Pređi na sadržaj

Margareta Ugarska

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Margareta Ugarska
Lični podaci
Datum rođenja1175
Mesto rođenjaMađarska,
Datum smrti1223
Mesto smrtiBeotija,
Porodica
SupružnikIsak II Anđeo, Bonifacije od Monferata, Nikola I od Sent Omera
PotomstvoManojlo Anđeo, Jovan Anđeo od Srema, Dimitrije Monferatski, Bela od Sent Omera, Vilijam od Sent Omera
RoditeljiBela III
Agnesa od Antiohije
DinastijaArpadovci
Vizantijska carica
Period1185–1195
PrethodnikAgnesa od Francuske (vizantijska carica)
NaslednikEufrosina Duka Kamaterina

Margareta Ugarska (1175 - 1223) bila je supruga Vizantijskog cara, Isaka II Anđela, a zatim Solunskog kralja, Bonifacija Monferatskog. Bila je kćerka Bele III i Agnese od Antiohije. Margerata je bila baba srpske kraljice Jelene, supruge kralja Uroša Nemanjića.

Bila je namesnica svom maloletnom sinu Dimitriju Monferatskom, kralju Soluna.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Brak sa Isakom II Anđelom[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Isak II Anđeo

Margareta je bila najstarija ćerka ugarskog kralja Bele III iz dinastije Arpada. Majka joj je bila Agnesa Antiohijska, ćerka antiohijskog kneza Renea i njegove supruge Konstance. Imala je starijeg brata Emerika, koji će naslediti oca nakon smrti. Takođe je imala i mlađeg brata Andriju II i sestru Konstancu. Moguće da je imala i dvojicu mlađe braće Solomona i Stefana, ali su oni umrli mladi. Margareta se 1185. godine udala za vizantijskog cara Isaka II Anđela. Bio je to politički brak zaključen nakon ugarsko-vizantijskog rata. Po dolasku u Carigrad, Margareta se krstila pod imenom Marija. Sa Isakom je Margareta imala dvojicu sinova:

  • Manojlo Anđeo (umro 1212), pretendent na vizantijski presto 1205. godine
  • Jovan Anđeo (oko 1193. - 1259), emigrirao u Ugarsku, gde će postati gospodar Srema kao vazal kralja Bele IV.

Car Isak II je svrgnut sa prestola i oslepljen 1195. godine od strane svog brata cara Aleksija III. Isak je nakon svrgavanja utamničen, ali nije sigurno da je u tamnici završila i njegova supruga. Aleksije IV Anđeo, Isakov sin iz prethodnog braka, uspeo se spasti zatočeništva i pokrenuo je pobunu protiv cara Aleksija III, malo pre izbijanja Četvrtog krstaškog rata. Krstaši su 1204. godine zauzeli Carigrad i osnovali niz krstaških država, od kojih je najmoćnije bilo Latinsko carstvo.

Brak sa Bonifacijem Monferatskim[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Bonifacije od Monferata

Isak je umro februara 1204. godine. Moguće je da je bio otrovan u tamnici u kojoj je bio zatvoren. Kada je Bonifacije Monferatski, komandant kopnenih snaga pri zauzeću Carigrada, došao u palatu Bukeleon, pronašao je Margaritu i oslobodio je. Bonifacije je bio jedan od mogućih kandidata za latinskog cara, ali je izgubio od Balduina IX Flandrijskog. Za uzvrat je dobio teritorije na azijskoj obali Bosfora. Bonifacije se potom oženio Isakovom udovicom Margaretom. Te iste, 1204. godine, Bonifacije je menjao svoje teritorije u Aziji za oblast oko Soluna, gde osniva Solunsku kraljevinu. Održavao je dobre odnose sa Margaretinim bratom Andrijom. Margaretina pastorka Agneza od Monferata udala se za latinskog cara Henrika Flandrijskog februara 1207. godine. Iste godine Bonifacije ratuje protiv Bugara. U jednoj od bitaka on je zarobljen i odveden bugarskom caru Kalojanu Asenu. Sa solunskim kraljem Margareta je imala sina Dimitrija. On se verio za sestru atinskog vojvode, i umro je bez dece.

Namesništvo[uredi | uredi izvor]

Kralj Bonifacije je ostavio testament kojim je Dimitrija odredio za svog naslednika u Solunu pod namesništvom njegove majke. Njegov sin Vilijam od Monferata, ranijim brakom, nasledio je markizat od Monferata. Međutim, baroni su, znajući da je neophodna jaka vlada, konstituisali namesničko veće za novorođenče.

Godine 1207, nakon očeve smrti, Dimitrije je postao kralj Soluna, barem po tituli. Car je posetio Solun da se pokloni u ime deteta, ali mu je sudski izvršitelj Biandrat zabranio ulazak u grad dok nije pristao na nečuvene zahteve.[1] Kraljica Margareta, sada u carevom prisustvu, predala u njegove ruke i otkrila zaveru protiv bebe. Car je tada krunisao novorođenče za kralja Soluna.[2] Kraljica Margaret je time obezbedila mesto namesnice, kako je bilo predviđeno testamentom njenog supružnika.

Biandrat je pobegao, ali je napravio zaveru u izgnanstvu, vratio se još jednom 1216. da preuzme Namesništvo. Kraljica - namesnica Margareta je zamolila cara za pomoć: „Odgovarajući na apel kraljice Margarete, car je požurio da joj pomogne, ali je stigao na lice mesta samo da bi umro sa misteriozno i iznenada u cvetu svog doba.“[3]

Brak sa Nikolom I od Sent Omera[uredi | uredi izvor]

Glavni članak: Nikola I od Sent Omera

Bonifacije je Solunsku kraljevinu ostavio svome sinu Dimitriju u nasleđe. Margareta je vladala kao regent. Bonifacijev sin Vilijam (iz prethodnog braka) nasledio je Markizat Monferat. Margareta je 1216. godine otišla u Ugarsku, ostavljajući u Solunu Dimitrija. Tamo se po treći put udala. Treći suprug bio joj je Nikola I od Sent Omera, gospodar Beotije. Sa Nikolom je Margareta imala dva sina:

Papa Honorije uzeo je Margeretu u zaštitu 30. marta 1223. godine. Tada se po poslednji put kao živa pominje u izvorima. Godina i mesto njene smrti nisu poznate.

Porodično stablo[uredi | uredi izvor]

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Almoš
 
 
 
 
 
 
 
8. Bela II Slepi
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Predslava Kijevska
 
 
 
 
 
 
 
4. Geza II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
18. Uroš I
 
 
 
 
 
 
 
9. Jelena Vukanović
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
19. Anna
 
 
 
 
 
 
 
2. Bela III
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Vladimir Monomah
 
 
 
 
 
 
 
10. Mistislav I Veliki
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
21. Gita od Veseksa
 
 
 
 
 
 
 
5. Eufrosina Kijevska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
22. Dmitrij Zavidič
 
 
 
 
 
 
 
11. Ljubava Dmitrijevna
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Margareta Ugarska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
24. Gaucher de Châtillon
 
 
 
 
 
 
 
12. Anri od Šatijona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Rene od Šatijona
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
26. Aubry de Montjay
 
 
 
 
 
 
 
13. Ermengarda od Monžea
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Agnesa od Antiohije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
28. Boemund Tarentski
 
 
 
 
 
 
 
14. Boemund II od Antiohije
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
29. Konstanca Francuska
 
 
 
 
 
 
 
7. Konstanca Antiohijska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Balduin II Jerusalimski
 
 
 
 
 
 
 
15. Alisa Antiohijska
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Morfija od Melitene
 
 
 
 
 
 

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Rodd, Rennell (1907). p. 85
  2. ^ Rodd, Rennell (1907). p. 86
  3. ^ Rodd, Rennell (1907). p. 89

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Rodd, Rennell (1907). The Princes of Achaia and the Chronicles of Morea: A Study of Greece in the Middle Ages. 1. E. Arnold. str. 51, 56, 61, 64, 78, 82, 85, 86, 89, 153. 
  • Stephenson, Paul (2000). Byzantium's Balkan Frontier: A Political Study of the Northern Balkans, 900–1204. Cambridge University Press.
  • Makk, Ferenc (1994). "III. Béla". In Kristó, Gyula; Engel, Pál; Makk, Ferenc. Korai magyar történeti lexikon (9–14. század) [Encyclopedia of the Early Hungarian History (9th–14th centuries)] (in Hungarian). Akadémiai Kiadó
  • Alexandru Madgearu, The Asanids: The Political and Military History of the Second Bulgarian Empire (1185-1280), p. 133, Brill, 2016, ISBN 9789004325012, series: East Central and Eastern Europe in the Middle Ages 450-1450 (Book 41)
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Маргарета_Угарска&oldid=27360283”