Maks fon Laue

Maks fon Laue
Laue (1929)
Lični podaci
Datum rođenja	(1879-10-09)9. oktobar 1879.
Mesto rođenja	Koblenc, Nemačko carstvo
Datum smrti	24. april 1960.(1960-04-24) (80 god.)
Mesto smrti	Zapadni Berlin, Zapadna Nemačka
Obrazovanje	Univerzitet u Getingenu
Naučni rad
Polje	fizika
Nagrade	Nobelova nagrada za fiziku (1914)

Maks fon Laue (nem. Max von Laue; Koblenc, 9. oktobar 1879 — Zapadni Berlin, 24. april 1960) je bio nemački fizičar. Dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1914. za otkriće difrakcije X-zraka na kristalima.

Detinjstvo i mladost

Rođen je u plemićkoj porodici. Na univerzitetu u Strazburu studirao je matematiku, fiziku i hemiju. Posle toga studirao je na univerzitetu u Getingenu i univerzitetu u Minhenu. Tokom 1902. otišao je na univerzitet u Berlinu, gde je radio pod rukovodstvom Maksa Planka. Njegova doktorska teza je bila o interferenciji među planparalelnim pločama. Doktorirao je 1903. Od 1903. do 1905. bio je na univerzitetu u Getingenu, a 1905. je postao asistent Maks Planka na Institutu za teorijsku fiziku u Berlinu. Tu je radio na primeni entropije na zračenje i na termodinamičkom značaju koherentnosti svetlosnih talasa.

Difrakcija X-zraka na kristalima

Postao je 1912. profesor fizike na univerzitetu u Cirihu. Prvi je predložio da se kristal koristi za difrakciju iks-zraka. Dokazao je da tada iks-zrake prolaze kroz kristal i da se stvara difrakciona slika na fotografskoj ploči koja bi se nalazila normalno na smer zraka. Ta difrakciona slika je pokazivala simetričnost atoma u kristalu. To su eksperimentalno dokazala dva studenta Maks fon Lauea, koji su radili po njegovim smernicama. Tim uspešnim eksperimentom dokazano je da su iks-zrake elektromagnetski talasi slični svetlosti. Osim toga dokazao je da atomska struktura kristala ima ponavljajuće elemente.

Radio je na metodi merenja talasne dužine iks-zraka, koristeći kristale i difrakcionu sliku. Dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1914. za otkriće difrakcije iks-zraka na kristalima. Njegov rad je omogućio da se proučava kristalna struktura kristala. Ako se zna talasna dužina iks-zraka, tada možemo meriti rastojanja u nepoznatom kristalu. Iz tih njegovih istraživanja pojavila se nova naučna metoda zvana kristalografija iks-zračenjem. Njegovo otkriće omogućava da se bolje zna struktura kristala, pa se na taj način razvijala fizika čvrstog stanja, značajna za kasniji razvoj elektronike.

Postao je 1919. profesor teoretske fizike na univerzitetu u Berlinu i direktor Instituta za teoretsku fiziku na univerzitetu u Berlinu.

Problem supravodljivosti

Dok je Valter Majsner proučavao problem superprovodljivosti u Berlinu Maks fon Laue je dao značajan doprinos toj oblasti. Uočeno je da se prag za magnetsko polje, kojim se deluje na materijal i uništava superprovodljivost menja i zavisi od oblika materijala. Maks fon Laue je ispravno uočio da struje na površini materijala deformišu magnetsko polje. Taj Maksov doprinos omogućio je Majsneru da otkrije da unutar superprovodnika nema magnetskog polja (vidi Majsnerov efekat).

Kasniji život

Kasnije je istraživao u području kvantne mehanike i Komptonovog efekta. Propagirao je Ajnštajnovu teoriju relativiteta. Branio je naučni pogled na svet i u vremenima kad je to moglo biti opasno za njega. Branio je u doba Hitlera teoriju relativiteta. Kad je Ajnštajn prestao biti akademik berlinske akademije, a potpredsednik akademije rekao da to nije nikakav gubitak, Maks fon Laue je bio jedini akademik koji je protestovao.

Postao je 1951. direktor Maks Plank Instituta u Berlinu. Poginuo je u saobraćajnoj nesreći 1960.

Spoljašnje veze

• About Max von Laue
• Max von Laue Biography Arhivirano na sajtu Wayback Machine (4. septembar 2004)
• Annotated bibliography for Max von Laue from the Alsos Digital Library for Nuclear Issues