Mit o Sizifu

Sizif, simbol apsurda postojanja, slika Franca Staka (1920.)

Mit o Sizifu (fr. Le Mythe de Sisyphe) je filozofski esej egzistencijalističkog filozofa Albera Kamija koji je napisao 1942. godine kroz koji objašnjava filozofiju apsurda koja se bavi temom čovekovog uzaludnog traženja smisla, večnih istina i vrednosti. Esej čine četiri celine: Apsurdno prosuđivanje, Apsurdni čovek, Apsurdno stvaranje i Mit o Sizifu. Autor esej započinje ključnim pitanjem filozofije, a to je čin samoubistva. Vredi li živeti i koji je smisao života je osnovno filozofsko pitanje Kamija. On smatra da samoubistvo znači priznavanje da je život pobedio i da se ne može shvatiti poenta, odnosno da se pojedinac pomirio sa time da život nema smisla.

Pored toga, čovek koji shvati poentu postane stranac u odnosu na sve ostale jer vidi nešto što drugi ne vide. Ta ideja je ponovo apsurd pa se opet postavlja pitanje može li samoubistvo prekinuti onda taj apsurd. Šta se dešava kad ljudi izgube nadu? Za neke je samoubistvo tragičan odgovor. Međutim, Kami tvrdi da gubitak nade ne mora biti razlog za samoubistvo. Naprotiv, Kami sugeriše da priznanje da nema nade za išta osim određene smrti, što on ujedno naziva realizovanjem apsurda, zapravo nudi mogućnost srećnijeg postojanja.

Prema Kamiju sreća i apsurd su usko povezani. Obe pojave su vezane otkrićem da su naš svet i naša sudbina naši sopstveni, da nema nade i da je naš život čisto ono što od njega napravimo. Spuštajući se s planine, Sizif je potpuno svestan svoje sudbine. Kami zaključuje: „Moramo zamisliti da je Sizif srećan“.

Sadržaj

Apsurdno prosuđivanje

Prvo poglavlje počinje Kamijevim obrazlaganjem njemu glavnog pitanja filozofije: da li samoubistvo prekida besmislenost i apsurd života. Dalje objašnjava stanje apsurda, a to je da veći deo života radimo i gradimo bolje sutra, iako nas to sutra vodi korak bliže smrti, ljudi žive neometano iako su svesni neizbežne smrti. Tvrdi kako ljudi i svet generalno nisu apsurdni sami po sebi, već postaju apsurd kad pokušaju razumeti sve nerazumljivosti sveta. U ovom delu navodi i filozofe koji su se bavili pojmom apsurda kao što su Hajdeger, Jaspers, Kjerkegor i drugi. Poglavlje završava nabrajanjem tri glavne posledice prihvatanja apsurda, revolt, sloboda i strast.

Apsurdni čovek

Postoji samo jedan istinski ozbiljan filozofski problem: samoubistvo. Odgovor na suštinsko pitanje filozofije jeste zapravo razmišljanje o tome da li život vredi ili ne vredi da se proživi.

— Alber Kami, Mit o Sizifu

Kroz celo poglavlje se postavlja pitanje kako čovek apsurda treba živeti. Tvrdi da se etička pravila ne mogu primeniti i da je sve dopušteno, ali to ne pričinjava radost, već dolazi do shvatanja neidealnog stanja života.

Apsurdno stvaranje

U ovom poglavnju Kami istražuje apsurd stvaraoca i umetnika. Tu objašnjenje nije moguće pa je umetnost apsurda ograničena u zapisima. Nastavak dela analizira rad Dostojevskog i tvrdi kako njegova dela polaze sa stajališta apsurda i istražuju teme filozofskog samoubistva. Njegova poslednja dela prikazuju put nade i vere pa tako nisu u potpunosti kreacije o apsurdu.

Mit o Sizifu

Četvrto poglavlje navodi mit o Sizifu, opisuje Sizifov život, obrazlaže i razloge zbog čega se zamerio bogovima.

Postoji nekoliko priča, one koje se međusobno ne isključuju i koje objašnjavaju kako je Sizif zaslužio svoju kaznu u podzemlju. Prema jednoj priči, Zevs je oteo Eginu, smrtnu ženu koja je bila Asopova ćerka. Sizif je bio svedok ove otmice u svom rodnom gradu Korintu. Odlučio je da obavesti Asopa o tome ko je oteo Eginu, ukoliko Asop njemu preda citadelu u Korintu. Kad je dobio šta je želeo svedočio je protiv Zevsa i izazvao gnev bogova, ali pritom je zaradio zemaljsko bogatstvo i sreću za sebe i svoj narod.

Takođe se priča da je Sizif svojoj ženi rekao da ne radi nijedan od tradicionalnih obreda sahrane kada on umre. Kad je stigao u podzemni svet, požalio se Hadu da njegova supruga nije poštovala ove obrede i dobio je dozvolu da se vrati na zemlju kako bi odao počast. Jednom dodeljen ovom drugom svetu zakupninom života, Sizif se odbio da se vrati u podzemlje i doživeo i starost, pre nego što se vratio u podzemni svet i drugi put podneo svoju večnu kaznu. Bogovi su Sizifa osudili da gura stenu na vrh planine, da bi se ona silom gravitacije svaki put vratila u podnožje odakle je Sizif krenuo.

Kami Sizifa identifikuje kao arhetipskog apsurdnog junaka koji pokazuje prezir prema bogovima, mržnju prema smrti i strast prema životu. Nije objašnjeno kako se Sizif bori sa svojom kaznom, a Kamija fascinira njegovo stanje uma u momentu nakon što se stena otkotrlja sa vrha planine. Dok silazi sa planine po kamen na kratko je oslobođen svog rada, ali isto tako svestan svoje sudbine. Dok Sizif gura stenu uz planinu ne preostaje mu ništa drugo nego napor i borba, ali dok se spušta sa planine oslobođen tereta on je svestan, zna da će se boriti zauvek i da ga ta borba neće dovesti nigde. Kami smatra bogove mudrima zbog ove kazne Sizifu shvatajući da je većnost uzaludnog rada grozna kazna.

Sizifova sudbinu je užasna jer se vidi njegova uzaludnost i beznađe. Naravno, središnji argument ovog eseja jeste da je sam život uzaludna borba lišena nade. Kami takođe sugeriše da je ova sudbina užasna samo ako se i dalje nadamo, ako mislimo da postoji nešto više čemu vredi težiti. Naša sudbina izgleda strašno samo kad je postavimo u suprotnost s nečim što bi se činilo poželjnijim. Ako prihvatimo da ne postoji poželjna alternativa, onda možemo da prihvatimo svoju sudbinu bez užasavanja. Tek tada možemo u potpunosti da cenimo život, jer ga prihvatamo bez zadrške. Zato je Sizif iznad svoje sudbine, upravo zato što ga je prihvatio. Njegova je kazna užasna samo ako se može nadati ili sanjati nešto bolje. Ako se ne nada, bogovi nemaju čime da ga kazne. Kami upoređuje Sizifov posao sa monotonim poslovima koje danas ljudi rade i svakog od tih radnika delimično poistovećuje kao Sizifa.

Metafora Sizifa

Sizifovim mukama se ne vidi kraj, a nisu ga ni bogovi predvideli, a upravo tu metaforu Kami koristi za čovečanstvo. Ako bi uklonili pojmove bogova, raja i pakla čovek je ostavljen sam sa doživotnom borbom koju na kraju sigurno gubi. Smrt ne dolazi kao sloboda, već kao negacija svega što je čovek postigao vlastitim trudom. Bez obzira na sve, svestan smrti i toga da je svaki čovek poražen i pre nego započne borbu Kami ipak postavlja krucijalno pitanje: „Može li čovek biti srećan?”

Vidi još

• Filozofija egzistencije
• Zagrobni život
• Grčka mitologija

Spoljašnje veze

• Puls, Mit o Sizifu Pristupljeno 18.11.2021.
• Mit o Sizifu analiza Arhivirano na sajtu Wayback Machine (18. novembar 2021) Pristupljeno 18.11.2021.