 18—21oC. Prosečna julska temperatura je 27oC, a januarska 6—7oC sa mogućim ekstremima od -23oC. Maklura je brzorastuća i heliofilna vrsta, ne podnosi senku ni polusenku. Korenov sistem ove vrste je veoma jak, u Oklahomi su zabeležene individue čiji je korenov sistem išao preko 8 m u dubinu. Kada se nađe na plitkom zemljištu koren se širi površinski. Otporna je na spoljašnje uslove i prilagodljiva raznim zemljištima što je čini veoma adaptivnom vrstom na novim staništima. Seme maklure je hrana veverica i drugih sitnih glodara, a celim plodom se mogu hraniti konji, otuda i jedan od naziva za makluru — horse apple[4].
Značaj[uredi | uredi izvor]
U Americi je korišćena za vetrozaštitne pojaseve, za živice oko poljoprivrednih polja i kao živa ograda u urbanim i ruralnim predelima. Indijanci su koristili drvo maklure za pravljenje lukova za lov, jer je elastično, ali i tvrdo pa se koristi i za drške za alat, drvene klince, nameštaj, muzičke instrumente i njihove delove, u izradi posuđa, ograda, mostova i sl. Iz kore drveta i korena dobija se žuta boja. Maklura se lako širi iz prostora gde se uzgaja, i lako osvaja napuštene, neodržavane prostore. Najčešća upotreba maklure kod nas je u formi žive ograde jer je odlikuje izuzetno brz rast, a vrlo dobro podnosi orezivanje. U hortikulturi i pejzažnoj arhitekturi koristi se i kao solitarno stablo ili u grupama, a pogodna je i za kontrolu erozije. Listovi pre opadanja iz zelene prelaze u žutu, a zatim mrku boju, što je svrstava u grupu biljaka sa atraktivnim jesenjim koloritom. Maklura svojim specifičnim mirisom odbija mnoge štetne insekte i glodare, pružajući sigurnost od napada štetočina i biljkama koje je okružuju[3]. Mnogi autori, naročito sa područja Amerike, gde je autohtona vrsta, pripisuju joj lekovita svojstva, u lečenju tumora, hipertenzije, reumatizma itd. Sok iz ploda maklure, ispoljava iritantno dejstvo. Može izazvati crvenilo kože, upalu usne šupljine ili iritacije ako dođe u kontakt sa usnama i očima. Pri ekstrakciji semena treba preventivno koristiti rukavice.
Razmnožavanje[uredi | uredi izvor]
Generativno razmnožavanje je relativno jednostavno. Pošto pulpa ploda slabo utiče na procenat klijavosti, ali usporava rast klijavca, seme treba ekstrahovati pre omekšavanja ploda[5]. Zapažen je i apomiksis što daje uniformno potomstvo i pri setvi semena[7] Vegetativno se maklura podjednako dobro razmnožava i korenskim reznicama i reznicama stabla[8].
Prirodni i kulturni unutarvrsni taksoni[uredi | uredi izvor]
Zbog trnova i krupnih plodova koji se dugo raspadaju prljajući prostor ispod ženskih stabala gaje se unutarvrsni taksoni bez ploda i trnova. Pritom klonovi zadržavaju osobine kao što su otpornost na sušu i siromašno zemljište.
Najpoznatiji varijetet maklure je Maclura pomifera var. inermis. koji nema trnove, a od kulturnih taksona najpoznatiju su muški kultivari malih trnova
- ′Double O′
- ′White Shield′
- ′Wichita′.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Biološka raznovrsnost Srbije”. bioras.petnica.rs. Arhivirano iz originala 14. 06. 2021. g. Pristupljeno 28. 04. 2019.
- ^ Simonović, D. (1959): Botanički rečnik, imena biljaka. Srpska akademija nauka - posebna izdanja, knjiga CCCXVIII
- ^ a b v Vukićević E. (1996): Dekorativna dendrologija, Šumarski fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd
- ^ a b v Jovanović, B. (1985): Dendrologija. IV izmenjeno izdanje. Univerzitet u Beogradu. Beograd
- ^ a b Stilinović, S. (1985): Semenarstvo šumskog i ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd
- ^ Dalton D. (2008): The natural world of Lewis and Clark, University of Missouri
- ^ Janick, J. (1986): Horticultural science. Fourth Edition. W.N.Freeman Company. New York.
- ^ Grbić, M. .: Proizvodnja sadnog materijala - Vegetativno razmnožavanje ukrasnog drveća i žbunja. Univerzitet u Beogradu. Beograd. 2004. ISBN 978-86-7602-009-6.
