Masakr u Sabri i Šatili
| Masakr u Sabri i Šatili | |
|---|---|
| Mesto | zapadni Bejrut, Liban |
| Datum | 16. septembar 1982. |
| Meta | izbeglički logori Sabra i Šatila |
| Vrsta napada | masakr |
| Ubijeno | 328—3.500 |
| Počinioci | milicija partije Kateb pod vođstvom Elijea Hobeike |
Masakr u Sabri i Šatili (arap. مذبحة صبرا وشاتيلا) su između 16. i 18. septembra 1982. sproveli libanski falangisti. Kada su Izraelske odbrambene snage dopustile libanskim naoružanim falangistima da uđu u dva palestinska izbeglička logora, oni su izvršili masakr nad civilima u tim logorima. Sporno je da li su Izraelci morali da znaju da će doći do masakra ako se uzme u obzir atentat na vođu falangista Bašira Gemajela dva dana ranije, kao i duga istorija neprijateljstva između Palestinaca i falangista.[traži se izvor]
Tačan broj ubijenih je sporan, a procene se kreću između 328 i 3.500.[traži se izvor]
Falangisti su bili pod direktnom komandom Elijea Hobeike, koji je kasnije postao dugogodišnji član libanskog pralamenta, a tokom 1990ih i ministar. Hobeika je ubijen 2002. Smatra se da je bio pod velikim uticajem masakra u Damuru 1976. (koji su izvršili Palestinci) u kojem je poginuo veći deo njegove porodice, kao i verenica.[1] Načelnik generalštaba Izraelske vojske je bio general Rafael Eitan, a ministar odbrane Izraela je bio Arijel Šaron.[traži se izvor]
Nakon masakra su se čule oštre optužbe na račun Izraela i unutar Izraela i iz sveta, jer su kampovi Sabra i Šatila bili pod kontrolom Izraelskih odbrambenih snaga (IDF). Sami falangisti koji su počinili ubistva su ostali pošteđeni većine optužbi. Neki komentatori su nagoveštavali da je moguće da je Izraelska vojska bila umešana u incident u nekoj meri.[traži se izvor]
Vlada Izraela je uspostavila Kahanovu komisiju koja je istražila događaj i zaključila da je Izrael indirektno odgovoran za njega. Izveštaj je naveo da je trebalo da izraelski komandanti uoče mogućnost da će doći do pokušaja osvete, i da ne dozvole falangistima da uđu u izbegličke logore. Zaključeno je da je Arijel Šaron snosio ličnu odgovornost[2] za ignorisanje opasnosti od krvoprolića i osvete, i za nepreduzimanje neophodnih mera za sprečavanje krvoprolića. Komisija je predložila da Šaron bude smenjen sa čela ministarstva odbrane, a on je nakon prvobitnog protivljenja dao ostavku.[traži se izvor]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ Mostyn, Trevor, Guardian.co.uk, petak, 25. januar 2002., Pristupljeno 12. 4. 2013.
- ^ Schiff, Ze'ev; Ya'ari, Ehud (1984). Israel's Lebanon War. New York: Simon and Schuster. str. 283–4. ISBN 978-0-671-47991-6. Pronađeni su suvišni parametri:
|author2=i|last2=(pomoć)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Schiff, Ze'ev; Ya'ari, Ehud (1984). Israel's Lebanon War. New York: Simon and Schuster. str. 283–4. ISBN 978-0-671-47991-6. Pronađeni su suvišni parametri:
|author2=i|last2=(pomoć)
