Milgramov eksperiment

Eksperimentator naređuje „učitelju“ (stvarni subjekt eksperimenta) da kazni davanjem elektrošoka „učenika“ (koji je zapravo glumac). Subjekt veruje da za svaki pogrešan odgovor „učenik“ prima bolne elektrošokove, iako u stvarnosti takvih kazna nije bilo. „Učitelj“ bi čuo unapred snimljene proteste i krike „učenika“.

Milgramov eksperiment je niz socijalno psiholoških eksperimenata, koji su prvi put sprovedeni 1961. u Nju Hejvenu. Eksperiment je razvio psiholog Stenli Milgram sa namerom da testira spremnost prosečnih osoba da se suprotstavi naredbama autoritativne osobe koje krše vlastita moralna načela ili su u suprotnosti s njihovom savešću.

Milgramov eksperiment je prvobitno razvijen u potrazi za socijalno psihološkim objašnjenjem zločina iz doba nacizma. Eksperiment je počeo tri meseca nakon početka suđenja nemačkom nacističkom ratnom zločincu Adolfu Ajhmanu u Jerusalimu.

Eksperiment je trebalo da odgovori na pitanje „Da li je moguće da su Ajhman i milion njegovih saučesnika u holokaustu samo izvršavali naređenja?‟ i da proveri teoriju „Nemci su drugačiji‟ koja se temeljila na pretpostavci da Nemci imaju osobenost posebne poslušnosti prema nadređenima.

Eksperimenti su doveli do šokantnog zaključka. Znatan broj osoba su obavljale ono što se tražilo od njih, i nisu se suprotstavili prigovorima savesti, dok se činilo da naredbe dolaze od legitimnih autoriteta.

U narednim godinama eksperimenti su ponovljeni mnogo puta sa konzistentnim rezultatima u različitim društvima, mada ne sa istim procentima širom sveta.

Tok eksperimenta

Oglas za Milgramov eksperiment.

U svakom eksperimentu učestvovale su tri osobe. Eksperimentator, po jedan naivni subjekt (stvarni subjekt istraživanja) i jedan saradnik eksperimentatora. Naivni subjekt je verovao da je saradnik eksperimentatora takođe stvarni učesnik eksperimenta, kome je na osnovu žreba dodeljena uloga učenika, onoga koji treba da uči niz parova reči. Stvarni subjekt je dobijao ulogu „učitelja“ koji ima zadatak da „učeniku“ pročita listu sa parovima reči (npr. plava – kutija, lep – dan, divlja – guska) i da potom proveri znanje „učenika“. U fazi provere znanja „učitelj“ je čitao plavo: nebo-mastilo-kutija-lampa, a „učenik“ je trebalo da naznači koja je od četiri reči bila ranije sparena s reči plavo. Ako bi „učenik“ pogrešio, „učitelj“ je po instrukcijama koje je dobio morao da ga kazni davanjem elektrošoka. Za davanje elektrošokova subjekt je imao na raspolaganju generator šoka koji je na svojoj tabli imao 30 prekidača, poluga u vodoravnom nizu. Svaki prekidač je imao jasnu oznaku voltaže, počev od 15 do 450 volti. Sa svakom greškom koju „učenik“ napravi trebalo je za 15 volti povećati intenzitet strujnog udara – kod prve greške se davao udar od 15 volti. „Učenici“ su dobili instrukciju da prave veliki broj grešaka – tri pogrešna na jedan ispravan odgovor. „Učenik“, koji je u nekim varijantama osnovnog eksperimenta bio u drugoj prostoriji, čvrsto privezan za stolicu i povezan sa elektrodama, a sa stvarnim subjektom komunicirao preko interkoma, nije realno primao udare električne struje. Pravi ispitanici, međutim, nisu mogli znati da je reč o obmani jer su njima emitovane unapred snimljene žalbe „učenika“, koji se nije žalio sve dok ne bi dobio udar od 75 volti. Tada bi se začulo njegovo gunđanje. Na 120 volti bi se čuo protest da su šokovi stvarno bolni, a na šok od 135 volti bolno stenjanje. Počev od 150 volti „učitelj“ je imao priliku da čuje insistiranje „učenika“ da ga puste i da više ne želi da učestvuje u eksperimentu, a na 300 volti da više neće da odgovara. Od te voltaže par puta se čuju krici i od 330 volti do „učitelja“ ne dopire nikakav odgovor niti žalba. Reakcije „učenika“ su bile ključni element ove laboratorijske situacije jer one treba da ubede stvarnog subjekta da je „učenik“ žrtva šokova. U pilotskom istraživanju „učenik“ se nije žalio i nije ni na koji način reagovao na kažnjavanje. U odsustvu žalbi gotovo svaki učesnik u eksperimentu je išao do kraja, zadavao je šokove od 450 volti. Čak su i blage pritužbe koje su korišćene u kasnijem pilotskom istraživanju bile nedovoljne da navedu ispitanike da ne prati naloge eksperimentatora. Ako bi se ispitanik posle tobožnjih reakcija „učenika“ dvoumio da li da uključi generator šoka ili ne, eksperimentator mu je izdavao verbalni nalog da to učini. Postojala su četiri podstreka koje je subjekt dobijao od eksperimentatora:

1. Molim vas, nastavite;
2. Eksperiment zahteva da nastavite;
3. Apsolutno je neophodno da nastavite;
4. Nemate drugog izbora, morate nastaviti.

Verbalni podstreci, ako je za njima bilo potrebe, korišćeni su strogo po tom redosledu. Ovi podsticaji su se davali kad „učitelj“ pokaže nećkanje. Eksperiment je bio završen kada je dva puta data najveća vrednost elektrošoka (450 volti) ili kada je učitelj i nakon podsticaja odbija da nastavi sa eksperimentom. Ako bi subjekt i posle četvrtog podstreka odbijao da nastavi, eksperiment se završavao. Eksperimentator je takođe davao posebne podsticaje ako bi „učitelj“ postavljao određena pitanja. Ako bi „učitelj“ pitao da li će „učenik“ snositi trajno fizičko oštećenje, eksperimentator bi odgovarao sa: „Iako šokovi mogu biti bolni, ne postoji trajno oštećenje tkiva, stoga molim vas nastavite.“ Ako bi „učitelj“ rekao da „učenik“ očigledno ne želi da nastavi, eksperimentator bi odgovorio: "Da li učenik želi ili ne je nevažno, morate nastaviti dok nije naučio sve parove reči pravilno, tako da molim vas nastavite.”

Rezultati

Pre nego što je eksperiment započet Milgram je pitao četrnaest studenta psihologije sa četvrte godina studija na Jejl univerzitetu da predvidi ponašanje sto hipotetičkih „učitelja“. Većina ispitanika je verovala da vrlo mali broj „učitelja“ će biti spreman da po nalogu eksperimentatora nanese najveći napon. Milgram je takođe neformalno anketirao svoje kolege i utvrdio da i oni, takođe, veruju da će vrlo malo subjekta biti spremno da pusti najjače udare. Milgram je ispitao i četrdeset psihijatara sa medicinskog fakulteta, koji su verovali da do desetog šoka, kada „učenik“ zahtev da bude oslobođen, većina subjekta će prestati eksperiment, dok kod šoka od 300 volti, kada „učenik“ odbija da odgovori, samo 3,73% ispitanika bi i dalje nastavilo. Verovali su da bi samo nešto više od jedne desetine jednog procenta ispitanika pustilo najjače udare.

Stvarni ishodi eksperimenta bili su iznenađujući, oko 60% ispitanika išlo je do kraja, mada su preko interkoma mogli da čuju krike i agoniju osobe iz druge sobe, što im je teško padalo. U jednom od protokola je zapisano da je ozbiljan i uravnotežen poslovni čovek koji je ušao u laboratoriju sa osmehom i samouverenim držanjem kroz dvadesetak minuta bio na ivici „nervnog sloma“, moleći da se sa eksperimentom prestane, pa ipak se pokoravao zahtevu eksperimentatora i ostao poslušan do kraja. Subjekti su bili u konfliktnoj situaciji jer su morali da biraju između poslušnosti legitimnom autoritetu eksperimentatora i moralnog zahteva koji su slušali od detinjstva – da ne smeju nanositi zlo drugim, sasvim nedužnim ljudima. Reakcije većine učesnika u eksperimentu jasno su dokazivale njihovo čvrsto uverenje da su „učeniku“ zadali bolne i vrlo štetne šokove. Rezultati serije eksperimenata pokazali su zapanjujuće visoku spremnost, inače po svemu normalnih ljudi, da poslušaju zahtev autoriteta koji od njih traži da postupaju na način koji se kosi s moralnim normama. Vidljive osobine eksperimentatora i „učenika“ nisu imale znatnijeg uticaja na nivo pokazane poslušnosti ispitanika. Jednak stepen poslušnosti bio je i onda kada je žrtva delovala blago i onda kada je odavala utisak grube osobe. Pored toga, žene su demonstrirale isti stepen poslušnosti kao i muškarci, mada se napetost kada su izvršavale sve surovije naloge eksperimentatora kod njih očiglednije ispoljavala nego kod muškaraca.

Milgram je eksperiment ponovio na 18 različitih grupa ispitanika i rezultat je uvek bio isti.

Od ukupnog broja učesnika eksperimenta ⅔ učesnika išli su čak i do 450 volti, a svi učesnici su išli do 300 volti.

Kada je dostignuta jačina od 300 volti, učesnici bi udarali glavom o zid i preklinjali da budu pušteni. Međutim većina njih se pridržavala komandi eksperimenta uprkos oštroj nelagodnosti. Nijedna osoba nije prestala pre administriranja šoka dvadesetog nivoa. Na komandu istraživača više od četrdeset njih je otišlo izvan očekivanja istraživača.

Rezultati eksperimenta se ogledaju u tome kako osoba prihvata situaciju, znacima ekstremne napetosti i distribuciji rezultata.

Znaci ekstremne napetosti

Mnogi subjekti pokazali su znake nervoze u eksperimentalnim situacijama i posebno nakon primene moćnih šokova. U velikom broju slučajeva stepen napetosti je bio toliko ekstreman da je to jako retko viđano u sociopatološkim laboratorijskim studijama. Subjekti su bili posmatrani dok su se znojili, drhtali, grizli usne, grizli svoje nokte do mesa. Ovo su više bila karakteristična nego njihova pojedinačna reagovanja na eksperiment.

Jedan znak napetosti bio je uobičajeni smeh na nervnoj bazi. Četrnaest od četrdeset subjekata pokazalo je ovakav smeh i osmeh. Smeh je zvučao nestvarno, bizarno. Tri subjekta pokazala su potpuno nekontrolisan smeh. Jednom prilikom posmatran je nekontrolisan, nasilan smeh da su morali da prekinu ceo eksperiment. Subjekat, četrdesetšestogodišnji prodavac enciklopedija, bio je ozbiljno osramoćen svojim nepristojnim i nekontrolisanim ponašanjem. U posle-eksperimentalnim intervjuima, subjekti su trpeli bolove da bi pokazali da nisu sadistički tipovi i da smeh nije značio da oni uživaju u šokiranju.

Što se tiče stepena kazne, učiteljima je bilo na raspolaganju trideset dugmića sa različitim naponom koji je bio u rasponu od 15 do 450 volti. Učenici bi u zavisnosti od jačine struje pokazivali različite stepene bola. Pojedini su se nakon jačih udara žalili na srčane tegobe i bol u grudima.

Od 40 subjekata, 5 subjekata je odbilo da poštuje eksperimentalne komande izvan tristotnog voltnog nivoa. Još 4 osobe su podnosile strujni udar od 315 volti, ali su odbile da nastave. Dva su prekinula na 330 volti, i po jedan na 345, 360 i 375 volti. Tako da je ukupno 14 osoba napustilo eksperiment. Oni su bili često uznemireni pa čak i u ljutitom stanju. Ponekad, verbalni protesti su bili minimalni, ali osoba nekad ustane sa stolice ispred generatora i izrazito traži da napusti laboratoriju.

Od 40 osoba, njih 26 su poštovali naredbe eksperimenta sve do kraja, nastavljajući da kažnjavaju žrtvu sve dok nisu stigli do poslednjeg, najsnažnijeg šoka na generatoru. Najsnažniji šok na generatoru do koga su i oni zapravo stigli, iznosio je 450 volti.

Slične ovakve rezultate, Milgram je dobijao u mnogim drugim istraživanjima koje je sprovodio kako bi potvrdio zaključke ovog eksperimenta. Dakle, ljudi prihvataju naredbe i sugestije ljudi za koje veruju da imaju moralni, politički, zakonski ili neki drugi autoritet i rade ono što im se kaže, bez mnogo razmišljanja i ličnog preispitivanja tih postupaka.

Najbolji primeri ovakvog ponašanja u svakodnevnom životu su:

• postupanje i poštovanje svake reči sveštenog lica u crkvi, ne preispitujući da li je to u skladu sa moralnim, religijskim ili bilo kojim drugim normama (ako nam đakon u crkvi donese ikonu i pored tacnu sa nekoliko hiljada dinara i mi ćemo izvaditi i staviti našu hiljadarku).

Sve ovo ide u prilog sledećem, što ujedno predstavlja i zaključke ovog eksperimenta da obični ljudi imaju tendenciju da prate naredbe od strane autoriteta iako se one ne poklapaju sa njihovim ličnim mišljenjem.

Kritika

Etika

Milgramov eksperiment je naišao na etičke kritike zbog izlaganja subjekata preteranom stresu i napetosti. U Milgramovu odbranu, 84% anketiranih učesnika se kasnije izjasnilo da im je „drago" ili „veoma drago" što je učestvovao dok je 15% ostalo neutralno. Šest godina kasnije (u jeku Vijetnamskog rata), jedan od učesnika eksperimenta poslao je pismo Milgramu, objašnjavajući zašto mu je drago da je učestvovao uprkos stresu. Milgram je tvrdio da etički kritika koju je izazvao svojim eksperimentima rezultat njegovih uznemirujućih otkrića o istini ljudske prirode.

Obmana učesnika

Učesnici su verovali da je ovaj eksperiment bio o procesu učenja i verovali su da su stvarno naneli šokove na “Učenika”.

Psihičke posledice

Tokom eksperimenta, učesnici su pokazivali znake stresa, kao sto su mucanje, nervozno smejanje, znojenje ruku, itd.

Uzorak učesnika

Učesnici su bili svi muškarci određene starosne grupe.

Primene na Holokaust

Sam Milgram je dosta napora uložio da povuče paralele između poslušnosti u laboratoriji i ponašanja glavešina nacističke Nemačke i običnih nemačkih građana. Pritom se pozivao i na stavove Hana Arent o Ajhmanu koja je opovrgavala tvrdnje tužilaštva u Jerusalimu da je Ajhman sadistička, izopačena ličnost. U isto vreme kada je Milgram izvodio svoje eksperimente o poslušnosti Hana Arent je pratila suđenje Ajhmanu koje se odvijalo u Jerusalimu. Prema Arentovoj, Ajhman nije pokazivao nikakve znake mentalne bolesti ili poremećaja ličnosti, niti je gajio antisemitske ili rasističke stavove. Po njenom tumačenju ovde je reč o banalnosti zla, ne o činovima sociopata i fanatika već o aktima normalnih osoba koje veruju u normalnost i opravdanost svojih postupaka. Ajhman je prosto delovao kao efikasni birokrata, postupajući prema naređenjima, ne razmišljajući mnogo o posledicama koje one imaju po žrtve. Prema Milgramovim analizama neke teme se ponavljaju kada se ispituju različiti primeri ekstremne poslušnosti u stvarnom društvenom životu, kao što su: američki zločini u Vijetnamu, postupanje čuvara u koncentracionim logorima koje je organizovala nacistička Nemačka i dr. Uvek jedna grupa ljudi izvršavajući naloge nadređenih svoje postupke posmatra kao tehničku stvar privremeno suspendujući sopstvene moralne obzire, odgovornost se prebacuje na nadređenog ili na neku višu instancu, postupci se razdvajaju od ličnih osećanja i nalaze se opravdanja u nekom višem cilju, a odanost, dužnost i disciplina u izvršavanju okrutnih dela opažaju se kao preduslovi za opstanak društvenog sistema. Da bi se izbeglo razmišljanje o moralnim implikacijama (zlo)dela koriste se razni eufemizmi ili se o izvršenom delu ne govori čak ni u krugu saučesnika.

Ali? (Da li je bilo etičkih faktora prema kojima je on dobro postupio?)

Milgram je odradio „debrifing“ na kraju eksperimenta i objasnio učesnicima njegov pravi motiv i da oni stvarno nisu povredili “Učenika”. čak je njih 83,7% izjavilo, na kraju eksperimenta da su zadovoljni i da im je drago što su učestvovali. Učesnici ni u jednom trenutku nisu bili sprečeni da odustanu od eksperimenta. Ali neki od njih su osećali obavezu da ostanu zbog prisustva eksperimentatora (ovo su učesnici izjavili nakon eksperimenta).

Replike i varijacije

Prema analizama koje je objavio Tomas Blas eksperimenti izvedeni na Jejlskom univerzitetu ponovljeni su u nekoliko drugih gradova u SAD, u Nemačkoj, Italiji, Austriji, Južnoj Africi, Jordanu, Indiji i Australiji.

Stepen poslušnosti je bio nešto viši nego što je Milgram prikazao u svojoj knjizi iz 1974. godine, ali nema dokaza da su te razlike značajne. U SAD je prosečno bilo 61% poslušnih subjekata, a u drugim državama oko 66%. Moglo bi se prema tome zaključiti da je poslušnost podjednako rasprostranjena u državama sa različitim tradicijama.

Milgramovi osnovni nalazi potvrđeni su u nekoliko drugih istraživanja u kojima nije korišćeno kažnjavanje šokovima. Vršena su istraživanja u bolnicama, gde su subjekti bili medicinske sestre koje su dobijale očigledno pogrešne naloge o terapiji pacijenata za koje su zadužene. Prikupljeni su i podaci o tome da se pod uticajem autoriteta lakše donose neetičke odluke o puštanju u promet potencijalno opasnog leka, dok se, kad takvog pritiska na odlučivanje nema, odluke zasnivaju na moralnim uverenjima pojedinca. Ovoj grupi eksperimenata pripada i skorašnje istraživanje obavljeno sa italijanskim studentima (Bokiaro i Zimbardo, 2010). U ovoj studiji je stvarnim subjektima naloženo da „učenika“ koji je bio saradnik eksperimentatora i pre početka ogleda očigledno nekoncentrisan prekorevaju sve više i više za greške koje pravi rešavajući zadatke sa silogizmima. Ukupno je bilo 15 različitih pokuda koje su se razlikovale po svojoj težini. Najblaža je bila: „Više se potrudi“, a najteža: „Ti si stvarno najgluplja osoba koju sam upoznao“. Saradnik eksperimentatora je bio u istoj prostoriji sa subjektom vezanim za aparate koji su navodno merili njegove fiziološke reakcije što ga je sprečavalo da napusti prostoriju. Na pokude koje je dobijao zbog pogrešnih odgovora reagovao je jasnim znacima uznemirenja, zahtevima da mu skinu veze sa aparatom, sve do plača. Cela situacija je za sve stvarne učesnike u eksperimentu bila sasvim uverljiva. U ovim okolnostima, 30% subjekata je išlo do kraja u pokudama i u vređanju učenika, poslušno ispunjavajući naloge eksperimentatora ne obazirući se na znake patnje druge osobe. Zanimljivo je da su poslušni subjekti, kao i subjekti koji su prekidali učešće u eksperimentu bili pod istim stresom, pa se može zaključiti da stres nije ključni faktor u donošenju odluke da se ne slede nalozi autoriteta. Ova studija je u osnovi ponavljanje jednog holandskog istraživanja koje je sprovedeno pre četvrt veka (Meus i Raijmakers, 1986), a nivo poslušnosti subjekata bio je praktično isti.

Ponavljanje i proširenje eksperimenta

Milgramov eksperiment poslušnosti sprovođen je više puta, pri čemu je njegova osnovna procedura varirala. Ukupno 636 ispitanika testirano je u 18 različitih ponavljanih eksperimenata i na taj način identifikovano je koji su to faktori koji utiču na nivo poslušnosti ispitanika. Neki od faktora od kojih je poslušnost zavisila su:

1. Uniforma koju su izvršioci eksperimenta nosili
2. Mesto na kome se eksperiment odvijao
3. Fizičko prisustvo autoriteta u toku eksperimenta
4. Društvena podrška.

Uniforma: U jednom od ponavljanja eksperimenta dokazano je da će poslušnost opasti u koliko su izvršioci eksperimenta obučeni u svakodnevnu odeću, a ne u sive laboratorijske mantile, kao u originalnoj verziji. Milgram je ovo ponavljanje izveo tako što je na samom početku procedure njegov asistent obučen u laboratorijski mantil izašao, a ulogu autoriteta je preuzeo drugi asistent koji je bio obučen u svakodnevnu odeću.

Mesto: Ispitanici su verovali da je sama procedura sigurna jer se odvijala na univerzitetu Jejl, ali su u toku jednog od ponavljanja eksperimenta premešteni u običnu kancelariju, što je pokazalo da će se nivo poslušnosti smanjiti.

Društvena podrška: Bezuslovna poslušnost će opasti ako ispitanici na svojoj strani imaju bar još dva nastavnika i ako se zajedno suprotstave vođi procedure. Ovo ponavljanje je takođe pokazalo da se osećaj odgovornosti za sopstvene posledice smanjuje ako se čovek oseća kao deo veće organizacije.

Fizičko prisustvo autoriteta u toku eksperimenta: Kada izvršioci eksperimenta daju instrukcije i sufliraju asistentima iz susedne prostorije, poslušnost ispitanika opada.

Vidi još

• Stanfordski zatvorski eksperiment

Literatura

• Arendt, H. (1963), Eichmann in Jerusalem; A report on the banality of evil, New York: Viking Press.
• Blass, T. (2004), The man who shocked the world: the life and legacy of Stanley Milgram, Philadelphia: Basic Books.
• Blass, T., & Schmitt, C. (2010), The nature of perceived authority in the Milgram paradigm: Two replications, Current Psychology, 20, 115–121.
• Bocchiaro, P., & Zimbardo, P. G. (2010), Defying unjust authority: An exploratory study, Current Psychology, 29, 155–170.
• Fenigstein, A. (1998), Were obedience pressures a factor in the Holocaust?, Analyse & Kritik, 20  (1):  54–73.
• Meeus, W. H. J., & Raaijmakers, Q. A. W. (1986), Administrative obedience: carrying out orders to use psychological-administrative violence, European Journal of Social Psychology, 16, 311–324.
• Milgram, S. (1963), Behavioural study of obedience. Journal of Abnormal and Social Psychology, 67, 371–78.
• Milgram, S. (1974/1990), Poslušnost prema autoritetu. Beograd: Nolit.
• Miller, A. G. (1986). The obedience experiments: A case study of controversy in social science. New York: Praeger. 
• Saul McLeod (2007), The Milgram Experiment https://www.simplypsychology.org/milgram.html