Medalja za hrabrost (1912)

Ovaj članak je dobar. Kliknite ovde za više informacija.
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ukoliko ste tražili drugo značenje, pogledajte članak Medalja za hrabrost.
Zlatna i Srebrna medalja za hrabrost
Avers Zlatne medalje za hrabrost (1912) ;
Zbirka odlikovanja Muzeja Vojvodine (inventarski br. 308)
Dodeljuje
Kraljevina Srbija
TipTrakica Zlatne medalje za hrabrost 1912. godine
Dodeljuje se za„Pokazanu i osvedočenu hrabrost na bojištu”
Ratni periodPrvi balkanski rat; i kasnije[1]
Ustanovljen14. novembar 1912.
Zadnje odlikovanje1913; ili kasnije (za vreme i nakon Prvog svetskog rata).[1]

Zlatna i Srebrna medalja za hrabrost je bilo odlikovanje Kraljevine Srbije. Medalja je, u dva razreda, kao Zlatna i Srebrna, uspostavljena 14. novembra 1912. godine i dodeljivana je za istaknutu hrabrost iskazanu na ratištu u vreme Prvog balkanskog rata protiv Osmanskog carstva. Medalju je dodeljivao Kralj po ličnom nahođenju ili na predlog ministra vojnog, komandanata armija i komandanata divizija. Tokom upotrebe, medalja je dodeljena većem broju vojnika, oficira i redova Srpske vojske.

Autor medalje je vajar Đorđe Jovanović i izrađene su u stilu akademskog realizma. Posebno Zlatna medalja uživa veliku estetsku vrednost među istraživačima srpskih odlikovanja. Povelje za medalju su rađene po nacrtu arhitekte Milosava Stojadinovića.

Većina istraživača navodi da sam vek upotrebe medalje nije bio dug, svega oko šest meseci, dok drugi izvori navode da se sa dodelom nastavilo i nakon Prvog balkanskog rata. Razlog ovome je bila neomiljenost izgleda Zlatne medalje kod odlikovanih, zbog čega je nakon pomenutog šestomesečnog vremenskog perioda ova medalja, kako Zlatna tako i Srebrna, zamenjena novom medaljom za hrabrost sa predstavom srpskog junaka Miloša Obilića.

Nastanak[uredi | uredi izvor]

Petar I Karađorđević, srpski kralj
Vajar Đorđe Jovanović
Glavni članak: Odlikovanja Kneževine i Kraljevine Srbije

Izbijanjem Prvog balkanskog rata 1912. godine, u koji je Srbija u savezništvu sa drugim hrišćanskim zemljama na Balkanu nastupila protiv Osmanskog carstva, pokrenuto je u Srbiji pitanje sistema spomenica i ratnih odlikovanja za hrabrost i revnosnu službu. Pri tom je postojeći sistem, zasnovan još u ratovima 1876-78, obnovljen.[2]

Kralj Petar I Karađorđević je Uredbom od 14. novembra 1912. ustanovio Zlatnu i Srebrnu medalju za hrabrost, koja je dodeljivana za „pokazanu i osvedočenu hrabrost na bojištu”.[3][4][5][6][7] Izrada idejnog rešenja medalje je poverena poznatom akademskom vajaru Đorđu Jovanoviću.[8][5][2][9][10][11] Koncept medalje je bio identičan konceptu srpskih medalja za hrabrost iz prethodnih ratova (1876—1878; 1885), te je podrazumevao zlatni i srebrni razred medalje[12][5], sa različitim likovnim rešenjem za razrede.[5]

Izgled[uredi | uredi izvor]

Zlatna medalja[uredi | uredi izvor]

Zlatna medalja je kružnog oblika, prečnika 30 milimetara. U aversu medalje je profil žene okrenute nalevo, u oklopu, sa dijademom ukrašenom lovorovim vencem na glavi i dvoglavim orlom sa krunom na grudima — simbolom Kraljevine Srbije. Uz ivicu aversa medalje, levo i desno od lika žene, je natpis „КРАЉЕВИНА СРБИЈА” (ćiriličkim pismom) koji se završava petokrakom zvezdicom. Ispod poprsja ženske figure je signatura inicijala autora medalje, Đorđa Jovanovića — „Ђ. Ј” (ćiriličkim pismom) i to pisanim simbolima, tj. originalnim potpisom autora, te godina „1912”. Na reversu medalje je ćirilicom, u dva horizontalna reda, natpis „ЗА ХРАБРОСТ” u vencu od (duže) lovorove i (kraće) hrastove grančice, vezanih u dnu štitom srpskog grba sa krunom u nadvišenju. Medalja ima ušicu kroz koju prolazi okrugla alka, o kojoj visi na pantljici.[5][10][13][2][9][14][15]

Revers Zlatne medalje za hrabrost (1912) ;
Zbirka odlikovanja Muzeja Vojvodine (inventarski br. 308)

Mladi ženski lik na aversu medalje je nacionalna alegorija Srbije.[16][2][17][14][5][18] Istraživač Milovan Medenica u svojoj studiji o ovoj medalji, navodi da je Jovanović žensku figuru radio po liku i sećanju na srpsku heroinu Milicu Stojadinović Srpkinju[19], dok drugi istraživači ovaj detalj ne pominju.[2][20][21][8][22] Zlatna medalja je rađena po ugledu na francuska odlikovanja sa predstavom žene u aversu (obično Marijane), kao alegorije Francuske[5][23], sa željom da i Kraljevina Srbija na svom odličju za hrabrost bude predstavljena kroz lik srpske heroine.[23] Kako ističe Medenica, Jovanović, kao i naručilac, kralj Petar I, su obojica bili poznavaoci francuske kulture, istorije i umetnosti, a kralj i sam nosilac francuskih odličja sa motivom mlade žene u aversu (od prve medalje koju je stekao kao dobrovoljac u Francusko-pruskom ratu do ordena Legije časti I stepena).[23]

Medalja se nosila na levoj strani prsiju, na crvenoj moariranoj pantljici širokoj 40 milimetara, a u vidu pravougaonika koji je u donjem delu savijen u trougao.[21][13][2][9][20][15] Više autora navodi da je medalja kovana od legure zlata[13][2][9][20], dok istoričar umetnosti Radomir Stolica u svom opisu ovog znamenja iznosi da je zlatna medalja kovana od bronze pa pozlaćena.[24] Istraživač Boris Prister, opisujući primerak deponovan u Povijesnom muzeju Hrvatske, navodi da je taj primerak od pozlaćenog srebra.[6] Istraživači srpskih odlikovanja Pavel Car i Tomislav Muhić ističu da je zlatna medalja kovana u dve varijante: prva varijanta je izrađena od posebne legure bakra i zlata, a druga varijanta od pozlaćene bronze. Oni navode i da pozlata kod druge varijante zlatne medalje nije klasična, nego je po zamisli medaljera, korišćeno zlato sliveno sa bakrom. Prema uvidu Cara i Muhića, obe varijante su kovane istim kalupom, u nepoznatoj, najverovatnije bečkoj radionici.[25] Ova dva autora, i istraživač Lazar Gerić, opisuju i postojanje zlatne medalje koje u mnogim detaljima odstupaju od osnovne (zvanične) varijante i, prema sudu ovih istraživača, najverovatnije su ostatak probne serije.[20][25] Ove medalje su izrađene od posrebrene bronze, drugačijim kalupom i znatno grubljih detalja;[25][20] prečnika su 30 milimetara i na svom aversu imaju alegoriju Srbije dok je na reversu srpski državni grb. Gerić pretpostavlja da se radi o neusvojenom predlogu ili nerealizovanoj ponudi neke nepoznate medaljarske radionice.[20]

Većina autora navodi da Zlatna medalja nije imala dug vek upotrebe — svega oko šest meseci, pa je shodno tome i relativno mali broj primeraka je i iskovan i dodeljen.[9] Razlog ovome leži u tadašnjem patrijarhalnom shvatanju ideala hrabrosti srpskog vojnika, u koji se nije uklapao alegorijski ženski lik Srbije, što je uzrokovalo neomiljenost ovog odlikovanja kod odlikovanih.[13][6][26][20][23][5][27] Nakon pomenutog perioda, tokom Drugog balkanskog rata 1913. godine, ova medalja zamenjena je novom medaljom sa muževnijom predstavom legendarnog srpskog junaka Miloša Obilića[13][6][26][20][23][5][16], po ugledu na crnogorsku medalju sa motivom istog junaka koju su dobijali crnogorski borci za vreme ovog rata.[23] Istraživači Miloš Žikić i Boris Tomanić pak navode da se sa dodelom ovog odličja nastavilo i nakon pomenutog perioda, uporedo sa dodelom spomenute novoosnovane medalje za hrabrost, za zasluge za vreme Prvog svetskog rata.[1]

Sa estetskog aspekta, zlatna medalja predstavlja izvanredan[6][20][9][5], posebno lep[28] i originalan rad Đorđa Jovanovića, u stilu visokog akademskog realizma.[20][9][29], i pod uticajem francuskog medaljerstva.[28] Premda neomiljena kod odlikovanih zlatna medalja ulazi u red najpopularnijih primeraka u zbirkama kolekcionara srpskih odlikovanja te zbog svoje retkosti i lepote izrade ima veliku vrednost u ovim krugovima.[20][9]

Srebrna medalja[uredi | uredi izvor]

Srebrna medalja je, takođe, kružnog oblika, prečnika 27 milimetara. U aversu medalje se dat u reljefu nalazi srpski kraljevski grb: dvoglavi orao u poletu, sa štitom na grudima na kojem su smešteni karakteristični krst i četiri ocila, te dva krina u podnožju životinje. Ispod orla je, slično kao i kod zlatne medalje, signatura inicijala Đorđa Jovanovića te godina „1912”. Revers srebrne medalje je istovetan sa reversom zlatne — deviza: „ЗА ХРАБРОСТ”, okružena poluvencem od hrastove i lovorove grančice, koje se ukrštaju na štitu srpskog grba.[9][20][24][34][5]

Medalja je kovana od legure srebra i nosila se na levoj strani grudi, o traci u bojama srpske narodne zastave[2][24][13][25][35], širokoj 27 milimetara, duplo toliko dugačkoj, koja je na kraju savijena u trougao.[9][20][24][34][5][35] Traka srebrne medalje je složena slično trakama srebrnih medalja za hrabrost iz ranijih ratova.[5]

Sa aspekta likovnog izraza, prema sudu istraživača, rešenje srebrne medalje je neupadljivo i posve obično[6], šablonsko[5], skromnije i neuglednije u odnosu na zlatnu medalju[5][20], ali se stilski uklapa uz nju.[20] Više autora navodi da se srebrna medalja, isto kao i zlatna, dodeljivala samo šest meseci, nakon čega je povučena iz upotrebe[9][36], dok istraživači Miloš Žikić i Boris Tomanić navode da se sa dodelom ovog razreda medalje, isto kao i zlatnog, nastavilo, tokom i nakon Prvog svetskog rata.[1] Srebrna medalja se na kolekcionarskom tržištu pojavljuje češće od zlatne medalje, pa je stoga, u kolekcionarskom smislu, manje vredna.[20]

  • Avers Srebrne medalje za hrabrost iz 1912. godine (krajnje desno na slici) i Zlatna i Srebrna medalja za hrabrost „Miloš Obilić” (levo na slici), postavka Narodnog muzeja Valjevo; [januar 2022. godine.]
    Avers Srebrne medalje za hrabrost iz 1912. godine (krajnje desno na slici) i Zlatna i Srebrna medalja za hrabrost „Miloš Obilić” (levo na slici), postavka Narodnog muzeja Valjevo; [januar 2022. godine.]
  • Srebrna medalja za hrabrost iz 1912 izbliza, postavka Narodnog muzeja Valjevo; [januar 2022.]
    Srebrna medalja za hrabrost iz 1912 izbliza, postavka Narodnog muzeja Valjevo; [januar 2022.]

Povelja[uredi | uredi izvor]

Fotografija povelje za Srebrnu medalju za hrabrost kojom je 1913. godine odlikovan „ађутант 3. батаљ. III пука II позива, питомац војне академије, поднаредник Милош Н. Бранковић из Београда“. Povelja je atraktivno ukrašena slavolukom i državnim i ratnim simbolima. Pored uobičajene titule kralja — „Njegovo veličanstvo Petar Prvi po milosti božjoj i volji narodnoj Kralj Srbije“, pridodana je i vojna — „vrhovni zapovednik vojske“. Nadalje, vrsta zasluga navedenih na povelji otisnuta je kao sastavni deo teksta povelje, a glasi: „Благоволео је указом својим од 5. маја 1913. године Ф/А No. 14613, одликовати ..... Сребрном Медаљом за храброст за показану и осведочену храброст на бојишту, у рату 1912. — 13. године.“ Prema uvidu Cara i Muhića, medalja je dodeljena tek 1. jula 1913. godine, nakon završetka ratnih operacija, a povelja nosi potpis nadležnog zapovednika, „команданта Моравске дивизије“. Kao napomenuto, povelja za zlatnu medalju je slična povelji za srebrnu, samo je napisana druga oznaka razreda medalje.[37]

Uz medalje su dodeljivane povelje koje su potpisivali komandanti vojski ili samostalnih divizija. U slučaju da je medaljom bio odlikovan neko od komandanata vojski, povelju je onda svojeručno potpisivao Kralj kao vrhovni zapovednik.[5]

Povelje za Zlatnu i Srebrnu medalju za hrabrost su nastale u periodu pre Prvog svetskog rata, kada dolazi do tipizacije obrazaca za povelje medalja srpskih i, kasnije, jugoslovenskih odlikovanja. Povelje medalja pre ovog perioda, u koji se ubraja i povelja za Medalju za hrabrost iz 1912. godine, se kreiraju prema prigodi, što je dovelo do stvaranja karakterističnih i zanimljivih likovnih rešenja, osobenih za ovaj period istorije povelja srpskih odlikovanja. Povelja za Medalju za hrabrost i Medalju za građanske zasluge su primeri tog perioda.[38]

Povelje Medalje za hrabrost iz 1912. su rađene po idejnom nacrtu arhitekte Milosava Stojadinovića, a štampane u Kartografskoj radionici geografskog odeljenja Glavnog đeneralštaba.[39][13][40] Prema sudu istraživača srpskih odlikovanja Mile Piletić, Pavela Cara i Tomislava Muhića, izgled ovih povelja se odlikuje veoma originalnim i zanimljivim likovnim rešenjem.[13][40] Izgled povelje se sastojao od atraktivno prikazanog trijumfalnog slavoluka ukrašenog državnim i ratnim simbolima.[37] Arhitekta Dragomir Acović je četrdeset i jedan grb srpskih država, zemalja i teritorija prikazanih na slavoluku na povelji, okarakterisao kao patriotsku heraldičku hiperplaziju.[41]

Izgled povelja za dva razreda medalje, Zlatni i Srebrni, nije se bitno razlikovao osim u ispisanoj drugoj oznaci razreda.[37]

  • Fotografija povelje Zlatne medalje za hrabrost 1912. kojom je odlikovan artiljerijski potpukovnik Nikola Tomašević, u Sari-Hamzali, 1. juna 1913. godine; Zbirka Vojnog muzeja u Beogradu (Inv. br. 7221);[42]
    Fotografija povelje Zlatne medalje za hrabrost 1912. kojom je odlikovan artiljerijski potpukovnik Nikola Tomašević, u Sari-Hamzali, 1. juna 1913. godine; Zbirka Vojnog muzeja u Beogradu (Inv. br. 7221);[42]
  • Fotografija povelje Zlatne medalje za hrabrost 1912. kojom je odlikovana zastava 14 pešadijskog puka I poziva narodne vojske, u Pirotu, 1. avgusta 1913. godine; Zbirka Vojnog muzeja u Beogradu (Inv. br. 11684);[43]
    Fotografija povelje Zlatne medalje za hrabrost 1912. kojom je odlikovana zastava 14 pešadijskog puka I poziva narodne vojske, u Pirotu, 1. avgusta 1913. godine; Zbirka Vojnog muzeja u Beogradu (Inv. br. 11684);[43]
  • Fotografija povelje za Zlatnu medalju za građanske zasluge iz 1907. godine, dodeljena inženjeru Filipu Trifunoviću, a koju je potpisao kancelar kraljevskih ordena, Zbirka Narodnog muzeja u Užicu; Atraktivno i neobično likovno rešenje povelje, sa dekorativnim ornamentom i prikazom idealizovanog krajolika pri dnu, kao napomenuto, karakteristično za starije obrasce povelja nastalih u Kraljevini Srbiji.[44]
    Fotografija povelje za Zlatnu medalju za građanske zasluge iz 1907. godine, dodeljena inženjeru Filipu Trifunoviću, a koju je potpisao kancelar kraljevskih ordena, Zbirka Narodnog muzeja u Užicu; Atraktivno i neobično likovno rešenje povelje, sa dekorativnim ornamentom i prikazom idealizovanog krajolika pri dnu, kao napomenuto, karakteristično za starije obrasce povelja nastalih u Kraljevini Srbiji.[44]

Istorija upotrebe[uredi | uredi izvor]

Zlatnu i Srebrnu medalju za hrabrost je dodeljivao kralj Petar I ili sam po svom nahođenju ili na predlog komandanata armija, divizija ili vojnog ministra oficirima, podoficirima i redovima Srpske vojske koji su se istakli ličnom hrabrošću u ratu 1912—1913.[13][5] Popis odlikovanih osoba je vođen u Ministarstvu vojnom, koje je vodilo i brigu o nabavci i distribuciji medalje. Za dodeljene medalje nije naplaćivana nadoknada, a medalja je nakon smrti odlikovane osobe ostajala naslednicima na čuvanje.[5]

Ukazom od 5. maja 1913. godine Zlatnom medaljom za hrabrost odlikovano 312 narednika, podnarednika, kaplara i redova armija, divizija, brigada i pukova Srpske vojske.[13][5][24] Pošto druge moguće dodele nisu zabeležene, Car i Muhić su mišljenja da se navedena brojka odlikovanih ne može smatrati konačnom.[5] Istraživači Miloš Žikić i Boris Tomanić, uvidom u dokumenta pohranjenih u Arhivu Jugoslavije u Beogradu, navode da je dodela oba razreda Medalje za hrabrost iz 1912, uporedo sa dodelom Medalje za hrabrost „Miloš Obilić”, nastavljena i nakon Prvog balkanskog rata, dalje tokom Prvog svetskog rata.[1]

Zlatnom medaljom za hrabrost su za zasluge u Prvom balkanskom ratu odlikovane i zastave pojedinih pešadijskih i konjičkih pukova vojske Kraljevine.[45][13][5] Tako su, za pokazanu hrabrost u ratu 1912—13, Ukazom od 24. maja 1913. godine, Zlatnom medaljom za hrabrost odlikovane zastave: VI pešadijskog puka I poziva narodne vojske „Prestolonaslednika kraljevića Aleksandra“, VII pešadijskog puka I poziva narodne vojske „Kralja Petra I“, XII pešadijskog puka I poziva narodne vojske „Cara Lazara“, XIV pešadijskog puka I poziva narodne vojske[46], XVI pešadijskog puka I poziva narodne vojske „Cara Nikole I“[a], II prekobrojnog pešadijskog puka I poziva narodne vojske, III, V, VIII, XII i XIII pešadijskog puka II poziva narodne vojske, IV konjičkog puka I poziva narodne vojske „Velikog knjaza Konstantina Konstantinovića“ (2 zlatne medalje),[45] Dunavskog i Šumadijskog divizijskog konjičkog puka I poziva narodne vojske.[45][46] Prema navodima istraživača Mile Piletić iz 1987. godine, jedino je zastava Dunavskog divizijskog konjičkog puka sačuvala svoje odličje, a zastava XIV pešadijskog puka diplomu za odličje; oboje deponovano u Vojnom muzeju u Beogradu.[48]

Ostalo[uredi | uredi izvor]

Medalja za revnosnu službu, obnovljena takođe izbijanjem balkanskih ratova, je svojim izgledom identična Srebrnoj medalji za hrabrost iz 1912. Autor ove medalje nije definitivno poznat,[53][54][55] a među istraživačima se autorstvo pripisuje ili Đorđu Jovanoviću,[53][54][55] ili Đorđu Čarapiću Fuseku.[56]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Piletić navodi da je reč o XVI pešadijskom puku I poziva narodne vojske „Car Nikola I[46], dok Radomir Stolica navodi da je počasni naziv puka bio „Car Nikola II”.[47]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d Žikić & Tomanić 2018, str. 160.
  2. ^ a b v g d đ e ž Acović 2013, str. 136.
  3. ^ Piletić 1987, str. 54.
  4. ^ Gerić 1998, str. 49.
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s Car & Muhić 2009, str. 384.
  6. ^ a b v g d đ Prister 1984, str. 157.
  7. ^ „MEDALjA ZA HRABROST (1912)”. royalfamily.org. Arhivirano iz originala 04. 03. 2016. g. Pristupljeno 30. 12. 2015. 
  8. ^ a b Piletić 1987, str. 54–55.
  9. ^ a b v g d đ e ž z i j Medenica 1997, str. 34.
  10. ^ a b Stolica 1975, str. 53.
  11. ^ Milošević, Rajić & Bojović 2007, str. 25, 46–47.
  12. ^ Gerić 1997, str. 48.
  13. ^ a b v g d đ e ž z i j Piletić 1987, str. 55.
  14. ^ a b Gerić 1998, str. 49–50.
  15. ^ a b Prister 1984, str. 157–158.
  16. ^ a b Lazarević & 192X, str. 833.
  17. ^ a b Piletić 1987, str. 149.
  18. ^ Petrović, Boris. „Alegorija nacije kao žena u američkom ratnom plakatu I svetskog rata”. libartes.com. Arhivirano iz originala 9. 5. 2016. g. Pristupljeno 31. 12. 2015. 
  19. ^ Medenica 1997, str. 34–35.
  20. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n Gerić 1998, str. 50.
  21. ^ a b Stolica 1975, str. 53–54.
  22. ^ Car & Muhić 2009, str. 384–386.
  23. ^ a b v g d đ Medenica 1997, str. 35.
  24. ^ a b v g d Stolica 1975, str. 54.
  25. ^ a b v g Car & Muhić 2009, str. 384–385.
  26. ^ a b Acović 2013, str. 136, 138.
  27. ^ Katalog odlikovanja [...] 2016, str. 11.
  28. ^ a b Car & Muhić 2009, str. 575.
  29. ^ Car & Muhić 2009, str. 384;575.
  30. ^ Acović 2013, str. 286–287.
  31. ^ Car & Muhić 2009, str. 394.
  32. ^ Acović 2013, str. 30–32.
  33. ^ Acović 2013, str. 255.
  34. ^ a b Piletić 1987, str. 55, 149.
  35. ^ a b Prister 1984, str. 158.
  36. ^ Acović 2013, str. 138.
  37. ^ a b v Car & Muhić 2009, str. 386.
  38. ^ Car & Muhić 2009, str. 12.
  39. ^ Maričić 2019, str. 120.
  40. ^ a b Car & Muhić 2009, str. 384, 12.
  41. ^ Acović 2008, str. 565.
  42. ^ Maričić 2019, str. 120, 122.
  43. ^ Maričić 2019, str. 120, 123.
  44. ^ Car & Muhić 2009, str. 489.
  45. ^ a b v Samardžić 1983, str. 117.
  46. ^ a b v Piletić 1987, str. 83.
  47. ^ Stolica 2003, str. 49.
  48. ^ Piletić 1987, str. 83, 149.
  49. ^ Car & Muhić 2009, str. 385.
  50. ^ Car & Muhić 2009, str. 393.
  51. ^ Acović 2013, str. 647.
  52. ^ Piletić 1987, str. 198.
  53. ^ a b Piletić 1987, str. 56.
  54. ^ a b Stolica 2003a, str. 26.
  55. ^ a b Jovanović Češka 2018, str. 95.
  56. ^ Jovanović Češka 2018, str. 90–91, 95.
  57. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, str. TAB. XII.
  58. ^ Grbovi, zastave [...] 1936, str. 3.
  59. ^ Acović 2008, str. 608.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Knjige i katalozi[uredi | uredi izvor]

Часописи[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Медаља_за_храброст_(1912)&oldid=27558421”