Marko Đuričić
Marko Đuričić (Valjevo, 26. mart 1861 — Karlove Vari, 2. avgust 1926) bio je srpski pravnik i političar. Bio je dugogodišnji ministar pravde Kraljevine Srbije (1912, 1913—1918). Bio je i ministar pravde i ministar socijalne politike u više vlada Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Školovanje[uredi | uredi izvor]
Marko Đuričić rođen je 26. marta 1861. u Valjevu.[1][2] Nakon završene gimnazije otišao je u Rusiju u Petrograd, gde je dve godine studirao tehničke nauke.[2] Zbog porodičnih prilika morao je da prekine školovanje u Rusiji, pa se vratio u Beograd, gde se najpre upisao na studij filozofije na Velikoj školi.[1][2] Posle toga prešao je na studij prava, koji je završio 1885. u Beogradu. Još kao student istakao se svojim radom kao jedan od vođa radikalne omladine.[1] Nakon završetka studija prava vratio se u Valjevo, gde je počeo da radi kao advokat. Pored advokatskog posla objavljivao je naučne radove iz pravne nauke.[2]
Ministar pravde[uredi | uredi izvor]
Aktivno se bavio politikom. Bio je 1893. biran za poslanika valjevskog okruga. Bio je i prvi predsednik samoupravne skupštine valjevskog okruga. Postavljen je 1902. za predsednika prvostepenog suda u Beogradu. Bio je 1903. za vreme izbora postavljen za okružnoga načelnika u Valjevu.[1] Izabran je 1903. za kasacionog sudiju.[2] Na mestu kasacionog sudije ostao je sve do 1912.[1] Kao kasacioni sudija prestao je da se bavi politikom i potpuno se posvetio pravnu. Napisao je više uspelih pravnih rasprava. Po prvi put bio je ministar pravde u vladama Milovana Milovanovića, Marka Trifkovića i Nikole Pašića od 22. juna do 9. septembra 1912, kada je podneo ostavku. Ponovo je postao ministar pravde 31. avgusta 1913. u vladi Nikole Pašića i na tom mestu je ostao sve do 20. decembra 1918.[2]
Ministar u više jugoslovenskih vlada[uredi | uredi izvor]
Izabran je 1. marta 1920. za predsednika Državnoga saveta. Bio je ministar pravde od 5. februara do 24. decembra 1921. u vladi Nikole Pašića. Bio je ministar pripreme za Ustavotvornu skupštinu i izjednačenje zakona od 6. do 27. novembra 1924, a od 27. novembra 1924. do 18. jula 1925. bio je ministar socijalne politike u vladi Nikole Pašića. Nakon toga ponovo je od 18. jula 1925. do 24. decembra 1926. bio ministar pravde u vladama Nikole Pašića i Nikole Uzunovića. Bio je član komisija za izradu novog Krivičnog zakonika, Krivičnog sudskog postrupka i Građanskog zakonika. Kao ministar završio je rad na Krivičnom zakoniku i Krivičnom sudskom postupku i predao ih je skupštini na razmatranje. Nakon kratke bolesti umro je u Karlovim Varima 2. avgusta 1926.[2]
Markov protokol[uredi | uredi izvor]
Bio je ozbiljan političar i čovek od poverenja Nikole Pašića.[3] Nikola Pašić je 12. aprila 1923. poslao njega na čelu delegacije radikala u Zagreb da pregovaraju sa Stjepanom Radićem. U Zagrebu su razgovarali sa prestavnicima Federalističkog bloka, u kome su bili Hrvatska seljačka stranka Stjepana Radića, Slovenačka narodna stranka Antona Korošeca i Jugoslovenska muslimanska organizacija Mehmeda Spahe.[4] Sklopili su 13. aprila 1923. sporazum, koji je po Marku Đuričiću nazvan Markov protokol. Prema tom sporazumu radikali su pristali da promene zemaljske vlade u Hrvatskoj, Sloveniji i Bosni i Hercegovini i da se odloži sprovođenje uredbe o podeli zemlje na oblasti. Stranke Federalističkog bloka su se obavezale da u skupštini omoguće izbor homogene vlade radikala. Saglasili su se da je to samo početak razgovora o rešavanju državnog uređenja i da je potrebno nastaviti pregovore.[4] Nije se ulazilo u načelna pitanja, ali došlo je do otopljavanja srpsko-hrvatskih odnosa.[3] Tokom leta 1923. radikali su odustali od toga protokola. Nikola Pašić ga je poslao 2. jula 1925. zajedno sa Marko Trifkovićem i Ljubomirom Živkovićem da vodi pregovore sa Hrvatskom seljačkom strankom, odnosno sa Pavlom Radićem i Đurom Basaričekom.[5] Hrvatski predstavnici su pristajali na monarhističku i državotvornu politiku sporazuma sa radikalima i na zajedničku vladu, ali zauzvrat su tražili da Svetozar Pribićević bude van vlade.[6] Zajednički sporazum potpisan je 14. jula 1925, a po njemu hrvatski predstavnici su priznali jedinstvo države i dinastiju Karađorđevića i integralnu primenu ustava. Posle toga Stjepan Radić je bio amnestiran i sastavljena je vlada od radikala i Radićeve stranke.[7]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d Politika 1926, str. 1.
- ^ a b v g d đ e Vreme 1926, str. 1.
- ^ a b Stojadinović 1963, str. 195.
- ^ a b Gligorijević 2010, str. 217.
- ^ Gligorijević 2010, str. 276.
- ^ Gligorijević 2010, str. 276—277.
- ^ Gligorijević 2010, str. 277.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- „Marko Đuričić”. www.digitalna.nb.rs (na jeziku: srpski) (6564). Politika. 4. 8. 1926. Pristupljeno 11. 6. 2019.[mrtva veza]
- „Marko Đuričić”. www.digitalna.nb.rs (na jeziku: srpski) (1660). Vreme. 4. 8. 1926. Pristupljeno 11. 6. 2019.[mrtva veza]
- Stojadinović, Milan (1963). Ni rat ni pakt: Jugoslavija izmedju dva rata (na jeziku: srpski). El Economista. Pristupljeno 11. 6. 2019.
- Gligorijević, Branislav (2010). Kralj Aleksandar Karađorđević: u ratovima za nacionalno oslobođenje (na jeziku: srpski) (2 izd.). Zavod za udžbenike. ISBN 9788617165640. Pristupljeno 11. 6. 2019.
