Mediteranski rat

Mediteranski rat
Deo Drugog svetskog rata
Sredozemno more
Vreme 10. jun 1940. — 2. maj 1945. Mesto Sredozemno more Ishod Pobeda Saveznika
Sukobljene strane
Ujedinjeno Kraljevstvo	Italija Nemačka

Mediteranski rat ili pomorska Bitka za Mediteran vođen je tokom Drugog svetskog rata s ciljem odbrane ili napada na pomorske konvoje i oslabljivanja mogućnosti protivnika da vodi rat na moru.

Uz bitke Pacifičkog rata, Mediteran je video najveće konvencionalno pomorsko ratovanje tokom Drugog svetskog rata. Glavni akteri u ovom teatru bili su Ujedinjeno Kraljevstvo s jedne, i Fašistička Italija s druge strane. Završava se 1943. kapitulacijom Italije, a od tada se nastavljaju samo sporadični sukobi između Saveznika i Nemačke.

Uvod

Za Italiju je Sredozemno more predstavljalo, bukvalno, tamnicu čija su vrata bila Suec, Gibraltar i Dardaneli, a prozori Korzika, Malta i Tunis. Britanija i Francuska su vladale Sredozemljem koje je za Italiju trebalo da postane “mare nostrum” (naše more) kao što je to bilo za vreme drevnih Rimljana. Musolini je objašnjavao Fon Ribentropu kako italijanski narod u suštini nije za rat, ali je uviđao da rešenja za svoje probleme može naći samo kao saveznik Nemačke. Zatim je priznao fon Ribentropu da njegova zemlja nije u stanju da vodi dugotrajan rat, za to su mu nedostajala novčana sredstva. Musolini je očekivao da će Britanija, u slučaju konflikta sa Italijom, povući svoju flotu u Atlantski okean. On je na ostrvu Pantelerija, južno od Sicilije, imao snage kojima je nameravao da Britaniji preseče komunikacije između istočnog i zapadnog Sredozemlja.

Francuski predsednik vlade Pol Rejno pisao je 22. aprila Musoliniju da je dužnost demokratske Francuske i fašističke Italije da premoste međusobne razlike da bi bile nosioci nove kulture. Nekoliko dana kasnije Musolini je podsetio Rejnoa na pakt sa Nemačkom; morao je da poštuje taj savez sa svim njegovim posledicama. Sličan poziv mu je uputio i Čerčil 16. maja. Čerčil je podsetio Dučea na njihove ranije susrete i izrazio nadu da će se “dok stojimo na ivici stravične provalije” sprečiti rat “koji će baciti mračnu senku preko Sredozemnog mora”. Nije mnogo čekao na Dučeov odgovor. Musolini je podsetio Čerčila na držanje Britanije u etiopskom ratu, a napomenuo mu i “nedvosmisleno ropsko stanje u kojem se Italija nalazila u svom sopstvenom moru”. Za njega su bile bitne samo obaveze iz njegovog saveza sa Nemačkom. Oba odgovora su bila prilično jasna. 10. juna 1940, sa balkona palate “Venecija” u Rimu objavio je da će Italija sledećeg dana od 6:00 časova biti u ratu sa svoja dva rivala u Sredozemlju. Nemačka se vojnički razračunavala sa Francuskom, a Britanija se nalazila u životnoj opasnosti.

Musolini nije mogao da sakrije nezadovoljstvo pred Hitlerom zbog brzog završetka rata u Francuskoj; tek je trebalo da počne sa manjim napadima na Francusku, protiv Engleske još nije ništa preduzeo. Iznenadio ga je Hitlerov umeren stav i njegovo raspoloženje za uspostavljanje mira. Musolini se za vreme pregovora zadovoljio parčetom zemlje od 50 km duž francusko-italijanske granice, sa demilitarizovanim pojasom duž tunisko-libijske granice i pravom da zajedno sa Nemačkom kontroliše odredbe prekida vatre u Francuskoj i njenim kolonijama.

Nije, međutim, još gubio nadu, jer bi mu mirovna konferencija sa Francuskom i Britanijom, koju je uskoro očekivao, dala novu šansu. Njegova lista želja za tu priliku uopšte nije znala meru. 26. juna ponudio je Hitleru veliku pomoć za napad na Britaniju, da bi tim putem zadovoljio svoje želje za britanskim posedima u Sredozemnom moru. Hitler je 13. jula izbegao da odgovori na tu ponudu, insistirao je da Musolini svoje ratne akcije usmeri ka Sueckom kanalu. Duče nije bio u stanju da izvede takvu akciju. Osveta, razočarenje, ambicija i stid naterali su Musolinija da potraži izlaz.

Snage

Za Sredozemno more je bio siguran da tu može sam da sredi situaciju. Svoju avijaciju je sa pravom smatrao nadmoćnom. Ne samo po tipovima, nego i po broju aviona, Italijani su bili mnogo jači od Britanaca koji su u tom području raspolagali samo sa zastarelim ratnim materijalom. U svoju flotu Musolini je mogao manje da se pouzda; on nije bio pravi čovek za pomorska pitanja. Njegov štab mornarice ga je, međutim, ubedio da može da računa na italijansku flotu. Zato je Musolini bio pun samopouzdanja. Brojke koje su mu servirali bile su impozantne. Prilikom izbijanja rata Italija je raspolagala sa dva velika bojna broda od 35000 tona, “Litorijo” i “Vitorio Veneto”; raspolagali su i sa četiri manja bojna broda od 23000 tona: “Kavur”, “Čezare”, “Dulio” i “Dorija”; imali su i 19 manjih i većih krstarica i još 16 razarača, i ukupno 123 podmornice raznih klasa. Osim toga u izgradnji je bilo još brodova svih kategorija, a ogromno poverenje je bilo i u veliku flotu motornih čamaca. Mana ove flote je bila to što Italijani nisu, za razliku od Britanaca, raspolagali nosačima aviona, njihovi brodovi nisu bili opremljeni radarima, i da su italijanski brodovi bili istina brzi, ali je to išlo na račun naoružanja i oklopa. I podmornice su bile dosta skromnog kvaliteta. Musolinijevim podmornicama je trebalo tačno pola minuta više da zarone ispod površine, a periskopi su im bili dosta kraći, što je bilo poseban rizik prilikom plovidbe na dubini periskopa, jer su neprijateljski avioni mogli lakše da ih otkriju. Sve su to bile stvari kojima Musolini nije pridavao važnost.

U Aleksandriji su Britanci, sa svojim saveznicima, pod komandom admirala Endrua Kaningema (komandant britanske Sredozemne flote) imali nosač aviona “Igl” na kojem se nalazilo dvadeset veoma starih, ali pouzdanih torpednih aviona “svordfiš”, i još četiri lovca tipa “gladijator”. Zatim je raspolagao sa tri renovirana bojna broda “Vorspajt”, “Malaja” i “Rojal Soverin”, kao i sa pet lakih krstarica, dve flotile razarača, i osam podmornica. U Gibraltaru je operisala eskadra “X” pod komandom admirala Samervila, u čijem su se sastavu, između ostalih, nalazili nosač aviona “Ark Rojal”, bojni brod “Hud”, “Rezolušn” i “Valijant”, dve krstarice i dvanaest razarača.

Početak borbi

Usled povećanja eksploatacije naftonosnih polja na Bliskom istoku, došlo je do porasta aktivnosti na moru. Konvojska plovidba povećavala se svakim danom. Kontrola Sredozemnog mora postala je neophodna, a pogotovo prolaz kroz Sicilijanski moreuz. Između italijanskog ostrva Pantelerije i tuniske obale Italijani su postavili hiljade mina u nadi da će tako uspeti da stanu na put savezničkim konvojima. 8. jula blizu kalabrijske obale, kod rta Stilo, jaka italijanska pomorska formacija preprečila je put britanskim ratnim brodovima. Obe strane su krajnje oprezno prihvatile borbu. Otvarana je vatra sa velike razdaljine i čim je situacija postala samo malo opasnija, brodovi su se okrenuli ostavljajući za sobom dimnu zavesu.

Italijani su Britancima, u toku ove bitke, mogli da zadaju jače udarce da je njihova avijacija malo bolje sarađivala sa svojom mornaricom i da je nastupala malo odlučnije. Avijacija je bombardovala sa velike visine, a napravila je i neprijatnu grešku, jer je nekoliko časova bombardovala italijanske brodove misleći da bombarduje britansku mornaricu. Na obe strane šteta je bila mala.

19. jula italijanske teške krstarice „Bartolomeo Koleoni” i „Bande Nere” ugledale su tri britanska razarača severoistočno od Krita u lovu na podmornice. Čim su Britanci ugledali italijanske krstarice, dali su se u bekstvo ka svom velikom ratnom brodu “Sidniju” koji je patrolirao nešto severnije. Kada su se italijanski brodovi približili na dovoljnu razdaljinu, sa “Sidnija” je otvorena vatra. Odlučujući trenutak borbe je bio kad je „Bartolomeo Kaleoni”, pogođen u motor, lagano počeo da tone i na kraju bio dokrajčen sa dva torpeda. Zamalo da Britancima pođe za rukom da unište i “Bande Nere”, ali su italijanski bombarderi (koji su se opet suviše kasno pojavili) u poslednjem trenutku uspeli da spasu svoju teško oštećenu krstaricu od potapanja.

Besan zbog novog poraza, Musolini je naredio totalnu blokadu svih britanskih uporišta u Sredozemnom moru. Na balkonu palate Venecija održao je govor u kojem je opširno hvalio hrabrost i moral italijanskih oružanih snaga. Smatrao je da može sebi da dopusti da sa dve stotine aviona pomogne Nemcima u bici za Britaniju. Od svoje sredozemne flote odvojio je takođe 28 podmornica za patroliranje po Atlantiku.

Upravo tada je za sredozemnu flotu kucnuo odlučujući čas, jer je 28. oktobra Musolini iznenadio i prijatelje i neprijatelje napadom na Grčku. Britanci su baš razmišljali da izvedu neočekivani napad na velike italijanske ratne brodove koji su bili usidreni u Tarantskom zalivu. Za datum početka napada su odredili 21. oktobar, godišnjicu Nelsonove pobede kod Trafalgara. Pripreme su, međutim trajale mnogo duže nego što je mornarica planirala, pa je napad odložen za 11. novembar.

Sa nosača aviona “Ilastrijas” uzleteli su te večeri torpedni avioni, da bi u dva naleta napali brodove u luci. Zahvaljujući aerofoto snimcima, piloti su bili tačno obavešteni gde se njihove mete nalaze, a i artiljerci na britanskim ratnim brodovima koji su učestvovali u akciji, znali su položaje italijanskih brodova. Napad je za Italijane bio potpuno iznenađenje i u 8:45 “smrt je počela da kosi Mare Grande (Veliko more)”. Uprkos mnogim baražnim balonima iznad italijanskih brodova, torpedni avioni su se tačno prema planu obrušili na svoj slabo zaštićen plen. Dve velike krstarice bile su u plamenu, a bojni brodovi „Kavur”, „Dulio” i „Litorija” preživljavali su teške trenutke. Mnoga torpeda pogađala su sa stravičnom preciznošću. Zabuna je bila totalna, a kada su se britanski torpedni avioni povukli, otvorena je vatra sa četiri britanske krstarice koje su se približile Tarantu, i potopile sva tri italijanska bojna broda.

Ovo je za Italijane bio težak udarac. Nemački obaveštajci su javljali o slomljenom moralu italijanske ratne mornarice i o bednim rezultatima avijacije koja je na papiru još uvek bila dosta jaka. Hitler je odlučio da ovog puta pomogne Dučeu, pa je nemačko vazduhoplovstvo u Italiju poslalo oko pet stotina aviona. Njihove posade bile su sastavljene od iskusnih pilota i Britanci su osetili razliku već posle prvog njihovog nastupa na strani Italijana. Nisko i iznenadno su napadali britanske brodove i odbrambene položaje. Sad su Britanci počeli da preživljavaju teške trenutke. Za Britance je nova godina otpočela napadom na nosač aviona “Ilastrijas”, koji se sa teškim oštećenjem jedva uspeo da se skloni u luku Malte, ali su ga tamo ponovo napali. 1. januara je potopljena britanska krstarica „Sauthempton”. Na Malti više nije bilo dokova kako bi se mogla opraviti sve veća oštećenja britanskih brodova. Britanci su hitno zatražili pojačanje, a istovremeno odlučili da pojačaju intenzitet svojih akcija prema nemačko-italijanskim konvojima koji su prevozili trupe u severnu Afriku.

Britanci su pripremili novi napad na italijanske brodove u Đenovi. Međutim, kada su Britanci stigli pred Đenovu, ustanovili su da je luka prazna, tj. italijanski brodovi su na vreme iz nje pobegli. Ovog puta je italijanska obaveštajna služba postigla dobre rezultate, ali je zato Đenova platila za bekstvo brodova.

I Italijani i Britanci su čeznuli za nekom značajnijom pobedom. 26. marta su Italijani poslali pet motornih čamaca punih eksploziva, koji su uprkos protivtorpednim mrežama i minama, uspeli da uđu u britansku pomorsku bazu Suda na Kritu, i da u uskom kanalu seju smrt svojim plovećim vatrometom. Motorni čamci, koje su pomorski diverzanti uvukli u bazu, ostavili su za sobom stravično razaranje. Jedan ogromni tanker nestao je u plamenu, a krstarica „Jork” je tako oštećena da je morala biti isključena iz svake dalje akcije.

Ohrabreni ovim uspehom, italijanski komandanti su odlučili da britanskoj floti u Sredozemlju zadaju smrtonosan udarac. Italijanski ratni brodovi isplovili su iz Napulja, Taranta, Mesine i Brindizija. Podeljeni su u dve grupe da bi se svaka posebno suočila sa Britancima u okolini Krita. Trebalo je da komandant italijanskih pomorskih snaga, admiral Anđelo Jakino, i njegov zamenik, Kataneo, lično vode operaciju i da svaki od njih pod svojom komandom povede po jednu eskadru.

Britanska flota isplovila je iz Aleksandrije, i admiral Kaningem je računao sa velikim akcijama. Italijani su u međuvremenu odustali od plana da operišu sa dve eskadre. Jakino je odlučio da napadne udruženim snagama. Komandant britanske flote improvizovao je neku vrstu lažnog konvoja, koji je pod zaštitom nekoliko krstarica kao mamac krenuo u pravcu Aleksandrije.

Te brodove su 28. marta, južno od Krita otkrili italijanski avioni. Admiral Sansoneti, koji je komandovao prethodnicom Jakinove flote, dobio je striktno naređenje da čeka svog glavnog komandanta. On se, međutim, nije držao ovog naređenja pa je odlučio da odmah napadne Britance. Počela je predigra bitke kod Matapana. Zbog slabe vidljivosti i zbog dimnih zavesa, prve granate brodske artiljerije nisu imale nikakvih rezultata. Popodne su se Britanci odlučili za vazdušni napad. Sa nosača aviona “Formidabl” i obližnjih vazduhoplovnih baza uzleteli su britanski lovci. Opet su torpedni avioni postigli značajan uspeh. Jedno njihovo torpedo je pogodilo Jakinov admiralski brod “Vitorio Veneto” u krmu. Pokvarili su se uređaji za upravljanje, a kroz ogromnu rupu u trupu ulazile su tone vode. Italijani su ipak brzo i spretno uspeli da zakrpe brod. Ploveći sa pola snaga “Vitorio Veneto” je uspeo da se izvuče iz meteža.

Kada su se uveče britanski avioni vratili za drugi napad, Jakino je odmah svoj brod okružio razaračima i krstaricama. Ploveći u cik-cak liniji italijanska eskadra je očajnički pokušavala da pobegne. Ubrzo su Britanci pogodili krstaricu “Pola” u pramac.”Pola” je bila brza i moderna jedinica italijanske flote, pa su zato dve krstarice i četiri razarača dobili naređenje da potraže ovaj brod i otprate ga u neku domaću luku. Dok se italijanska eskadra povlačila, na admiralu Kataneu je ostao težak zadatak da bespomoćnu “Polu” potraži u tamnoj noći. Kataneo je u zatvorenoj formaciji, na visini rta Matapan, kod južne obale Grčke išao u potragu za izgubljenim brodom. Susret sa britanskim brodovima, oko 22:25 časova bio je za obe strane potpuno iznenađenje. Dok su Italijani pokušavali da razviju front, Britanci su upalili svoje reflektore i obasjali italijanske brodove, a onda je nastao pakao.”Vorspajt”, “Valijant” i “Barem” otvorili su vatru. Poraz je bio katastrofalan.

Ne stigavši da istale ni jedan hitac, italijanski brodovi su odleteli u paramparčad. Ironija sudbine je htela da se u blizini, zaklonjena dimnom zavesom, nalazila “Pola”, očekujući pomoć. Njeno mašinsko odeljenje je bila pod vodom, a generatori su joj bili teško oštećeni, tako da nije imala osvetljenja. Na brodu se nalazilo još samo 236 ljudi. Stotine članova posade je posle pogotka torpeda ipak radije skočilo u more. Drugi su kasnije od komandanta de Pize dobili dozvolu da se spašavaju splavovima. Stanje na brodu je bilo haotično, iz strojarnice su kuljali veliki dimni oblaci. De Piza je dao naređenje da se brod pripremi za uništenje. U međuvremenu su se neki članovi posade koji su bili skočili u vodu, ponovo popeli na brod tresući se od zime. Bolničari su dotrčavali sa flašama kjantija u nadi da će jadnike malo zagrejati.

U međuvremenu je britanski razarač „Hevok” naleteo na „Polu” pa je na nju ispalio još nekoliko salvi. Pošto nisu dobili odgovor, Britanci su odlučili da brodu priđu sa strane. Komandant de Piza i ostlai članovi su zarobljeni. Admiral Kaningem je obavestio italijanski Crveni krst o koordinatama na kojima se odigrala ova pomorska bitka. Tako je ova organizacija mogla da pošalje brod, kako bi spasila stotine brodolomnika koji su plivali po moru. Na kraju ih je spaseno svega 160. Britanski razarači „Džervis” i „Nubijen” su u rano jutro 29. marta konačno potopili „Polu”.

Dok su Britanci izgubili jedan avion, potopljeno je pet italijanskih brodova, 2400 italijanskih mornara, među kojima i admiral Kataneo, izgubilo je život u ovoj drami kod Matapana. Da Britanci nisu napravili nekoliko grešaka, ishod bi bio još strašniji.

Jakino se odmah po povratku javio Dučeu na raport. U palati “Venecija” održana mu je lekcija, i prebačeno mu je sve ono na šta je on više puta upozoravao; nedostatak radara, nosača aviona i nedovoljna saradnja između mornarice i avijacije. U tupom očajanju Jakino je slušao Musolinija, njegove misli su bile kod katastrofe o kojoj je saznao tek kada se sa svojim brodom vratio u Tarantu.