Mihailo V Kalafat
 | Ovaj članak sadrži spisak literature, srodne pisane izvore ili spoljašnje veze, ali njegovi izvori ostaju nejasni, jer nisu uneti u sam tekst. |
| Mihajlo V Kalafat | |
|---|---|
 Mihajlo V Kalafat | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 1015. |
| Mesto rođenja | Paflagonija, Vizantija |
| Datum smrti | 24. avgust 1042. (26/27 god.) |
| Mesto smrti | Konstantinopolj, Vizantija |
| Dinastija | Makedonska dinastija |
| Prethodnik | Mihajlo IV Paflagonac |
| Naslednik | Zoja, Teodora |
Mihajlo V Kalafat (Šuper)(grč. Μιχαήλ Ε΄ Καλαφάτης; 1015-24.08. 1042) je bio vizantijski car (1041—1042) i usvojeni sin carice Zoje, ćerke Konstantina VIII (savladar 976 — 1025, car 1025—1028). Pripadao je civilnom plemstvu, jednoj od sukobljenih strana u Vizantiji tokom XI veka.
Epileptični car Mihajlo IV (1034—1041) umire krajem decembra 1041. godine, a novi vizantijski car postaje njegov i Jovanov sinovac Mihajlo nazvan Kalafat odnosno Šuper po zanimanju svog oca. Njega je carica Zoja pod Orfanotrofovim uticajem usvojila pred smrt Mihajla IV, dodelivši mu titulu cezara.
Neposredno po preuzimanju vlasti Mihajlo V proteruje Jovana Orfanotrofa u čemu je imao široku podršku plemstva, želeći vlast za sebe. Njegov sledeći potez bilo je sklanjanje carice Zoje u manastir. Ovakvim bezobzirnim sklanjanjem makar i prividnog legitimiteta makedonske dinastije, Mihajlo V je ostao bez ikakve podrške, pošto je na vlast došao zahvaljujući aktivnostima svog strica Jovana Orfanotrofa i već 20. 04. 1042. godine on biva zbačen i oslepljen.
Posle svrgavanja Mihajla V vlast prelazi na ostarele ćerke Konstantina VIII caricu Zoju i monahinju Teodoru.
Dolazak na presto[uredi | uredi izvor]
Odavno predviđajući šta će se desiti, evnuh Jovan bio je preduzeo mere opreznosti. Smrt Mihaila IV, vraćajući neminovno carici Zoe u celosti slobodno raspolaganje vrhovnom vlašću, morala je sigurno srušiti sve nade koje je ovaj vlastoljubivi čovek gajio za svoju porodicu. Zato je on naveo cara da za života pridruži carstvu jednoga od njegovih sinovaca, koji se isto tako zvao Mihailo, i da se koristi popularnošću Zoinom, da bi tom uljezu dao zakonitu investituru, i tako mu prokrčio put ka vlasti. Predlože, dakle, staroj carici da usvoji toga mladog čoveka; i, čudna stvar, pored uvreda koje su joj naneli, Zoe je bila i suviše srećna da pristane na želju koju je bio izjavio njen muž. Svečano, u crkvi Vlaherna u prisustvu sakupljenog naroda, ona izjavi pred svetim oltarima da usvaja za sina sinovca njenoga supruga, posle čega novi carević primi titulu Cezara i dostojanstvo naslednika prestola.
Kao svi ljudi iz njegove porodice, Mihailo V bio je vrlo skromnog porekla. Njegov je otac čak radio na pristaništu zanat kalafata, zato narod prestonice, uvek gotov na podsmeh, brzo dade mladome Cezaru nadimak Mihailo Kalafat. On sam bio je dosta bedan čovek, zao, nezahvalan, pritvoran, pun potmule zlobe spram svih svojih dobrotvora. Njegov stric, car Mihailo, koji ga je dobro poznavao, nije ga mnogo voleo, i mada ga je približio prestolu, držao ga je u strani od poslova i od dvora. Njegov stric, evnuh Jovan, mada mu je sinovac ukazivao duboko poštovanje, isto mu tako nije verovao. I on je obilno opravdao sve strepnje koje je ulivao.
Prenašanje vlasti izvršeno je ipak bez teškoća, kad umre Mihailo IV. Stara Zoe, sa svojom slabom dušom, koja se tako „lako dala navesti“, kako kaže Pselos, „pristade na sve što se od nje tražilo“. Evnuh Jovan, njen neprijatelj i negdašnji gonilac, imao je samo da joj ukaže duboko poštovanje; on joj se baci pred noge, i izjavi joj da se u Državi ništa ne može činiti bez nje; zakle joj se da će njen posinak, ako se popne na presto, imati samo ime cara, i da će ona u stvari držati svu vlast u rukama. Opsenjena tom veštom komedijom, očarana tim neočekivanim vraćanjem učtivosti i uticaja, ona pristade, po običaju, na sve što se od nje želelo, i Mihailo V bude proglašen za cara.
Vladavina[uredi | uredi izvor]
Novi vladar je rđavo nagradio sve one koji su ga uzdigli. Prvo se otarasio svoga strica Jovana, i na njegovo mesto, sa titulom nobilissime, namesti drugog svoga strica, Konstantina. Zatim se priseti da mu Zoe smeta. I on je, kao nekada Mihailo IV, s početka pokazivao veliko uvaženje svojoj pomajci i ponavljao joj govor:
To je moja carica, to je moja vladarka. Ja sav pripadam njoj!
Ali uskoro, on je poče držati u strani, skresavši joj prihode potrebne za njene troškove, odbijajući joj počasti koje pripadaju njenom dostojanstvu, zatvorivši je u ginekej pod strogim nadzorom, oduzevši joj njene žene, rugajući joj se otvoreno. Prijatelji su se takmičili ubeđujući ga da bi pametno učinio kad bi staru vladarku zbacio s prestola, ako neće da dočeka sudbinu svojih prethodnika. Mihailo V smatrao je da je dovoljno jak da pokuša. Mislio je da je popularan u prestonici: zar ga nisu o skorašnjim uskršnjim praznicima dočekali na ulica sa neopisanim oduševljenjem, tako da su pod nogama njegovoga konja ulice bile zastrte skupocenim ćilimima? Verujući u svoju zvezdu, ponoseći se onim što se usudio da preduzme, prezirući sve savete, on se, 18. aprila 1042. g., reši da otera svoju dobrotvorku.
Noću, između nedelje i ponedeljka, Zoja bude zatvorena u svoje odeljenje, pod izgovorom da je htela de otruje cara, i preko njene volje i protestovanja, na brzu ruku ukrcana, sa jednom jedinom sobaricom da joj bude na službi, na jednu lađu koja je odvede na susedno Prinčevsko Ostrvo. Tamo, po zapovesti vasileusovoj, ona bi zatvorena u jedan manastir, obučena u kaluđeričko odelo, i makaze odsekoše njenu dugu kosu, sad već sedu, koju odnesoše Mihailu V, da mu pokažu kako je njegova volja izvršena. Oprostivši se tako carice, i smatrajući da je ona zanavek mrtva za svet, vladar sazove Senat i svečano objavi zbacivanje njeno s prestola. Ali on je računao bez tradicionalne privrženosti naroda za Dom Makedonski. Čim se u varoši pročula vest o udaru, pojavi se živ pokret; svuda su se viđala samo žalosna lica, gnjevni izrazi, uzrujani razgovori, buntovni skupovi, koje su stražari s velikom mukom rasturali; žene, poglavito, pokazivale su se vrlo radražene i ispunjavale ulice svojom grajom. I zato, kad se na Konstantinovom forumu pojavio upravnik varoši da pročita carsku poruku kojom se objavljuje događaj, tek što je završio saopštenje, jedan glas naglo viknu:
Nećemo kalafata za cara! Hoćemo zakonitu naslednicu, našu majku Zoe!
Beskrajna graja odgovori na te reči:
Smrt kadafatu! Revolucija je buknula.
Pad[uredi | uredi izvor]
Narod se brzo naoruža svim što mu je palo pod ruku, i neobuzdani talas valjao se kroz ulice grada. Tamnice su bile razvaljene, kuće popaljene ili opljačkane. Uskoro i dvor bude napadnut. Po savetu svoga strica Konstantina, koji je hrabro sa svojim ljudima pohitao u pomoć vasileusu i organizovao odbranu, Mihailo V reši da pobunjenicima učini jedan ustupak. Na brzu ruku odoše da potraže Zoe u njenom manastiru, i dovedoše je u Svetu Palatu, vrlo uplašenu u očekivanju šta će joj se dogoditi. Užurbano, ne dajući joj vremena čak ni da promeni njeno kaluđersko odelo, odvedoše je u carsku ložu u hipodromu, i s njom se Mihailo V pokazao pobunjenoj gomili. Ali kad su vladarku videli bez njenog carskog odela, ogorčenje naroda za koje su se nadali da će se stišati, samo je poraslo. Uzalud je car pokušao da održi besedu pobunjenicima; odgovoriše mu psovkama i kamenicama; vrativši se u dvor sa starom caricom, nesrećnik je mislio samo kako će sebi bekstvom osigurati spas, kad ga njegov stric Konstantin nagovori da se odupre.
Za to vreme, u Svetoj Sofiji, jedan nepredviđen događaj dao je pobuni nove snage.
Zoe je, kao što se zna, imala jednu sestru, Teodoru. Deleći sa sestrom presto po smrti Konstantina VIII, ta princeza je ubrzo, mada ju je protokol stavljao na malo potčinjeno mesto, izgledala da smeta starijoj sestri koja ju je mrzela. Stavljena prvo pod jedan obazriv nadzor, ona zatim bi optužena da sklapa zavere protiv utvrđene vlasti, i pod tim izgovorom bude udaljena sa dvora i prognana u manastir Petrion. Zatim, posle nekoliko meseci, navodeći da je drukčije nemoguće, po rečima jednoga hroničara, svršiti sa „spletkama i skandalima“, Zoe, lično, ode u manastir, i u svome prisustvu dade Teodori odseći kosu. Život princezin izgledao je završen. Ona se sama uostalom bez velikih teškoća prilagodila svojoj sudbini, zadovoljna spoljnim znacima poštovanja koje joj je održala blagonaklonost njenog zeta, cara Romana, i malo pomalo, u manastiru gde je bila zatvorena, Teodora pade u zaborav. Mihailo IV je s njome postupao kao i sa Zoe, dosta rđavo. Mihailo V je radio još bolje: izgledalo je čak da on i ne sumnja da, osim Zoe, postoji još jedan zakoniti potomak Konstantina VIII, i on bi bio u velikoj zabuni kad bi ga neko zapitao da li je Teodora živa ili mrtva.
Revolucija od 1042. g. povratila je odjednom u prvi red tu zaboravljenu kaluđericu. Kad je Mihailo V zbacio svoju dobrotvorku, ustaši, tražeći kakvog predstavnika zakonite monarhije, da bi ga istakli protiv nasilnika, setiše se Teodore. Ona je uostalom imala još prijatelja među starim službenicima svoga oca i u samom Senatu. Ti su političari razumeli da bi nežna i prevrtljiva Zoe lako mogla, čim se utvrdi na prestolu, da povrati svu svoju milost čoveku koji ju je opljačkao, i da je važno, ako se hoće da izvuče neka korist od revolucije, dovesti pored stare i popustljive vasilise jednu energičniju vladarku. Otrčaše dakle u manastir Petrion, ponudiše carstvo kaluđerici, i kako se ona ustezala i branila, gomila je povede gotovo na silu. Baciše joj na ramena carski plašt, podigoše je na konja, i između golih mačeva, uz narodno klicanje, ona prođe kroz varoš i ode u Svetu Sofiju. Patrijarh, vrlo odan Domu Makedonskom, čekao ju je tu, da je proglasi za caricu. Buntovnici su imali svoju caricu.
Zoe je, kao što se zna, imala jednu sestru, Teodoru. Deleći sa sestrom presto po smrti Konstantina VIII, ta princeza je ubrzo, mada ju je protokol stavljao na malo potčinjeno mesto, izgledala da smeta starijoj sestri koja ju je mrzela. Stavljena prvo pod jedan obazriv nadzor, ona zatim bi optužena da sklapa zavere protiv utvrđene vlasti, i pod tim izgovorom bude udaljena sa dvora i prognana u manastir Petrion. Zatim, posle nekoliko meseci, navodeći da je drukčije nemoguće, po rečima jednoga hroničara, svršiti sa „spletkama i skandalima“, Zoe, lično, ode u manastir, i u svome prisustvu dade Teodori odseći kosu. Život princezin izgledao je završen. Ona se sama uostalom bez velikih teškoća prilagodila svojoj sudbini, zadovoljna spoljnim znacima poštovanja koje joj je održala blagonaklonost njenog zeta, cara Romana, i malo pomalo, u manastiru gde je bila zatvorena, Teodora pade u zaborav. Mihailo IV je s njome postupao kao i sa Zoe, dosta rđavo. Mihailo V je radio još bolje: izgledalo je čak da on i ne sumnja da, osim Zoe, postoji još jedan zakoniti potomak Konstantina VIII, i on bi bio u velikoj zabuni kad bi ga neko zapitao da li je Teodora živa ili mrtva.
To je bilo u ponedeljak u veče. Prva briga nove vlade sastavljene u Velikoj Crkvi, bila je da objavi zbacivanje Mihaila V, i da postavi, ne bi li sebi osigurala prestonicu, novog gospodara u upravi varoši. Ali ništa nije bilo dobijeno dok se dvor držao. Ceo dan u utorak tuklo se oko carske palate i u krvavim jurišima na nju pade više od tri hiljade žrtava. Ipak, u veče, pod naporom napadača, vrata popustiše, i dok se gomila zabavljala pljačkanjem odaja, car sa svojim stricem i nekoliko prijatelja imao je vremena da uskoči u jednu barku i da morem stigne u manastir Studion. Tu dvojica pobeđenih, car i ministar, obukoše kaluđersko odelo, nadajući se da će time spasti život.
Pobedonosni narod plivao je u radosti. Pselos kaže na jednom zanimljivom mestu:
Jedni su prinosili žrtve Bogu; drugi su klicali carici; prost narod je igrao na trgovima i pevao tugovanke o događajima.
Zoe, koju je Mihailo V pre no što će pobeći pustio na slobodu, i koja je ponova preuzela vlast u dvoru, nije bila manje srećna, i prema tome sasvim raspoložena za praštanje. Ali u Svetoj Sofiji, u okolini Teodorinoj, manje su bili skloni milosti, i masa koja je već bila prinudila Zoe da prizna svoju sestru kao savladarku, sad je zahtevala pogubljenje krivaca. Uzalud je Zoe pokušavala da ubedi Senat kako je zgodnije pomilovati krivce, uzalud je sa jednog balkona na dvoru držala besedu gomili i zahvaljivala joj. Kad je počela govoriti o zbačenom caru i pitala šta s njime treba raditi, odgovori joj jednodušan uzvik:
Na smrt zlikovca, podlaca! Natakni ga na kolac! Raspni ga! Oslepi ga!
Dok je Zoe oklevala, Teodora je, sigurna u popularnosg, radila. Na njenu zapovest, upravnik varoši, uz poruge naroda, izvuče iz svetilišta Studiona zbačenoga cara i njegova strica, i na samoj ulici, pred očima gledalaca, ogorčenih kao „divlje zveri“ na svoje žrtve, on im dade iskopati oči. Zatim ih proteraše. Revolucija je bila izvršena.
U toj odlučnoj krizi, Teodora je svojim posredovanjem, svojom energijom, svojom odlučnošću, zaista spasla situaciju, i, prema rečima Pselosovim, „oborila tiraniju“. Zato je, po svaku cenu, Zoe morala deliti sa svojom sestrom plodove pobede. Svakojako, toj drugarici koju je mrzela ona bi pretpostavila ma koga drugoga, ona bi više volela, veli Pselos energično, da vidi na prestolu jednog konjušara nego da tu načini mesto Teodori: i zato se ona toliko zauzimala da spase Mihaila V koliko partizani njene suparnice da ga smaknu. Ali Zoe nije imala da bira. Senat, narod, izjasnili su se za njenu sestru. Ona popusti. Ona se pomiri s Teodorom, steže je u naručja, ponudi joj pola vlasti, i sa velikom paradom dovede je iz Svete Sofije da je smesti u Svetu Palatu, Teodora, uvek skromna, ne htede drukčije da primi carstvo osim pod uslovom da starijoj sestri ustupi prvo mesto, i tada se vide čudna stvar, za koju Vizantija dotle nikad nije znala, da ginekej postane zvaničan centar javnih poslova, a carstvom da vladaju dve stare žene. I, još čudnija stvar, te dve stare žene umele su postići da ih narod sluša.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Ostrogorski, Georgije (1969). Istorija Vizantije. Beograd: Prosveta.
- Carr, John (2015). Fighting Emperors of Byzantium. Pen and Sword. ISBN 978-1-4738-5626-4.
- Šarl Dil Vizantijske slike:Zoe Porfirogenita - Vikizvornik
- Vladimir Ćorović Istorija srpskog naroda
