Maneken Pis

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Fontana Maneken Pis

Maneken Pis (hol. Manneken Pis; u prevodu Dečak koji piški ) je bronzana statua nagog mališana koji urinira u bazen fontane.[1]Statua je visoka 61cm, i predstavlja jedan od simbola grada Brisela. [2] Izvajao ju je Ijeronimus Dukesnoj Stariji (fra. Jérôme Duquesnoy l'Ancien). Postavljena je na mesto 1618. ili 1619. godine.[3] Trenutna statua je replika koja iz 1965. godine, [4] dok se original čuva u Muzeju grada Brisela. [5][6]

Maneken Pis se nalazi u blizini Velikog trga u Briselu, na raskrsnici ulica Rue du Chêne i pešačke Rue de l'Étuve.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Najranije pominjanje Maneken Pisa može se naći u administrativnom tekstu iz 1451-1452. godine o vodovodnim cevima koji snabdevaju česme u Briselu. Fontana je od početka igrala suštinsku ulogu u distribuciji vode za piće. Jedine predstave ove prve statue mogu se naći na slici Denisa Van Alslota, koja predstavlja briselski Omegang (folklorni festival) iz 1615. godine.[5]

Gravura Jakuba Herevajna iz 1697. godine

Prva statua je zamenjena novom verzijom od bronze 1619. godine. Ovu bronzanu statuu od 61 centimetra, na uglu ulica Rue de l'Étuve i Rue des Grands Carmes, napravio je vajar Ijeronimus Dukesnoj Stariji (1570–1641). Za to vreme, Danijel Resens je potpuno sanirao stub na kom je statua stajala i dvostruko pravougaoni bazen za sakupljanje vode.[5]

Tokom svoje istorije statua je bila suočena sa mnogim opasnostima. Preživela je neoštećena bombardovanje Brisela 1695. godine, ali cevi su bile pogođene tako da neko vreme nisu mogle isporučivati vodu. Pamflet objavljen iste godine svedoči o tome. Ovaj tekst je najstariji dokaz da je Maneken Pis postao "objekat slave koji su svi cenili i poznavali širom sveta". To je i prvi put da je služio kao simbol ljudi iz Brisela. Takođe se tradicionalno kaže da je nakon bombardovanja trijumfalno ponovo postavljen na svoj pijedestal. Tom prilikom je iznad glave upisan odlomak iz Biblije: In petra exaltavit me, et nunc exaltavi caput meum super inimicos meos ("Gospod me je postavio na kamenu podlogu, a sada glavu podižem iznad svojih neprijatelja"). Kao što pokazuje gravura Jakuba Harevejna iz 1697. godine, fontana se više nije nalazila na ulici, već u udubljenju na uglu ulica Rue du Chêne i Rue de l'Étuve.[5]

Maneken Pis od 1770.

Od 1770. godine sklonjeni su stub i dvostruki pravougaoni bazen. Statua je integrisana u novi dekor, u obliku kamene niše u steni. Voda je jednostavno tekla kroz rešetku u zemlji, do 19. veka kad je postavljen bazen. U svom novom okruženju, Maneken Pis ostavlja utisak da je manji nego u izvornom izgledu. Čitava konstrukcija zaštićena je ogradama, čija poslednja verzija potiče iz 1851. godine. Tako je sprečen pristup vodi, pa fontana ima samo dekorativnu i simboličku ulogu.[5]

Statua je više puta bio predmet krađe ili pokušaja krađe. Legenda kaže da je statua nestala 1745. godine i pronađena u flamanskom gradu Gerardsbergenu. U znak zahvalnosti, građani Brisela su ovom gradu poklonili repliku statue. U stvarnosti, prvi pokušaj krađe izvršila je 1747. godine grupa francuskih grenadira stacioniranih u Briselu. Stanovništvo se pobunilo protiv ovog dela i pretilo osvetom. Kako bi se smirio, kralj Francuske Luj XV ponudio je Maneken Pisu gospodsku odeću od brokata, izvezenu zlatom. Takođe ga je ovlastio da nosi mač i odlikovao ga je Krstom Svetog Luja. [5]

Statuu je 1817. godine ukrao begunac Antoan Likas. Počinitelj je žestoko kažnjen, bio je osuđen na doživotni rad i prvo je bio sat vremena vezan na Velikom trgu u Briselu. Originalna statua je slomljena u 11 komada tokom ove otmice, a restaurirao ju je specijalizovani zavarivač, pod nadzorom vajara Žil-Lamberta Godešarla. [5] Komadi su upoređeni i korišćeni za pravljenje kalupa u koji je ulivena bronzana statua. Statua je zatim zavarena na novu bazu sa oznakom "1620 - REST 1817". [7]

Maneken Pis doživeo je slične nesreće i u 20. veku. Dva pokušaja krađe dogodile su se 1955. i 1957. Prema nekim svedočenjima statua je kradena i do sedam puta. U januaru 1963. godine studenti antverpenskog studentskog udruženja "De Vikings" su "oteli" statuu pet dana, pre nego što su je predali vlastima Antverpena. Lokalna i međunarodna štampa pokrivala je priču, doprinoseći prikupljanju novčanih sredstava koja su donirana za dva sirotišta. Stvari su bile ozbiljnije kada je nestala 1965.godine. Lopov je kip razbio, ostale su mu samo noge i gležnjevi. U junu 1966, antverpenski magazin De Post primio je anonimni telefonski poziv, koji im je otkrio da je statua u kanalu Čarleroi. Tamo su ga pronašli ronioci, pa je vraćen u Brisel 27. juna. Ponovo je restauriran a originalna verzija je sada čuvana i izložena na drugom spratu Gradskog muzeja u Briselu. [5][6]Statua koja je sada na uglu ulica Rue du Chêne i Rue de l'Étuve je identična kopija.

Legende[uredi | uredi izvor]

Postoji nekoliko legendi o Maneken Pisu, ali najpoznatija je ona o vojvodi Godfriju III iz Luvena. Godine 1142. trupe ovog dvogodišnjeg gospodara borile su se protiv trupa lorda Grimbergena. Trupe su stavile malenog gospodara u korpu koju su obesile na drvo da bi ih ohrabrila. Dečak je odatle urinirao na neprijateljske trupe, koje su na kraju izgubile bitku. [4]

Druga legenda kaže da je u 14. veku Brisel bio pod opsadom. Grad se neko vreme držao, pa su napadači smislili plan o postavljanju eksploziva na gradske zidine. Mali dečak po imenu Julijan ih je špijunirao dok su se spremali. Urinirao je na zapaljeni fitilj i tako spasio grad. U to vreme (sredina 15. veka ) postojala je slična statua od kamena. Kip je više puta ukraden. [4]

Priča, često pričana turistima, govori o bogatom trgovcu koji je tokom posete gradu sa porodicom izgubio svog malog sina. Trgovac je formirao grupu za pretragu, koja je pretražila sve uglove grada, i pronašla dečaka kako veselo urinira u maloj bašti. Trgovac je, u znak zahvalnosti meštanima koji su pomogli tokom potrage, sagradio fontanu. [4]

Postoji i legenda o mladiću koga je probudio požar i on je uspeo da ugasi vatru mokraćom. To je sprečilo da izgori kraljev dvorac. [4]

Maneken Pis ponekad zovu i Petit Julien na francuskom ili Julianske na holandskom (oba znače „mali Julijan“), što se zapravo odnosi na nestalu fontanu Julijana, pogrešno mešajući dve različite fontane.[5]

Kostimi[uredi | uredi izvor]

Presvlačenje Maneken Pisa

Maneken Pis menja kostime nekoliko puta svake nedelje, prema rasporedu koji je postavljen na ogradi fontane. Od 1954. godine kostimima upravlja neprofitna organizacija Prijatelji Maneken Pisa, koja pregledaju stotine podnetih dizajna svake godine i odaberu mali broj koji će se proizvesti i koristiti.[8] Njegov ormar sastoji se od oko hiljadu različitih kostima, od kojih se mnoge mogu pogledati u stalnoj izložbi u Gradskom muzeju. U februaru 2017. otvoren je poseban muzej u Rue du Chêne, pod imenom Garderober Maneken Pisa. [9][10]

Iako je često menjanje kostima poreklom iz dvadesetog veka, povremena upotreba kostima seže skoro do datuma nastanka. Prve kostime Maneken Pis dobio na poklon od austrijske nadvojvotkinje Izabele i francuskog kralja Luj XV.[11] Najstariji kostim u Gradskom muzeju je iz sedamnaestog veka. [12] Zapis iz 1756. godine pokazuje da je Maneken Pis tada imao pet kompletnih kostima. Od 1918. do 1940. godine imao ih je tridesetak. Nakon 1945. pokret je poprimio izuzetnu dimenziju. Imao je više od 400 kostima u 1994, više od 750 u 2005. i više od 950 u 2016. godini. [13] Promena kostima je svečanost, često praćena muzikom duvačkih orkestara. Mnogi kostimi predstavljaju nacionalnu odeću nacija čiji građani dolaze u Brisel kao turisti, drugi su uniforme različitih profesija, udruženja i grana civilne i vojne službe. U određenim prilikama, za statua se kači bure piva. Čaše se pune pivom koje teče iz statue i dele se prolaznicima.

Od 2011. godine, svakog 15. februara na Dan državnosti Srbije, Maneken Pis oblači srpsku narodnu nošnju: opanke, šajkaču i jelek.[11]

  • Obučen kao Drakula
    Obučen kao Drakula
  • Džudista
    Džudista
  • 25. godišnjica udruženja Prijatelja Maneken Pisa
    25. godišnjica udruženja Prijatelja Maneken Pisa
  • Saksofonista
    Saksofonista
  • 1000. kostim
    1000. kostim
  • Đubretar
    Đubretar
  • Deda Mraz
    Deda Mraz
  • Proizvođač orgulja
    Proizvođač orgulja
  • Pčelar
    Pčelar

Replike[uredi | uredi izvor]

Iako je briselski Maneken Pis najpoznatiji, u Belgiji postoje i mnoge druge slične fontane. U toku je spor oko toga koji je Maneken Pis stariji - onaj u Briselu ili onaj u Gerardsbergenu.[14] Slične statue postoje i u Koksejdu, Haseltu, Gentu, Brižu, u gradu Bren l'Ale.

Od 20. veka stvorene su brojne kopije ili imitacije Maneken Pis-a, kako u Belgiji, tako i van nje. Treba razlikovati zvanične kopije koje je ponudio grad Brisel od imitacija koje su napravili privatni poštovaoci male statue.

Službene kopije ponuđene su gradovima : Kolmar(1921), Osaka(1928), Monako(1951), London(1959),Broksel(1979), Benalmadena(1991) i Nagoja(2015).

Statue inspirisane Meneken Pisom[uredi | uredi izvor]

Od 1987. godine Maneken Pis ima ženski ekvivalent Ženek Pis. To je statua devojčice sa kikicama koja čuči iznad fontane i mokri u nju. Visoka je pola metra i napravljena od sivo-plavog krečnjaka. Nalazi na istočnoj strani uličice Impasse de la Fidélité u Briselu. Skluptura je zaštićena gvozdenim kavezom.[15] Kao mnogo mlađa, nije slavna kao njen muški kolega.[16]

Zinek Pis, bronzana statua psa kako urinira kraj stuba, potiče iz 1998. godine. Nalazi se na uglu ulica Šarto i Vje-Marš, u Briselu. [15] Ova statua nije povezana sa fontanom. Zinneke znači gad na briselskom dijalektu.[17]

  • Ženek Pis
    Ženek Pis
  • Zinek Pis
    Zinek Pis

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „3 Brussels Landmarks and Monuments”. world-guides.com. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  2. ^ „Peeing Boy Statue Brussels - Manneken Pis”. brussels.info. Pristupljeno 18. 2. 2020. 
  3. ^ Naomi Miller, Fountains as Metaphor from Fountains, Splash and Spectacle, Water and Design from the Renaissance to the Present, edited by Marilyn Symmes, Thames and Hundson and Cooper-Hewitt National Design Museum, Smithsonian Institution. 1998
  4. ^ a b v g d Willsher, Kim (6. 8. 2015). „Fake pisstake? Scientists re-examine Belgium's celebrated Manneken Pis”. The Guardian. Pristupljeno 7. 6. 2017. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z „Le plus célèbre Bruxellois”. www.mannekenpis.brussels (na jeziku: engleski). Pristupljeno 20. 8. 2017. 
  6. ^ a b „Manneken-pis - Brussels City Museum”. www.brusselscitymuseum.brussels (na jeziku: francuski). Arhivirano iz originala 20. 08. 2017. g. Pristupljeno 20. 8. 2017. 
  7. ^ „Manneken Pis - Symbol of Brussels, history and legend”. www.introducingbrussels.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 15. 6. 2018. 
  8. ^ „Manneken Pis: costumes worn by the statue of the urinating toddler in Brussels”. The Telegraph. Pristupljeno 24. 6. 2017. 
  9. ^ „New Brussels museum displays costumes of Manneken Pis statue”. Reuters. 3. 2. 2017. Pristupljeno 20. 8. 2017. 
  10. ^ Fun, Everything is (10. 3. 2017). „GardeRobe MannekenPis”. Brussels Museums (na jeziku: engleski). Pristupljeno 15. 12. 2019. 
  11. ^ a b „Maneken Pis sedmi put sa šajkačom”. rts.rs. Pristupljeno 20. 2. 2020. 
  12. ^ „Manneken Pis in Brussels to be dressed as Kyivska Rus prince”. en.censor.net.ua. 22. 8. 2016. Pristupljeno 24. 6. 2017. 
  13. ^ „List of costume | Manneken Pis”. www.manneken-pis.be (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 20. 08. 2017. g. Pristupljeno 20. 8. 2017. 
  14. ^ „Et si le Manneken Pis de Bruxelles n'était pas unique?”. RTBF Info (na jeziku: francuski). 16. 6. 2009. Pristupljeno 29. 9. 2017. 
  15. ^ a b „Priča o manekenu Pisu, ili zašto je Brisel opčinjen piškenjem”. svet.rs. Pristupljeno 19. 2. 2020. 
  16. ^ „Jeanneke Pis”. visit.brussels. Pristupljeno 19. 2. 2020. 
  17. ^ „Peeing statues” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 15. 6. 2018. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Couvreur, Manuel; Deknop, Anne; Symons, Thérèse (2005). Manneken-Pis: Dans tous ses états. Historia Bruxellae (na jeziku: francuski). 9. Brussels: Musées de la Ville de Bruxelles. ISBN 978-2-930423-01-2. 
  • Culot, Maurice; Hennaut, Eric; Demanet, Marie; Mierop, Caroline (1992). Le bombardement de Bruxelles par Louis XIV et la reconstruction qui s'ensuivit, 1695–1700 (na jeziku: francuski). Brussels: AAM éditions. ISBN 978-2-87143-079-7. 
  • Deligne, Chloé (2003). Bruxelles et sa rivière: Genèse d'un territoire urbain (12e-18e siècle). Studies in European Urban History (na jeziku: francuski). 1. Turnhout: Brepols. ISBN 978-2-503-51382-9. 
  • Deligne, Chloé (2005). Bruxelles sortie des eaux: Les relations entre la ville et ses cours d'eau du Moyen Age à nos jours (na jeziku: francuski). Brussels: Musées de la Ville de Bruxelles. ISBN 978-2-9600373-1-9. 
  • Deligne, Chloé (2008). „Edilité et politique: Les fontaines urbaines dans les Pays-Bas méridionaux au Moyen Age”. Histoire urbaine (na jeziku: francuski). Société française d'histoire urbaine. 32: 77—96. doi:10.3917/rhu.022.0077 Slobodan pristup. 
  • De Vries, André (2003). Brussels: A Cultural and Literary History. Oxford: Signal Books. ISBN 978-1-902669-46-5. 
  • Des Marez, Guillaume (1918). Guide illustré de Bruxelles (na jeziku: francuski). 1. Brussels: Touring Club Royal de Belgique. 
  • Emerson, Catherine (2015). Regarding Manneken Pis: Culture, Celebration and Conflict in Brussels. Leeds: Taylor & Francis Ltd. ISBN 978-1-909662-30-8. 
  • Emerson, Catherine. "Manneken Pis and cultural identity." Intercultural Spaces: Language, Culture, Identity (2007): 21ff.
  • Emerson, Catherine. "Paul Cazin, the “Manneken-Pis” and the Deification of Boyhood." Boyhood Studies 1, no. 2 (2007): 138-156.
  • Emerson, Catherine. "The message on the street corner: alchemy, public health and the Brussels Manneken Pis urinating statue." Social Semiotics 29, no. 4 (2019): 463-475.
  • Henne, Alexandre; Wauters, Alphonse (1845). Histoire de la ville de Bruxelles (na jeziku: francuski). 3. Brussels: Perichon. 
  • Heymans, Vincent (2003). Monument à Manneken-Pis: Etude historique du monument et de ses abords (na jeziku: francuski). Brussels: Ville de Bruxelles, cellule Patrimoine Historique. 
  • Le Roy, Georges (1947). Manneken-Pis. Brussels: A. De Boeck. 
  • Miller, Naomi (1998). Fountains as Metaphor in Fountains, Splash and Spectacle, Water and Design from the Renaissance to the Present. New York: Marilyn Symmes, Thames and Hundson and Cooper-Hewitt National Design Museum, Smithsonian Institution. ISBN 978-0-8478-2100-6. 
  • Patigny, Géraldine (2019). „Manneken Pis. Itinéraire d'une statue emblématique”. Cahiers Bruxellois – Brusselse Cahiers (na jeziku: francuski). Musées et Archives de la Ville de Bruxelles. 1: 91—126. S2CID 239347304. doi:10.3917/brux.051.0091. 
  • State, Paul F. (2004). Historical dictionary of Brussels. Historical dictionaries of cities of the world. 14. Lanham, MD: Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-5075-0. 
  • Vautier, Dominique; Houbrechts, David; Van Sprang, Sabine (2012). „Un dessin de Van Alsloot retrouvé et la première fontaine de Manneken-Pis”. Quotidiana. Huldealbum Dr. Frank Daelemans. Archives et bibliothèques de Belgique (na jeziku: francuski). Brussels. 95: 129—142. 
  • Le Patrimoine monumental de la Belgique: Bruxelles (PDF) (na jeziku: francuski). 1A: Pentagone A-D. Liège: Pierre Mardaga. 1989. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Maneken Pis na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манекен_Пис&oldid=27676424”