Mitropolit raško-prizrenski Melentije
Mitropolit raško-prizrenski Melentije | |
|---|---|
| Datum rođenja | 28. jul 1824. |
| Mesto rođenja | Ser |
| Datum smrti | 27. avgust 1895. (71 god.) |
| Mesto smrti | Prizren |
Melentije Spandonidis (Serez-Ser, 28. jul 1824 — Prizren, 27. avgust 1895) bio je episkop Srpske pravoslavne crkve. On se nalazio na čelu raško-prizrenske mitropolije od 2. avgusta 1854. do 27. avgusta 1895. godine.
Život[uredi | uredi izvor]
Zamonašio se novembra 1837. godine, a januara 1838. godine postao je đakon. Godine 1849, završio je bogosloviju na Halki u Carigradu.[1] Ivan Jastrebov je o njemu napisao: Mitropolit pak stalno živi u Prizrenu, ovamo dolazi samo radi skupljanja svoje mirije i to isto radi i po drugim gradovima, gde takođe živi po nekoliko meseci i sakuplja mirije. Pravi je taneimdar. Prodaje svetotajstva. Cenka se za službu. Jastrebov optužuje Melentija i za uništavanje srpskih crkava i fresaka. Opisuje ga kao lukavog, ne baš bistrog, a po obrazovanju veoma površnog Grka, koji je umeo da se, zahvaljujući svom licemerju, svakome dopadne. Pravio se da gaji slovenofilske simpatije prema svemu srpskom, međutim umeo je da ubedi nepismene starosedeoce Srbe da obnavljaju hram tako što se stari živopis uništava, a namesto njega dolazi živopis debarskih ikonomazala. Tako su mnoge seoske crkve uništavane. Pod prividom da hramu želi dobro uspevao je da monahe ubedi da mestimično oštećen živopis menjaju novim. Njegov cilj je bio jedan — da iskoreni srpski živopis koji Srbe podseća na lepotu starih crkava u doba nezavisne crkve i carstva. Tako je postupio i sa crkvom Uspenja Bogorodice između Nerodimlja i Petriča. Srušio je staru crkvu, podigao novu, tj. da se unište tragovi starine, a nova da se ne dovrši. Po smrti Dionisija, manastirom Svete Trojice u Mušutištu upravlja u svojstvu epitropa, prizrenski vlasnik hana i krčme Mladen Čemerikić. Njegova žena je bila ljubavnica mitropolita Meletija, koji je progonio jeromonaha Serafima iz istog manastira. Iguman istog manastira je u vreme Jastrebova bio revnosni i neumorni Nikanor (Petronije). Njega preosvećeni Meletije, koji dušu svoju polaže za novce ne želi da proizvede u jeromonaha jer je narod Nikanora jednom predložio da bude kandidat za prizrenskog mitropolita, umesto Meletija, kojim je narod bio nezadovoljan.[2]
Jastrebov još piše o Meletiju da tadašnji mitropolit ni o čemu ne brine više nego o prikupljanju svojih prihoda — takse za venčanja, za razvode i ostalo. Po vladičanstvu ide samo u cilju toga i sasvim je zaslužio naziv koji je dobio u narodu taksiljdara — sakupljač poreza. O prosvećivanju pastve uopšte nije brinuo. Nebitno mu je ima li ili nema škole. Više je voleo da rukopoloži prostog čuvara krava nego nekog ko je završio kurs bogoslovije. Zato su svi popovi uzimani ili iz reda sitnih trgovaca koji se izvlače od posla, ili među gazdama svratišta i krčmi, ili prosto od slugu u dućanima trgovaca tkaninom, samo ako bi mitropolit dobio 10 — 30 lira za tu milost. Bilo je slučajeva da rukopoloženi nisu znali ni da čitaju ni da pišu. Mnogi nisu ni poznavali svoje svešteničke obaveze.[3]
Konzuli Srbije iz Prizrena su u svojim izveštajima spominjali i mitropolita Melentija. Tako konzul Luka Marinković (koji je kasnije ubijen) piše u svom izveštaju od 16. maj 1890. o odnosu Melentija prema Srbima protestantima u njegovom kraju, koji su se u to vreme pojavili pod uticajem američkih misionara. Čim je saznao za njihovo postojanje pozvao ih je i tražio da se prestanu sastajati na svojim skupovima i da svoje verske knjige spale, inače će ih od crkve odlučiti. Pošto su se tome opirali on je javno u crkvi ponovio svoje zahteve. Rezltat je bio da se, od onih 12-14 protestantskih porodica, većina vratila staroj pravoslavnoj crkvi. Branislav Nušić u svom izveštaju od 29. januar 1890. spominje izvesnog Bejtu, muslimanskog hajduka (razbojnika), za kojeg se dvoumi da li je on bio taj koji je prošle godine ucenio mitropolita Melentija sa 50 dukata. Nušić piše u izveštaju od 7.2.1890.: ...Ja sam već u jednom pismu napomenuo da je on (Mehmed Hafiz) glavni uzrok zatvaranju škola na Kosovu, kao što je Melentije glavni uzrok neotvaranju.[4] Mitropolit Melentije, raško-prizrenski i skenderijski je naredio 1865. godine da se pravoslavni Spičani ne mešanu sa katolicma pri ranijim zajedničkim bogosluženjima u manastiru Ratac. Prvo je služena liturgija pa misa. Prethodno je i Karlo Poten uvredio pravoslavne na jednoj misi, tako da su zajednička bogsluženja prestala 1860. godine.[5] Mitropolit Melentije je slabo vodio računa o manastiru Dovolja.[6] Crkva Svetog Nikole u Prizrenu je poplavom bila zatrpana krajem 18. veka. 1857. godine je obnovljena blagoslovom mitropolita Meletija, kada su njeni temelji otkriveni,prilikom uređivanja mitropolitske bašte. Proširena je i pokrivena drvenim krovom, i o tome je nad ulaom u crkvu ostavljen natpis.[7]
Prizrenska bogoslovija je svečano otvorena u oktobru 1871. godine, kao vlasništvo Sime Andrejevića Igumanova Prizrenca, a sa blagoslovom mitropolita raško-prizrenskog Melentija.[8]
Za pokatoličavanje pravoslavnih Srba Letnice i okolnih sela, Ivan Jastrebov je naveo kao razloge aktivnosti biskupa i neaktivnost Melentija. Dok je katolički biskup putovao od sela do sela svuda gde je bilo katolika, služio im i propovedao, da i okolne pravoslavne pokatoliči, Grk fanariot Melentije retko ili nikako je obilazio sela, a kada dođe u koju varoš, tražio je dobrog tasiljdara, koji će mu pomoći napuniti džakove.[9]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Slaviša Nedeljković: Kosovo i Metohija u planovima Bugarske propagande (1870—1878)” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 23. 11. 2015. g. Pristupljeno 08. 08. 2017.
- ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 128., 209., 221., 238., 241. Beograd: Službeni glasnik.
- ^ Jastrebov, Ivan (2018). Stara Srbija i Albanija, pp. 528. Beograd: Službeni glasnik.
- ^ Peruničić, Branko (1985). Pisma srbskih konzula iz Prištine 1890.-1900., pp. 41., 47., 52. Beograd: Narodna knjiga.
- ^ Jovović, Ivan (2010). MATICA CRNOGORSKA, jesen 2010., O JEDNOM UPRAVNOM SPORU OKO RATAČKIH ZIDINA S KRAJA XIX VIJEKA (PDF). str. 256., 257.
- ^ Nevesinje, Manastir Dovolja, br.18. Nikšić. 1898.
- ^ Marković, Lela (2021). Pravoslavlje, br. 1297, 1. april, Obnova svetinja Prizrena, kao obnova duhovnog i nacionalnog identiteta. Beograd: SPC. str. 34.
- ^ Kokotović, Budimir (2021). Pravoslavlje, br. 1299. od 1. maja, Spomenici Sime A. Igumanova, večnog dobrotvora bogolsovija u Prizrenu i Nišu. Beograd: SPC. str. 40.
- ^ Jastrebov 2020, str. 299.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Jastrebov, Ivan (2020). Podaci za istoriju srpske crkve i naroda. Službeni glasnik, Beograd. ISBN 978-86-519-2522-4.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
