Memoari

Memoari (fr. memoire - sećanje, uspomena) su prozno delo u kojem autor pripoveda svoje uspomene o prošlim događajima. U memoarima se opisuju istorijska, društvena, politička i kulturna zbivanja u kojima je autor neposredno učestvovao ili je bio njihov svedok. Za razliku od autobiografije, s kojom ih često izjednačavaju, memoari zanemaruju prikazivanje privatnog života autora. Subjektivnost u memoarima se ogleda u tome što su svi događaji prelomljeni kroz autorovu svest i što je za opisane događaje važna autorova pozicija u tim dešavanjima.

U pisanju memoara autori se služe različitom građom, pa se pored svog sećanja oslanjaju i na dnevnike, zapise, biografije, autobiografije i arhivsku građu. Posebnu autentičnost daju i komentari pisca koji rasvetljavaju uzroke, posledice i okolnosti pod kojima su se odigrali određeni događaji, a često se daju i portreti savremenika.

Kao književna vrsta memoari potiču iz antike, kada su predstavljali važan segment istoriografije, a kasnije se upotrebljavaju i da bi se objasnila geneza nekog književnog dela.

Od 18. veka memoari književnika postaju široko rasprostranjeni, a za srpsku književnost značajni su memoari Simeona Piščevića, Prote Mateje Nenadovića, Jakova Ignjatovića, Sime Matavulja, Nićifora Ninkovića. U 20. veku memoari su često politički spisi revolucionara] i drugih društveno angažovanih pojedinaca, kao što su Dobrica Ćosić i Dejan Medaković.

U svetskoj književnosti među poznatije memoare spadaju sećanja ruskih generala Žukova i Birjuzova, Simon de Bovoar, engleskog premijera Vinstona Čerčila (za koje je dobio Nobelovu nagradu za književnost 1953. godine).

Vidi još

• Spisak srpskih memoara

Literatura

• Radojević, Mira (2007). „Dinastija Karađorđević u dnevnicima i sećanjima samostalaca”. Novovekovne srpske dinastije u memoaristici. Beograd: Istorijski institut SANU. str. 203—222.