Pređi na sadržaj

Manilski galeon

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Spomenik galeonu Manila—Akapulko u Plazi Meksiko u Intramurosu (Manila)

Manilski galeoni ili galeoni Manila—Akapulko (šp. Galeón de Manila, fil./tag. Kalakalang Galyon ng Maynila at Acapulco) bili su španski trgovački brodovi koji su išli na povratna putovanja jednom ili dvaput godišnje preko Tihog okeana između luka Akapulko (danas Meksiko) i Manila na Filipinima — tadašnjih teritorija Nove Španije. Naziv galeona je promenjen da bi se znalo iz kojeg grada su brodovi otplovljavali.[1] Termin Manilski galeoni takođe se koristi za trgovinske rute između Akapulka i Manile, koje su postojale od 1565. do 1815. godine.

Manilski galeoni su takođe bili poznati u Novoj Španiji kao La Nao de la China (Kineski brod), zato što su iz Manile transportovali mnogo kineskih dobara.[2]

Trgovačka ruta Manilskih galeona otvorena je 1565. godine, nakon što je augustinijanski fratar i navigator Andres de Urdaneta otkrio tornaviaje odnosno povratnu rutu iz Filipina do Meksika. Prva uspešna povratna putovanja napravio je Urdaneta sa Alonsom de Areljanom, iste godine. Ruta je trajala sve do 1815. godine, kada je Meksičkim ratom za nezavisnost okončana španska kontrola meksičkih luka. Manilski galeoni su plovili Pacifikom oko 250 godina, dopremajući u Španiju vrednu robu i luksuzna dobra; bili su od velike ekonomske koristi i vršena je kulturna razmena.

Otkriće rute[uredi | uredi izvor]

Akapulko 1628, meksički terminus galeona Manile

Španska ekspedicija koju je 1521. godine vodio Fernando Magelan plovila je zapadno preko Pacifika koristeći istočne pasate. Ekspedicija je otkrila Marijanska ostrva i Filipine, te ih proglasila španskim. Iako je Magelan tada umro, jedan od njegovih brodova vratio se u Španiju nastavljajući putovati zapadno.

Da bi se naselili i trgovali sa ovim ostrvima iz Amerika, istočni prekomorski put za povratak bio je neophodan. Prvi brod kojim je ovo pokušano doživeo je neuspeh nakon nekoliko godina. Alvaro de Saavedra Seron takođe je pokušao jedriti istočno od Filipina, 1529. godine, ali nije mogao da nađe zapadne vetrove preko Pacifika. Bernardo de la Tore je 1543. godine takođe doživeo neuspeh. Međutim, 1542. godine Huan Rodrigez Kabriljo pomogao je u nalaženju puta ploveći severno od Meksika, da bi istražio pacifičku obalu; došao je severno sve do Ruske reke, malo severno od 38. paralele.

Galeon Manila—Akapulko konačno je počeo sa trgovinom kada su 1565. godine španski moreplovci Alonso de Areljano i Andres de Urdaneta otkrili istočnu povratnu rutu. Jedrenje kao deo ekspedicije predvođene Migelom Lopezom de Legaspijem u cilju osvajanja Filipina 1565. godine, bio je zadatak koji su dobili Areljano i Urdaneta, kako bi pronašli povratnu rutu. Uzev u obzir da pasati Tihog okeana mogu da se kreću ukrug kao što je to slučaj kod vetrova Atlantika, oni su morali ploviti severno do 38. paralele — sa istočne obale Japana — pre nego što bi mogli uhvatiti vetrove koji pušu prema istoku („zapadnjaci”) i koji će ih gurati nadesno preko Pacifika.

Došavši na zapadnu obalu Severne Amerike, Urdanetin brod San Pedro pristao je uz obalu nedaleko od Kape Mendosina (Kalifornija), a potom nastavio da plovi južno uz obalu do San Blasa (Najarit) i na kraju do Akapulka u koji je stigao 8. oktobra 1565. godine.[3] Većina njegove posade preminula je tokom dugog početnog putovanja, za koje nisu bili dovoljno snabdeveni. Areljano, koji je išao južnijom rutom, već je bio došao.

Engleski gusar Frensis Drejk takođe je došao do kalifornijske obale, i to 1579. godine. Nakon što je presreo i zarobio španski brod na putu za Manilu, Drejk se okrenuo na sever i nadao da će susresti još jedan španski brod pun dragocenih stvari i usmeren južno pri povratku iz Manile u Akapulko. Ovo mu nije pošlo za rukom, već je žrtvovao jedan engleski brod negde kod severne kalifornijske obale. Iako su izveštaji i ostale evidencije sa broda izgubljeni, zvanično prihvaćena lokacija trenutno nosi ime Drejkov zaliv (kod rta Pojnt Rejes, južno od Kape Mendosina).[n. 1]

Do 18. veka postalo je jasno da je manje severna putanja bila dovoljna za približavanje severnoameričkoj obali, pa su navigatori galeona vozili dalje od stenovite i često maglovite severne i centralne obale Kalifornije. Prema istoričaru Vilijamu Lajtlu Šerzu, „oni su generalno dolazili na kopno uspešno niz obalu, negde između Pojnt Konsepšona i Kape San Lukasa. ... Uostalom, ovo su bili ponajpre trgovački brodovi, a posao istraživanja leži van njihovog polja, iako su slučajna otkrića bila dobrodošla.”[13]

Prva motivacija za kopneno istraživanje današnje Kalifornije bilo je izviđanje mogućih usputnih stanica za na moru istrošene Manilske galeone, na njihovoj poslednjoj deonici dugog putovanja. Prvi predlozi su izneseni bezuspešno, ali 1769. godine Ekspedicija Portola osnovala je luku Alta Kalifornija u San Dijegu i Montereju, omogućivši tako sigurne luke za povratak Manilskih galeona.

U Manili, sigurnost okeanskih prelaza bila je u rukama device Nuestre Senjore de la Soledad de Porta Vaga, koja se veže za nadbiskupa Manile. Kada bi ekspedicija bila uspešna, putnici su išli u crkvu La Ermita da odaju počast; tada su nudili zlato i druge vredne dragulje ili nakit iz hispano zemalja, na lik device. Tako je devica dobila ime po galeonima: Kraljica galeona.

Trgovina začinima[uredi | uredi izvor]

Bela predstavlja rutu Manilskih galeona na Pacifiku i flotu na Atlantiku; plava predstavlja portugalske rute

Trgovina sa Mingovom Kinom preko Manile služila je kao glavni izvor prihoda za Špansku imperiju te fundamentalni izvor prihoda za španske kolonizatore na Filipinskim ostrvima. Do 1593. godine dva ili više brodova je otplovljavalo godišnje iz svake luke.[14] Trgovina u Manili je postala toliko lukrativna da su trgovci iz Sevilje molili kralja Filipa II da zaštiti monopol Kuće trgovine sa Indijom u Sevilji. Ovo je rezultovalo donošnjem dekreta 1593. godine kojim je ograničen broj brodova koji mogu da isplove godišnje iz pojedine luke na dva, s tim da je jedan u rezervi u Akapulku a jedan u Manili. Armada, ili naoružana pratnja galeona, takođe je odobrena. Zbog zvaničnih pokušaja kontrole nad trgovinom galeonima, krijumčarenje i skrivanje tereta na brodovima postalo je svakodnevnica.[15]

U periodu od 1609. do 1616. godine, 9 galeona i 6 galija je izgrađeno u filipinskim brodogradilištima. Prosečna cena je iznosila 78.000 pezosa po galeonu i najmanje 2.000 stabala. Među napravljenim galeonima su i: San Huan Bautista, San Markos, Nuestra Senjora de Gvadalupe, Anhel de la Gardija, San Felipe, Santijago, Salbador, Espiritu Santo i San Migel. „Od 1729. do 1739. godine, glavna namena brodogradilišta Kavite bila je konstrukcija i opremanje galeona za trgovački put od Manile do Akapulka.”[16]

Zbog velike profitabilnosti rute a dugog vremena putovanja, bilo je neophodno izgraditi najveće moguće galeone, koji su tada bili najveća klasa brodova ikada izgrađenih.[n. 2] U 16. veku su u proseku imali masu 1.700—2.000 tona; bili su pravljeni od filipinske masivne drvene tvrde građe i mogli su da prime otprilike hiljadu putnika. Konsepsion, uništen 1638. godine, bio je dug 43—49 m (141—161 ft) i istiskivao je nekih 2.000 tona. Santisima Trinidad je bila duga 51,5 m (169 ft). Većina brodova se gradila na Filipinima, u Meksiku samo osam. Trgovina galeona Manila—Akapulko okončana je 1815. godine, nekoliko godina pre nego što je Meksiko stekao nezavisnost od Španije (1812). Nakon ovoga, Španska kruna je preuzela direktnu kontrolu nad Filipinima; upravljala je direktno iz Madrida. Ovo je postalo sasvim izvodljivo sredinom 19. veka, nakon izuma parobroda i otvaranja Sueckog kanala, čime je vreme putovanja od Španije do Filipina smanjeno na 40 dana.

Galeonska trgovina je procvetala uveliko zahvaljujući trgovcima iz lučkih oblasti Fuđena, koji su putovali u Manilu da bi Špancima prodavali začine, porcelan, slonovaču, lakirane predmete, obrađeno svileno platno i drugu vrednu robu. Galeoni su dobra transportovali da bi ih se moglo prodavati u Amerikama, najviše Novoj Španiji i Peruu, ali i na evropskom tržištu. Istočnoazijska trgovina primarno je funkcionisala na srebrnom standardu jer je Mingova Kina koristila srebrne ingote kao sredstvo razmene. Kao takva, dobra su većinom kupovana srebrom iz rudnika Meksika i Potosija.[15] Takođe, robovi iz raznih zemalja bili su transportovani iz Manile.[17][18] Teret je dostavljan u Akapulko, a potom prevožen kopnom preko Meksika do luke Verakruz u Meksičkom zalivu, gde je utovarivan na španske Srebrne flote spremne za put prema Španiji. Ova ruta bila je alternativna u odnosu na zapadni put preko Indijskog okeana i oko Rta dobre nade, koji je bio rezervisan za Portugalce prema Sporazumu iz Tordesiljasa. Takođe, izbegavala su se pristajanja u luke pod kontrolom konkurentskih sila, kao što je to bila Portugalija i Holandija. Još od prvih dana istraživanja, Španci su znali da je Američki kontinent mnogo uži preko Panamske prevlake nego preko Meksika. Pokušavali su uspostaviti redovan kopneni prelaz tuda, ali ga je gusta džungla i malarija učinila nepraktičnim.

Bilo je potrebno najmanje četiri meseca da se preplovi Tihi okean od Manile do Akapulka, a galeoni su bili glavna veza između Filipina i vicekraljevskog glavnog grada u Meksiko Sitiju, a odatle za samu Španiju. Mnogo takozvanih Kastiljasa ili Španaca na Filipinima je zapravo bilo meksičkog porekla, a hispano kultura na Filipinima veoma je slična meksičkoj kulturi.[19] Čak i nakon doba galeona, a u vreme kada je Meksiko konačno stekao nezavisnost, dve nacije su i dalje nastavile da trguju — osim kratkog zahlađenja odnosa tokom Špansko-američkog rata.

Olupine Manilskih galeona su legende od kojih su poznatije samo olupine Srebrne flote na Karibima. Brod Migela Lopeza de Legaspija, San Pablo od 300 tona, 1568. godine je postao prvi Manilski galeon uništen na putu ka Meksiku. Od 1576. godine kada je izgubljen Espiritu Santo, do 1798. godine kada je nestao San Kristobal (2), zabeleženo je dvadeset Manilskih galeona[20] uništenih u Filipinskom arhipelagu.

Španija je od 1565. do 1815. godine imala 108 galeona od kojih je 26 izgubljeno na moru iz raznih razloga. Značajni galeoni koje su Britanski zarobili su bili Santa Ana (Tomas Kevendiš, 1587), Enkarnasion (?, 1709), Nuestra Senjora de la Kovadonga (Džordž Anson na putu oko sveta, 1743) i Nuestra Senjora de la Santisima Trinidad (?, 1762). Četiri galeona su do 1593. godine mogla da putuju u isto vreme, a nakon toga maksimalan dozvoljeni broj je smanjen na dva.[16]‍:492

Moguće otkriće Havaja[uredi | uredi izvor]

Stotine Manilskih galeona je 250 godina putovalo iz današnjeg Meksika do Filipina, a ovaj deo rute je prolazio i južno pored Havajskih ostrva. Uprkos ovome, nema istorijskih zapisa o bilo kakvom kontaktu između dveju kultura. Britanski istoričar Henri Kamen tvrdi da Španci nisu imalu šanse da dovoljno istraže Tihi okean i da nisu bili u mogućnosti da nađu ostrva koja leže na širinama od 20° iznad galeonske rute i pripadajućih struja.[21] Međutim, španska aktivnost na Pacifiku bila je na prvom mestu do kraja 18. veka. Andres de Urdaneta je bio prvi koji je preplovio Pacifik sa zapada na istok, uspostavljajući pomorsku rutu od Azije do Amerike 1565. godine; ova ruta je trajala do 1815. godine. Španskim ekspedicijama otkriven je Gvam, Marijana, Karolina i Filipini u severnom Pacifiku, te Tuvalu, Markiz, Solomonova Ostrva i Nova Gvineja u južnom Pacifiku. Španski navigatori su takođe otkrili arhipelage Pitkern i Vanuatu tokom istraživanja Tere Australis u 17. veku.

Ovolika pomorska aktivnost postavlja pitanje da li su španski istraživači stigli na Havajska ostrva dva veka pre nego što ih je kapetan Džejms Kuk prvi put posetio 1778. godine. Ruj Lopez de Viljalobos je predvodio flotu šest brodova koja je isplovila iz Akapulka 1542. godine, sa španskim moreplovcem Ivanom/Huanom Gaetanom kao kormilarom. U zavisnosti od tumačenja, Gaetanovi izveštaji naizgled opisuju otkriće Havaja ili Maršalskih ostrva 1555. godine.[22] Ukoliko je reč o Havajima, Gaetano bi bio među prvim Evropljanima koji su otkrili ostrva.

Tihi okean sa istaknutom Maunom Kea

Urdanetina nova ruta je nakon 1565. godine omogućavala galeonima Manile da redovno plove između Meksika i Filipina naredna dva i po veka, sve do 1815. godine. Ruta prema zapadu od Meksika prolazila je južno od Havaja, sa kratkim odmorom u Gvamu pre ponovnog puta za Manilu. Tačna ruta je držana u tajnosti da bi se zaštitio trgovinski monopol Španije nad ostalim konkurentskim silama i izbegli holandski i engleski pirati. Zbog ove politike tajnosti, i da Španci jesu otkrili Havaje tokom svojih putovanja — oni to ne bi objavili i otkriće bi ostalo nepoznato široj javnosti. Prema Gaetanu, Havajska ostrva nisu imala nikakvih poznatih vrednih resursa, tako da Španci nisu imali želje da ulažu napore i naseljavaju ih.[22] Ovo se desilo u slučaju Marijanskih i Karolinskih ostrva, koja nisu efektivno naseljena sve do druge polovine 17. veka. Španske arhive sadrže čartove sa ostrvima na širinama Havaja, ali sa dužinama 10° istočnije od pomenutih ostrva (pouzdani metodi za određivanje geografske dužine nisu postojali sve do sredine 18. veka). U ovom rukopisu, ostrvo Maui nosi naziv „La Desgrasijada” (u prevodu: nesrećan, nepovoljan), a ono što bi moglo da predstavlja ostrvo Havaji nazvano je „La Mesa” (u prevodu: sto). Ostrva koja obuhvataju Kahoolave, Lanai i Molokai su imenovana kao „Los Monhes” (u prevodu: monasi).[23]

Teoriju da su Havaje otkrili Španci podupiru i pronalasci Vilijama Elisa, pisca i misionara koji je živeo na početku 19. veka na Havajima i zabeležio nekoliko narodnih priča o strancima koji su posetili Havaje pre prvog kontakta sa Kukom. Prema havajskom piscu Herbu Kavanuiju Kaneu, jedna od ovih priča glasi ovako:

Tiče se sedam stranaca koji su došli osam generacija pre u zaliv Kealakekua u obojenom čamcu sa nadstrešnicom ili baldahinom preko krme. Bili su obučeni u platno bele ili žute boje, a jedan je nosio mač sa svoje strane i pero u svom šeširu. Po iskrcavanju, kleknuli su na kolena za molitvu. Havajci, od najveće pomoći onima koji su bili bespomoćni, primili su ih ljubazno. Stranci su se na kraju oženili u porodice poglavica, ali njihova imena nisu mogla da se nađu u genealogijama.[22]

Neki učenjaci, pogotovo američki, odbacuju ove tvrdnje kao nedovoljno krebiline.[24][25] Rasprave se nastavljaju oko toga da li su Havajska ostrva zaista posetili Španci u 16. veku,[26] a istraživači poput Ričarda V. Rodžersa traže dokaze španskih brodskih olupina.[27][28]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Drejkov mali zaliv kao lokalitet počela je da revidira Služba za nacionalne parkove (engl. National Park Service, NPS) godine 1994,[4] čime je otpočeta 18-godišnja studija pomenutog Drejkovog lokaliteta. Prva formalna nominacija da se lokalitet Nova Albion u Drejkovom zalivu proglasi Nacionalnom istorijskom znamenitošću došla je u NPS 1. januara 1996. godine. Kao deo svog pregleda, NPS je tražio nezavisne i poverljive komentare profesionalnih istoričara. Osoblje NPS je zaključilo da je lokalitet Drejkovog zaliva „najverovatnije”[4] i „po svoj prilici”[5][6][7][8] mesto Drejkovog iskrcavanja. Komitet za znamenitosti Sistemskog savetodavnog odbora za nacionalne parkove (engl. National Park System Advisory Board Landmarks Committee) tražio je javne komentare vezano za luku Nova Albion odnosno nominaciju iste za istorijski i arheološki distrikt[9] i dobio je više od dvadeset pisama podrške a nijedno suprotstavljanja. Na sastanku Komiteta održanom 9. novembra 2011. godine u Vašingtonu, predstavnici Vlade Španije, Nacionalne okeanske i atmosferske administracije i kongresmenka Lin Volsi podržali su svi odnosno govorili u korist nominacije: nije bilo opozicije. Osoblje i predsednik Esnafa Drejkovih navigatora Edvard fon der Porten pripremio je prezentaciju. Nominaciju su veoma podržali član Komiteta dr Džejms M. Alan (arheolog) i Komitet u celini, pa je nominacija odobrena jednoglasnom odlukom. Komitet za znamenitosti Sistemskog savetodavnog odbora za nacionalne parkove tražio je još komentara javnosti o nominaciji:[10] komentara opozicije opet nije bilo. Na sastanku Odbora 1. decembra 2011. godine na Floridi, nominacija je dodatno revidirana: Odbor je odobrio nominaciju jednoglasno. Sekretar enterijera Ken Salazar 16. oktobra 2012. godine potpisao je nominaciju, a 17. oktobra 2012. godine „Istorijski i arheološki distrikt Drejkov zaliv” (engl. Drakes Bay Historic and Archaeological District) formalno je proglašen kao nova nacionalna istorijska znamenitost.[11][12]
  2. ^ Pogledajte Kineski brodovi s blagom za kineska plovila koja su možda čak bila veća.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Williams, Glyn (1999). The Prize of All the Oceans. New York: Viking. str. 4. ISBN 978-0-670-89197-9. 
  2. ^ Pogledajte reference u članku es:La Nao de China.
  3. ^ Hayes, Derek (2001). Historical atlas of the North Pacific Ocean: Maps of discovery and scientific exploration, 1500–2000. Douglas & McIntyre. str. 18. ISBN 978-1-55054-865-5. Pristupljeno 10. 12. 2016. 
  4. ^ a b „Drakes Bay Historic and Archeological District”. nps.gov. National Park Service, NPS. Pristupljeno 10. 12. 2016. »most probable« • »
  5. ^ „Drakes Bay Historic and Archeological District”. nps.gov. National Park Service, NPS. Pristupljeno 10. 12. 2016. »most likely« • »
  6. ^ „Drakes Bay Historic and Archeological District” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. maj 2017). winepi.com. National Park Service, NPS. Pristupljeno 10. 12. 2016.
  7. ^ „Drakes Bay Historic and Archeological District (Appendices)” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. maj 2017). winepi.com. National Park Service, NPS. Pristupljeno 10. 12. 2016.
  8. ^ „Drakes Bay Historic and Archeological District (Appendices a)” Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. maj 2017). winepi.com. National Park Service, NPS. Pristupljeno 10. 12. 2016.
  9. ^ „Landmarks Committee of the National Park System Advisory Board Meeting: A Notice by the National Park Service on 09/08/2011”. federalregister.gov. Pristupljeno 10. 12. 2016.
  10. ^ „Meeting of the National Park System Advisory Board” (29. 9. 2011). gpo.gov. National Park Service. Federal Register. 76 (189): 60526—60527 https://www.gpo.gov/fdsys/pkg/FR-2011-09-29/html/2011-25046.htm.  line feed character u |journal= na poziciji 102 (pomoć); Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć); Spoljašnja veza u |journal= (pomoć). Pristupljeno 10. 12. 2016.
  11. ^ „Interior Designates 27 New National Landmarks”. doi.gov. U.S. Department of the Interior. Pristupljeno 10. 12. 2016.
  12. ^ „The Drake Navigators Guild Press Release”. winepi.com (Saopštenje). San Francisco, California: Drake Navigators Guild. 17. 10. 2012. Arhivirano iz originala 17. 10. 2016. g. Pristupljeno 10. 12. 2016. 
  13. ^ Schurz 1917, str. 107—108 »They generally made their landfall well down the coast, somewhere between Point Conception and Cape San Lucas. ... After all, these were preeminently merchant ships, and the business of exploration lay outside their field, though chance discoveries were welcomed.«
  14. ^ Schurz 1939, str. 193
  15. ^ a b Mann, Charles C. (2011). 1493: Uncovering the New World Columbus Created. Random House Digital. str. 123—163. ISBN 978-0-307-59672-7. 
  16. ^ a b Fish, Shirley (2011). The Manila–Acapulco Galleons: The Treasure Ships of the Pacific. AuthorHouse. str. 128—130. ISBN 978-1-4567-7542-1. „From 1729 to 1739, the main purpose of the Cavite shipyard was the construction and outfitting of the galleons for the Manila to Acapulco trade run.” 
  17. ^ Seijas, Tatiana (23. 6. 2014). Asian Slaves in Colonial Mexico: From Chinos to Indians. Cambridge University Press. ISBN 978-1-139-95285-9. Pristupljeno 10. 12. 2016. 
  18. ^ Rose, Christopher (13. 1. 2016). „Episode 76: The Trans-Pacific Slave Trade”. 15 Minute History. University of Texas at Austin. Pristupljeno 10. 12. 2016. 
  19. ^ Guevarra, Rudy P. (2007). Mexipino: A History of Multiethnic Identity and the Formation of the Mexican and Filipino Communities of San Diego, 1900–1965. Santa Barbara: University of California. ISBN 978-0-549-12286-9.
  20. ^ „Shipwrecks of the Philippines”. shipwrecks-philippines.com. Pristupljeno 10. 12. 2016.
  21. ^ Kamen, Henry (2004). Empire: How Spain Became a World Power, 1492–1763. HarperCollins. ISBN 978-0-06-093264-0. 
  22. ^ a b v Kane, Herb Kawainui (1996). „The Manila Galleons”. Ur.: Dye, Bob. Hawaiʻ Chronicles: Island History from the Pages of Honolulu Magazine. I. Honolulu: University of Hawaii Press. str. 25—32. ISBN 978-0-8248-1829-6. „Concerned seven foreigners who landed eight generations earlier at Kealakekua Bay in a painted boat with an awning or canopy over the stern. They were dressed in clothing of white and yellow, and one wore a sword at his side and a feather in his hat. On landing, they kneeled down in prayer. The Hawaiians, most helpful to those who were most helpless, received them kindly. The strangers ultimately married into the families of chiefs, but their names could not be included in genealogies.” 
  23. ^ Hawaii National Park (jun 1959). „Hawaii Nature Notes”. The Publication of the Naturalist Division, Hawaii National Park, and the Hawaii Natural History Association. Pristupljeno 10. 12. 2016.
  24. ^ Oliver, Douglas L.: The Pacific Islands. University of Hawaii Press. 1989. ISBN 978-0-8248-1233-1. str. 45.
  25. ^ Coulter, John Wesley (jun 1964). „Great Britain in Hawaii: The Captain Cook Monument”. The Geographical Journal. 130 (2). doi:10.2307/1794586. 
  26. ^ Horwitz, Tony (2003). Blue Latitudes: Boldly Going Where Captain Cook Has Gone Before. str. 452. ISBN 978-0-312-42260-8. 
  27. ^ Rogers, Richard W. (1999). Shipwrecks of Hawaii: A Maritime History of the Big Island. Pilialoha Press.
  28. ^ Von Buol, Peter (jesen 2006). „Abner Pratt and Michigan's Honolulu House”. Prologue. NARA. 38 (3). Pristupljeno 10. 12. 2016. »Perhaps the leading authority on Hawaiian shipwrecks today, Richard W. Rogers, described his research into the loss of the Levant in his book Shipwrecks of Hawaii: A Maritime History of the Big Island (Haleiwa, Pilialoha Press, 1999).«

Citirana bibliografija[uredi | uredi izvor]

  • Schurz, William Lytle (1917). The Manila Galleon and California. Southwestern Historical Quarterly. 21. str. 107—126. Arhivirano iz originala 02. 07. 2018. g. Pristupljeno 10. 12. 2016. 
  • Schurz, William Lytle (1939). The Manila Galleon. New York: E. P. Dutton & Co., Inc. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Bjork, Katharine (1998). „The Link That Kept the Philippines Spanish: Mexican Merchant Interests and the Manila Trade, 1571-1815”. Journal of World History. 9 (1): 25—50. S2CID 161946760. doi:10.1353/jwh.2005.0111. .
  • Carrera Stampa, Manuel. „La Nao de la China”. Historia Mexicana. 9 (33): 97—118. 1959.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Fish, Shirley (2011). The Manila–Acapulco Galleons: The Treasure Ships of the Pacific, with an Annotated List of the Transpacific Galleons 1565–1815. Central Milton Keynes, England: Authorhouse.
  • Luengo, Josemaria Salutan (1996). A History of the Manila–Acapulco Slave Trade, 1565–1815. Tubigon, Bohol: Mater Dei Publications.
  • McCarthy, William J.. „Between Policy and Prerogative: Malfeasance in the Inspection of the Manila Galleons at Acapulco, 1637”. Colonial Latin American Historical Review. 2 (2): 163—183. 1993.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć).
  • Oropeza Keresey, Deborah (2007). Los 'indios chinos' en la Nueva España: la inmigración de la Nao de China, 1565–1700 (PhD dissertation). El Colegio de México, Centro de Estudios Históricos.
  • Rogers, R.. Shipwreck of Hawai'i: a maritime history of the Big Island. Haasdasdleiwa, Hawfasfasfaii: Piliagagasgaloha Pub. 1999. ISBN 978-0-9673467-0-0..

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Manilski galeon na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Манилски_галеон&oldid=27815646”