Marija Ferari

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Marija Ferari
Puno imeMarija Tereza Ferari Alvarado
Marija Tereza Ferari de Gaudino (udato)
Datum rođenja(1887-10-11)11. oktobar 1887.
Mesto rođenjaBuenos Ajres, Argentina
Datum smrti30. oktobar 1956.(1956-10-30) (69 god.)
Mesto smrtiBuenos Ajres, Argentina

Marija Tereza Ferari (Buenos Ajres, 11. oktobar 1887 — Buenos Ajres, 30. oktobar 1956) bila je argentinska prosvetna radnica, lekarka i aktivistkinja za prava žena. Bila je prva žena univerzitetski profesor u Latinskoj Americi i jedna od prvih žena kojoj je dozvoljeno da predaje medicinu. Bila je pionirski istraživač u oblasti zdravlja žena, proučavajući upotrebu terapije zračenjem umesto operacije tumora materice i razvijajući vaginoskop koji je napravio revoluciju u zdravstvenoj zaštiti žena u Brazilu. Osnovala je prvo porodilište i ginekološke službe u vojnoj bolnici u Buenos Ajresu 1925. godine, koje je pružilo prve usluge inkubacije novorođenčadi u zemlji.

Rođena je u bogatoj porodici čiji su preci bili uključeni u obezbeđivanje nezavisnosti Argentine od Španije, i od nje se nije očekivalo da radi van kuće. Ipak, Marija Ferari ne samo da je izabrala karijeru, već je insistirala i na učešću u medicinskoj profesiji u kojoj dominiraju muškarci. Prvo je stekla diplomu učitelja i postala učiteljica u školi; zatim je diplomirala medicinu 1911. Nakon što je završila specijalizaciju, prijavila se da predaje na univerzitetskom nivou, ali joj je umesto toga ponuđeno mesto profesora na akušerskoj školi. Ogorčena, 13 godina se borila protiv predrasuda koje su je sprečavale da napreduje u karijeri. Godine 1927, Ferarijeva je pobedila u svojoj borbi i dobila je mesto profesora kao zamenik. Konačno, 1939. godine dobila je zvanje redovnog profesora.

Marija Ferari je preduzela napredne medicinske studije u Evropi i Sjedinjenim Državama, učeći pionirske tehnike koje je donela nazad u Argentinu. Studirala je praćenje urinarnog sistema na Medicinskom fakultetu u Parizu, stekavši prvu diplomu ikada datu ženi. Dizajnirala je vaginoskop, studirala terapiju zračenjem na Institutu Kiri i uradila carski rez na Univerzitetu Kolumbija. Ona je bila zaslužna za uvođenje ovih inovacija u Argentini i primenila ih je u porodilištu i ginekološkoj jedinici koju je osnovala u Vojnoj bolnici. Vatrena feministkinja, osnovala je Argentinsku federaciju univerzitetskih žena 1936. i zalagala se za priznavanje građanskih i političkih prava žena. Kada je vlada Argentine napravila konzervativni zaokret kasnih 1930-ih, ona je izbačena iz bolnice, a kasnije, početkom 1950-ih, i iz nastave. Umrla je 1956. godine.

Mladost i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Marija Tereza Ferari Alvarado je rođena 11. oktobra 1887. u Buenos Ajresu, Argentina,[1] u porodici Kataline Alvarado i Davida Ferarija Vajta. Njena porodica je bila među osnivačima Argentine: njen pradeda po ocu, Giljermo Pio Vajt, obezbedio je novac da pomogne Ujedinjenim provincijama Rio de la Plate u pobedi nad Špancima, a njen pradeda po majci Rudesindo Alvarado je služio u vojsci Anda.[2]

Medicinski fakultet Nacionalnog univerziteta u Buenos Ajresu dodelio je Ferarijevoj diplomu medicine 1911.

Marija Ferari se upisala u Normalnu školu br. 1 u Buenos Ajresu, gde je dobila sertifikat o predavaču 1903.[3] Za ženu njene društvene klase, plaćeni rad je bio neobičan u to vreme. Podrazumevalo se da u slučajevima finansijske nužde siromašne žene mogu da čuvaju decu ili podučavaju, jer se i jedno i drugo smatralo dobrotvornim, ali se od žena više klase očekivalo da budu samo supruge i majke, koje upravljaju svojim domaćinstvima.[4] Ignorišući konvencije, započela je karijeru u medicini, ali i počela da predaje.[5] Ferarijeva je predavala u koledžu Vilijam Moris i školi br. 3 Bernardino Rivadavia.[6] Studirala je psihologiju u najsavremenijoj oblasti poznatoj kao "eksperimentalna psihologija" i primenjivala je na svojim časovima, što je navelo vlasti da pokrenu istragu o njenim metodama nastave. Dozvoljeno joj je da nastavi da predaje, jer su se njene tehnike motivisanja učenika i podsticanja na učenje pokazale efikasnim.[7]

Godine 1904. Marija Ferari je upisala medicinsku školu na Nacionalnom univerzitetu u Buenos Ajresu dok je nastavila da predaje.[8] U istoriji Argentine bilo je još pet žena koje su stekle medicinske diplome, i iako njen upis nije bio poželjan, nije postojao pravni presedan koji bi zabranio njen prijem.[9] U svojoj prvoj godini, bila je raspoređena da radi kao asistent Hoakinu Lambiasu u njegovom istraživanju patologije, koje je inspirisalo njeno dalje učešće u medicinskim istraživanjima.[3] Ferarijeva je dobila diplomu medicine 1911. godine.

Iste godine se udala za drugog diplomiranog lekara, Nikolasa M. Gaudina. Nakon toga, ponekad je Ferarijeva bila poznata kao Marija Tereza Ferari de Gaudino ili jednostavno Marija Tereza de Gaudino. Godine 1918. par je dobio svoje jedino dete, Maurija Nikolasa Gaudina.[10]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Borba za univerzitetsko profesorsko mesto[uredi | uredi izvor]

Godine 1914. Ferarijeva je počela da radi na akušerskoj klinici bolnice Ramos Mehija u Buenos Ajresu.[10] Prijavila se da predaje akušerstvo na univerzitetu, ali je odbijena. U protokolu Honorable Consejo Directivo od 23. juna 1915. je navedeno: „Uprkos svojim kvalifikacijama, iz fizioloških i psiholoških razloga osobe ženskog pola ne ispunjavaju potrebne uslove za angažovanje kao profesori na Fakultetu (medicine)“.[8] Sledeće godine joj je bilo dozvoljeno da predaje na Akušerskoj školi,[11] ali ovo nije imalo status i akreditive kao profesor na univerzitetu.[6] Kada se 1919. pojavilo mesto za alternativno profesorsko mesto, Ferarijeva se ponovo prijavila na univerzitet, ali je naišla na otpor. Članovi Honorable Consejo Directivo-a su odlagali sa sazivanjem porotnika da popune upražnjeno mesto do 1925. godine, menjajući dokaze, ignorišući preporuke i izbegavajući odluku.[12] Ona je 1926. godine poslala komitetu detaljan pregled svojih dostignuća, navodeći da je predavala u srednjim školama 20 godina i da je 15 godina posvetila svojoj oblasti medicine, i da je devet godina pohađala univerzitetske kurseve. Jedan savetnik, dr Speroni, pošto je pročitao njene kvalifikacije, poslao je poruku dekanu sa molbom da je prime jer je kvalifikovana, pokazala posvećenost, a škola nema dovoljno osoblja. Tek 1927. godine porotnici su se sastali i sa trinaest prema dva glasa odobrili su njenu molbu za zamenu profesora.[13] Vest o prvoj ženi univerzitetskoj profesorki u Latinskoj Americi dospela je na naslovne strane širom zemalja španskog govornog područja. Novine u Argentini, Italiji i Španiji objavili su priče o njenom trijumfu.[14]

Ženska bolnica Kolumbija, u Vašingtonu, gde je Ferarijeva bila pomoćni lekar

U međuvremenu, Marija Ferari je nastavila studije umesto da čeka odluku. Između 1921. i 1923. posetila je mnoge evropske klinike, uključujući ustanove u Austriji, Belgiji, Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj i Italiji.[15] Bila je pomoćni lekar na klinici Marija Kiri u Parizu, kao i u bolnici Kolumbija za žene u Vašingtonu.[10] Medicinski fakultet u Parizu dodelio joj je prvu diplomu ikada dodeljenu ženi za studije praćenja urinarnog sistema. Godine 1924. dizajnirala je vaginoskop, koji je bio mnogo lakši za sterilizaciju i koji je bio prilagodljiviji višestrukim spekulama od prethodnih modela.[16] Uređaj je značajno poboljšao usluge dostupne ženama u Brazilu, a pronalazak je predstavljen člancima u Journal of Gynecology and Obstetrics of Rio de Janeiro. Inovacija je osvojila Veliku nagradu na Congreso Hispano Lusitano Americano de Ciencias Médicas 1924. održanom u Sevilji, u Španiji.[17]

Marija Ferari je bila posebno zainteresovana za istraživanje alternativa hirurgiji, a njene studije o terapiji zračenjem na Institutu Kiri postale su osnova za tezu iz 1928. na temu „Lečenje tumora materice zračenjem“.[18] Godine 1925. imenovana je za delegata argentinske vlade na Prvom kongresu o zaštiti dece u Ženevi.[19] Jedna od glavnih tema konferencije bila je obuka babica u porođajnoj i higijenskoj praksi.[20] Kada joj je konačno odobreno mesto profesora i kada se vratila u Argentinu, 11. avgusta 1927. održana je proslava u Džokej klubu Buenos Ajresa kojoj je prisustvovao ministar unutrašnjih poslova Hose P. Tamborini; direktor bolnice Militar, Alberto Leven; njen mentor istraživanja, Hoakin Lambias; i mnoge kolege, članovi porodice i prijatelji.[21] Ferarijeva je imenovana za šefa ginekologije i porodilišta u Vojnoj bolnici u Buenos Airesu, na kojoj je dužnosti bila do 1939. godine.[15]

Razvoj u sredini karijere[uredi | uredi izvor]

Ferarijeva je 1929. putovala u Meksiko, Sjedinjene Države i Kanadu, studirajući osam meseci i pohađajući konferencije. U Sjedinjenim Državama, učestvovala je na carskom rezu na Univerzitetu Kolumbija, postavši prva Argentinka koja je operisala u Vašingtonu. Beba rođena kao rezultat operacije dobila je ime „Argentina“.[17] Godine 1930. služila je kao argentinski delegat na VII medicinskom kongresu Latinske Amerike održanom u Meksiku[8] i predsedavala je prvom generalnom sednicom. Izložila je tri rada; jedan se odnosio na tumore materice, a druga dva na sifilis.[17] Bila je i delegat na 2. kongresu Panameričkog medicinskog udruženja u Panami. Između 1930. i 1932. vratila se u Sjedinjene Države radi dodatnih studija,[6][17] koje su se fokusirale na kolibacilozu, sepsu, porodiljsku groznicu i istraživanje da li bi vakcine mogle da se razviju kako bi sprečile razvoj stanja koja su rezultat porođaja ili pobačaja.[22]

Ferarijeva je 1936. godine osnovala Argentinsku federaciju univerzitetskih žena kako bi poboljšala društveni i pravni položaj žena i, posebno, otvorila obrazovna vrata.[23] Angažovala je profesionalne žene, uključujući lekare, stomatologe i advokate i organizovala naučne i kulturne diskusije i seminare. Federacija je imala redovne kurseve francuskog, nemačkog, fizičkog vaspitanja i matematike, koje je nudila za svojih skoro 100 članova.[24] Od interesa su bila politička i građanska ograničenja koja su ugrožavala karijere ovih žena, a zvanična izjava organizacije podržala je pravo glasa kao „ne puku političku težnju za žene, već stvarno pravo koje se stiče patnjom, radom i lišavanjem žena...“[25] Godine 1938, argentinska organizacija se pridružila Međunarodnoj federaciji univerzitetskih žena, koja je poslužila kao inspiracija Mariji Ferari.[23]

Vojna bolnica i kasnija karijera[uredi | uredi izvor]

Centralna vojna bolnica

Marija Ferari je 1925. pozvana da pomogne ženi u vojnoj službi tokom porođaja u Centralnoj vojnoj bolnici u Buenos Ajresu, koja nije imala ginekološku jedinicu. Nakon što je predložila da se takva razvije, Ferarijeva je uspostavila objekat sa jednim krevetom i donirala opremu i zalihe. U junu te godine vojni list je počeo da objavljuje da su ginekološke usluge dostupne od ponedeljka do petka u bolnici. Kako su žene vojnici postale svesne usluga, rast je bio eksponencijalan. U roku od pet godina, Ferarijeva je proširila uslugu na dva sprata na kojima je bilo porodilište sa dve porođajne sobe, sopstveni objekat za sterilizaciju, jedinica za oporavak i četrdeset kreveta u privatnim sobama. Takođe je razvila malu zatvorenu prostoriju sa prečišćenim vazduhom i inkubatorom, prvu te vrste u Argentini.[26] Ferarijeva je u Argentinu donela tehnike koje je naučila u inostranstvu. Iako se radiologija u drugim delovima sveta radila decenijama, postojao je otpor da je sprovode profesionalci bez iskustva. Ferarijeva je insistirala da to treba uvesti i boriti se protiv dosadašnje prakse hirurških rešenja za sve slučajeve, zalažući se da se operacija koristi samo kada je to apsolutno neophodno.[18] Svečanosti povodom desetogodišnjice porodilišta prisustvovali su ministar vojske, generalni direktor zdravlja, direktor bolnice i drugi visoki zvaničnici, kao i deca rođena u prethodnih deset godina, zajedno sa svojim porodicama. Komisija žena marinaca koje su dobile uslugu od Ferarijeve jedinice dala je značajnu donaciju.[27] Uprkos njenom uspehu, atmosfera u bolnici je ostala neprijateljska.

Politički prelazak na konzervativizam remeti karijeru[uredi | uredi izvor]

Nakon državnog udara Hozea Feliksa Uriburua iz 1930. sa prelaskom zemlje na konzervativniji stav tokom zloglasne decenije, Ferarijeva je na kraju bila primorana da napusti bolnicu 1939.[28]

Njeno razočarenje što je morala da napusti bolnicu nadoknadilo se 1939. godine, kada je konačno postala redovni profesor, dobivši titulu „Profesor Extraordinario“ Akušerskog fakulteta.[29] Tokom 1940-ih nastavila je školovanje, putujući na Kubu, Njujork, Pensilvaniju, Peru i Portoriko, objavljujući svoja istraživanja u raznim časopisima.[30] Godine 1946. dala je ostavku na mesto predsednika Argentinske federacije univerzitetskih žena,[24] ali je nastavila da predstavlja organizaciju na konferencijama, kao što je konferencija kojoj je prisustvovala u Gvatemala Sitiju 1947.[31]

Ramon Kariljo

Nakon 43 godine nastave u Normalnoj školi br. 3, Ferari je bila primorana da se penzioniše od strane Ministarstva prosvete jer je odbila da učestvuje u fondu za političke doprinose. Od nje je takođe zatraženo da podnese ostavku na mesto profesora psihologije na koledžu Vilijam Moris.[29] Godine 1952, umesto da se pridruži pristalicama Peronista i izda svoje ideale, ona se potpuno penzionisala.[8] Kada je izabran, Peron je pokrenuo ogromnu reviziju zdravstvenog sistema Argentine. Imenovao je Ramona Karilja za svog ministra zdravlja. U početku su dodavani bolnički kreveti, uvedeni programi vakcinacije, pokrenuta kampanja protiv malarije i učinjena druga poboljšanja. Međutim, do ranih 1950-ih, bilo je jasno da se politike nejednako primenjuju, da je primena bila nestalna, a politički kronizam je radio protiv pružanja zdravstvenih usluga onima kojima je najpotrebnija. Dve godine nakon što je Ferarijeva podneo ostavku, Kariljo je dao ostavku, razočaran administracijom Perona.[32]

Nacionalne profesionalne pripadnosti[uredi | uredi izvor]

Marija Ferari je bila punopravni član Argentinskog udruženja hirurga, Argentinskog medicinskog udruženja i Argentinskog udruženja za akušerstvo i ginekologiju Buenos Ajresa. Takođe je bila dopisni član Društva za medicinu i hirurgiju Rio de Žaneira.[33]

Marija Ferari je umrla 30. oktobra 1956. u Buenos Ajresu.[11]

Izabrana dela[uredi | uredi izvor]

Radovi Marije Ferari su bili na francuskom ili španskom jeziku i ocrtavali su njena istraživanja o raznim naučnim i ginekološkim temama. Oni su uključivali sledeće:[30]

  • „Contribución al estudio de la medicación hipofisiaria en Obstetricia” (na jeziku: Spanish). Buenos Aires: Facultad de Ciencias Médicas. 1912. 
  • „Infecciones puerperales. Tratadas por vacunas Coli” (na jeziku: Spanish). Buenos Aires: Anales de Sociedad de Obstetricia y Ginecología. 1914. 
  • „Vagido Uterino” (na jeziku: Spanish). Buenos Aires: Revista Argentina Obstetricia y Ginecología. 1917. 
  • „Tumores del ovario complicando el embarazo, el parto y el puerperio” (na jeziku: Spanish). Buenos Aires: La Semana Médica. 1921. 
  • „Siphilis et Mortalité” (na jeziku: Spanish). Buenos Aires: La Semana Médica. 1922. 
  • „Traitement de la sténose du col de l'uterus par Tige Iribarbe” (na jeziku: French). Paris: Boletín de la Société de Gynecolegie et d’Obstetrique de París. 1923. 
  • „Vaginoscopio” (na jeziku: Spanish). Buenos Aires: La Semana Médica. 1924. 
  • „Tratamiento de los Fibromas Uterinos por Radio”. Las Ciencias Buenos Aires (na jeziku: Spanish). Buenos Aires: AG Bufarrini. 1928. 
  • „El Radio en la Fibromatosis Uterina” (na jeziku: Spanish). Buenos Aires: La Semana Médica. 1932. 
  • „El Radio frente a la cirugía en el Tratamiento de los Fibromas uterinos”. Acción Médica (na jeziku: Spanish). Buenos Aires. 22. 1939. 
  • „Mme. Curie, la Radioactividad y sus proyecciones en a Física y la Terapéutica”. Vox Médica (na jeziku: Spanish). Buenos Aires. 10. 1941. 
  • „570 casos de Fibromas Uterins traités avec succés par la Curieteherapie” (na jeziku: French). Paris: Revue Gynecolegie et Ostetrique. 1947. 
  • „Fibromas Uterins traits avec success par la Curietherapie” (na jeziku: French). Praxis: Journal Suisse de Medicine. 1948. 
  • „Tratamiento de la Fibromatosis Uterina por el Radio” (na jeziku: Spanish). 7. Madrid: Toco Ginecología Práctica. 1948. 

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Cagliani, Martín A. „Mujeres Argentinas”. Saber Golwen (na jeziku: Spanish). Buenos Aires, Argentina: Historical Society. Arhivirano iz originala 18. 5. 2006. g. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  2. ^ Alvarez, Adriana; Carbonetti, Adrián (2008). Saberes y prácticas médicas en la Argentina : un recorrido por historias de vida (na jeziku: Spanish) (1 izd.). Mar del Plata: H.I.S.A., Universidade Nacional de Mar del Plata. str. 137. ISBN 978-9-871-37119-8. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  3. ^ a b Alvarez, Adriana; Carbonetti, Adrián (2008). Saberes y prácticas médicas en la Argentina : un recorrido por historias de vida (na jeziku: Spanish) (1 izd.). Mar del Plata: H.I.S.A., Universidade Nacional de Mar del Plata. str. 137. ISBN 978-9-871-37119-8. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  4. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 139
  5. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), pp. 140–141
  6. ^ a b v „Mujeres destacadas”. Federación Argentina de Mujeres Universitarias (na jeziku: Spanish). Buenos Aires, Argentina. 3. 1. 2011. Arhivirano iz originala 12. 3. 2014. g. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  7. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 142
  8. ^ a b v g „Mujeres destacadas”. Federación Argentina de Mujeres Universitarias (na jeziku: Spanish). Buenos Aires, Argentina. 3. 1. 2011. Arhivirano iz originala 12. 3. 2014. g. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  9. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 143
  10. ^ a b v Alvarez & Carbonetti (2008), p 138
  11. ^ a b Cagliani, Martín A. „Mujeres Argentinas”. Saber Golwen (na jeziku: Spanish). Buenos Aires, Argentina: Historical Society. Arhivirano iz originala 18. 5. 2006. g. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  12. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 145
  13. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 148
  14. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 149
  15. ^ a b Hilton, Ronald, ur. (1950). Who's Who in Latin America: Part V, Argentina, Paraguay and Uruguay. Stanford, California: Stanford University Press. str. 93. ISBN 978-0-804-70741-1. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  16. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), pp. 155–156
  17. ^ a b v g Alvarez & Carbonetti (2008), p 156
  18. ^ a b Alvarez & Carbonetti (2008), p 155
  19. ^ Hilton, Ronald, ur. (1950). Who's Who in Latin America: Part V, Argentina, Paraguay and Uruguay. Stanford, California: Stanford University Press. str. 93. ISBN 978-0-804-70741-1. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  20. ^ Shakry, Omnia El (2007). The great social laboratory: subjects of knowledge in colonial and postcolonial Egypt. Stanford, California: Stanford University Press. str. 277. ISBN 978-0-804-75567-2. Pristupljeno 5. 8. 2015. 
  21. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 150
  22. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 157
  23. ^ a b „Quiénes somos”. Federación Argentina de Mujeres Universitarias (na jeziku: Spanish). Buenos Aires, Argentina. Arhivirano iz originala 13. 3. 2014. g. Pristupljeno 20. 7. 2015. 
  24. ^ a b Alvarez & Carbonetti (2008), p 152
  25. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 153
  26. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), pp. 157–158
  27. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 159
  28. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), pp. 161–162
  29. ^ a b Alvarez & Carbonetti (2008), p 151
  30. ^ a b Alvarez & Carbonetti (2008), pp. 166–167
  31. ^ Miller, Francesca (1991). Latin American women and the search for social justiceNeophodna slobodna registracija. Hanover: University Press of New England. str. 125. ISBN 0-87451-557-2. Pristupljeno 20. 6. 2015. 
  32. ^ Carter, Eric D. (januar 2009). „"God Bless General Perón": DDT and the Endgame of Malaria Eradication in Argentina in the 1940s”Neophodna novčana pretplata. Journal of the History of Medicine and Allied Sciences. Oxford University Press. 64 (1): 78—122. PMID 18812412. doi:10.1093/jhmas/jrn057 Slobodan pristup. Pristupljeno 5. 8. 2015 — preko Project MUSE. 
  33. ^ Alvarez & Carbonetti (2008), p 154
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Марија_Ферари&oldid=27699527”