Metanija

Fransoa Bartelemi Marijus Abel Figura čoveka koji se moli klečeći

Metanija (grč. μετάνοια метаноја), pokajanje popraćeno zemnim poklonima, pa je otuda svaki oblik poklona poprimio naziv metanija. Činiti metanije, tj. metanisati, znači klanjati se, pokloniti se. Metaniji uvek predstoji i sledi osenjavanje krsnim znakom. Metanije su telesni izraz vere, molitve i uopšte duševnog stanja pokajanja, smirenosti, skrušenosti i pobožnosti.

Naklon poklon

Zemljani naklon ili poklon je impulsivna emocionalna radnja ili ritualno spuštanje glave i celog tela na zemlju u znak priznanja veličine onoga pred kim se ova radnja izvodi. U Bibliji, metanija ili sedžda se vrši kao poštovanje Boga ili poštovanje kralja. U praksi kod hrišćana najčešće se susreću pojedinačne metanije, ili po tri u nizu, kod islama sedžda se klanja pet puta.

Postoje dve vrste metanija:

• Mala metanija - poklon telom do pojasa, kada se stojeći sagnemo u struku tako da prstima ruke dodirnemo pod, i ponovo se uspravimo. Ova vrsta metanije se čini često, prilikom celivanja ikona po ulasku u hram, a i posle tokom samog bogosluženja. Isto tako, veoma često se susreće i pogrešna praksa vršenja ovog oblika poklona, kada vernik ne dodirne prstima zemlju, nego vrši nekakvo teatralno „prebrisavanje" vazduha ispred sebe ili sa strane.

• Velika metanija - potpuni poklon celim telom, kada kleknemo na oba kolena, stavimo obe ruke na pod, i čelom dodirnemo pod, nakon čega ustajemo.

Metanije su prisutne u svakodnevnom životu pravoslavnog vernika tokom cele godine, mada se u vreme velikih pokajničkih podviga tokom postova, a naročito Časnog posta, one umnožavaju, pogotovo velike metanije. Nasuprot tome, tokom velikih praznika crkve, kao i na nedeljnim liturgijama, ne praktikuju se velike metanije. Svoje mesto i ulogu u pokajničkom raspoloženju palog vernika kome je potrebno duhovno iscelenje, metanije najbolje pokazuju kroz redovno prisustvo u svim pokajničikim kanonima crkve.

Istorija

Vršenje zemnih poklona, hrišćani su preuzeli iz vremena Starog zaveta. Još u vreme pre nove ere, jedan od izraza velike vere, pokajanja, ili uopšte poštovanja prema Bogu, bili su zemni pokloni metanije. Padanje ničice pred Bogom prilikom Njegovog javljanja (4 Moj 16,20-22), pred Anđelima (1 Moj 19,1), ljudima (1 Moj 48,12), i brojni drugi primeri, govore u prilog drevnosti ovog izraza.

Kanon u Bibliji

Stari zavet

Koristi reč u Septuaginti (grč. προσκυνεω „pokloniti se pred nekim da bi poljubio donju ivicu odeće ili zemlju kod nogu u znak poštovanja ili uz molitvu“). U Mojsijevom petoknjižju na hebrejskom, sedžda se prenosi sa pet reči: (hebr. ‏‏ברכה klečeći), (hebr. כריעה klečeći poklon), (hebr. קידה klečeći poklon licem nadole prema zemlji) (hebr. השתחוויה ležeći licem dole na zemlji sa ispruženim rukama i nogama), (hebr. ‏‏נפלת פנים ležeći licem na zemlji da se molim sa plačem), što se može videti u Psalmu 94.6 (95.6) „Hajde, poklonimo se i poklonimo se, kleknimo pred Gospodom, Stvoriteljem našim.“

Metanije Bogu

Mojsije pred gorućim grmom kleči

• „Tada čovjek savivši se pokloni se Gospodu“. (Post. 24:26).
• „I padoh i poklonih se Gospodu, i zahvalih Gospodu Bogu gospodara mojega Avrama, što me dovede pravijem putem da nađem kćer brata gospodara svojega za sina njegova“. (Post. 24:48).
• „A kad ču sluga Avramov riječi njihove, pokloni se Gospodu do zemlje“. (Post. 24:52).
• „I narod vjerova; i razumješe da je Gospod pohodio sinove Izrailjeve i vidio nevolju njihovu; i savivši se pokloniše se“. (Izl. 4:31).
• „Recite: ovo je žrtva za prolazak Gospodnji, kad prođe kuće sinova Izrailjevih u Misiru ubijajući Misirce, a domove naše sačuva. Tada narod savi glavu i pokloni se“. (Izl. 12:27).
• „A Mojsije brže savi glavu do zemlje i pokloni se Bogu“. (2. Mojsijeva 34:8).

Drugi primeri bogosluženja u Psalmima: Ps. 5:8; Ps. 28:2; Ps. 71:11; Ps. 95:9; Ps. 96:7; Ps. 98:5; Ps. 131:7;.

Posebne metanije klanjanja

Iskušenik se, pre postriga u monaštvo, u znak ropskog smirenja svlači se do veša i legne licem na pod hrama i puzi po podu na laktovima od priprate do stojećeg igumana. na amvonu, praveći tri zaustavljanja, pri čemu se „razapeo“ opušteno ležeći na podu hrama, krstasto raširivši ruke u stranu.

U starovercima

Poklon u pravoslavlju i starovercima iz jednog u drugi položaj stojeći, klanjajući se, klečeći, ničice i ležeći

U starovercima, poklona klečanja ima četiri vrste:

• Normalno - pokloniti se pokloniti se Perseju pupku
• Srednji - u pojasu
• Mali naklon do zemlje - „bacanje" (grč. μετανια „покајати се")
• Velika sedžda (proskineza)

Sa velikim naklonom do zemlje, kolena i glava moraju biti pognuti do zemlje. Nakon krsnog znaka, ispruženi dlanovi obe ruke se stavljaju na naslon za ruke, obe jedan pored drugog, a zatim se glava naginje na zemlju toliko da glava dodiruje ruke na naslonu za ruke, takođe kleče, na zemlju zajedno, bez širenja ruku.

Bacanje se izvodi brzo, jedno za drugim, čime se otklanja obaveza pognute glave pred samim pomoćnikom.

U islamu

Klanjanje u islamu

U islamu, suniti se klanjaju do zemlje dnevno pet puta, šiiti tri puta dnevno (vidi i rekat).

U judaizmu

Jemenski Jevreji klanjaju se svaki put nakon molitve Amida svakog radnog dana (osim subote i nekih praznika).

Aškenazi i sefardski Jevreji klanjaju samo dva puta godišnje na Roš Hašanu i Jom kipur tokom molitve Amida.

Postoje razna pravila i tradicije, koje se razlikuju, ne samo između pravoslavnih naroda, kao kod Srba, Rusa ili Grka, već ponekad i od manastira do manastira. U tradiciji Grka i Rusa se eventualno mogu videti pojasni pokloni za vreme Svete liturgije, to je njihova tradicija i kod njih to ne izaziva posebnu pažnju ostalih vernika, koji to ne čine za vreme molitve. Tokom velikih crkvenih praznika, kao i na nedeljnim liturgijama, ne praktikuju se velike metanije.

Spoljašnje veze

• Sveto pismo prva knjiga Mojsijeva