Pređi na sadržaj

Manastir Sveti Jovan Bigorski

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Manastir Sveti Jovan Bigorski
Bigorski manastir
Osnovni podaci
JurisdikcijaMakedonska pravoslavna crkva — Ohridska arhiepiskopija
Osnivanje1020.
OsnivačJovan I Debranin
PosvećenJovanu Krstitelju
Mestoopština Mavrovo i Rostuša
DržavaSeverna Makedonija

Manastir Sveti Jovan Bigorski je jedan od najznačajnijih verskih i kulturnih objekata u Severnoj Makedoniji. Posvećen je Svetom Jovanu Krstitelju i potiče iz 11. veka.

Nalazi se na severozapadu Severne Makedonije, pored magistralnog puta Debar — Gostivar, leži na padinama planine Bistre, na obali reke Radike između sela Rostuše, Velebrdo, Bituše i Trebišta.

Istorija manastira[uredi | uredi izvor]

Manastir na staroj razglednici

Prema letopisu manastira iz 1833. godine, crkvu je izgradio 1020. godine Jovan I Debranin, prvi arhiepiskop Ohrida (1018—1037). Ta „listina” je pisana na osnovu jednog narodnog predanja o „monahu Jovanu”. Po srpskoj verziji, to je jedna od najstarijih zadužbina više Nemanjića, a svi srpski vladari do početka 20. veka su zaista taj manastir darivali. Manastir je po drugom narodnom predanju podigao i ukrasio u 11. veku zetski kralj Jovan Vladimir, u vreme kada je bio slobodni saveznik cara Samuila.[1] Osmanlije su porušili manastir u 16. veku. Manastir je obnovio iguman Ilarion 1743. godine uz pomoć sela Galičnika.[2] Seljaci iz Galičnika — Srbi Rekalije (plemena Mijaka) su izgradili i veliku manastirsku trpezariju. Ilarion je izgradio i nekoliko konaka za monahe. Bugari su za pre i za vreme Prvog svetskog rata odneli svo srebro koje su našli u manastiru. Manastir je temeljno obnovljen 1927. godine, a jedno zvono je dao 1925. godine kralj Aleksandar Karađorđević.

Jedan vek kasnije, u periodu 1812—1825. godine za vreme igumana Arsenija (1807—1838) iz obližnjeg sela Galičnik, bitno je proširen manastir.[3]

Drvorez ikonostasa Bigorskog manastira

Jedno od najvrednijih manastirskih umetničkih blaga je drveni ikonostas kojeg su izradili domaći majstori u periodu od 1829—1835. godine. Bili su to majstori seljaci iz okoline Debra, koji su i crkvu Sv. Spasa u Skoplju radili. Umesto potpisa urezali su sami sebe u drvetu, u jednom uglu ikone. Jedan starac i tri mladića sa dletom u ruci — biće da je to bila jedna porodica. Reč je o Petru Filipoviću Garki i njegovoj braći iz sela Osoje.[4] Za ovaj ikonostas važi da je jedan od najlepših i najvrednijih kiparskih dela vizantijske umetnosti u Makedoniji. Za ikonu sa likom Svetog Jovana koja je datirana u 1020. godinu, vernici tvrde da ima čudotvorne isceliteljske moći.

Između 1868—1874. godine (ili 1872—1877)[5] pri manastiru je radila srpska narodna škola.[6] Bratstvo manastirsko je 1875. godine kupilo knjigu — rečnik tri jezika, na čelu sa igumanom arhimandritom Mihailom.

Iguman manastira arhimandrit Hariton je 4. marta 1889. godine u pismu predsedniku Društva Sveti Sava napisao:[7]

Manastir Sv. Jovan „Bigorski” postoji na reci Radici, u Debarskoj, na južnom šarenom ogranku. On je zadužbina srpskih kraljeva i careva, u koliko nam stari pričaju, a zna se i po tome što se iz pomenika vidi , da su poklonici i priložnici sve sami okolni Srbi. Ovom manastiru činili su poklone i milostinju i svi vladaoci obnovljene Srbije. Njihova zvona i današnji dan svojim glasom predskazuju nam spasenje i hrabre nas na izdržavanje i trpljenje do onoga suđenoga časa kad nam bude sinulo čisto i jasno naše staro srpsko sunce.[8]

Najzad, da ne bih mnogo zborio i naše ljute rane ozleđivao, jednom rečju da potvrdim: što su Dečani u severnoj Staroj Srbiji, to je Sv. Jovan „Bigorski” u južnoj Staroj Srbiji.

U ovom manastiru ima nas kaluđera preko 20, a još više sirotinje i slabih ljudi. Upravo, ovo je i crkva i bolnica i bogoslovija. Za izdržavanje ovakvog manastira treba da ima povećih prihoda, a ono, i što ima više se izda Turcima i raznim poturicama samo da nas sačuvaju od većih zlikovaca no što su oni.

Pa radi toga me je bratstvo izabralo i uputilo ovamo da koliko toliko pomoći priberem kod slobodne naše braće za šta imam i odobrenje od nadležne vlasti. Radi toga evo prijavljujem se i Društvu Sv. Save, da za naš manastir zna, da se o njemu vodi malo veća briga, kao što je o njemu vodio i prvi oslobodilac Podunavske Srbije neumrli Miloš T. Obrenović i na čiju je reč sultan izdao ferman manastiru da Miloševa zvona slobodno zvone.

Bratstvo je naše čulo za Društvo Sv. Save i njegovu visoku i svetu ideju, pa se tvrdo nada da će i nas naš opšti pokrovitelj Sv. Sava blagoslovom svojim obradovati i dati nam duha i pomoći na dalje trpljenje.

Manastirska crkva je izgrađena od tucanog kamena — bigora, pa se veruje da se po tome i naziva Biogorski.[9]

Godine 1891. pokušali su bugarski egzarhisti da u manastiru otvore svoj školski pansionat. Tražili su od arhimandrita Aritona (Haritona) da im ustupi zgradu manastirsku „Stari konak”, za svoj rad. Kada je nastojatelj usprotivio tome, braneći interes manastira i naroda koji u okruženju nije bio bugarske nacionalnosti. Onda su Bugari uz asistenciju vlasti, krenuli da silom učine ono što su naumili, međutim monasi su pozvali narod da se digne u odbranu prava. Narod u kojem su preovladavale žene, kamenjem je najurio uzurpatore.[10] Slično je bilo i 1904. godine, o manastirskoj slavi, kada su se pobili Srbi i Bugari egzarhisti.[11]

Današnji manastirski kompleks sastoji se od manastirske crkve, grobnice (kosturnice) koja se nalazi pored crkve, odbrambene kule-zvonika, zgrade za boravak monaha i novoizgrađenog dela za boravak gostiju. Srpsko poreklo i istorijski kontinuitet dokazuju ikone i freske sa likovima srpskih vladara (Sv. Jovan Vladimir zetski kralj), dvoglavi beli orlovi na podu hrama, te stari mesingani svećnjaci sa ugraviranim dvoglavim orlovima i zvona. Tri crkvena zvona. koja su bila u tornju 1924. godine darovi su srpskih vladara. Jedno je poklonio 1837. godine knjaz Miloš Obrenović. Drugo zvono je darovao knez Aleksandar Karađorđević 1850. godine. Iste godine su darovali treće zvono, kneževići Petar i Andreja Karađorđević.[2]

Manastir je bio zapušten 1930-tih, renoviranje je bilo u toku 1939.[12]

Ivan Jastrebov o ovom manastiru[uredi | uredi izvor]

Bigorski manastir

Ivan Jastrebov je pisao da je ovaj Debarski manastir Sv. Jovana u Reci podignut sa desne strane Radike u planini na pola sata puta. Zove se Bigor. Opisao je manastirski pečat iz 1873. g. Zgrada manastira nije stara i prostrana je, može primiti više od 2000 ljudi. Tada su bile dve trpezarije, za muškarce i žene. Monasi održavaju manastir dosta čisto. Arhimandrit im je određivao svako veče drugi posao. Beda nije primećivao iako su monasi kukali nad nezavidnošću svakodnevnog života. 1883. su poslali dva monaha u Rusiju radi prikupljanja milostinje. Hram je velik a ikonostas izvrsna drvena rezbarija. Najznačajnija je tzv. čudotvorna ikona Sv. Jovana Krstitelja koju monasi žele da smeste na početak 9. veka. Nije bilo biblioteke. Pored crkvenih knjiga monasi su čuvali pomenike. Jedan je noviji a drugi je iz druge polovine 15. stoleća i po pravopisu i sadržaju se ničim ne razlikuje od pomenika Dečanskog manastira. Posle obreda bogosluženja opela pobrojani su svi srpski kraljevi i carevi kao i arhiepiskopi i episkopi. Pomenik gospodam srpskim. Pomeni gdi gna vladiku srpskago Nemanju, Anastasiju monahinju, Stefana kralja, Vladislava kralja…. Sledi: Pomenik arhiepiskopom srpskim. Pomeni Gospodi: Savou, Arsenija,, Savou, Jaanikija… U Pomeniku su upisana i sela u kojima su živeli hrišćani, a tada više u njima nema ni jedne hrišćanske duše: Žernonica (kod tog sela je čak bio manastir Sv. Varvare), Kosovrat, Štirovice, Prisojnice, Skudrinje, Boletina i Vrbnjan. U Donjem Debru iz sela: Staroveca i Peškopeja. Iz sela Gornjeg Debra: Hamije, Klobučišta, Papradnice, Blata Krifca, Slavlja, Kodžadžika, Trebišta, Žitinana, Otišan, Balanci, Sorpetova, Izvir, Vičici, Konjar i Selokući. U mnogim selima je ostala samo po jedna, po dve hrišćanske kuće. Mnoštvo imena tih sela je iz starih vremena, kako je u pomeniku zapisano. Npr.: Provalenik, Jelevci, Grekane, Tučepi, Golevišta Radovešta, Pjanec, Graždani.[13]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „Balkanski rat u slici i reči”, Novi Sad 1913. godine
  2. ^ a b „Vreme”, Beograd 1924. godine
  3. ^ Istorija na manastirot bigorski.org.mk
  4. ^ „Politika”, Beograd
  5. ^ „Carigradski glasnik”, Carigrad 1904. godine
  6. ^ „Delo”, Beograd 1899. godine
  7. ^ Hadži Vasiljević 1936, str. 337.
  8. ^ Hadži Vasiljević 1936, str. 336.
  9. ^ Manastir Jovan Bigorski Arhivirano 2012-12-06 na sajtu Archive.today gostivar.com
  10. ^ „Zastava”, Novi Sad 1891. godine
  11. ^ „Pravda”, Beograd 1904. godine
  12. ^ „Vreme”, 13. jul 1939
  13. ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 267. - 270. Beograd: Službeni glasnik. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Hadži Vasiljević, Jovan (1936). Spomenica Društva Svetoga Save, 1886—1936. Beograd. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Manastir Sveti Jovan Bigorski na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манастир_Свети_Јован_Бигорски&oldid=27103715”