Martin Bertero

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Martin de Bertero, takođe poznata kao baronica de Bosolej, (oko 1600. – posle 1642.) bila je prva zabeležena žena mineralog i rudarski inženjer zajedno sa svojim mužem Žanom de Šateleom. Puno je putovala širom Evrope u potrazi za mineralnim nalazištima i slatkom podzemnom vodom angažovana od strane raznih plemića i članova kraljevske porodice. Tokom vladavine francuskog kralja Luja XIII, Martin i njen muž su istraživali lokacije potencijalnih rudnika u Francuskoj. Prilikom jedne od svojih rudarskih ekspedicija Martin i njena porodica su optuženi za veštičarenje i pobegli su u Mađarsku. Kasnije su Martin, njen muž i najstarija ćerka uhapšeni i na kraju umrli u zatvoru negde posle 1642. Tokom svog života, napisala je više književnih dela koja su uglavnom izvedena iz knjige rimskog inženjera Vitruvija o arhitekturi, De architectura. Martin nije govorila o svom korišćenju različitih naučnih ideja i više je volela da javnost veruje da je koristila magiju ili poznate drevne naučne ideje. Njen uspeh je proizašao iz njenog razvoja u razumevanju geološkog sveta oko sebe. Neizvesno je njeno rezonovanje iza odluke da laže o svojim stvarnim sredstvima za uspeh. Njena literatura pruža jedinstven uvid u zanat i veštine potrebne za rudarenje u sedamnaestom veku.[1]

Život[uredi | uredi izvor]

Martin de Bertero je poticala iz plemićke francuske rudarske porodice u Turenu. Njen otac Pjer de Bertero bio je vitez.[2] Godine 1610. udala se za Žana de Šastelea, barona de Bosoleja i d'Aufenbaha koji je bio stručnjak za rudarstvo.[3] Imali su više dece. Njihova najstarija ćerka, koja je umrla u zatvoru sa svojom majkom, i njihov najstariji sin Herkul, su jedino dvoje sa dostupnim informacijama. Od 1610. do 1626. godine boravili su u inostranstvu. Tokom svog boravka u inostranstvu, prešli su Atlantik do Potosija u Boliviji da bi posetili rudnike.

Car Svetog Rimskog Rima, Rudolf, postavio je Žana za generalnog komesara rudnika Ugarske. U tom svojstvu oni su 16 godina putovali obilazeći rudnike širom Evrope, a možda i Južne Amerike[4] u potrazi za bogatim rudnim nalazištima. Godine 1626. pozvani su nazad u Francusku da započnu rad na obnavljanju francuske rudarske industrije. Godine 1627, Herkul se razboleo od „užarene vrućine u crevima“ i oporavio se nakon nekoliko nedelja u gradu Šato Tjeri. Za to vreme, Martin je otkrila prirodni izvor i tvrdila da ima isceliteljske moći. Obavestila je lokalnog lekara i pokazalo se da je u pravu. Grad je postao atrakcija koju su posećivali bolesni i bogati. Danas je geološka istoričarka Martin Kelbl-Ebert dokazala da je ovo dugovečan oblik naučne prevare. Razlog za pokušaj da se ljudi ubede u njihove mistične sposobnosti i prividnu sreću je nepoznat, iako je to možda bio metod za koji su verovali da će bogatija klijentela biti više zainteresovana. Dok su bili u Šatou Tjeri, lokalni lekar je bio sumnjičav u njeno rezonovanje i nije verovao da je izvor pronašla pomoću uronjenog štapa. Verovalo se da štapovi za gatanje, uronjeni štapovi, pomažu da se pronađe voda pod zemljom. To su dve savijene metalne šipke koje korisnik drži. Postoji malo naučnih dokaza iza ove metode, a smatra se srednjovekovnom naučnom idejom, kao što je Vidža ploča, i kontroliše je korisnik.[5] Umesto toga, lekar je uspeo da uoči da je vodu bogatu mineralima pronašla prateći naslage bogate crvenim gvožđem u kaldrmi do izvora vode. Ovo saznanje doktora je dovelo do konačnog kraha njihovih karijera. Posle ovog događaja ljudi su postali sumnjičavi prema njihovim metodama i njihova aktivnost je izazvala sumnju u provincijskom sveštenstvu. U rudarskoj bazi u Morleu u Bretanji koju je par razvio, sveštenik je naterao sudskog izvršitelja da pretraži njihov dvorac tražeći inkriminišući materijal. Nakon što su pronašli njihova istraživanja, grafikone i druge materijale, sveštenstvo je smatralo da njihove metode uključuju magiju i optužilo Martin i njenog muža za veštičarenje. Nisu podignute optužbe, ali je par bili primoran da napusti Francusku i pobegne u Nemačku 1628-1629, a zatim u Mađarsku. Pošto nisu mogli da smanje gubitke, vratili su se u Francusku.[6]

Dvorac Vensen gde je Martin bila zatočena.

Kada su se vratili u Francusku, pisala je Luju XII u nadi da će dobiti dozvolu da iskopava rudnike koje je pronašla pre bekstva. U svom pismu je predložila poslovni model u kome bi mogli da pronađu dragocenije materijale. Govorila je o korišćenju misterioznih metoda koje ni ona ni njen muž u stvari nisu koristili. Lažne metode o kojima se raspravljalo, nakon što su uklonjene iz njenog predloga, ostavile su dokument sa razumnom metodologijom za traženje mineralnih naslaga. Pošto nije bilo odgovora od kralja, Martin je pisala kraljevom sekretaru Rišeljeu i ponovo nije dobila odgovor. Dve godine nakon njenog pisma Rišeljeu, uhapšena je zajedno sa mužem i najstarijom ćerkom. Martin je bila zatvorena u dvorcu Vensen, dok je baron poslat u Bastilju.[7] Uhapšeni su zbog hiromantije, horoskopije i astrologije. Iako nisu učestvovali u ovim aktivnostima, ipak su umrli u zatvoru. Uprkos priči koju su Martin i baron ovekovečili, oni nisu učestvovali ni u čemu mitskom, već su samo dobro razumeli osnovnu hemiju, posedovali rano znanje o tumačenju stena i zemlje oko njih. Oni su ubeđivali ljude da učestvuju u mitološkim aktivnostima, a zapravo su se samo bavili naukom.

Tačan datum smrti nije poznat, zna se da su Martin i njena najstarija ćerka umrle u zatvoru negde posle 1642.

Sonet posvećen kardinalu Rišeljeu koji je napisala Martin Bertero u svojoj knjizi Povratak Plutona, 1640.

Radovi[uredi | uredi izvor]

Baronica je napisala dva izveštaja o svom radu sa mužem. Prva, pod nazivom Véritable déclaration de la découverte des mines et minières, objavljena je 1632. godine i u njoj je navedeno 150 francuskih rudnika koje je par otkrio.[8] Publikacija takođe opisuje nalazišta minerala u Francuskoj, kao i pomalo 'ezoteričnu' upotrebu radiestezijskih štapova za lociranje vode. Ovaj dokument takođe sadrži mnoga praktična i naučna razmatranja koja nam omogućavaju da razumemo najsavremeniju hidrogeologiju 17. veka.

Drugi rad je bio u formi poezije, upućen kardinalu de Rišeljeu La restitution de pluton, (1640), što je ustvari bila molba za par, tačnije da Martin bude plaćena za posao koji su obavili za kralja.[7]

U njemu ona nastoji da odbrani svoj neobičan položaj žene u rudarskoj industriji.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ How to Find Water: The State of the Art in the Early Seventeenth Century, Deduced From Writings of Martine de Bertereau (1632 and 1640) The History of Earth Sciences Society, Volume 28, Number 2 / 2009. Pages 204-218
  2. ^ Journal de l'Institut historique (na jeziku: francuski). 1890. 
  3. ^ Curiosities of Olden Times S. Baring-Gould, Kessinger Publishing, (2004) Page 154, ISBN 0-7661-8235-5
  4. ^ Ignacio Miguel Pascual Valderrama, Joaquín Pérez-Pariente. ALCHEMY AT THE SERVICE OF MINING TECHNOLOGY IN SEVENTEENTH-CENTURY EUROPE, ACCORDING TO THE WORKS OF MARTINE DE BERTEREAU AND JEAN DU CHASTELET. Spain: Catálisis y Petroleoquímica (ICP-CSIC). str. Volume 37. 
  5. ^ „U.K. Water Companies Sometimes Use Dowsing Rods To Find Pipes”. NPR.org (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-02-05. 
  6. ^ L Information Grammaticale. PERSEE Program. doi:10.3406/igram. 
  7. ^ a b Bertereau, Martine de Baronne de Beausoleil Arhivirano 2016-03-03 na sajtu Wayback Machine Bibliography of Mineralogy, The Mineralogical Record, 2011.
  8. ^ „The curious talents and tales of the Baroness de Beausoleil”. magazine.cim.org (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 2020-03-28. g. Pristupljeno 2020-03-28. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Wonderful history in modern times (Čudesna istorija modernog doba), Louis Figuier, Hachette, Paris, 1860.
  • The Veterans mineralogists of the kingdom of France (Mineralozi veterani Kraljevine Francuske), Nicolas Godet, Ruault, Paris, 1779.
  • Biography universal ancient and modern (Biografija univerzalna drevna i moderna), Michaud, Paris, 1843.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Мартин_Бертеро&oldid=27720967”