Pređi na sadržaj

Masakr u pljevaljskom, fočanskom i čajničkom kraju februara 1943.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Nakon prikupljanja snaga Limsko-sandžačkih četničkih odreda (Mileševskog, Limskog, Durmitorskog i Drinskog korpusa JVuO) pod komandom majora Pavla Đurišića, od 5. do 8. februara izvedena je koncentrična operacija uništenja protiv muslimanskih sela u tadašnjim srezovima (sada opštinama) Pljevlja, Foča i Čajniče. U ovoj oblasti nalazile su se samo naoružane i neorganizovane muslimanske seoske straže koje nisu pružile značajan otpor. Sva sela u zahvatu operacije su uništena do temelja i opljačkana. Sve stanovništvo koje nije uspelo da se skloni je ubijeno, bez obzira na status, pol i uzrast. Prema posleratnim popisima žrtava, stradalo je oko 3.000 civilnih žrtava - Muslimana i Muslimanki, dok Đurišićev izveštaj Mihailoviću od 13. februara 1943. navodi „do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece"[1].[traži se izvor]

Vojni činioci[uredi | uredi izvor]

Opšti vojni činioci[uredi | uredi izvor]

Područje zapadnog Sandžaka i jugoistočne Bosne imalo je poseban strateški značaj kao baza u zaleđu jadranske obale sa koje se mogu kontrolisati važne komunikacije, i kao kopča koja povezuje Srbiju sa ostalim krajevima predviđenim da prema ravnogorskom programu sačinjavaju „srpsku jedinicu“, koju treba definisati oružanim putem. Držanje ove oblasti čvrsto u svojim rukama otvaralo je mogućnost manevrisanja između Bosne i Srbije, što je bilo od velikog značaja za vođenje rata.[traži se izvor]

Ova strateški važna oblast međutim bila je velikim delom naseljena muslimanskim stanovništvom, koje je samim svojim postojanjem predstavljalo smetnju ovim planovima. Ovaj problem spomenuo je Mihailović u jednoj od prvih svojih depeša u kojoj je vladi u Londonu izložio svoj plan rada.[traži se izvor]

... „u srpskoj jedinici kao naročito težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi...

[2]

U saradnji sa Italijanima, Mihailovićeve snage su tokom proleća i početkom leta 1942. izbacile partizane iz ove oblasti. Četnici su se Italijanima nametnuli kao dragocena antipartizanska snaga čije se pomoći ne mogu lišiti. Ovaj svoj vojni značaj za Italijane oni su koristili za povremene akcije zaposedanja delova teritorije i čišćenja nepoželjnog stanovništva uprkos italijanskim protestima. Karakterističan slučaj bili su zauzimanje Foče u avgustu 1942. i masakr u Bjelopoljskom srezu januara 1943.

Operativna situacija u tom periodu[uredi | uredi izvor]

Januara 1943. trebalo je da počne izvođenje Mihailovićeve „velike operacije“ u kojoj bi, uz pomoć Italijana, njegove snage uništile „crvenu republiku"[3] partizana u zapadnoj Bosni, što bi bio ključni korak ka njihovom potpunom uništenju. Međutim, na intervenciju Nemaca, Italijanske vojne vlasti obustavile su prebacivanje crnogorskih i sandžačkih četnika na teritoriju NDH. Mihailović je ipak insistirao na pokretu za Bosnu, pa je naredio Đurišiću da prebaci svoje snage peške, ne oslanjajući se na italijanski transport, i da se uključi u operacije pod neposrednim rukovodstvom „Istaknutog odeljenja štaba vrhovne komande“ majora Zaharija Ostojića. Takođe mu je naredio da uz put likvidira muslimansko prisustvo u ovoj vitalno važnoj oblasti.[traži se izvor]

Komandant Limsko-sandžačkih četničkih odreda, major Pavle Đurišić je, prema Mihailovićevom naređenju, naredio formiranje jedinica za operacije u Bosni.[4]

Događaj koji je posebno aktuelizovao ovaj plan, bilo je naoružavanje Muslimana u decembru 1942. Neki njihovi lideri postigli su sporazum sa Italijanima po kome bi Italijani muslimansku miliciju naoružali puškama i proglasili ih za formaciju „Dobrovoljačke antikomunističke milicije“, na sličan način kako su se prethodno sporazumeli četnici sa Italijanima. Ovako naoružane muslimanske grupe mogle su s vremenom prerasti u vojni problem za JVuO. U svom naređenju za akciju, Mihailović ih spominje kao „ustaško-muslimanske razbojničke bande, u vidu italijanske milicije"[5]

Ideološki činioci[uredi | uredi izvor]

Prema široko prihvaćenom i više puta ekspliciranom stavu u Ravnogorskom pokretu, Muslimani je trebalo da na neki način nestanu, s obzirom da su predstavljali objektivnu smetnju zaokruživanju etnički čiste „srpske jedinice".[6] Još u ranoj fazi svog rada, septembra 1941, Mihailović je otvoreno izložio ovu svoju nameru jugoslovenskoj vladi u Londonu u jednoj od prvih svojih depeša u kojoj je izložio svoj plan rada.:

... omeđiti »defakto« srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj;"

...

"kao naročito težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi...

[2]

U svojoj instrukciji Đurišiću i Lašiću od 20. decembra 1941, bio je još određeniji:

Stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa."

[7]

Ova operacija čišćenja trebalo je da se izvede još za vreme rata, ako to uslovi dozvole, ili neposredno na samom kraju rata, tokom haotične situacije koja je u tom periodu vladala. Razni aspekti i mogućnosti su razmatrani u užem krugu rukovodilaca Ravnogorskog pokreta. Dragiša Vasić je u pismu iz aprila 1942, isticao ključni značaj uspostavljanja vojne dominacije u cilju etničkog čišćenja još tokom trajanja rata:

... potrebno zaposednuti teritoriju odmah, i pre nego se iko pribere iščistiti od stranog elementa, mislim da nam ovo pitanje ne mora zadavati mnogo brige. Pamtim vrlo dobro stanje u kome se Evropa nalazila posle prošlog rata. Ratujuće države bile su toliko zauzete svojim brigama, da ni jedna, takoreći, nije mogla voditi računa šta druge u svojim granicama rade i preduzimaju. U prvoj godini posle prošlog rata mogao se prosto istrebiti jedan dobar deo svega neželjenog stanovništva, da niko radi toga i ne okrene glavu.

[8]

U skladu sa ovim direktivama, koje su ujedno predstavljale široko prihvaćeno shvatanje među lokalnim liderima, u povoljnim situacijama četničke grupacije vršile su pokolje u određenim oblastima (Foča avgusta 1942, dolina Rame septembra 1942, bjelopoljski srez januara 1943).[traži se izvor]

Pavle Đurišić bio je naročito revnostan u izvršavanju direktive od 20. decembra 1941. Nakon januarskog pokolja 1943. u bjelopoljskom srezu, podneo je Mihailoviću izveštaj u kome kaže:

1) Potpuno su uništena sledeća muslimanska sela (Sekcije: Plevlje, Sjenica, Peć i Kolašin):

... Ukupno 33 sela.[traži se izvor]

  1. Žrtve: Muslimana boraca oko 400 (stotine) Žena i dece oko 1000.

[9]

Izvođenje akcije[uredi | uredi izvor]

Mihailovićevo naređenje o napadnim odredima[5] Đurišić je na terenu donekle revidirao, u skladu sa raspoloživim snagama. Snage su bile podeljene u četiri odreda, sa po dve napadne kolone u prva tri.

  • Prvim odredom je komandovao kapetan Vojislav Lukačević (komandanti kolona bili su poručnici Vuk Kalajitović i Aleksandar Šoškić), - ukupno 1.800 boraca
  • drugim major Andrija Vesković, (komandanti kolona kapetan Miloš Pavićević i poručnik Jovan Jelovac) - ukupno 1.650 boraca
  • trećim major Zdravko Kasalović (komandanti kolona kapetani Nikola Bojović i Ivan Ružić) - ukupno 1.050 boraca
  • Četvrti odred bio je iz sastava Drinskog korpusa (komandant Bajo Nikić) jačine 500 boraca
  • Ukupno u sva četiri odreda: 5.000 boraca.[10]

Napad je počeo prema planu 5. februara ujutro. Budući da napadači nisu naišli na značajan ili organizovan otpor, bez ometanja je vršeno uništavanje stanovništva, zaplena pokretne imovine i uništavanje naselja. Do 10. februara operacija je okončana. O njenim rezultatima Đurišić je izvestio Mihailovića 13. februara:

Akcija u Pljevljanskom, Čajničkom i Fočanskom srezu protivu muslimana izvršena je.[traži se izvor]

Operacije su izvedne tačno po naređenju i izdatoj zapovesti.[traži se izvor]

Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena tako, da nijedan njihov dom nije ostao čitav.

Sva imovina je uništena sem stoke, žita i sena...

Za vreme operacija se pristupilo potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti.

Žrtve.— Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesretnim slučajem i 32 ranjena.

Kod muslimana oko 1200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece.

[1]

Za vreme ove akcije Mihailović se nalazio u svom štabu u Gornjem Lipovu kod Kolašina, nekih 70-100 kilometara od mesta operacija. Putem radio veze bio je redovno obaveštavan o toku operacije i pažljivo je pratio njeno odvijanje, a o njenom toku obaveštavao je svoje potčinjene komandante u zoni budućih dejstava, majora Ostojića (šifra „čika Branko") i majora Baćovića (šifra „Ištvan"). Petar Baćović, koji se u to vreme nalazio sa odredom na Dinaru gde su ga prevezli Italijani, dobijao je redovne depeše iz Mihailovićevog štaba o toku operacija:

1. II: Pavle krenuo u pravcu Branka i usput čisti sve pred sobom. Naša akcija ima zamah čišćenja cele Bosne...[traži se izvor]

2. II: Preko Ostojića upućene su snage koje moraju sada preko Sandžaka. One usput čiste teren i idu ka Ostojiću. Naravno čisteći turke u Sandžaku moraju ići ilegalno a ne kako smo predviđali. Stići će na vreme za definitivno čišćenje Bosne od komunista...[traži se izvor]

8. II: Što se tiče Turaka Pavle izveštava da Turci skoro ne daju nikakav otpor. Tetkići mole i preklinju da se prestane

[11]

Do zastoja u operaciji čišćenja „koja ima zamah čišćenja cele Bosne“ došlo je iz dva razloga:

  • 15/16. februara delovi Druge proleterske divizije izbili su kod Drežnice na Neretvu i delom je prešli goneći razbijene delove italijansek divizije Murđe (Murge), što je zahtevalo hitnu intervenciju Italijana i četnika. Tada su Italijani vozovima prebacili crnogorske četnike iz Nikšića u Mostar, radi zaustavljanja NOVJ.
  • Ljudstvo Đurišićevog odreda se velikim delom razišlo da bi odnelo opljačkane stvari kućama. O tome je Mihailović obavestio Baćovića:

18. II: Ja sam Pavlu bio naredio da posle Čajniča odmah produži ka Vama. Izgleda da su zemljaci morali da odnesu stvari kući, i da u tome leži izgovor za jedan kratak odmor kućama.

[12]

Nakon tog perioda usledile su dramatične vojne operacije (Bitka na Neretvi, Operacija Švarc) tokom kojih je razbijena četnička koncentracija u ovoj oblasti.[traži se izvor]

Broj žrtava[uredi | uredi izvor]

Opštinski popisi žrtava rata ne potvrđuju ovako visoke gubitke među stanovništvom kolike u svom izveštaju navodi Đurišić. U pljevaljskoj opštini (srezu) popisano je 1380 žrtava ovog pokolja.[13] Za fočansku opštinu (srez) popisano ukupno 3525 civilnih žrtava među Muslimanima ubijenih od strane četnika i 57 stradalih od neustanovljenih počinilaca, a većina od ovog broja stradala je u drugim pokoljima[14] Za opštinu Čajniče ustanovljeno je 598 muslimanskih žrtava, takođe većinom u drugim pokoljima[15] Treba imati na umu i neizbežnu nekompletnost ovih popisa.[traži se izvor]

Karakteristično je da su među žrtvama zastupljene sve starosne i obe polne grupe, sa izrazito velikim procentualnim učešćem dece najmlađeg uzrasta (na primer, u pljevaljskom srezu 581 dete do 10 godina starosti od ukupno 1380 žrtava, odnosno 42%)[16].[traži se izvor]

U Mihailovićevom i Đurišićevom naređenju za akciju kao povod su navedeni zločini prema srpskom stanovništvu. Ovih zločina je u tim krajevima bilo, ali njihova brojnost nije samerljiva sa odmazdom. Na primer, u pljevaljskoj opštini, na teritoriji mesne zajednice Bukovica, bilo je tokom rata 11 civilnih žrtava pravoslavne vere i 563 žrtve islamske vere, na teritoriji mesne zajednice Boljanići 33/389, a na teritoriji mesne zajednice Meljak, gde je pravoslavno i muslimansko stanovništvo bilo podjednako brojno, bilo je 12 pravoslavnih civilnih žrtava i 486 muslimanskih.[17]

Oba naređenja, kako Mihailovićevo, tako i Đurišićevo, nalažu zakonit postupak prema civilima. U Mihailovićevoj zapovesti od 3. januara 1943. stoji:

U toku izvođenja akcije komandanti će preduzeti najstrože mere da se svaka pljačka zabrani, ubijanje nevinih ljudi, žena i dece spreči i zavede najveći red i disciplina kod svojih jedinica

[5]

U Đurišićevoj zapovesti od 29. januara se o postupku kaže sledeće:

Postupak; Italijane ne napadati. Sve borce Muslimane, ustaše i komuniste ubijati. Žene i decu ne ubijati. Zaplenjeno oružje evakuisati: I odred u s. Bučje, I odred na Meljak, II i III odred na Čelebić. Bukovicu spaliti. Ostala sela ne paliti u koliko to taktički obziri ne nalažu.

[10]

Međutim, nasuprot tome, Đurišić u izveštaju Mihailoviću od 13. februara navodi da je sve izvedeno po planu:

Operacije su izvedne tačno po naređenju i izdatoj zapovesti... Sva muslimanska sela u tri pomenuta sreza su potpuno spaljena tako, da nijedan njihov dom nije ostao čitav... Naše ukupne žrtve su bile 22 mrtva od kojih 2 nesretnim slučajem i 32 ranjena. Kod muslimana oko 1200 boraca i do 8.000 ostalih žrtava: žena, staraca i dece... Moral: kod naših jedinica bio je u svakom pogledu izvrstan i na veoma visokom stupnju. Herojski poduhvati svakog pojedinca i čitavih jedinica...

[18]

Mihailović je 1944. Đurišića unapredio u čin potpukovnika.[19]‍:11–76

Sumnja u verodostojnost Đurišićevog izveštaja[uredi | uredi izvor]

Miloslav Samardžić, pročetnički istraživač Drugog svetskog rata i urednik časopisa 'Pogledi' iz Kragujevca, tvrdi da je Đurišićev izveštaj falsifikat. U svojoj knjizi 'Falsifikati komunističke istorije', navodi između ostalog sledeće:

Izveštaj od 13. februara je falsifikat, što se takođe vidi i po stilu i po sadržaju. Prvo, dok je Đurišić koristio crnogorske lokalizme, poput “na stranu muslimana“, umesto “na strani muslimana“, ili “iz ranije“, umesto “od ranije“, u ovom tekstu ima dosta kroatizama: “Da bi se sprečio svaki povraćaj“, “na veoma visokom stupnju“, “dokazali vidnog izražaja“, “od opasnosti usleđenja našega napada“… Ovo govori da je falsifikator bio hrvatske nacionalnosti. Drugo, u Đurišićevim tekstovima nikada nema toliko kratkih pasusa, odnosno novih redova, i uopšte njegove rečenice su duže. Treće, Đurišić ne bi napisao “7. ovog meseca“, jer se tada po pravopisu iza rednog broja nije pisala tačka. U četničkim dokumentima obično stoji “7-og o m“, “7 februara“, “7 – II“, i sl. Međutim, tačku iza rednih brojeva vidimo u dokumentima “Nezavisne Države Hrvatske“, što ukazuje da je falsifikator tokom rata pripadao njenim formacijama. Četvrto, toga dana, 13. februara 1943. godine, Đurišić se nalazio kod Draže, u njegovom štabu u selo Gornje Lipovo kod Kolašina, a ne “na položaju“, kako je ovde navedeno. Ne samo što nije pisao izveštaje o ubistvima muslimana, već je Draža majoru Zahariju Ostojiću 13. februara preneo sledeću njegovu poruku: “Pavle naređuje svojima da muslimane tamo ne diraju“. Peto, linija komandovanja nije bila takva da je Đurišić naređivao Lukačeviću. Lukačeviću je naređivao Ostojić, a naredio mu je da hita prema Neretvi, što je on i učinio. Ostojić je izvestio Dražu 16. februara da je Lukačević stigao do njegovog štaba, koji se nalazio u Kalinoviku.

Šesto, Đurišić ne bi pogrešno naveo Lukačevićevo ime, jer je znao da se on zove Vojislav, a ne Vojin. Lukačevićev čin i ime nikada nije navodio ovako formalno, već bi napisao samo “Voja“. Sedmo, Đurišić nije koristio termine “komandant zone“ i “oslobođena teritorija“, koji su inače uobičajeni kod komunista. Takođe, rekao bi “junački“, a ne “herojski“; upravo su komunisti junake zamenili herojima, što zbog oponašanja slične ruske reči (geroj), što zbog izbegavanja termina iz srpske vojničke tradicije (junak, junaci). Osmo, naređenja i zapovesti na koja se ovaj izveštaj poziva, a na koja se upućuje u fusnoti, nisu glasila da se pristupi “potpunom uništavanju muslimanskog življa bez obzira na pol i godine starosti“, već je, kao što smo videli, Đurišić naglasio: “Žene i decu ne ubijati“.

Deveto, u spiskovima žrtava u Pljevaljskom, Čajničkom i Fočanskom srezu, i pored njihovih uvećavanja, za celi rat navedeno je znatno manje od 8.000 civila. Deseto, ovo je izveštaj vlasti NDH iz Čajniča, od 28. juna 1943: Koncem siečnja (januara – prim. aut) ove godine likvidirana je muslimanska milicija i muslimansko stanovništvo u ovom kotaru. Naime tada su upali u Čajnički kotar jači odredi četnika iz Crne Gore pod zapovjedništvom Pavla Đurišića, koji su brojali oko 5.000 ljudi, a koji su razbili miliciju i izvršili pokolj nad muslimanskim stanovništvom ne samo u ovom, nego i u pribojskom, pljevaljskom i bijelopoljskom kotaru. Ovom prilikom stradalo je približno oko 1.500 muslimanskog stanovništva, većinom žena i djece. Jedanaesto, poređenjem potpisa na falsifikovanom izveštaju, sa originalnim Đurišićevim potpisima, jasno se uočavaju razlike praktično u svakom slovu.

Reakcije[uredi | uredi izvor]

Masakr se spominje u izveštajima nemačke komande jugoistoka vrhovnoj komandi Vermahta. U izveštaju od 1. aprila 1943. komanda jugoistoka konstatuje da je „ubilačko-paljevinska kampanja (Mordbrennereien) DM-četnika protiv muslimana u dolini Drine podržana od Italijana“.[20] U istom izveštaju se na strani 36 napominje kako bi tolerisanje ove prakse progona muslimana (Vertrauen der Muselmanen) moglo dovesti do gubljenja poverenja muslimana u Vermaht i do komplikacija sa Turskom.[21]

Nakon kapitulacije Italije, Nemci su uspostavili novu politiku izaslanika Nojbahera, koja je predviđala zajedničku borbu svih antikomunističkih snaga pod nemačkim okriljem. Provodeći je, Nemci su formirali u Sandžaku muslimansku legiju Krempler, a sa snagama JVuO su potpisali ugovor 19. novembra 1943. Da bi sprečili rasipanje snaga u međusobnim sukobima, Nemci su ovim ugovorom izričito zabranili pokolje muslimanskog stanovništva.[traži se izvor]

... 7) Obaveza majora Lukačevića da ne preduzima ništa protiv Muslimana, uz obavezu sa nemačke strane da sprečava muslimanske postupke protiv srpskog stanovništva i Lukačevićevih ravnanja. U slučaju sukoba uslediće zajednička istraga i poravnanje.

[22]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Izveštaj komandanta Limsko-sandžačkih četničkih odreda od 13. februara 1943. Draži Mihailoviću o februarskoj operaciji 1943., Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2013), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 34
  2. ^ a b Mihailovićev program izložen u depeši vladi u Londonu septembra 1941. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (5. oktobar 2011), Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 1 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. septembar 2011), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 6
  3. ^ Direktiva br. 1 Draže Mihailovića od 2. januara 1943. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (13. jun 2023), Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2013), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 1
  4. ^ Naređenje komandanta Limsko-sandžačkih četničkih odreda od 22. januara 1943. potčinjenim komandantima za formiranje i upućivanje jedinica u zapadnu Bosnu radi borbe protiv NOVJ Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. avgust 2022), Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2013), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 18
  5. ^ a b v Zapovest Draže Mihailovića od 3. januara 1943. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. avgust 2022), Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2013), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 2
  6. ^ Nacrt Stevana Moljevića o teritoriji i granicama Velike Srbije iz juna 1941., Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 1 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. septembar 2011), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 1
  7. ^ [http://www.znaci.org/00001/4_14_1_34.htm. Instrukcija Mihailovića Đurišiću i Lašiću od 20. decembra 1941.][mrtva veza] , Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 1 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. septembar 2011), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 34
  8. ^ [http://www.znaci.org/00001/11_28.htm. Pismo Dragiše Vasića Draži Mihailoviću iz aprila 1942, Nikola Milovanović: DRAŽA MIHAILOVIĆ][mrtva veza]
  9. ^ Izveštaj komandanta Limsko-sandžačkih četničkih odreda od 10. januara 1943. Draži Mihailoviću o rezultatima akcije u bjelopoljskom srezu, Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2013), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 34
  10. ^ a b Zapovest komandanta Limsko-sandžačkih četničkih odreda od 29. januara 1943. komandantima odreda za napad na muslimane u fočanskom, čajničkom i bjelopoljskom srezu Arhivirano na sajtu Wayback Machine (3. septembar 2023), Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2013), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 24
  11. ^ Knjiga poslatih depeša Draže Mihailovića od 1. do 19. februara 1943. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. avgust 2022), Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2013), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 42
  12. ^ Knjiga poslatih depeša Draže Mihailovića od 1. do 19. februara 1943 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (19. avgust 2022), Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2013), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 42
  13. ^ spisak žrtava tri najteže pogođene seoske zajednice (Bukovica, Boljanići i Meljak) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. jul 2010), Prilog u krvi, Pljevlja 1969.
  14. ^ Vladimir Dedijer, Antun Miletić: GENOCID NAD MUSLIMANIMA, Svjetlost, Sarajevo. 1990. str. 694.
  15. ^ Vladimir Dedijer, Antun Miletić: GENOCID NAD MUSLIMANIMA, Svjetlost, Sarajevo. 1990. str. 734.
  16. ^ [http://www.znaci.org/00001/35_1.htm Popis žrtava februarskog pokolja 1943. na teritoriji Bukovice, Boljanića i Meljaka] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. jul 2010), Prilog u krvi, Pljevlja 1969.
  17. ^ Prilog u krvi, Pljevlja 1969 - spisak žrtava tri najteže pogođene seoske zajednice (Bukovica, Boljanići i Meljak) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (15. jul 2010), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  18. ^ Izveštaj Đurišića Mihailoviću od 13. februara 1943., Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 2 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. decembar 2013), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 34
  19. ^ Radoje Pajović - Dušan Željeznov - Branislav Božović: PAVLE ĐURIŠIĆ - LOVRO HACIN - JURAJ ŠPILER Arhivirano na sajtu Wayback Machine (24. april 2013)
  20. ^ Izveštaj komande jugoistoka vrhovnoj komandi Vermahta od 1. aprila 1943 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2013), Nacionalna arhiva Vašington, T78, rolna 332, frejmovi 6290035-72, strana 24 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2013):

    Die Muselmanische Frage bedarf einer Lösung. Die Mordbrennereien der DM-Cetniks gegenüber den Muselmanen im Sandschak und im Drinatal werden von den Italienern begünstigt.
  21. ^ Izveštaj komande jugoistoka vrhovnoj komandi Vermahta od 1. aprila 1943 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2013), Nacionalna arhiva Vašington, T78, rolna 332, frejmovi 6290035-72, strana 34 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (12. maj 2013), Pristupljeno 9. 4. 2013.
  22. ^ Sporazum Između Komandanta Jugoistoka i majora Vojislava Lukačevića od 19. novembra 1943. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. novembar 2009), Zbornik NOR-a tom XIV - četnički dokumenti, knjiga 3 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. septembar 2011), Vojnoistorijski institut, Beograd - dokument 260

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Масакр_у_пљеваљском,_фочанском_и_чајничком_крају_фебруара_1943.&oldid=27836267”