Masakr u Gatima
Masakr u Gatima se odnosi na masovna ubistva žitelja poljičkog sela Gata počinjena 1. oktobra 1942. od strane četničkih formacija po nalogu komande italijanskog XVIII korpusa, uz logističku podršku italijanske divizije Sasari. Masakr je izveden kao odmazda u cilju zastrašivanja zbog podrške koju su žitelji Gata i obližnjih sela pružali dalmatinskim partizanima u njihovoj borbi protiv italijanskog okupatora.[traži se izvor]
Selo je u potpunosti opljačkano i spaljeno, a u selu je ubijeno 79 stanovnika (73 iz Gata i 6 iz okolnih sela). Istog dana u okolnim selima ubijen je još 21 stanovnik. Masakr u Gatima, 1. oktobra 1942, je jedan od najvećih zločina koji su četnici počinili na teritoriji današnje Hrvatske tokom Drugog svetskog rata. Ista skupina četnika u naredna tri dana ubila je veći broj žitelja Dugopolja i Gornjih Poljica.[traži se izvor]
Najodgovorniji za zločin su bili general Umberto Spigo, zapovednik italijanskog XVIII vojnog korpusa i četnički zapovednik Mane Rokvić.[traži se izvor]
Prethodne okolnosti[uredi | uredi izvor]
Partizanske jedinice su tokom 1942. izvršile više akcija uništavanja komunikacijske infrastrukture u splitskom i omiškom zaleđu. Nakon oslobađanja Livna 7. avgusta intenzivirane su aktivnosti na uništavanju puteva kako bi se otežali pokreti motorizacije prema Livnu. Mosorska partizanska četa je u noći 9/10. avgusta na više mesta porušila put između Žrnovice i Blata ka Cetini. Pokraj Gata razoreno je 60 metara puta u dubini od 4 metra[1]. Početkom septembra Pokrajinski komitet KPH za Dalmaciju naložio je partijskim organizacijama na Poljičkom i Omiškom sektoru intenzivno uništavanje puteva koji idu od Splita prema Imotskom i prema Makarskoj, i mobilizaciju što većeg broja seljaka za ove akcije[2]. Komanda Četvrte operativne zone NOV Hrvatske počtekom septembra u više navrata naložila je Mosorskoj četi rušenje puteva i vršenje napada. U izveštaju Vrhovnom štabu od 6. septembra 1942. komanda je napomenula kako je u akcijama učestvovalo oko 400 seljaka. 28. septembra srušena su 3 visokonaponska električna stuba, što je dovelo do 15-dnevnog zastoja u radu industrijskih postrojenja[3][4].[traži se izvor]
Komanda italijanskog XVIII korpusa tim povodom pokrenula je mere odmazde. Preko svoje divizije Sasari obezbedila je dovođenje četnika za akciju iz Knina, a komandant divizije Bergamo Piaconi poslat je na sastanak sa komandom snaga NDH u Omišu. Na tom sastanku koji je održan 30. septembra rekao je kako je severno od Omiša u toku jedna akcija, i poručio zapovednicima snaga NDH da ne budu zaprepašćeni ako koja kuća izgori[5].[traži se izvor]
Zločin u Gatima, 1. oktobra 1942.[uredi | uredi izvor]
30. septembra 1942. godine u 20 sati iz Splita u Omiš prispeli su italijanskim kamionima iz pravca Knina između 130 i 150 četnika antikomunističkih milicionara, koji su iste večeri prenoćili u italijanskom logoru u Omišu. Među četnicima koji su pristigli u Omiš nalazio se i četnički komandant Mane Rokvić. Sutradan, rano izjutra, pomognuti od dve čete italijanske vojske, krenuli su pešice ka selu Gata (nalazi se u neposrednoj blizini Omiša, iznad grada), u dve kolone. Uz put su sreli skupinu žena i devojaka iz Gata koje su nosile mleko za Omiš. Pohvatane devojke su maltretirane, mučene i, najverovatnije silovane. U literaturi se najčešče navodi brojka od 9 žena i devojaka. U najreferentnijoj literaturi pominju se imena 7 žena i devojaka, pri čemu se navodi da su četnici ubili 6 uhvaćenih žena i devojaka, a da je Ivka Oćašić (rođ. 1921) bila jedina preživela svedokinja ovog zločina.[6]
Četnici su najpre počinili zločin u zaseoku Podgradac. Sve pohvatane stanovnike isterali su iz kuća nakon čega su otpočela ubistva, bez obzira na starost i pol. Zločin u zaseoku Podgradac preživeli su Andrija Pivčević, tada dečak od 8 godina, koji je bio teško izranjavan od uboda kamom i od puščanog metka i Marija Borovac (rođ. 1907), takođe teško ranjena hladnim oružjem. Marija je svojim telom uspela da zaštiti dvojicu malih sinova, ali je jedan umro nakon nekoliko dana od posledica ranjavanja. Andrija Pivčević i Marija Borovac svedočili su na posleratnom suđenju Draži Mihailoviću.[7] U susednom zaseoku Skočibe 1. oktobra 1942. četnici su ubili nekoliko stanovnika, dok je većina podstaknuta događajima u Podgradcu, uspela pobeći u planinu Mosor. Zaselak je spaljen u potpunosti. U zaseoku Pocelje ubili su 26 muškaraca i žena. Prema podacima iz referentne literature, u ovom zaseoku četnici nisu ubijali decu. U zaseoku Čovići takođe je ubijen veći broj muškaraca, žena i dece. Prema podacima iz literature, jedan četnik je spasio smrti manji broj dece. U ovom zaseoku starica Matija Čović je u samoodbrani ubila četnika Veljka Ilića, koji je uz vojvodu Maneta Rokvića bio glavni zapovednik zločinačke akcije. Zločin je nastavljen i u susednom zaseoku Kuvačići gde je pobijen veći broj osoba svih doba starosti i oba pola. U zaseoku Proso nije došlo do ubijanja zalaganjem nepoznatog četnika. Međutim, i ovaj zaselak je spaljen i opljačkan, kao i svi delovi sela Gata.[traži se izvor]
Četnici su 1. oktobra 1942. ukupno ubili 73 stanovnika sela Gata. U Gatima je istog dana ubijeno i 6 stanovnika okolnih sela Ostrvica, Zvečanje, Putišić, Duće i Tugare. Dakle, u Gatima je 1. oktobra 1942. od strane četnika ubijeno ukupno 79 osoba. Publikovani su poimenični podaci o stradalima.[8]
Četnici su u selu Gata spalili ukupno 115 kuća. Od svih kuća u selu je ostalo 6, koje nisu popaljene. Pored paljevine i ubijanja antikomunistička milicija je vršila pljačku.[9]
U istom pohodu, osim Gata, stradala su i okolna Čisla, Zvečanje i Ostrvica. Od ova tri sela najviše je stradala Čisla. Četnici su 1. oktobra ubili 18 stanovnika ovog sela. Selo je u potpunosti spaljeno, a stanovništvo je bilo prinuđeno da izbegne na Mosor. Istog dana ubijena su 3 stanovnika Ostrvice (dva u Ostrvici, a jedan u Gatima). Takođe, ubijen je i jedan stanovnik sela Naklice (prema dostupnim podacima, četnici su uhvatili 10 stanovnika ovog sela, ali su ih pustili). U selu Ostrvici popaljene su 3, a selu Zvečane 5 kuća. Prema podacima iz literature, stanovnici ovih sela izbegli su stradanje jer su pre dolaska četnika bili upozoreni od strane italijanskog okupatora da se sklone u planinu kako bi izbegli smrt.[10]
U četničkom pohodu na selo Gata i okolna sela, 1. oktobra 1942. ukupno je ubijeno 100 osoba.[traži se izvor]
Protivkomunističku miliciju u svim selima pratila je redovno italijanska vojska za sve vreme dok je trajala akcija.[9]
Kao odgovoran za masakre navodi se Mane Rokvić, čije su snage bile deo Dinarske divizije, odnosno kvislinške formacije Antikomunistička dobrovoljačka milicija. Masakr je obeležila i okrutnost prema žrtvama od kojih je veliki broj pre ubijanja bio sakaćen, mučen, a neki i živi spaljeni.[traži se izvor]
Poručnik Đorđe Nikolić, komandant puka Kralj Aleksandar Dinarske divizije je 11.12.1942. protestovao Draži Mihailoviću, komandantu JVuO, zbog unapređenja Maneta Rokvića:
Krajem septembra meseca Mane Rokvić na zahtev komande talijanske divizije „Sasari“ čijoj se vlasti jedino i pokoravao, preduzme akciju protiv hrvatskih sela iznad Splita i Klisa ka Sinju. Kako je u izgledu bila dobra pljačka uspeo je da sakupi 120 boraca vičnih njemu - sve same aramije - i pođe u akciju. Kako je docnije sam pričao i otvoreno se hvalio, uspeo je da spali 19 hrvatskih sela i pobije sav narod - govorio je da je samo u jednom selu zapalio školu zajedno sa svim đacima i učiteljima... Zbog prednjeg tražili smo da se Mane Rokvić isključi iz organizacije kao apsolutno štetan.[9] Umesto toga dolazi dekret o njegovom unapređenju u čin četničkog vojvode, a unapređen je na predlog kapetana Ivaniševića...
Zločin u Dugopolju i Gornjim Poljicama, 2-4. oktobra 1942.[uredi | uredi izvor]
Nakon izvršenog masakra u Gatima, četnici su se 2. oktobra italijanskim kamionima vratili u Omiš, odakel su istim vozilima prebačeni prema Splitu, odnosno prema Klisu. Predveče, 2. oktobra, četnici u pratnji italijanskih vojnika, odlaze u obližnje Dugopolje. U ovom selu četnici su ubili 35 osoba i spalili 65 kuća. U susednom selu Kotlenice ubili su 17 seljana, a 10 ih je kasnije umrlo od zadobijenih rana. Polovina sela je zapaljena. Broj ubistava u Dugopolju i Kotlenici bio bi svakako veći da većina stanovnika nije izbegla u planinu.[traži se izvor]
Sutradan, 3. oktobra 1942, četnici i Italijani dolaze u Gornje Poljice. U selu Srijane ubijaju 3 stanovnika, a u Gornjem Dolcu 4 lokalna žitelja i 2 stanovnika susednih sela. Skoro svi stanovnici ovih sela su pobegli na Mosor. U oba sela zapaljen je veći broj kuća. Sutradan, 4. oktobra, u selu Donji Dolac četnici su ubili 2 žitelja, selo opljačkali i spalili 67 kuća. Istog dana vraćaju se u Dugopolje i vrše pljačku sela. Napljačkani plen su italijanskim kamionima prevezli u Split, a odatle su ga transportovali vozom za Knin.[11]
Posleratno suđenje[uredi | uredi izvor]
Na posleratnom suđenju četničkom vođi Dragoljubu Mihailoviću govorilo se i o masakru u Gatima, a kao odgovoran je naveden Mane Rokvić.[traži se izvor]
U oktobru 1942. godine, četnici Maneta Rokvića, ubili su u selu Gatu, Niklice i Čislu u Dalmaciji, zajedno sa Italijanima, 100 Hrvata kao simpatizera narodnooslobodilačkog pokreta.[12]
— Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Kozlica 2012, str. 26.
- ^ Stanić 1983, str. 112.
- ^ Kozlica 2012, str. 26–28.
- ^ Dalmacija III 1982, str. 574.
- ^ Dalmacija IV 1982, str. dokument 351.
- ^ Kozlica 2012, str. 30–31.
- ^ Kozlica 2012, str. 32–33.
- ^ Kozlica 2012, str. 280–282.
- ^ a b v „Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Saslušanje optuženih” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 19. 02. 2018. g. Pristupljeno 03. 06. 2014.
- ^ Kozlica 2012, str. 26–27.
- ^ Kozlica 2012, str. 38–40.
- ^ Miodrag Zečević: DOKUMENTA SA SUĐENjA DRAŽI MIHAILOVIĆU, Beograd 2001: Presuda Dragoljubu Mihailoviću i ostalima