Metoda razgovora

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Metoda razgovora, koja se još naziva i dijaloška ili erotemetska metoda (erotema znači „pitanje“) je način obrade nastavnog gradiva koji se zasniva na razgovoru između nastavnika i učenika. U nastavi istorije, pojedini izvori ovu metodu navode kao najvažniju i najzastupljeniju.[1] U nastavi gde se koriste računari kao nastavno sredstvo, dijaloška metoda može imati orijantacioni i motivišući karakter.[2] Dijalog se navodi i kao temelj vaspitanja za demokratiju.[3]

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Još u staroj Grčkoj, otpočinjući sa Talesom iz Mileta, pa nadalje u mnogobrojnim filozofskim školama presokratovskog perioda raspravljalo se o fiziološkim pojavama kroz dijaloški metod rada, kombinovan sa umetnošću i fizičkom kulturom. Kasnije je dijaloški metod primenjivao i sam Sokrat, ali na karakterističan način, koristeći ironiju i majeutiku (porođajnu veštinu).[4] Naime, majeutika ili babičenje je metoda nazvana po Sokratovim rečima, jer je smatrao da je i on neka vrsta babice, samo što umesto tela, „porađa“ duše. Suština je da je on na neki način navodio ljude da shvate svoje neznanje i zablude. Nije nametao stav, već ih je pitanjima terao da sami dođu do željenih zaključaka.[5][6] Sa pojavom Aleksandrijske biblioteke je osim umnožavanja spisa i čitalaca, započeo i proces hermeneutike shvaćene kao dijaloška metoda čitanja, jer se na neki način sa tekstom vodi dijalog, tako što se sam tekst podvrgava kritici. Na taj način je u Aleksandriji začeta i specijalna nauka o književnosti.[7]

Primena[uredi | uredi izvor]

Dijalog kao nastavna metoda može biti prisutan u skoro svim fazama realizacije nastave, što znači da se kroz dijalog može prezentovati novo gradivo, ali takođe i procenjivati usvojenost sadržaja. Predstavlja oblik komunikacije između učenika i nastavnika, ali i drugih učenika, kojom se razmenjuju iskustva, shvatanja i stavovi o nastavnim sadržajima koji su predmet razmišljanja i istraživanja.[8] U nastavi filozofije, na primer, predstavlja metodu uvođenja u filozofski način mišljenja i način sticanja iskustva koje se u nastavi filozofije očekuje.[9] Prema nekim izvorima, ova metoda ima niz prednosti u odnosu na monološku, ali ima i nedostatke prilikom pojedinih nastavnih situacija, zbog čega je optimalno rešenje kombinovati je, kako sa monološkom, tako i sa drugim metodama.[10] Nastavnici koriste ovu metodu onda kada procene da učenici o nekom pojmu imaju neophodna predznanja, kako kroz već obrađene nastavne jedinice, tako i stečena kroz iskustvo. Na taj način se postižu dva cilja; obnavljanje već postojećih znanja, ali i stvaranje mape pojmova čime se doprinosi kompletnijem znanju. Karakteristike ovakvog razgovora su da se ovaj razgovor unapred planira i uvek ima konkretizovane ciljeve. Smisao dijaloga je da se učenicima omogući da vlastitim rasuđivanjem, a uz korišćenje prethodnih znanja i čulnih iskustava dolaze do željenih znanja.[11] Zbog ostvarene pomenute misaone aktivacije, vreme nije neefikasno utrošeno, iako dijaloška metoda zahteva više vremena od monološke.

Prednosti[uredi | uredi izvor]

Prema jednom istraživanju sprovedenom u crnogorskim srednjim školama na časovima filozofije, uočeno je da dijaloška metoda, odnosno sokratovska, češće nameće sadržaje u skladu sa interesovanjem učenika, a van propisanog nastavnog programa, utiče da se češće i metodičnije obnavljaju znanja, kao i da se u većoj meri koristi grupni oblik rada, ali i raznovrsnije nastavne metode. Takođe je uočena značajnija liberalizacija odnosa između nastavnika i učenika. O dijalogu kao metodi u tom istraživanju su se pohvalno izrazili i nastavnici i učenici, što ukazuje i na veću motivaciju za rad. Zaključak ovog istraživanja je da je dijalog svojstven svim nastavnim predmetima, ali da je oblik sokratovskog dijaloga najadekvatniji u nastavi filozofije. Ipak, iako važan segment ove nastave, on nije krucijalan za njenu uspešnost.[8]

Oblici dijaloga[uredi | uredi izvor]

U nastavnoj praksi postoje dva oblika dijaloga: tradicionalni dijalog ili katehetički razgovor i heuristički ili razvojni. Katehetički razgovor se sastoji u odgovaranju na pitanja koja postavlja nastavnik. Pri tome, očekivani odgovori mogu biti doslovno preuzeti iz udžbenika. Koristi se prilikom mehaničkog učenja. Heuristički razgovor se više odnosi na problemsku nastavu, odnosno od učenika se očekuje da reši uz obrazloženje, postavljeni problem. Ovaj oblik bi odgovarao problemsko-dijaloškoj nastavi koju je u sistem pedagoških tehnologija uvrstio M. I. Mahmutov.[12] Prema Romeliću, ovaj drugi oblik razvija znanja svrsishodnije.[10] Prilikom takvog razgovora, nastavnik mora da vodi računa o tome da pitanja budu precizno formulisana, jezički korektna, logički ispravna, a upotreba upitnih reči mora da bude adekvatna očekivanom smislu odgovora. Sličan zahtev postoji i za očekivane odgovore. Takođe, potrebno je izbegavati pitanja o opšte poznatim stvarima, kao i alternativna i kaverzna pitanja. Uz sve to, neophodno je i ostaviti učenicima određeno vreme da razmisle o odgovoru, jer prema Bakovljevu, aktivna nastava zahteva i ćutanje, koje je namenjeno za razmišljanje o problemu.[11] Ovakav stav podržao je i Đorđe Natošević još 1834. koji je smatrao da je misaona aktivnost veći dobitak od samog odgovora. Brzi odgovori su ipak, svojstveniji katehetičkom razgovoru. Ukoliko se nastavniku čini da je ćutanje u ovom slučaju gubljenje vremena, Romelić to pripisuje navici stečenoj u nastavi koja se odvija na „klasičan način“.[10] U jednom istraživanju poređene su dijaloška metoda i metoda heurističkog modelovanja u nastavi fizike u osnovnoj školi i uočena je razlika u napretku grupe đaka sa kojom je rađeno heurističkom metodom u odnosu na onu gde je primenjen drugi oblik dijaloške metode.[13] Osim direktnog dijaloga koji se sastoji iz razgovora između nastavnika i učenika, postoji i indirektan, kada učenik prati tuđi dijalog posredstvom nastavnog sredstva, kao što je radio emisija, dijalog snimljen na magnetofonskoj traci, u televizijskoj emisiji, na Internetu i slično.

Pitanja i odgovori[uredi | uredi izvor]

Postoje još neki saveti didaktičara u vezi sa tim kako ispitivati đake i kakve odgovore zahtevati. Jedan od njih je ne favorizovati pojedince, jer će se drugi đaci demoralisati i neće biti dovoljno ili uopšte aktivni. Očekivani odgovori bi trebalo da budu iskazani kroz „pune“ rečenice. Prilikom odgovaranja učenika, nastavnik bi trebalo da ćutke sasluša i da ih ne prekida, da ne dozvoli „horsko“ odgovaranje, te da pohvali svaki odgovor, bez obzira koliko skroman bio. Romulić navodi da pojedini didaktičari smatraju da na razvijenost intelekta učenika u negativnom smislu utiče nemogućnost učešća u dijalozima, a što se navodi kao greška nastavnika koji ne poklanja dovoljno pažnju samom odgovoru učenika.[10] Nastavnik ne bi trebalo da ponavlja tačan odgovor koji je učenik rekao, ali ni da bude isključiv ukoliko odgovor nije tačan. Umesto toga, moguće je navesti razgovor na tačan odgovor. Ovakvim stavom postiže se divergentno učenje.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Funkcija istorije u nastavnom procesu, str. 15 Arhivirano na sajtu Wayback Machine (2. jun 2010); M. Karanfilović, 2001. (dokument kao preporuka usvojen na 771. sastanku zamenika ministara; Komitet ministara RS)
  2. ^ Ivkov-Džigurski, A., Ivanović, Lj., Pašić, M. (2009) Mogućnosti primene računara u modernoj nastavi geografije. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. mart 2016) Glasnik srpskog geografskog društva, sveska LXXXIX, br. 1, str. 13.
  3. ^ Zorica Tomić. (2008) Uticaj medija i vaspitanje za dijalog. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (8. april 2009) Nastava i vaspitanje, br. 3.
  4. ^ Maja Mijatović. Antička škola: Grčka škola — manifestacije i naučni razvoj. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. decembar 2010) Pedagoško društvo Srbije.
  5. ^ Glas javnosti: „Sokrat — mudrac sa trga“; A. Ivanović. 18.9.2005.
  6. ^ Mreža kreativnih ljudi: „Sokrat — biografija“ (4. deo) Arhivirano na sajtu Wayback Machine (10. mart 2016); D. Matić, 7. 4. 2009.
  7. ^ Narodna biblioteka u Boru: Aleksandrijska biblioteka; Violeta Stojmenović, 5.5.2009.
  8. ^ a b Zorić, V. (2007) Dijalog u nastavi filozofije[mrtva veza]. Pedagogija, vol. 62, br. 3, str. 459-474
  9. ^ Marinković, J. (1983): Metodika nastave filozofije, Školska knjiga, Zagreb
  10. ^ a b v g Romelić, J. (2005) Metode rada u nastavi geografije koje utiču na misaonu aktivaciju učenika. Časopis: Globus. ISSN 0351-0050. - Vol. 36, br. 30, str. 21-38.
  11. ^ a b Bakovljev, M. (1998): Didaktika, Naučna knjiga, Beograd.
  12. ^ Ala Stepanovna Sidenko. (2006) O inovacionim i nastavnim modelima nastavnog procesa. Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. decembar 2010) Nastava i vaspitanje, br. 2.
  13. ^ Jevremović, L., Živanović, T. (1997) Uticaj metode rada na stepen usvojenosti sadržaja u nastavi fizike. Nastava i vaspitanje. Vol 46, br. 4, str. 429-435. Apstrakt na SCIndeks, Pristupljeno 12. 4. 2013.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Romelić, J. (2005) Metode rada u nastavi geografije koje utiču na misaonu aktivaciju učenika. Časopis: Globus. ISSN 0351-0050. - Vol. 36, br. 30, str. 21-38.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Метода_разговора&oldid=26936252”